STARO I NESTALO VOĆE SRBIJE…

tamoiovde-logo
Područje Srbije je oduvek bilo bogato velikim brojem starih, autohtonih sorti voća, posebno jabuka, kruški i šljiva, gajenih stotinama godina, a koje danas nepovratno nestaju.

-TamoiOvde-Staro i nestalo voce SrbijeOtvaranje izložbe Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije„, 4. marta u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, izazvala je veliko interesovanje publike.

Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive.

Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a  predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju…

Staro i nestalo voće Srbije-TAMOiOVDE_IMGP0490Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća.

Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka.

Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema.

IMGP0505To “staro” voće nije bilo  značajno samo sa aspekta ishrane, ono je deo našeg prirodnog i kulturnog pejzaža, naše istorije, bitan ekonomski činilac u minulim vekovima. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta.

Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima  životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova…

Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija.

IMGP0500-TAMOiOVDENeke od “dospelih” sorti su ostale nepromenjene, mnoge su se adaptirale i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne vrste.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke.

Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije.

IMGP0456

Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije

To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća.

Jedan od osnovnih motiva priređivanja ovako koncipirane izložbe je da se starije generacije podsete detinjstva i voća koje su nekada sa užitkom konzumirali, da mlađi upoznaju ”minulo” i nešto novo nauče, a svi zajedno motivisali na očuvanju datog nam neprocenjivog bogatstva, sadnjom i gajenjem makar jedne od ovih voćki.

Izložbu „Staro i nestalo voće Srbije“ u Galeriji borskog Muzeja, posetioci će moći da razgledaju u narednih mesec dana.
Bora*S

_________________________________________________________________________________

EVO JABUKA!

IMGP0507-TAMOiOVDEDobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:

IMGP0479-TAMOiOVDEGospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,

bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,

pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,

TAMOiOVDE-Staro i nestalo voce Srbijekiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,

barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,

okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,

IMGP0503-TAMOiOVDEi limunke i sladunke!

Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,

pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,

kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke

i erdeljke i žuteljke!

IMGP0510-TAMOiOVDEKolačare i kožare
i grožđare i projare,

nikolaje i sretnaje!

Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,

mirisavke i resavke!

IMGP0433-VOCESve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.

Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!
Vojislav Ilić Mlađi

Foto: Bora*S

__________________________________________________________________________________

KAKO SMO LAŽNI, SEBIČNI, ŠKRTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 2. februara 1924. godine u Mostaru, od posledica tuberkuloze, umro je veliki, jedan od najpoznatijih pesnika novije lirike- Aleksa Šantić.

JOŠ MALO S ALEKSOM  

E moj Aleksa
Druže moj tužni
Kraj tvoje ljepote
Svi smo mi ružni

                Da tebe nije
                Ne bi ni znali
                Kako smo krhki
                Nježni i mali

Kako smo lažni
Sebični škrti
I mrtvi davno
Prije smrti

      E moj Aleksa
      Druže moj vrli
      Umjesto tebe
      Da mi smo
      Umrli.

    Mišo Marić


                                                     I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

                                                     I opet mi duša sve o tebi sanja,
                                                     I kida se srce i za tobom gine,
                                                    A nevjera tvoja daleko se sklanja,
                                                    Kao tavni oblak kad sa neba mine.

                                                     I opet si meni čista, sjajna, vedra,
                                                     Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
                                                     Pa bih opet tebi panuo na njedra
                                                     I gledô ti oči što se slatko smiju.

                                                     Tako vita jela koju munja zgodi

                                                     Još u nebo gleda i života čeka,
                                                     I ne misli: nebo da oblake vodi
                                                     Iz kojih će nova zagrmiti jeka…

     ***

Svu muku tvoju, napor crna roba
poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve… O, sram i grdoba! 

  „O, klasje moje“- Aleksa Šantić

U pesmama Aleksinim, tuge i jadi ljubavni sa jedne a bol i prkos, zbog socijalno i nacionalno obespravljenog naroda kojem je pripadao, sa druge strane.

Ispunjena snažnim emocijama, poezija Alekse Šantića boli, peče i daje nadu.

Nadu u idealnu dragu, koja, mora biti, da ipak postoji i nada da će ipak proći „Obeščašćeno i kukavno doba“.

“Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa Šantić. Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti…
Šantićeve pesme su pune nežnosti i kada prete tiranu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u ljubavnim otrovima. On je sva svoja osvedočenja crpio iz takvog svog čistog i detinjeg srca… U svemu, dakle, Šantić je bio čovek svoga tla i svoga vremena. Bio je bez ikakve nameštenosti, snobizma, protivurečnosti… Kao pesnik, Aleksa Šantić će najduže ostati upamćen po svojim patriotskim stihovima.
Oni ostaju naročito vezani za Mostar kao spomen na jedno odista herojsko doba toga grada. Jer Šantić je, prvi posle starih guslara, u onoj zemlji ispevao stihove kao umetnik jednog novog i kulturnijeg doba…
Zato Šantić i njegovo vreme ostaju u onoj našoj plemenitoj zemljici nerazumljivi jedno bez drugog. Šantić je u svome kraju imao jedno doba koje je pripadalo najpre njemu, i ono će se, neosporno, zvati samo njegovim imenom.“ (J. Dučić)

 „Pesme Alekse Šantića, koji je u tolikoj meri pesnik naše rase, našega doba i naše duše, vrše nad nama čudesan isceliteljski uticaj. U njima kupamo mi svoju klonulu, ohladnelu i ukočenu dušu…“ – Jovan Skerlić

Aleksa Šantić je rođen u Mostaru, 27. maja 1868. godine. U ovom gradu je proveo najveći deo života.

Već u ranom detinjstvu ostaje bez oca, pa zbog toga brigu o njemu preuzima stric u čijoj porodici živi i odrasta. Živeći u trgovačkoj porodici, „prirodno” je bilo da završi trgovačku školu,(što je i učinio) i bavi se ovim porodičnim poslom. Zbog školovanja odlazi u Trst i Ljubljanu. U  Mostar se  vratio 1883. godine.

Vodio je knjige u porodičnoj trgovini, ali i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad, iako porodica nije imala razumevanja za ove njegove aktivnosti i talenat koji je bio nesporan.

Na početku poetskog stvaralaštva uzore nalazi u srpski piscima Vojislavu Iliću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea.

 Pesničku zrelost dostiže krajem 19. i početkom 20. veka. U tom periodu piše svoje najlepše stihove i stvara najveća dela.

 Za života je objavio veliki broj pesama, a svakako, najpoznatije  su: „Ostajte ovdje“ (1896), „Što te nema“ (1897), „Emina“ (1903), „Veče na školju“ (1904),  „Ne vjeruj“ (1905), „Moja otadžbina“ (1908), „Pretprazničko veče“ (1910), „O klasje moje“ (1910).

Šantićeva najpoznatija dela su: „Hasanaginica“, „Anđelija“, „Nemanja“, „Na starim ognjištima“ i „Pod maglom“.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je  3. februara 1914. godine.

 O Šantićevom životu i radu, književnom i društvenom angažovanju valja puno istraživati i pisati. On to bez sumnje zaslužuje.

OVDE i Danas, tek toliko, sećanja radi na još jednog velikog srpskog čoveka i pisca.

Priredio: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________