ZAVETNI HRAST U DIVLJANI…

tamoiovde-logo

Najstariji na Balkanu – Zavetni hrast

Stari zavetni hrast “Miro” vekuje u blizini manastira Svetog Dimitrija u selu Divljana na istočnoj strani Suve planine.

  BELA_PALANKA_Stari_zavetni_Hrast_Miodrag_BogdanovicDSC_8327 Na proplanku pokraj puta u selu Divljana, udaljenom pet kilometara od Bele Palanke, kažu, pre više od hiljadu leta, podanici makedonskog cara Samuila zasadili su mladicu hrasta. 

Danas, nakon desetina stoleća, ova „krepka starina“ koja je bila savremenik mnogih burnih istorijskih  događaja koji su se odigrali u ovim krajevima, slovi za najstarijeg živog stanovnika na Balkanu.

DSCF5092Na hrastu je urezan zapis ovog sela, krst, simbol hrišćanstva.

Pripoveda se ovde od davnina, da u krošnji ovog hrasta žive vile koje čuvaju selo od zlih duhova.

Poznato je da se hrast poštuje kod svih slovenskih naroda kao sveto drvo.

Meštani Divljane poštuju svoj hrast, ovde organizuju seoske svetkovine i brinu se o njemu.

Stari hrastHrast je širok u prečniku preko tri metra, još uvek je živ i zelen sa karakterističnom  šupljinom u svom deblu, dovoljno prostranom da primi nekoliko ljudi ili da se u nju postavi stočić sa nekoliko stolica.

DSC00593Pored toga što je izuzetno vredan spomenik prirode, danas, zavetni hrast u Divljani predstavlja pravu atrakciju za znatiželjnike, turiste i ljubitelje fotografije.

Ova vrsta prelepog lužičkog hrasta može da živi i po dve hiljade godina.

Sa druge strane seoskog puta nalazi se još jedno stablo hrasta kitnjaka čija se starost procenjuje na 500 godina.

____________________________________________________________________________________

Na razgovoru, podacima i fotografijama zahvalan sam Sonji Radenković iz Bele Palanke.

Bora*S

____________________________________________________________________________________

PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

kaporNiko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

kapor1Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online