Nepriznat, žučno osuđivan i gotovo sasvim odbačen u svom vremenu, Dis je pesnik kome je budućnost svesrdno otvorila vrata slave. Svojom lirikom tamnih, negatorskih, zagrobnih i sanjarskih tonova, ispunjen bolom i porazom, on je opevao „tamnicu života“.
Antologijskim se smatraju njegove pesme: „Možda spava„, „Sa zaklopljenim očima„, „Utopljene duše„, „Jutarnja idila„, „Plave misli„…
Dis je po prirodi bio boem. Sa Pandurovićem je uređivao „Književnu nedelju“, bio ratni izveštač pri srpskoj Vrhovnoj komandi u Prvom balkanskom ratu, prešao Albaniju i kao izbeglica boravio u Francuskoj.
U povratku, brod na kome se nalazio, torpedovala je nemačka podmornica i veliki pesnik našao je svoje poslednje utočište u Jonskom moru, kod Krfa.
Rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka.
To je onaj život, gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom, što nesvesno sija I žali, ko tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I tišinu blagu ko ah otkrovenja. I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine viziju jave: I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali, ko tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim. Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži, Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako moćno spava Ko jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, što ih vidi moja snaga, Očiju, što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina, I očiju, što ih vidi moja snaga.
Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!
Prvi svetski rat (Vikipedija)
Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.
Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.
Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.
Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.
Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.
Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.
Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.
Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.
Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).
To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.
Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.
Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.
Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.
Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.
Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.
Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).
Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.
Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.
Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.
Danica Jovanović
„Plava grobnica“ srpske kulture
Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.
Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.
Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.
Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.
Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.
Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.
Nadežda Petrović(1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.
Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.
Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…
Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.
Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs
Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.
Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.
Telegram je sadržao tri rečenice.
U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.
Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.
A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.
Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.
Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.
Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.
Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.
Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.
Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.
Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare
Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.
Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.
Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.
Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.
Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.
Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.
Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.
Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.
Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“
Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.
Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.
Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.
Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.
Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.
Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.
Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.
Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.
U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.
Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.
Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.
Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.
Napredak u nazadovanju
Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja.
Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.
DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!
28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD
Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.
Naime, 28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:
Foto:thinkstock/ foxnews
Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.
Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.
Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.
I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.
Mediji u Srbiji, danas, 10. novembra 2011. objavili su ovu tužnu vest:
Veliki srpski glumac Petar Kralj preminuo je danas u 70. godini života posle duge i teške bolesti.
Evo šta tim povodom o velikanu srpskog glumišta pišu „Večernje novosti“:
„Kralj je rođen 4. aprila 1941. godine u Zagrebu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bio je član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Naviše predstava je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.
Dobitnik je mnogih priznanja, između ostalog, „Statuete Joakim Vujić“, kao i najprestižnije glumačke nagrade „Dobričin prsten“ (1996. godine) koja se jednom godišnje dodeljuje za životno delo, a laureati ove nagrade su najveći bardovi srpskog glumišta.
Nagrada „Pavle Vujisić“, koja se na niškim Filmskim susretima dodeljuje za životno delo, uručena mu je 2006. godine, a nagradu za životno delo na Sterijinom pozorju dobio je 2010. godine.
Naslovnu ulogu u monodrami „Živeo život Tola Manojlović“ na sceni Ateljea 212 neprekidno je igrao više od četiri decenije i tako postavio svojevrstan rekord u svetskim razmerama.
Petar Kralj je bio oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a iz prvog braka ima ćerku Milicu Kralj, rediteljku.
POSLEDNJA PREMIJERA U ATELJEU 212
Poslednju premijeru Petar Kralj je igrao u Ateljeu 212 sa Cecom Bojković. Predstavu „Matica“ režirao je Rahim Burha, po tekstu Gorana Petrovića.“
Još jednom samo, o, da mi je dići 
Nepriznat, žučno osuđivan i gotovo sasvim odbačen u svom vremenu, Dis je pesnik kome je budućnost svesrdno otvorila vrata slave. Svojom lirikom tamnih, negatorskih, zagrobnih i sanjarskih tonova, ispunjen bolom i porazom, on je opevao „tamnicu života“.
To je onaj život, gde sam pao i ja
TAMOiOVDE 