BIO JE MAG, BIO JE VIRTUOZ…

Na današnji dan, 6.oktobra 2007. godine

---

OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)

PIŠE: Miroslav Milošević

Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…

Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…

Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…

Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…

Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…

Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.

Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.

Sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.

Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.

Došao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.

Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.

Bio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.

Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme

O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.

I svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.

Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.

Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.

Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.

Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.

U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.

U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.

Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.

Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.

Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.

U značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.

Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.

Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.

Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija. 

Moj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.

Izvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.

Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.

Poslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.

Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.

Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.

Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.

Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.

Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.

Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.

Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.

Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.

Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:

Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…

Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Otišao je veliki mag, veliki virtouz…

Otišao je čovek velikog srca…

Dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…

Laza Ristovski je otišao prema dugi…

Počivaj u miru, legendo…

LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!

Izvor: rocktrezor

---

---

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

SAVA JEREMIĆ, FRULAŠ IZ POSLONA

Nedaleko od Ražnja, u selu Poslon, 13. januara 1904. godine, u kući Jeremića rođeno je jedanaesto dete.

Dadoše mu ime Sava, nadajući se da će, kao i sva tadašnja deca iz sela ostati tu da prevrće zemlju, ore, kopa i livade kosi.

Ali, sudbinu njegovu odrediće trenutak kada mu je kao dečaku, otac kafexija, poklonio frulu, koja će ga proslaviti. Po nagovoru rođaka, ostavio je pinterski posao, po kome se pročuo po okolini, i 1936. godine obreo se na audiciji u Radio Beogradu.

Pred Mihajlom Vukdragovićem i Vlastimirom Pavlovićem – Carevcem svirao je Sava, izvlačio iz malene frule polutonove za koje se dotle verovalo da se na fruli ne mogu odsvirati, a oni, oduševljeni njegovom svirkom, primiše ga odmah u orkestar, i tu on ostaje kao stalni član sve do penzionisanja 1958. godine.

Nastupao je sa mnogim orkestrima u zemlji i inostranstvu, a najčešće sa Radojkom i Tinetom Živkovićem. Uvek obučen u narodnu nošnju, bio je misionar naše lepe izvorne narodne muzike i naše tradicije. Njegov najveći uspeh bio je 06. jula 1953. godine kada je na Međunarodnom festivalu folklora u Langolenu kraj Londona sa kolom „Paraćinka“ osvojio prvo mesto, iako su tu sjajnu titulu očekivali mnogi, u to vreme, poznatiji umetnici.

A sa „Deninim kolom“ i „Vlajnicom“ na koncertu zabavnih, narodnih i operskih melodija u Stokholmu, on i Radojka Živković, pobrali su najviše aplauza. Država mu u znak zahvalnosti dodeli orden sa srebrnim zracima…

Umro je 21. aprila 1989. godine i sahranjen u Beogradu.

Starije generacije i sada pamte njegovo „Ražanjsko“ i „Kruševačko kolo“, „Palilulku“ i mnoga druga koja i sada sviraju mnogi narodni orkestri širom Srbije.

SABOR FRULAŠA „DANI SAVE JEREMIĆA“

Kulturno umetničko društvo „Sava Jeremić“ iz Ražnja, koje sa ponosom već deset godina nosi ime poznatog umetnika, i Skupština opštine Ražanj, kao pokrovitelj, svakog jula organizuju tradicionalnu manifestaciju „Dani Save Jeremića“ na kojoj nastupaju brojna kulturno umetnička društva i, revijalno, najbolji frulaši na svim prethodnim takmičenjima frulaša u Srbiji, a najboljem od najboljih, Opština Ražanj dodeljuje plaketu sa imenom ovog velikog umetnika.

SPOMEN — KUĆA U POSLONU

Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS“ br.73/02).

To je jedina kuća nekog od naših narodnih umetnika koji uživa ovakvu zaštitu. Inače, kuća je podignuta oko 1930. godine, u kojoj sada niko ne živi, prepuštena je zubu vremena koji je na njoj ostavio vidljive tragove, pa, prema proceni stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, postoji opasnost od urušavanja.

FOND „SAVA JEREMIĆ“ — POSLON

Radi očuvanja imena i dela velikog srpskog frulaša, obnove njegove rodne kuće i uređenja spomeničkog kompleksa, brige o njegovoj duhovnoj zaostavštini kroz prikupljanje pisanih, tonskih i video zapisa o njemu, radi negovanja tradicionalnih vrednosti u oblasti narodne muzike i narodnog stvaralaštva, te radi promocije umetničkih dostignuća inspirisanim muzičkim nasleđem srpskog naroda organizovanjem naučnih skupova i istraživanja u oblasti narodnog stvaralaštva, a posebno sviranja na fruli, zaljubljeiici u Savinu umetnost osnovali su Fond „Sava Jeremić“ sa sedištem u njegovoj kući u Poslonu. Stanimir Jeremić iz Beograda, sin Save Jeremića, ugovorom overenim kod Opštinskog suda u Ražnju dao je Fondu na korišćenje ovu kuću.

________________________________________

Fond je registrovan kod Ministarstva kulture broj 415-00-00108/2007-14 od 13.09.2007.

Organi Fonda su Skupština, Upravni i Nadzorni odbor, a u zemlji i inostranstvu predstavlja ga predsednik Upravnog odbora Kaja Nikolić – Stojanović iz Ražnja (tel.037/841-190; 063/72-616-44).

Prioritetan zadatak Fonda jeste obnova rodne kuće umetnikove. Sredstva Fonda su skromna, skoro neznatnna- uložena od strane osnivača, a očekivana sredstva su – sredstva donatora.

Ako vam srce zatreperi sećajući se nežnih zvukova koje je virtuozno na fruli izvodio
veliki umetnik SAVA JEREMIĆ, molimo da, prema Vašim mogućnostima, bespovratna sredstva uplatite na sledeće ŽIRO RAČUNE koji se vode kod KOMERCIJALNE BANKE AD BEOGRAD, FILIJALA KRUŠEVAC EKSPOZITURA RAŽANJ i to:

205-132613-46 — dinarski
00-708-0003125.5 IBAN RS35205007080003125559 — devizni
FOND „SAVA JEREMIIĆ“ — POSLON sa naznakom „ZA OBNOVU KUĆE SAVE JEREMIĆA U POSLONU“

U ime muzike koju nam je Sava Jeremić podario i zaveštao za budućnost, unapred HVALA.

U Poslonu, januara 2009. godine
Za Upravni odbor Fonda,
Predsednik

Kaja Nikolić-Stojanović

http://www.razanj.org

_________________________________________________________________________________

SAVA  J E R E M I Ć

Fotografija 1: Sava Jeremić kod svoje kuće, 1973. godine

Fotografija 2: Emisija „Smederevski vinogradi“, 1962. godine. Sa Radojkom i Tinetom Živković

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Više o Savi Jeremiću na: http://sava-jeremic.blogspot.com/

___________________________________________________________________________________________

Frula nadsvirala Menjuhina

ČAROBNI ZVUCI ZAVIČAJA. MUZIKA NASTALA IZ NARODA.
DA NIJE BILO NJE, NE BI BILO I NAS

U rodnom selu legendarnog frulaša SAVE JEREMIĆA Poslonu, nedaleko od Ražnja, održana je kulturna manifestacija koja je okupila poštovaoce njegovog dela i frulaše amatere. Na tribini posvećenoj muzičkom umeću ovog instrumentaliste, pod nazivom „Srpska narodna muzika i doprinos Save Jeremića u njoj“ su pored ostalih, govorili Mile Bogdanović i jedan od najboljih frulaša današnjice, Tihomir Paunović.

Za beogradskog književnika Branislava Bojića, Sava Jeremić je autentični umetnik, jedinstvena ličnost naše etno muzike. Mile Bogdanović kaže da je Sava svirao nemoguće stvari, dok majstor Tihomir Paunović, tvrdi da nije bilo Jeremića, ne bi bilo ni njega, ni mnogih frulaša. Priča se odvijala po scenariju nekog holivudskog filma sa srećnim krajem. Sava Jeremić se rodio u Poslonu, kraj Ražnja, 13. januara 1904. godine kao 11. dete, a sa pet godina, nakon što mu je otac na vašaru u Deligradu, kupio frulu, počeo je da u svojoj dečačkoj glavi, tu ispod Mojsinjskih planina, stvara zvuke zavičaja poput čarobnjaka.

Prvi svetski rat, prekida Savino školovanje i sa tri razreda škole odlazi na pinterski zanat, čime se bavi sve do 1937. godine, kada se pojavljuje na audiciji Radio Beograda, pokazujući svoje umeće ispred legendarnog Vlastimira Pavlovića — Carevca. Carevac nije mogao da veruje da se tako nešto može izvesti na fruli i viknuvši: Ti si čudo, pravo čudo“. Od toga trenutka, život čobanina i pintera Save se menja. Svoje zvezdane trenutke doživljava na Internacionalnom festivalu u Langolenu 1953. godine kada osvaja prvo mesto nadsviravši i jednog Jehudina Menjuhina. Aplauz evropske publike Sava je u duetu sa Radojkom Živkovićem pobrao i na koncertu ozbiljnih, zabavnih i operskih melodija. „Muzika na Jelisejskim poljima“ u Stokholmu, na kome su učestvovali i francuski pijanista Žak Dijeval, i italijanski pevač Viko Torijani. U takvom društvu, nastup našeg dueta bio je najuspešniji.

Kola „Paraćinka“, „Denino kolo“ i „Vlajnica“ u interpretaciji čuvenog Save, širom Evrope su prenela muzički duh našeg naroda čineći misionarsku ulogu u tom nadmenom zapadnom svetu.

Zato je i razumljivo uzbuđenje frulaša iz Srbije i poštovaoca Savine muzike, koji su se proteklog vikenda okupili ispred njegove trošne rodne kuće u selu Praskovce, odakle se ovaj virtuoz otisnuo u svet muzike prenoseći svetu zvuke rodnog podneblja. Skup je bio i prisećanje na vreme kada je muzika nastajala iz narod a bila je posvećena njemu, i kada je narod voleo i cenio svoje umetnike. Na vremena kada novac nije bio najvažnija stvar za snimanje pesama. Uspomenu, na taj deo naše etno kulture čuvaju „Dani Save Jeremića“ ali i istoimeno Kulturno-umetničko društvo u Ražnju, s jedinstvenom porukom: „Da nije bilo Save, ne bi bilo ni ovolikog broja frula, frulaša i numera napravljenih za nju“.
______________________________________________________________________________

NAJBOLJE OD ŠLJIVE

Frula se najkvalitetnije pravi od šljivovog drveta. Takvu jednu na početku Drugog svetskog rata, bežeći od Nemaca, razbio je Sava. I kako je bio neraskidivo vezan za ovu sviralu, skupljao je deo po deo, stavljajući metalne okove od šatorskog krila. Verujući da okovi daju bolji zvuk, mnoge mlađe Savine kolege stavljale su ove ukrase na svoje frule. Sava je to komentarisao na sebi svojstven način: „Zvuk daje duša frulaša, a ne instrument“.

Piše: N. Miljković
_________________________________________________________________________________

SAVA J E R E M I Ć

Frulaš iz Poslona čijoj tehnici mogu da pozavide mnogi školovani muzičari

Fotografija 1: Sava Jeremić, 1951. godine

Mnogo puta su obrazovani ljudi bili iznenenađeni i zbunjeni pred znanjem i umenjem onih ljudi iz naroda iz koji bez škole i tuđe pomoći dostignu i prestignu svoju braću iz gradova. Naši seljaci lekari, seljaci književnici, veliki pronalazači — čija je služba zbunila strane novinare iz Beogradskog sajmišta — dokaz su velike ne samo neistrošene nego i nenačete stalne snage širokih narodnih slojeva.

Jedan od takvih neznanih narodnih ljudi jeste tridesetogodišnji Sava Jeremić iz sela Poslona u srezu Ražanja.—

…On svira i durske i molske skale, što postiže nejednakim poklapanjem rupa a delimično i zatvaranjem vodoravnog otvora koji vodi ka ustima. Na taj način snižava i povišava osnovni ton frule, prema već naštimovanim instrumentima tako da nije potrebno da frulu menja.

Jeremić namešta usta na frulu kao najškolovaniji svirač, a njegovom odličnom sluhu, brzini pamćenja melodije, i izvanrednoj tehnici prstiju mogu da pozavide mnogi flautisti i klarinetisti u pozorišnim orkestrima.—

Fotografija 2: Sava Jeremić, 1978. godine

Jeremić je zemljodelac, sa dva razreda osnovne škole i celog je života čuvao stoku i obdelavao zemlju. Nekiput je slušao preko radija narodne pesme i frulaše i pre kratkog vremena kad i drugovi na njega navališe, ne izdrža već sede na voz da okuša sreću na radiju.—

Njegova tehnika prstiju zapanjila je mnogobrojne prisutne u radio stanici, koji ga, na kraju probe, obasuše toplim aplauzom. Jeremić ostavlja vrlo simpatičan utisak malog, čvrstog i zdravog brđanina koji se ni pred mikrofonom nije zbunio već je svirao samopouzdano i mirno kao da je tu već deset godina.

Autor teksta nepoznat

Više o Savi Jeremiću na: http://sava-jeremic.blogspot.com/

___________________________________________________________________________________________

Izvor: riznicasrpska.net

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

OTIŠAO JE LEGENDARNI KRALJ FLAMENKA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

Jedan od najvećih gitarista svih vremena, Pako de Lusija, preminuo je od posledica srčanog udara u 67. godini, u blizini svog doma u Kankunu, u Meksiku. Dogodilo se to na plaži, dok se igrao sa svojom decom.

Kao čoveka koji je proslavio flamenko gitaru u svetu, De Lusiju je odlikovala neverovatna lakoća sviranja.

„Njegova smrt je nenadoknadiv gubitak za svet kulture i za Andaluziju“, rekao je gradonačelnik Alhesirasa, Hoze Ignasio Landaluče. U tom gradu, rodnom mestu De Lusije, proglašena je dvodnevna žalost.

Pako de Lusija, čije je pravo ime Fransisko Sančez Gomez je rođen 21. decembra 1947. godine u Alhesirasu, u Španiji. Gitaru je počeo da svira sa šest godina. U početku svira flamenko zajedno sa drugim izvođačima, pre nego što je 1967. godine izdao prvi solo album. 

Koliki je talenat bio najbolje pokazuje njegovo detinjstvo.

„Čak i pre nego što sam počeo da sviram gitaru znao sam sve ritmove. Ponekad bi govorio svom ocu: ‘Taj falset nije u tonu’. I moj otac bi mi odgovorio da nisam u pravu. Ali ja bi nastavio da insistiram. Na kraju bih ga ubedio da proverimo i ispalo bi da sam u pravu“, rekao je prilikom jednog intervjua Pako de Lusija.

Prema njegovim rečima, zbog toga su Cigani najbolji u takvoj muzici.

„Oni slušaju muziku od početka svog života i to je veoma važno. Kada sam počeo da sviram gitaru, već sam znao šta da radim, gde da idem i kako da sviram. To mi je bilo najvažnije“, istakao je De Lusija.

Širom sveta je postao poznat 1973. godine posle objavljivanja kompozicije Entre dos Aguas, koja se 20 nedelja nalazila na vrhu španske top-liste.

Pravo međunarodno priznanje stiče 1981. godine sa albumom Friday Night in San Francisco, koji je snimio zajedno sa Džonom Meklaflinom i Alom di Meolom. Poznat je i po tome što je snimio verziju čuvene kompozicije Koncert za Aranhuez, delo kompozitora Hoakina Rodriga.

De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog „Berkli“ koledža za muziku iz Bostona. Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra.

U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji. 

Ričard Čapman i Erik Klepton opisali su španskog virtuoza kao „džina u svetu flamenko gitare“, naglašavajući njegovu zapanjujuću tehniku i inovativnost.

Radoznalost ga je odvela do priznate saradnje sa nekim od najčuvenijih muzičara današnjice kao što su pijanista Čik Korija, gitaristi Džon Meklaflin, Leri Korijel i Al di Meola, kao i Brajan Adams, s kojim je sarađivao na muzici za film Don Huan de Marko.

………..

RTS

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra. Zaslužan je za modernizaciju španske ciganske tradicije u koju je uneo jazz i bossa uticaje, iako do devedesetih nije umeo da čita note.

Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji: „Jednom rukom se držim za tradiciju, a drugom čeprkam, kopam na drugim mestima, pokušavajući da nađem nešto novo što mogu da uvedem u flamenko“.

Story

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S