ČUDA FRUŠKE GORE…

tamoiovde-logo

ČUDA FRUŠKE GORE: Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten.

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta. Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni. Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao.

U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi.

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja. Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari.

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno.

Deo teksta preuzet sa:http://www.ajmonegde.com/

Izvor: sremskevesti.rs

_____________________________________________________________

APOTEKAR, ČUVENI KOZMETIČAR…

 tamoiovde-logo

Vojvođanske priče

O „Lemanovoj pomadi“ Gavre Plavšića i danas se pripoveda. Reklama od pre dva veka kao da je u moderno doba „skrojena“

vop-apotekar-(4)_620x0HADžI Gavru Plavšića (Vukovar, 1850 – Novi Sad, 1937), vlasnika apoteke „Kod Svetog Duha“, u nekadašnjoj Ulici kralja Petra 12 (danas Zmaj Jovinoj) daleko su nadživeli njegovi pronalasci, a o čuvenoj među ondašnjim damama i vrlo popularnoj „Dr Lemanovoj“ pomadi, spravljanoj baš u njegovom farmaceutskom laboratorijumu, i danas se priča.

Pre dva veka sročena reklama, detaljno je opisivala efekat njenog krošćenja. Koja bi žena, pa ma kako ona lepa bila, ostala ravnodušna pri ovim ubedljivim rečima: „Kako privlačno deluje nečije lice, a kako očaravaju lepe ruke! Priroda vrlo retko nekoga obdari potpunom lepotom. Vremenske nepogode i godine u velikoj meri kvare draž lica. Ništa nije lakše nego njih otkloniti.

Treba samo namazati lice starom, dobro poznatom neškodljivom i po naročitom receptu izrađenom Lemanovom pomadom, koja sa racionalnom upotrebom dr Lemanove vodice, dr Lemanovog sapuna i dr Lemanovog pudera, daju licu potrebnu elastičnost, nežnost i mladalački ten, a kraj toga otklanjaju na licu i rukama sve nečistoće, pege i lišajeve.“

Ovom pomadom, nisu se ulepšavale samo dame i gospođice u Novom Sadu, jer se po identičnom receptu spravljala i u ljekarni „Kod Svete Trojice“ u Irigu, prodavala se u apoteci u Čereviću, a i u Petrovaradinu, o čemu svedoči reklama na nemačkom.

Nije apotekar Gavra brinuo samo o lepoti ženskog lica. Samo u njegovoj apoteci, mogao se nabaviti i preparat „odontol“ zubnog lečnika dr A. Blaua, „čisto antiseptično vrlo korisno sredstvo za čišćenje zuba i usta“. Uz odontol – antiseptični koji se prodavao za 70 kruna i ovom preparatu u prašku, za koji je valjalo platiti 50 kruna, dobijalo se i precizno uputstvo za upotrebu.

– Na mnogo zahtevanje mojih n. n. mušterija, držim na stovarištu najfinijih francuskih fabrikanata četke za zube po umerenoj ceni – obaveštavao je Gavra kupce, uz opomenu publici da tačno pazi, da li se na njegovim originalnim preparatima nalazi zaštitna marka i plomba na jednoj strani sa Svetim Duhom, a na drugoj sa inicijalima G. P.

vop-apotekar-(5)Zaslužan je Plavšić, koji je 1874. kupio novosadsku apoteku od privremenog vlasnika dr Vajsa, i za unapređenje farmaceutske tehnologije.

Svestrano obrazovan, sa diplomom farmaceutskog fakulteta stečenom u Beču, poznat je i po spravi za uvijanje medicinskih oblatni, visoko ocenjenoj na prezentaciji Austrijskom apotekarskom udruženju u Beču. Njegovi pronalasci bile su i sprave za izradu supstitorija i globula.

Cenjeni i uvažavani čika Gaša, kako su ga svi iz milošte zvali, nije se, međutim, koristio zaštitom patenata, pa su sprave naišle na široku primenu kod svih kolega. Svoju apoteku vodio je punih pola veka, a u listu „Branik“ iz 1894. zapisano je da je „Gavra Plavšić, ovdašnji apotekar, nabavio Beringerov serum protiv difterije, i to od Majster Lucijusa iz Hehsta na Majni, te se isti serum sada može dobiti u njegovoj apoteci. G. Plavšić je prvi apotekar u našoj okolini koji je nabavio krvni serum“.

vop-apotekar-(1)KATANAC POSLE RATA

VODIO je Plavšić svoju apoteku punih pola veka. Kada je odlučio da se povuče iz farmacije, prodao ju je 1924. Vladislavu Nenadoviću, koji je kod njega radio i kasnije bio zakupac skoro deceniju i po. Godine 1949. apoteka je prinudno otkupljena i zatvorena je. Tako je druga najstarija novosadska apoteka prestala da postoji.

VELIKI HUMANISTA

GDE god je mogao, ne samo moralno, već i materijalno, apotekar Gavra je obilno pomagao srpska društva. On je jedan od osnivača Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu. Nemajući poroda, najveći deo imovine zaveštao je Srpskom privrednom društvu „Privrednik“ i drugim nacionalnim ustanovama.

ORDEN ZA ZASLUGE

ZA osobite zasluge ukazane crnogorskom narodu, Nikola I kralj i gospodar Crne Gore, odlikovao je Plavšića Ordenom III stepena Knjaza Danila I, ustanovljenog prilikom proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Kasnije je odlikovan i Ordenom Sv. Save V stepena.

Ljilja PRERADOVIĆ

Izvor:novosti.rs/13. maj 2016

_________________________________________________________________________________

BOLESNE LEČI, A ZDRAVE SNAŽI…

tamoiovde-logo

Kada je oktobra 1931. godine prošlog veka termalna voda prokuljala iz vrućeg jezera i potopila Južno, glavno okno polja Oborac (dubine oko 300 m), a kasnije i s njim vezano okno Gustav, nanela je veliku štetu rudniku mrkog uglja u Vrdniku, koji se od tog „vodenog šoka“ nikada nije oporavio. Međutim, otkriće da je termalna voda i lekovita, otvorila je neslućene mogućnosti starom rudarskom mestu na Fruškoj gori.

1(1741)Godine 1937. izgrađen je prvi bazen, dve godine kasnije zgrada zatvorenog kupatila sa kadama, olimpijski bazen 1974. godine, a hotel „Termal“, visoke „B kategorije“, pušten je u rad 7. jula 1976. godine. Banja Vrdnik – terapeutski blok vrdničkog lečilišnog centra osnovana je 15. oktobra 1981. godine.

Jedinstvena vazdušna strujanja, najveći broj sunčanih sati u Vojvodini, okruženost Nacionalnim parkom „Fruška gora“, a pre svega lekovitost termalnog izvora, postavilo je banju Vrdnik na pijedestal banjskih mesta.

3(438)U decembru 2013. godine započeta je korenita rekonstrukcija „Termala“. Prvo je renoviran hidro-blok, nabavljena najnovija oprema za hidromasažu i danas je u tom segmentu, lider u banjskom turizmu u Srbiji.

Obnovljen je i terapeutski bazen za korisnike Fonda za zdravstveno osiguranje, kao i sve pristupne prostorije, koje joj daju moderan izgled.

6(251)Sledilo je renoviranje „srca“ banje „Termal“, zatvorenog bazena, najvećeg u Srbiji (dimenzija 30 x 16m) i jednog manjeg bazena. Isplativost ulaganja dobila je potvrdu kroz posetu gostiju za ovih godinu dana, koliko je u funkciji.

Otvoreni olimpijski bazen, ove godine je počeo sa radom, na veliko zadovoljstvo gostiju, 1. maja, a ovih dana počinje izgradnja dva manja bazena (brčkavca sa prskalicama i drugog, dimenzija 20×10, za školsku decu i starije, koji nisu mogli da koriste duboki, olimpijski. Planirano je da u junu budu pušteni u rad.

Renovirana je i kongresna sala (800 m²), kapaciteta, u zavisnosti od vrste događaja, između 300 i 400 mesta.
– Rekonstrukciju smo preduzimali vrlo odgovorno i sve što smo do sada uradili, uradili smo za duži vremenski period, da bi ustanova bila reprezentativna i stekla ugled među konkurencijom. Jer, jedinstvena kombinacija termalne vode i fruškogorske šume mora da se sačuva – rekao je gospodin Zoran Bošnjak, direktor SB „Termal“.

4(57)Banja raspolaže sa 110 soba i oko 270 ležaja, od kojih za potrebe pacijenata, koji prema ugovoru sa Fondom za zdravstveno osiguranje Republike Srbije dolaze na rehabilitaciju, zauzima samo 70 postelja, odnosno ¼ kapaciteta, što je malo.

Razlog za to leži u tome da se, i pored idealnih prirodnih uslova i toliko puta potvrđeno zdrave i kvalitetne lekovite vode, koja bi moglo da leči daleko veći broj bolesti, pored odličnog stručnog kadra, osam lekara i 40 terapeuta, primenjuje samo kod pacijenata posle operacije kolena, kukova, raznih reumatskih oboljenja, deformiteta kičme, o čemu je obavešteno i Republičko ministarstvo za zdravlje.

10(183)– Zato ostatak kapaciteta koristimo za ostale goste, gde opet insistiramo na zdravlju i rekreaciji. Upravo ovih dana počinje realizacija „Green line”, rekreativnog programa namenjenog svim starosnim grupama, svima onima koji su odlučili da nešto promene u svom životu, da žive kvalitetnije.

Posle obaveznog pregleda lekara program je usmeren na ishranu (jelovnik je rađen u saradnji sa Institutom za javno zdravlje Novi Sad), i kontrolisano trošenja tih istih kalorija, pre svega uz pomoć šetnji (u saradnji sa NP „Fruška gora“ utvrđena je staza „zdravlja“ obroncima Fruške gore).

8(23)Ako vreme ne dozvoljava boravak napolju, „Termal“ raspolaže potpuno obnovljenim trim kabinetom i kinezi salom. Tu su i hidroterapija, akupunktura, plivanje, i sve to zajedno daje mogućnost ljudima koji su zaposleni i koji nemaju mnogo vremena za sebe, da izdvoje 7 – 14 dana i da posle tog perioda osete poboljšanja u njihovom načinu života – objasnio je gospodin Bošnjak.

Ako bi u centar ovog fruškogorskog mesta na 210 metara nadmorske visine zaboli šestar i opisali kružnicu prečnika 70 km, obuhvatili bi teritoriju na kojoj živi više od polovine stanovništva Srbije (Beograd, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Sremski Karlovci). Činjenica je i da je ova varoš okružena najstarijim u Srbiji, a za mnoge i najlepšim nacionalnim parkom u ovom delu Evrope, i da je ovo mesto krcato istorijskim događajima, daje nam za pravo da pomislimo da je Vrdnik izabrano mesto gde se slavi život i uživa u njemu.

Specijalna bolnica „Termal“
22 408 Vrdnik, Karadorđeva br.6
Tel: +381 22 465 819, +381 22 465 422, +381 69 755 727
Web: http://www.termal-vrdnik.co
E mail: termal@gmail.com 002222-465-819
Izvor: topsrbija.com

__________________________________________________________________________________________

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

tamoiovde-logo

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

509129537809a1db545d550b348f0745Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

fcfeb1a828a15ae6243abc09a398ad98Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

aa76c010c7000bdb44fa9020ea11af9aPrihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

3485660940f280d569fd91f8dceba2a2Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

262cf7e14942d2d2d7923e692145f2d3To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

7d89d80ae2b4c59fe58bc0b693741b778f56c4b2249f708137630f8f86a4bf34

_________________________________________________________________________________

db560f050579489506e78b5251e4feafNaše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

10408_-mg-3643_gallery_largePitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

62cd732628c02ba8a9b921e1ec8a881fA senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

5c0ed7894b62c0e1f1daa2199e781cdfOtvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

tamoiovde-logo

Image1163-SOMBORNa ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

25_620x0Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Sombor-1Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

sombor (3)Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

sombor (2)Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

sombor (1)Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

somborOvo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

25aA šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

25cMiris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

25dO istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./

__________________________________________________________________________________________________

Image1151

___________________________________________________________________________________________________

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

tamoiovde-logoIzložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
images-2013-boximage.php_663938624Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

49129887

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

josif_pancicKo je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

josif-pancic1

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

josif_pancicRođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

panciceva_omorika2Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S