TAMOiOVDE________________________________________________
Priča o legendarnom borskom rudaru-konjovodcu i još poznatijem, pola veka glavnom u lancu rudarenja, konju Cvetku
Od 1903. godine, od začetka rudarenja u „Jami“ Borskog rudnika bakra do 1958. godine, rudu su, u vagonima, isključivo prevozili konji.
Na rudarskim horizontima, duboko pod zemljom, provodili su ceo život. Tek kad iznemognu, ostare ili se povrede, odlaze iz „Jame“. Na kraju radnog veka čekala ih je klanica, kasnijih godina, posle 1945. jedino zahvaljujući dobroti rudara, završavali su na nekom poljoprivrednom dobru.
I čuvenom konju Cvetku, jednom iz poslednje generacije, posrećilo se da napusti ovaj svet na bujnoj , zelenoj livadi. Rudari su se, na taj način, odužili nerazdvojnim prijateljima iz rudarskih hodnika sa kojima su svakodnevno provodili po osam sati. Samo su oni, rudari- konjovodci, znali koliko su te plemenite životinje inteligentne i privržene čoveku, vredne i disciplinovane.
– Otac Vlada pričao je da je svaki konj imao štalu i svoj boks. Odlično su hranjeni i timareni. Jednu smenu su vukli vagone, a dve se odmarali. Po strogim pravilima, s konjima se moralo lepo postupati. U slučaju da im se podvali, umesto deset pridoda i 11. vagon – konj ne bi mrdnuo.
U rudarskim oknima zbog pomračine gubili su vid, ali instikti su ostali nepovređeni. Tamo su se i ždrebili – priča Branislav – Bane Mihajlović, sin rudara – konjovodca Vladimira – Vlade, koji je ceo radni vek proveo u borskoj „Jami“. Pooslednjih osam godina napornog rada bili su vezani za legendarnog „vagondžiju“ Cvetka, konja kome će u dogledno vreme, najverovatnije, u rudniku, biti podignut spomenik.
Bane, do nedavno najmlađi borski doktor rudarstva, dugogodišnji direktor „Jame“, proračunao je da su Cvetko i „saborci“, od 1. do 7. horizonta, za neprekidnih 55 godina rada, prevezli polovinu od četiri miliona tona bakra koliko je tog metala izvađeno u borskom i majdanpečkom rudniku u jednovekovnom postojanju.
-Sećam se očevih suza nakon rastanka sa „Cvetkom“. I kad god se poveo razgovor o konjima iz najbogatijeg rudnog ležišta Čoka Dulkan brada mu je drhtala, ruke se tresle.
Govorio je: – Sine,voleo sam Cvetka kao tebe. Ostao bi i duže konjovodac da ga slučajno nije zakačila šipka u predelu mošnica kad se iskliznuli vagon vraćao na šine. Posle je bio magacioner. Umro je 1983. u 73. godini života. A igrom slučaja, 1936. zaposlio se u borskom rudniku. Došao je kao siromah iz zaječarskog sela Rgotina. Bio je srednje građen, ali Franzuzi, tadašnje gazde, tražili su krupne i jake ljude za rad u rudniku. Desio se štrajk. Otac se našao tu, a nadzornik je naredio da cela grupa odmah siđe u „Jamu“.
Dobio je poverljiv zadatak – brigu o konjima-priča Mihajlović sećajući se kako je „njegov Vlada“ i u penziji ustajao svako jutro u šest sati, stajao kraj prozora gledajući svoje drugare kako odlaze u rudnik. Dugo je slabašnim prstima dobovao po staklu u znak pozdrava. Isto je činio i kad su se vraćali posle 14 sati.
A Vladu rudara, konjovodca, zvali su i „Vlada omladinac“, jer svakoga je pozdravljao sa „zdravo, omladinac“. Danas rudarskog doktora, Baneta, kolege pozdravljaju sa „zdravo, omladinac“.
I tek 1960. u „Jamu“ stiže odmena za konjovodce: samohodni utovarivač sa točkovima. Tog časa konjima nije bilo mesta u rudniku, ali ni radnicima sa lopatama.
„Lopatari“ su postizali neverovatne učinke. Svaki rudar je ljubomorno čuvao i pazio na svaju lopatu i pleh sa kojeg se lakše zahvatala i prebacivala ruda. U to vreme i konj Cvetko izašao je zauvek iz „Jame“ na svetlost dana. Kada je Cvetko i gde sahranjen, rudar Bane Mihajlović , veli, nije upoznat iako mu je otac i o tome s pažnjom i poštovanjem pričao.
Konju se nije moglo podvaliti
Konju, glavnom nociocu proizvodnje prvih pola veka u borskoj „Jami“ nije se moglo podvaliti. Ukoliko se ne odmara cele dve smene, nema toga ko će ga naterati da povuče vagon. Zato su „jamski propisi“ bili strogi. Konji u rudarskim oknima bolje su hranjeni i timareni nego oni na površini zemlje. Ili, ko bi i slučajno povredio konja pri vezivanju i spuštanju liftom u „Jamu“ bio bi najstrožije kažnjavan-objašnjava Mihalović sećajući s očevih kazivanja.
B. Filipović
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
U jednom malom mestu na japanskom ostrvu Hokaido, na železničkoj stanici već godinama samo jedan putnik čeka.
TAMOiOVDE 