MESTO PO MERI ČOVEKA…

tamoiovde-logoGrad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

1057fc5f7173ecb842571f4c89872453-350x250Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

SLASNO KONZUMIRANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Da li će ova buba spasiti svet?

Iako vrlo mala, jedna buba može da nahrani sve gladne na planeti. Potrebno je samo ljudima objasniti kako da je uzgajaju i problem gladi može biti rešen, kažu autori ovog projekta.

bubaSurlaši su male i skromne bube, ali za Muhameda Ašura oni su rešenje mnogih problema u zemljama u razvoju, piše CNN.

Ovi skromni insekti mogli bi da iskorene glad i neuhranjenost, izvuku zajednice iz siromaštva i snize nivo ugljen-dioksida.

Za biće dugačko svega nekoliko centimetara to je veliki učinak ali i moć.

Ašur je s nekoliko kolega studenata s univerziteta Mekgil pokrenuo kompaniju Aspire sa ciljem da predstavi uzgajanje insekata zemljama kojima nedostaje hrane i nutritivnih sastojaka.

Ova ideja je prošle godine dobila nagradu Hult, koju je pratilo milion dolara uloženih u projekat. Nakon što su dobili nagradu, oni su pokrenuli pilot program u Gani, gde je čest problem nedostatka hrane.

Trenutno 75% predškolaca i dve trećine trudnica u Gani pati od anemije, tvrdi Svetska zdravstvena organizacija.

„U ruralnoj zajednici, ishranu uglavnom čine ugljeni hidrati. Zbog nedostatka proteina, kojih ima u ribi i junetini, oni jedu nešto što nije hranljivo“, kaže dr Klement Akotsen Mensag, entomolog i istraživač s Univerziteta u Gani.

buba2

Foto: BY-YOUR-⌘/Flickr.com

„Surlaši su odličan suplement“, dodaje on.

U 2013. godini Organizacija za hranu i agrokulturu pri UN-u je objavila izveštaj pozivajući na konzumaciju insekata širom planete.

U izveštaju je zaključeno da insekti imaju vrlo slične nivoe proteina kao i govedina, a pobeđuju u nivoima gvožđa, kalijuma, cinka, fosfora i nekoliko amino-kiselina.

„Tamo gde ima manjka gvožđa, manjka i edukacije i poverenja u vlasti. Ukoliko odete u neko malo selo blizu Akre, teško ćete nagovoriti žene da piju tablete gvožđa ili neke druge suplemente“, tvrdi on.

„Na ovaj način predstavljamo gvožđe i proteine na način mnogo bliži ovoj kulturi“, dodaje on.

U nekim delovima Gane već je prihvaćeno konzumiranje surlaša.

„To nećete videti u svim delovima Gane, ali gde se konzumira, to se čini s velikom slašću“, kaže Ašur.

Proces uzgajanja surlaša nije komplikovan. Neko ko je neobrazovan, ali vredan, može pokrenuti proizvodnju za kratko vreme.

Projekat Aspire cilja na farmere koji žive u ruralnim zajednicama, gde zemlje ima u izobilju. Oni bi obezbedili farmerima alatke i obučili bi ih besplatno, a potom kupili surlaše i distribuirali ih širom zemlje. U planu je i mlevenje brašna od surlaša.

 (B92)

NIKADA NEĆEMO SAZNATI, NITI ĆE ZNATI ONI DRUGI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!

prvi-svetski-rat-wikipedia

Prvi svetski rat (Vikipedija)

Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.

Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.

Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).

To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.

Pročitajte: Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).

Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.

Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.

Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.

Danica_Jovanovic

Danica Jovanović

„Plava grobnica“ srpske kulture

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.

Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.

Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.

Izvor: pravda.rs/Gardijan/Tanjug

_____________________________________________________________________________________________________

Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.

srbija-austrougarska-telegram-1406581859-542481

Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs

Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.

Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.

Telegram je sadržao tri rečenice.

U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.

Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.

A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.

Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.

Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.

Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.

Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.

Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.

prvisvetskirat

Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare

Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.

Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.

Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.

Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.

Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.

Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.

Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.

Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.

Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“

Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.

Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.

Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.

Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.

Izvor: Tanjug

Oliver Stoun: Ne širite laži o Putinu i sećajte se koljačine oko male Srbije!

_____________________________________________________________________________________________________

Veliki rat i velike posledice

Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.

images-2013-12-600450_wwi_748283234Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.

Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.

Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.

U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.

Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.

Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.

Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.

Napredak u nazadovanju

Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja. 

Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.

Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!

28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD

bela-kuca-srpska-zastava-foto-printskrin-1406538718-542067 Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.

Naime, 28. jula 1918.  predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:

srska-americka-zastava-foto-thinkstock-foxnews-1404651123-529541

Foto:thinkstock/ foxnews

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KRALJEVSTVO ŽENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  POSLEDNJE MESTO NA SVETU GDE VLADAJU ŽENE

U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku protekle godine. Jezero se nalazi u podnožju Himalaja, a znak na ulazu kaže:

slikacitava.phpzene‚‚Dobro došli na jezero Lugu. Dobro došli u kraljevstvo žena.“

Jezero Lugu je postojbina Mosua, etničke manjine koja broji 40 000 ljudi i koja je jedna od poslednjih matrijarhalnih zajednica na svetu. Lugu se nalazi između provincija Sičuan i Junan i dugo je bio odvojen od ostatka sveta. Do njega je vodila samo jedna krševita staza, a tek pre 10 godina stanovnici su dobili električnu energiju.  

Porast turista doneo je velike promene u kulturi Mosua. U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku prethodne godine. Poboljšanje infrastrukture učinilo je jezero dosta pristupačnijim: drugi put otvoren je 2012, a ove godine biće završen i aerodrom.

Ključni razlog zbog kojeg ljudi dolaze je da bi videli ‚‚Kraljevstvo žena“.  

– Mosuancima su jedno žene naslednici –  kaže La Cjer (51), najstarija od svojih sestara, koja je postala glava kuće kada joj je majka umrla.  

Obučena u dugu pamučnu suknju do zemlje i u crveni tkani šešir, ona objašnjava da njene sestre doprinose domaćinstvu tako što rade u gradu. Ostali članovi porodice žive kod kuće. ‚‚Žene su pouzdanije od muškaraca“, kaže La, ‚‚Mi rađamo decu, mi ih odgajamo i mi služimo porodicu. Nema potrebe da nam muškarci pomažu.“  

Žene ovde imaju sve seksualne slobode. Muškarci i žene ne ulaze u monogamne veze do kraja života. Radije imaju ‚‚šetajuće brakove“ u kojima muškarac uveče došeta u ženinu sobu, a ujutru se vrati u kuću svoje majke. Deca rođena iz ovih zajednica pripadaju majci.  

Istorijski, ovo je dovelo da pogrešnog gledanja na Mosuance od strane kineskih vlasti, koje su htele da odbace ovu manjinu kao varvarsku i označe ovu kulturu zaostalom. U Luošuiju, jezerskom selu koje je najposećenije od strane turista, postoji crveno osvetljena ulica u kojoj se nalaze prostitutke obučene u nošnju Mosuanki.  

– Iz feminističke perspektive, ne postoji ‚‚žig nevinosti“, što znači da ovde nije sramota što žena ima seks – kaže Ajlin Velš, antropolog na Univerzitetu u Sidneju, koji je dugo proučavao ovu oblast.  

Ovo je oblast u kojoj nema napuštenih žena i napuštene dece, razvoda, kopiladi koja provode život u patnji, a nema ni udovica. Ipak, ovo društvo nije u potpunosti matrijarhalno – muškarci imaju političku moć.

Turizam je od vitalne važnosti za razvoj Lugu jezera. Hu Šunfa (42), vozač taksija, koji je ranije bio ribar, kaže:  

– Kada sam imao 20 godina, ljudi su jedva prehranjivali svoje porodice, a deca nisu imala odeću. Školovanje da ne pominjem. Danas je 80 odsto porodica uključeno u turizam i zarada je dobra. Mnoge porodice dopustile su svojim sinovima da upravljaju čamcima za turiste ili ćerkama da plešu za njih.  

Huova žena, sa kojom nakon ‚‚šetajućeg braka“, ipak, živi zajedno, otvorila je gostionicu.

glassrpske.com

ZANIMLJIVE DRŽAVE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

NAJČUDNIJE DRŽAVE SVETA

Kada sledeći put, iznervirani gužvom u saobraćaju, malim penzijama ili nekom suludim administrativnim postupkom, odlučite da nazovete Srbiju „banana republikom“, trebalo bi da imate u vidu da naša država, i ovakva kakva je, ipak nije najgora na planeti.

Iako su nas stariji učili da se ugledamo na bolje od sebe, a ne da u lošijima tražimo izgovor, s vremena na vreme nije naodmet da raspoloženje popravimo upravo takvim poređenjima. Pri tom, ne misli se na nerazvijene zemlje takozvanog trećeg sveta, niti bilo šta slično.

Ovoga puta, Pressmagazin donosi listu pet najčudnijih i najapsurnijih (nazovi) država na svetu. Neke su čak i međunarodno priznate, druge su pak dignute u vazduh (bukvalno), a treće nemaju nijednog stanovnika iako se prostiru na milion i po kvadratnih kilometara. Sve su, međutim, beskrajno zabavne, naročito ako imate tu privilegiju da ne živite u njima.

10NAURU

Veličina: 21 km2

Populacija: 13.005

Lokacija: Tihi okean (nedaleko od ekvatora)

Nauru je najmanja nezavisna republika na svetu, istovremeno i jedina republika bez prestonice, ali kada bi to bio najozbiljniji problem ove mikronacije iz Tihog okeana, Nauru verovatno ne bi ni bio na ovoj listi…

Nakon što su se 1968. najzad otresli kolonista i proglasili nezavisnost, Nauruanci su pod svoju kontrolu stavili i jedino prirodno bogatstvo na ostrvu: bogata nalazišta fosfata koja su se eksploatisala još od 1907. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, štaviše, građani su spadali među najbogatije i najsrećnije ljude na planeti. Više od 95 odsto radno sposobnog stanovništva bilo je zaposleno u državnoj upravi, a zdravstveno osiguranje i besplatno školovanje bili su dostupni svima.

Ali, ništa nije večno, pa tako ni rezerve fosfata. Kada je iscrpljen jedini izvor prihoda na ostrvu, Nauruanci su shvatili da su u ozbiljnom problemu. Državna kasa ostala je prazna, a godine lagodnog življenja, konzumiranja alkohola i masne hrane ostavili su traga na stanovništvu. Nauruanci, naime, danas spadaju među najgojaznije nacije na svetu, a neverovatnih 40 odsto stanovništva boluje od dijabetesa tipa 2!

Početkom devedesetih godina prošlog veka, nova vlada došla je na ideju da finansijske probleme reši tako što će stvoriti „poreski raj“ za bogataše iz inostranstva, ali se ni ova opcija nije pokazala naročito uspešnom. Iako su Rusi pokazali interesovanje da „ulože“ čak 70 milijardi dolara u Nauru, njihov novac bio je toliko prljav i sumnjiv da nijedna veća banka nije želela da učestvuje u transakciji.

Takav razvoj situacije doveo je do toga da Nauru danas služi kao svojevrsni kamp za ljude koji čekaju da im Australija odobri azil, mada se u poslednje vreme spominje i kupovina još jednog ostrva, na koje bi se Nauruanci preselili i počeli sve ispočetka…

3VESTARKTIKA

Veličina: 1.610.000 km2

Populacija: 0 (uglavnom)

Lokacija: Antarktik
Vestarktika se prostire na više od milion i po kvadratnih kilometara na zapadu Antarktika, a osnovao ju je Amerikanac Trevis Mekhenri 2001. godine, pozivajući se na navodnu „rupu u zakonu“, odnosno Antarktičku povelju (dogovori kojim su regulisani međunarodni odnosi u vezi sa jedinim nenaseljenim kontinentom na planeti). Tom poveljom se, između ostalog, zabranjuje državama da polažu pravo na teritoriju zapadnog Antarktika, ali je Mekhenri kasnije tvrdio da nigde ne piše da je to zabranjeno i pojedincima.

Kao i mnogi drugi osnivači mikronacija i država, i Mekhenri je poslao pisma na adrese stranih vlada, obaveštavajući ih da je Vestarktika veoma zainteresovana da sa njima uspostavi diplomatske odnose. Većina ga, naravno, nije udostojila odgovora. Iako na Vestarktici, shodno klimatskim uslovima, nema žive duše, Mekhenriju to ipak nije smetalo da u opticaj pusti poštanske marke i kovani novac…

4ROUZ AJLEND

Veličina: 0,0004 km2

Populacija: 0

Lokacija: Italija (obala kod Riminija)
Italijanski inženjer Đorđo Rosi izgradio je 1967. platformu na obali Riminija, na kojoj je zatim otvorio i nekoliko lokala kojima je pokušao da privuče turiste. To mu nije bilo dovoljno, pa je godinu dana kasnije došao na ideju da proglasi nezavisnost od Italije i stvori svoju mini-državu. Reakcija italijanskih vlasti, međutim, bila je sve samo ne očekivana. Iako su druge države mahom ignorisale slične osobenjake, Italijani su Rosija shvatili ozbiljno. Na njegovu „državu“ gledali su kao na veoma maštovito rešenje kako da se turistima uzmu pare, pa su u skladu sa tim i delali.

Ukratko, jednog jesenjeg jutra 1968. na platformu su poslata četvorica policajaca da uspostave kontrolu, a kada su to i učinili, na scenu je stupila ratna mornarica. Nekom je, iz nepoznatih razloga, bilo veoma stalo da stavi tačku na tada najmlađu i najmanju državu na svetu, pa je ona ubrzo minirana i dignuta u vazduh…

5HUT RIVER

Veličina: 75 km2

Populacija: oko 20 stalnih državljana, plus 15.000 izdatih pasoša

Lokacija: Zapadna Australija
Imenom Hut River nekada se označavala provincija na zapadu Australije, ali se danas na toj lokaciji nalazi istoimena kneževina, koju je 1970. godine proglasio izvesni Leonard Kesli. Ovu mikronaciju osnovalo je pet uglednih familija iz tog kraja, koje su sedamdesetih godina prošlog veka došle u apsurdan sukob sa australijskim vlastima oko distribucije pšenice.

Tih godina u „zemlji kengura“ na snagu je stupio novi zakon kojim je određena tačna količina pšenice koju jedno domaćinstvo može da proda, a kako je u Hut Riveru svako domaćinstvo proizvodilo bar 1.000 puta više od dozvoljenog maksimuma, sukob sa vlastima praktično se nije mogao izbeći.

S tim u vezi, prepisku sa nadležnim organima vodio je pomenuti Kesli, koji je tada bio na funkciji administratora provincije Hut River. Kada je postalo jasno da će se dve strane teško sporazumeti, Kesli je počeo da se predstavlja kao „Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Leonard Prvi“. Međutim, ne zato što je naprasno poludeo, već zbog toga što se pozvao na stari (mada nikad zvanično ukinuti) zakon koji je svaki sukob sa članovima kraljevske porodice tumačio kao izdaju, uz podrazumevajuće konsekvence za tako ozbiljan prestup. Pa makar se radilo i o vladi Australije.

Bilo kako bilo, sve do 1976. na snazi je bio status kvo, da bi zatim Pošta Australije izgubila strpljenje i odbila da dalje nosi pisma u takozvanu kneževinu. Takođe, ponovljeni su i zahtevi da stanovnici Hut Rivera moraju da plaćaju porez Australiji, jer će u suprotnom svi završiti u zatvoru.

Na takve ultimatume, međutim, Kesli je odgovorio objavom rata, pa se Pošta naprasno predomislila, a ceo sukob gurnut je pod tepih. Do dana današnjeg, takođe, stanovnici kneževine ne plaćaju porez…

7SILEND

Veličina: 0,00055 km2

Populacija: između 6 i 27

Lokacija: Velika Britanija (10 km od obale)
Verovatno najčuvenija mikronacija na svetu, iako na Silendu živi jedva dvadesetak ljudi, a često ni toliko. Priča je manje-više poznata, ali nije zgoreg podsetiti se: Silend je, u stvari, vojna platforma po imenu „Raf tauer“, koju su Britanci izgradili za vreme Drugog svetskog rata u Severnom moru, desetak kilometara od obale. Nakon završetka sukoba dugo je bila napuštena, a onda ju je 2. septembra 1967. zauzeo Pedi Roj Bets sa porodicom i saradnicima, posle nešto slobodnijeg „tumačenja“ međunarodnog prava.

Pedijev sin Majkl priveden je godinu dana kasnije zbog otvaranja vatre na britanski vojni brod, ali su Bejtsovi nekim čudom uspeli da dobiju pravnu bitku, budući da je sud uzeo u obzir činjenicu da se incident dogodio izvan britanskih teritorijalnih voda.

U žižu svetske javnosti ova državica je dospela i 1978, kada je „premijer“ Silenda Aleksander Ahenbah, uz pomoć nekoliko Holanđana, pokušao da preuzme apsolutnu vast na platformi. Pedi Roj Bets u tom se trenutku nalazio „van zemlje“, ali je brzo okupio „vojsku“ i u helikopterskom desantu ponovo uspostavio kontrolu nad Silendom.

Pomenute uzurpatore holandskog porekla Pedi je uskoro pustio na slobodu, ali je Ahenbaha, nemačkog državljanina, zadržao kao ratnog zarobljenika optuživši ga za izdaju. Zanimljivo, tokom njihovog zatočeništva, holandske i nemačke vlasti tražile su od Velike Britanije da organizuje oslobađanje njihovih građana, ali su Britanci odbili da se upliću u sukob, pozivajući se na presudu iz 1968.

Nemačka je zatim poslala diplomatu u Silend, koji je nakon višenedeljnih pregovora uspeo da isposluje oslobađanje Ahenbaha. Pedi je, brže-bolje, protumačio ovaj potez Nemačke kao priznavanje Silenda kao države…

Autor: Aleksa Jovanović/Press

ČEMU, HTEO BIH DA KAŽEM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________

    1940.

Malograđanska-svadba

Malograđanska svadba-npozoristeso.co.rs

         VI

Moj mladi sin me pita: Da li da učim matematiku?
Čemu, hteo bih da kažem.

Da su dva komada hleba više od jednoga,
Primetićeš ćeš i bez toga.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim francuski?.

Čemu, hteo bih da kažem. Sva vlast propada.

Ako samo rukom protrljaš  trbuh i jecaš,
razumeće te svak.

Moj mladi sin me pita: Da li da učim istoriju?

 Čemu, hteo bih da kažem.

 Nauči glavu u zemlju da sabiješ

 Pa ćeš  možda  preživeti.

Da,

uči matematiku, kažem,
Uči francuski, uči istoriju!

Bertold Breht  

SVAKA MU ČAST, PREDSEDNIKU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU

Predsednik Urugvaja Hose Muhika je verovatno najbliži „čoveku iz naroda“ od svih ostalih svetskih lidera

Zaradio je „nadimak el presidente mas pobre“, ili „po naški“, najsiromašniji predsednik zbog svojih neverovatnih odricanja!

Ovaj neobičan (i nesebičan) čovek daje čak 90 odsto svoje plate svojim građanima, tako da od 12. 500 dolara, koliki je iznos njegovih primanja, zadržava samo 1. 250 koliko mu je potrebno za osnovne životne troškove.
On je španskom dnevniku „El Mundo“ nedavno izjavio: „Dobro mi je sa toliko novca. Mora da bude, jer znam koliko Urugvajaca preživljava sa mnogo manje.“

Hose i njegova žena, koja radi kao senatorka, takođe donira deo svojih prihoda.
Njih dvoje žive u skromnoj seoskoj kući na farmi cveća.0 dolara.

Njegova najvrednija kupovina je Folsvagenova „Buba“ koja košta oko 2.00

Od kada je Muhika došao na vlast 2010. godine, njegova zemlja se smatra jednom od najmanje korumpiranih na svetu!

 Nije ni čudo, kada im šef države nema račun u banci, niti bilo kakav dug, a zadovoljstvo pronalazi u porodičnom životu i društvu svog ljubimca psa Manuele.

A kakav je Muhika u odnosu na kolege?

Njegova plata na godišnjem nivou iznosi 15.000 dolara.

To je 5,8 odsto plate Dejvida Kameruna, premijera Britanije, 4,2 odsto zarade Stivena Harpera (Kanada), 3.1 odsto prihoda Baraka Obame, 2,9 odsto prihoda Reile Odinge iz Kenije, samo 2,5 odsto Džulije Džilard iz Australije, i mizernih 0,7 odsto novca koji zaradi Li Hsien Long iz Singapura.

Muhika inače živi vrlo jednostavnim i povučenim životom. On odbija da živi u predsedničkoj palati i, umesto da se on useli, ustupio prošle zime ovu raskošnu građevinu beskućnicima, kako bi ih spasao od smrzavanja.

 Pre izvesnog vremena predsednik Urugvaja se pojavio na nekom javnom događaju modrog nosa, upitan za povredu, objasnio je da se desila dok je pomagao susedu da popravi krov posle kišne oluje.

Urugvaj je najmanja nacija Južne Amerike, nakon Surinama. Ipak, ova majušna zemlja je treća po razvijenosti na kontinentu, a ne samo da je uspjela da izbegne svetsku ekonomsku krizu, već njena ekonomija ima pozitivan trend.

buka.com


P. S.

Ova objava ima karakter preuzete informacije, te  sam u  integralnom delu teksta izbegao iznošenje ličnog stava.

No, da li je pre svega ovo moguće?  Možda bi prikladniji podnaslov bio, na primer, NAJBOGATIJI PREDSEDNIK NA SVETU.

Prosudite!

Bora*S

____________________________________________________________________________________

BOGATA KĆI PUSTINJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

MOĆ: MOZA BINT NASER AL MISNAD PRVA DAMA KATARA

 Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa, postala je velika ljubav. Iako ima tri supruge, za katarskog emira Hameda bin Halifa al Tanija postoji samo jedna, njegova druga žena, pustinjska vladarka koja se ozbiljno angažovala na otvaranju i modernizaciji svog društva. Obožava skupu firmiranu garderobu, zbog čega joj je emir nedavno kupio poznatu italijansku modnu kuću „Valentino“ .

Ikona stila i elegancije.

Kad bi na more, muž joj kupi pola Sardiniji. Kad poželi novu narukvicu, dobije juvelirsku kuću „Tifani“. U šoping ide u svoju londonsku robnu kuću „Herods“. Ako izrazi želju da se bavi obrazovanjem, suprug je iznenadi „gradom nauke“ i fondom od petnaest milijardi dolara. A kada kaže da je interesuju mediji, dobije TV stanicu Al Džazira. Večitu želju za lepim krpicama svoje obožavane supruge, ovaj muž ne „leči“ jednom haljinom, on joj jednostavno kupi njen omiljeni modni brend.

Da, tako to radi Hamed bin Halifa al Tani (60), vladar Katara, bogatog emirata na Bliskom istoku. Iako mu je druga od tri supruge, Moza bint Naser al Misnad je emiru čitavog života jedina žena na svetu.

Nijedna njena želja ne sme da ostane neispunjena. Tako katarski šeik prošlog meseca nije ni trepnuo kada je izbrojao 700 miliona evra za potpisivanje ugovora o kupovini cele italijanske modne kuće „Valentino“.

Poznato je da je za lepu i zanosnu prvu damu Katara moda istinska pasija. Presvlači se nekoliko puta na dan. Trud i pare nisu uzalud. Modna biblija „Vog“ i magazin „Veniti fer“ smestili su je među pet najbolje odevenih žena sveta. Istina, osvajanje ovakve titule za nju ne predstavlja nikakav problem. Moza, pravi pustinjski spoj lepote, inteligencije i stila, pre „Valentina“ je od supruga na poklon dobila i udeo u grupi Lvmh koja poseduje marke „luj viton“, „kristijan dior“ i „živanši“…

Preuzeo ocu vlast

Doha je u ovom trenutku jedno od najvećih gradilišta na svetu.

Nikao na vrelom pustinjskom pesku, bogati emirat u Persijskom zalivu, koji je po državnom uređenju apsolutna monarhija, trenutno je jedno od najvećih gradilišta na svetu. Glavni grad Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu, a Katar, koji je ove godine prvi put na Olimpijske igre u Londonu poslao sportistkinje, kandidovao se i za Olimpijadu 2020.

Katarske vlasti su čvrsto odlučile da svoju zemlju učine što primamljivijom i udobnijom za život i zato ne štede ni trud ni novac. Zbog toga je ovaj pustinjski raj, koji leži na ogromnim rezervama prirodnog gasa i nafte, dobio epitet najambicioznije zemlje sveta.

Država koja je po površini manja od francuskog ostrva Korzika, sa preko 100.000 dolara godišnjeg dohotka po stanovniku, najbogatija je na svetu. Od nešto više od 1.300.000 stanovnika, tek jedna četvrtina su katarski državljani. Ostalo su stranci koji rade u emiratu i plaćaju porez.

Kada u brak stupe dvoje državljana Katara, država ih časti sa 300.000 dolara. Ukoliko neki bogataš poželi da na ludi kamen stane sa nekom od brojnih strankinja, državna čast će mu biti uskraćena. Naravno, kao i u svim ultrakonzervativnim monarhijama Zaliva, i u Kataru je poligamija normalna stvar. Muškarac može da ima četiri žene.

Luksuz i raskoš su sastavni deo života, kao i klima-uređaji koji zbog visokih temperatura rade 24 časa dnevno. Ali, nije uvek bilo tako. Ogroman uspon zemlje poslednjih decenija pripisuje se sadašnjem vladaru, šeiku Hamadu bin Halif al Taniju. On je posle školovanja u Velikoj Britaniji, 1995. godine mirnim pučem preuzeo vlast od oca Kalifa, dok je bio na lečenju u Švajcarskoj.

Porodica Al Tani je na vlasti u Kataru od 18. veka. Velika Britanija ovoj državi je priznala nezavisnost tek 1971. Međutim, za razliku od današnjeg vladara, njegov otac je skoro svu zaradu od nafte i gasa uzimao za sebe. Zbog toga je stekao mnogo protivnika, a jedan od najvatrenijih je bio ugledni Naser bin Abdulaha al Misnad, otac sadašnje prve dame, zbog čega je cela porodica Misnad prognana iz Katara.

Znala šta hoće

Njeno veličanstvo Moza bin Naser al Misnad rođena je 8. avgusta 1959. u Al Koru, na severu Katara. Prvih sedamnaest godina je provela u egzilu u Egiptu i Kuvajtu. Kada su, posle svrgavanja starog emira, stratezi katarskog dvora shvatili da bi pomirenje porodica Al Tani i Al Misnad bilo dobro za državu, sugerisali su da se to izvede na najklasičniji mogući način – venčanjem mlade Moze i novog emira, koji je već bio oženjen i imao decu.

Moza al Misnad emirova druga, ali najvoljenija žena.

Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa postala je ljubav na prvi pogled. Moza, prava kći pustinje, vitka, tamnih, duboko usađenih očiju i lica koje se ne zaboravlja lako, zauvek se uselila u emirovo srce. Venčali su se 1977. Ubrzo je svima bilo jasno da Moza dobro zna šta hoće i kakva je vizija njene uloge i arapskog sveta u budućnosti.

Povlašćena od prvog dana, devet godina kasnije, kada je već bila majka četvoro dece, harizmatična prva dama Katara je diplomirala sociologiju na Univerzitetu u Dohi.

Za razliku od lepših polovina drugih monarha iz Zaliva, ali i druge dve emirove žene koje se nikada nisu pojavile u javnosti, Moza se izborila za dominantnu ulogu. Učestvuje u političkom i društvenom životu zemlje, aktivno je uključena i u rad katarske vlade. Prati emira u svim službenim posetama širom sveta. Prisutna je na svim važnim sastancima, nadgleda potpisivanje svih ugovora, ne prekriva lice velom i ne nosi crnu abaju što je tradicija. Njen sin Tamim, iako nije prvi emirov sin, proglašen je za prestolonaslednika.

Emir, koji ima dvadeset četvoro dece, govori da ga je Moza pri prvom susretu oborila s nogu i da je jedina osoba koja uvek može da ga nasmeje. Mnogi tvrde da je pod uticajem svoje mudre žene britkog jezika, kuvajtski monarh shvatio da je vreme za promene i modernizaciju zemlje i tu ulogu prepustio šarmantnoj supruzi.

Moza se zalaže za aktivnost dama. Od 1995. godine je na čelu fondacije za obrazovanje, nauku i razvoj društva koja raspolaže sa više od petnaest milijardi dolara. Rukovodi Vrhovnim većem za porodične poslove, posebni je izaslanik organizacije Unesko za osnovno i visoko obrazovanje, zalaže se da Katar postane arapska silicijumska dolina i stoji iza dečjeg edukativnog kanala TV stanice Al Džazira.

Elegantna moć

Sa Elizabetom Drugom.

Za deceniju i po vladavine emirskog para Al Tani – Al Misnad, Katar se znatno izmenio. U izrazito konzervativnom islamskom društvu u Ustav zemlje je upisana jednakost polova. Žene su dobile pravo glasa, mogućnost obrazovanja i mnoge danas imaju odgovorna mesta u bankama i naftnim kompanijama.

„Emir i njegova supruga žele da pokažu da su islam i moderno društvo kompatibilni“, objašnjava promene jedan evropski diplomata.

„Moramo da cenimo i čuvamo svoju kulturu i tradiciju, ali u isto vreme i da budemo moderni“, glasi moto lepe pustinjske vladarke.

Moza je veliki mecena umetnika, veruje da umetnost i kultura stvaraju identitet jedne države i naroda i izjavljuje: „Ne treba svi da budemo isti, ali moramo razumeti jedni druge.“

Rečeno, učinjeno. U Dohi je sagrađen i vrednim eksponatima muslimanske kulture napunjen jedan od najznačajnijih Muzeja islamske umetnosti u svetu, a gradi se još sedamnaest muzeja. Ne zapostavlja se ni moderna i savremena umetnost. Princeza Al Majasa (28), najstarija Mozina i emirova ćerka, trenutno slovi za jednog od najvećih kolekcionara u svetu. Početkom godine je za rekordnu sumu od 250 miliona dolara kupila sliku „Kartaši“ Pola Sezana

Kada je Moza pre nekoliko godina na „Tviteru“ i „Fejsbuku“ otvorila svoj profil, bilo je jasno da je jordanska kraljica Ranija, ne samo po lepoti i stilu već u svakom smislu, dobila dostojnu rivalku u islamskom svetu. Na listi 100 najuticajnijih dama na planeti časopisa „Forbs“ našla se na 74. mestu.

Zahvaljujući njoj Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu.


Politički analitičari se slažu da Katar na međunarodnoj sceni već nekoliko godina pokazuje ambicije koje nisu u proporciji sa njegovom veličinom, ali ih, ipak, uspešno ostvaruje. Kako veruje većina, veliku zaslugu ima Moza koja je emirova desna ruka i njegova vizitkarta za zapadni svet. Priča se da je teniski turnir u Dohi njena ideja i da se upravo ona kod Fife izborila za Svetsko prvenstvo u fudbalu, a kod Međunarodnog olimpijskog komiteta za kandidaturu za Olimpijadu 2020.

Ženi koja je od turbana napravila modni hit, a od luksuza istančan stil, pripisuje se i aktivna uloga Katara na međunarodnom planu, naročito u arapskom svetu. Katar je bio među prvim arapskim državama koji je osudio Gadafijeve napade na pobunjenike, a u Dohi je napravljen prvi nacrt novog libijskog ustava. Katarske vlasti su pozvale Mubaraka da siđe sa vlasti, a trenutno su angažovani na strani pobunjenika u Siriji.

Po svemu sudeći, vreme šarmantne Moze tek dolazi.

Skromnost

Iako je vladar zemlje koja poseduje treće najveće rezerve prirodnog gasa na svetu, za emira Hameda bin Halifa al Tanija se može reći da je skromniji od svoje žene i da ima manje pasija.

Emir voli da ulaže u kvalitetne i poznate brendove, poput „Poršea“ ili nedavno kupljenog fudbalskog kluba „Pari sen Žermen“, što su mnogi protumačili kao katarski medijski prodor u Francusku.

 R. Petrović-Jakšić/ilustrovana.com

VIDOVDAN KROZ ISTORIJU SRBA…

tamoiovde-logo

Vidovdan je jedan od najznačajnijih praznika u nacionalnom sećanju srpskog naroda.

Obeležava se 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru. Na taj datum desilo se nekoliko  prelomnih događaja za srpsku istoriju.

Naziv Vidovdan potiče od Svetog Vida.

Ovog ranohrišćanskog mučenika, postradalog za veru početkom IV veka, slave rimokatolici, pravoslavni Srbi i Bugari. Kod Slovena je Sveti Vid verovatno nasledio kult Svetovida, paganskog božanstva rata, obilja, bujnosti, sreće, svetlosti…

 Vidovdan Srbi najviše vezuju za Kosovsku bitku. Tog datuma je 1386. godine na prostoru Kosovo polja došlo do sukoba Srba sa Turcima Osmanlijama. Specifičnst ove bitke je da su oba vladara nastradala, što je ostavilo prostora obema stranama da je tumače kao svoju pobedu. Bitka je završena nerešeno, Turci su privremeno zaustavljeni, ali već naredne godine srpski vladar je postao turski vazal. Ovo nije bio ni prvi sukob Srba i Turaka, a nije bio ni konačan pad srpske države pod tursku vlast. Prodoru Turaka na prostor Balkana na kojem su živeli Srbi prvo su se isprečili braća Mrnjavčevići, kralj Vukašin i despot Uglješa, na reci Marici 1371. godine. Bitke je izgubljena, a kraljević Marko je postao turski vazal. Tako je otpočelo tursko osvajanje teritorija nekadašnjeg Dušanovog carstva. Do konačnog pada srpske srednjovekovne države pod tursku vlast došlo je sredinom sledećeg veka, padom prestonice, Smedereva, 1459. godine.

Nastavite sa čitanjem

DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

tamoiovde-logo

Svoj nacionalni praznik na Sretenje, Srbija slavi od 2002. godine

Dva velika i  za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“ su da baš 15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.


Srbija danas slavi Dan državnosti.

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva – Prvog srpskog ustanka. Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje vekovima porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima. Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje raja nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.

Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kao „Sretenjski Ustav“.  Skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, a hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza.

Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski
ustav od 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

 Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.

 Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.


Ovde možete pročitati ceo Сретењски устав Књажества Сербије

Priredio: Bora Stanković