KO DOBIJA A KO GUBI…

Međusobni uticaj

ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA

Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.

Čovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.

Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.

Cena opstanka

Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.

Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.

Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.

Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.

Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.

Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.

Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.

Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.

A druga strana?

Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.

Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.

Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.

Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.

I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.

Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.

Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.

Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.

Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.

Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.

Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.

Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.

Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.

Ko dobija a ko gubi?

Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.

Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.

Dr vet. med. Miloš Stanojević

http: zov.rs

________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

Svi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom

a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa

jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči

a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene

Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

APETIT I LIBIDO GA SLUŽE SAVRŠENO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Džonatan, najstarija kopnena životinja na svetu

Možda nije toliko brz kao što je ranije bio, ali 182 godine stari Džonatan i dalje ima dovoljno života u sebi, a činjenica da je verovatno najstarija kopnena životinja ga ne sprečava da vodi aktivan seksualni život.

Džonatan

Smatra se da je Džonatan na ostrvo Sveta Helena donet 1882. godine i da je već tada bio bio potpuno odrastao, a džinovskim kornjačama je potrebno oko 50 godina da dostignu punu zrelost.

 Što bi značilo da je rođen oko 1832. godine, odnosno da sada ima neverovatnih 182 godine.

Džonatan je po svoj prilici najstarija kopnena životinja, a na ostrvu uživa izuzetan status.

Živi na imanju Marka Kejpsa, guvernera britanskih prekomorskih teritorija u južnom Atlantiku. Tu o njemu brine Džo Holis (takođe Džonatan), ostrvski veterinar.

Kada Džo udari o metalnu posudu na travnjaku ispred rezidencije, iz rastinja i visoke trave na obodu izlaze Džonatan i i još četiri džinovske sejšelske kornjače Dejvid, Ema, Mirtl i Fredrika.

Apetit mu ne jenjava – veterinar Džo hrani svog imenjaka

„Potpuno je slep od katarakti, izgubio je čulo mirisa, ali ga sluh i dalje odlično služi“, objašnjava Džo.

Džonatan i njegovi drugari su primerci retke Aldabra vrste kornjača. Uprkos tome što ih ima oko 100.000 na, postoji samo mala grupacija na Aldabra atolu koje se razmnožavaju.

Na atlansko ostrvo je dospeo najverovatnije putem brodova koji su prevozili robove, pošto su od 17. do 19. veka mnogi brodovi na sebi nosili kornjače kao zalihe hrane.

Procenjuje se da je samo u 18. veku oko 200.000 galapagoskih kornjača ubijeno i pojedeno na brodovima.

Džonatan krajem 19. veka

Kako je Džonatan izbegao ovu sudbinu? Tadašnji guverner Hadson Janiš bio je izuzetno zainteresovan za životinje, a oduševio se kada je video Džonatana, koji je do sada ispratio 33 guvernera.

Iako ima 182 godine apetit i libido ga služe savršeno. Banane, kupus i šargarepe kojima ga Džo hrani jede sa velikim uživanjem, a jednom prilikom je ostrvski veterinar umalo ostao bez prsta.

Od tada stalno nosi rukavice. „Nije on hteo da me ugrize. Samo mu je veoma teško da pronađe hranu“, opravdava ga Džo, objašnjavajući da mu sada svake nedelje ujutru donosi kofu sa svežim voćem i povrćem.

Veterinar tvrdi i da je njegov omiljeni pacijent dobrog zdravlja pošto je seksualno aktivan, što smatra da je odličan odraz zdravstvenog stanja.

Iako ne voli gužvu, Džonatan uživa kada su fini prema njemu i češkaju ga po vratu

Džo, kao i svi stanovnici ostrva, želi da Džonatan poživi što duže, ali je na Svetoj Heleni već dogovoreno kako će ispratiti svog ljubimca.

Odlučili su da bi prepariranje Džonatana bio morbidan i zatucani akt, a umesto toga njegov oklop će biti sačuvan i izložen na ostrvu.

Osim toga, Sveci, kako se nazivaju stanovnici Svete Helene, će podići bronzanu statuu Džonatana na glavnom gradskom trgu u Džejmstaunu.

Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

MATEJINO PERNATO CARSTVO…

Mateja Bogdanović (12), iz sela Veliki Krivelj nadomak Bora, od pete godine uzgaja živinu i najmlađi je uzgajivač rasne živine u Srbiji.

Sam brine o preko stotinu svojih ljubimaca, a štedi od užine kako bi kupio nove vrste.

Ovaj mladi uzgajivač ne samo da sam vodi računa o svojim pernatim prijateljima i njihovom podmlatku, već su mu oni najveća inspiracija za slikanje i pisanje priča i pesama.

– Za ovaj hobi sam se zainteresovao kad sam imao pet godina. Roditelji su mi kupili crtani film “Ružno pače“, a kad sam ga odgledao još više sam se zainteresovao za tu vrstu životinja i rešio da nabavim jedan par plovki, nakon čega su, došle i ostale – priseća se mali Mateja – Trenutno imam 16 vrsta živine: domaće, divlje i mutave patke, indijske trkačice, pekinške i ćubaste patke, kineske labudaste guske, morke, domaće i tovne ćurke, domaće i japanske svilaste kokoške, brame, kokinkine, fenikse čokoko i japanske prepelice. Skoro sam vršio popis i trenutno imam 121 jedinku, ali to nije sve, jer neke tek treba da se izlegu – ponosno priča Mateja.

Iako ima samo dvanaest godina, Mateja stalno proširuje znanja o svojim ljubimcima i to iz stručnih knjiga koje nabavlja na sajmovima knjiga i na poljoprivrednim sajmovima, ali i preko interneta.

– Živinu izučavam iz stručne literature o njihovom uzgoju, a iskustva i savete razmenjujem sa starijim kolegama uglavnom preko interneta. Nedavno sam se upoznao sa jednim odgajivačem iz Austrije, koji je rodom iz Požarevca.

On je treći u Evropi po uzgoju kokinkina, ali se time više bavi iz hobija, a ne radi zarade. Živinu uglavnom nabavljam putem razmene sa drugim ljubiteljima ovih pernatih životinja, jer je to poprilično skup hobi, pa moram da se snalazim – kaže najmlađi Bogdanović.

Mateja je učenik šestog razreda Osnovne škole “Đura Jakšić“, a kolika je njegova ljubav prema živini pokazuje i činjenica da za razliku od svojih vršnjaka, umesto da igra igrice na kompjuteru ili ide na fudbal sa drugarima, čim dođe iz škole on ulazi u zadnje dvorište kako bi se pozabavio i namirio svoju živinu.

Odrasle jedinke jedu žito i kukuruz koje mi uzgajamo, ali se ishrana pilića razlikuje u zavisnosti od vrste. Recimo, za pačiće i guščiće se u koncentrat ubacuje zeleniš poput maslačka, deteline i repe, koji se isecka i sve se to pokvasi kako se ne bi zadavili. Ćurići jedu koncentrat, kuvana jaja, a mogu i koprive, ali ih ja ne hranim koprivama zato što mogu da uginu ako u organizam unesu previše gvožđa. Redovno im dajem i kapi za imunitet – priča Mateja – Naravno, dešava se da se ponekad i razbole, ali je to kod nas retko jer im održavamo higijenu.

Koke, recimo, mogu da dobiju sušicu. To su gliste koje stvaraju osećaj sitosti i ova bolest napada samo koke. Ta bolest se leči, ali ako se ne uspe u tome moraju se odstraniti, kako se ne bi zarazile druge vrste – nastavlja Mateja-Kad porastem voleo bih da upišem veterinu, da bih mogao još bolje da brinem o svojoj živini. A, najomiljeniji predmet u školi mi je biologija – kaže Mateja.

Od svojih neobičnih ljubimaca Mateja kaže da najviše voli guske.
Kineske labudaste guske najviše volim, a u čuvanju živine mi pomaže pradeda. Ne volim da mi se neko previše meša u odgoj živine, tako da ih on uglavnom hrani ujutru kad ja idem u školu. Međutim, rasnim kokama i pilićima, koji su u boksovima, uveče stavim više hrane, pa ih pradeda ne mora hraniti ujutru, jer imaju dovoljno dok ja ne dođem. Inače, odrasle jedinke se hrane dva puta, a pilići i do četiri puta dnevno. Ima dosta obaveza, ali mi nije teško, jer ja to radim iz ljubavi – priča mali Bogdanović .

Ovaj mladi uzgajivač kaže da prepelice nije teško uzgajati, kako većina ljudi misli.
– Imam knjigu “Japanske prepelice – kokoške budućnosti“, gde sam pročitao da su njihovo meso i jaja mnogo zdravi. Ne zahtevaju puno prostora i nege. Kokica je teška oko 135 grama a mužjaci su oko 125 grama. U proseku ženke snesu od 250 do 300 jaja, ali nije izuzetak kad snesu i po 400 jaja u toku godine. Njeno jaje je oko 10 puta manje od odrasle jedinke – objašnjava Mateja.

Indijske trkačice su vrsta patke koja je baš retka, a Mateja kaže da ih je jedva nabavio u Nišu i da ih za sada ima tri. Interesantno je da ove patke ne plivaju. Jedna od Matejinih želja je i da nabavi mandarinsku patku, koja se smatra za jednu od najlepših plovuša.

– Na poslednjem sajmu poljoprivrede nabavio sam još neku stručnu literaturu i još sedam vrsta živine, jer sam ih ranije imao devet. Tamo sam, između ostalog, nabavio kokinkine, koke koje imaju duga pera, male su, zdepaste, a noge im se ne vide. Imaju i gaće. Na sajmu sam prvi put uživo video somborsku kaporku. To je krupna koka koja daje veliki prinos i u mesu i u jajima – objašnjava strastveni ljubitelj pernatih životinja.

Mateja kaže, da mu je strast prema ovim pernatim bićima probudila još jednu, novu ljubav, a to je vajanje i oblikovanje figurica njegovih mezimaca od najrazličitijih materijala.
– Pravim razne figurice živine od beolina, gline, folije i sličnih materijala. Beolin je, inače, sličan plastelinu i glini, a kad se napravi figurica ona se kuva i postaje tvrda. Izlagao sam ih na “Majskom likovnom salonu“pre nekoliko godina, ali više volim to da radim za sebe – kaže Mateja – Pored toga, volim da crtam i slikam, kao i da pišem priče i pesme, ali je sve sa istom tematikom, sve je povezano sa mojim ljubimcima – nastavlja Mateja – Trenutno se pripremam za takmičenje u Lazarevcu i pišem jednu priču. Inače, slao sam pesme i priče za školske listove i neke su objavljene. Prošle jeseni sam dobio nagradu za jednu pesmu o ekologiji, koja ima 12 strofa. Sada više pišem priče – priča ovaj talentovani dečak.

Mateja kaže da je najviše pripitomio morke i ćurke, koje, čim ga ugledaju, krenu za njim i dođu da se maze. A već na samom ulasku u kokošinjac, primetna je ljubav koju im ovaj budući veterinar svakog jutra, pre polaska u školu, nesebično pokazuje.

LEPO ALI ZAHTEVNO
Ivana Bogdanović, majka ovog svestranog dečaka, kaže da ne pravi razliku između Mateje i starijeg sina Vladimira, ali ističe da je biti majka talentovanog deteta ujedno i lepo i zahtevno.

– Mateja je odličan đak, a svoj talenat za umetnost pokazivao je od najranijeg detinjstva. Interesovanje za živinu u njemu su najviše pobudili moji baba i deda, koji su ga najviše i čuvali dok je bio mali. Vremenom je ta ljubav prema pernatim životinjama rasla, a on je to pokazivao tako što je pravio figurice, slikao ih i pisao o svojim prijateljima pesmice i priče. On je divno dete, ali ne bih volela da se promeni i da ga ova medijska pažnja ponese – kaže majka Ivana.
Izvor:bor-sve.net

___________________________________________________________________________________________________

 

KRPELJ NIJE BAUK…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Napast sa kojom se treba izboriti

Dolaskom toplijih dana i proleća, počinju uvek aktuelni problemi za vlasnike pasa, napast zvana krpelji.

Oni su se več razbudili i počeli da napadaju ljubimce tokom šetnji.

Krpelji su ektoparaziti koji žive na toplokrvnim životinjama i na ljudima. Prisustvom na koži iritiraju domaćina, mogu da dovedu do alergijskih reakcija, a ako je invazija veća, mogu i da uzrokuju krpeljsku paralizu i anemiju. Najveća opasnost od krpelja je što su oni prenosioci pojedinih bakterijskih, virusnih i protozoalnih oboljenja.
Staništa krpelja su najčešće šume, visoke trave, grmlje, šiblje i predeli pokriveni žbunastom vegetacijom, pa zato ako se krećete po ovakvim mestima, obavezno nakon toga dobro pregledajte psa. Krpelji se najčešće zakače u predelu pseće glave i vrata. Najlakše ih je primetiti kad se nasisaju krvi, jer im se tada poveća veličina.

Babezioza
Najčešće oboljenje koje krpelji prenose na pse je babezioza (piroplazmoza). To je parazitska bolest pasa i drugih domaćih životinja. Rasprostranjena je širom sveta, a pojavljuje se i u mnogim područjima naše zemlje. Najčešći uzročnik babezioze pasa je Babesia canis. Infekciju prenose krpelji.
Babezioza pasa je jedna od najčešćih protozoarnih parazitoza pasa u urbanim sredinama. Javlja se u sezoni kad ima krpelja, iako nije isključena mogućnost pojave oboljenja i van sezone, naročito kod latentno inficiranih pasa kada se oboljenje naglo javi usled dejstva stresnih faktora. Mladi psi su naročito osetljivi na infekciju i ukoliko se bolest ne leči, sledi uginuće za dva do tri dana nakon ispoljavanja kliničkih simptoma. Otpornije životinje lakše prebole bolest, a klinička slika je slabije izražena.

Uklanjanje
Prilikom uklanjanja, krpelj se nikako ne sme fizički povrediti, kidati, paliti, niti iritirati različitim sredstvima: uljem, benzinom, alkoholom i sličnim. Svi ovi postupci još više iritiraju krpelja i favorizuju lučenje pljuvačke, a s njom i ulazak uzročnika i nastanak infekcije. Iz tog razloga, uklanjanje krpelja sa kože psa treba prepustiti veterinaru. Krpelj se odstranjuje pincetom, hvatanjem rilice (usni aparat) što bliže koži, a posle odstranjivanja mesto uboda se dezinfikuje. Krpelje je potrebno u što kraćem roku odstraniti sa životinje.

Prevencija
Prilikom šetnje ljubimaca, treba je izbegavati područja gde ima krpelja (visoka trava, šiblje, grmlje), pogotovo u proleće i leto. Nakon šetnje treba obavezno pregledati psa. Ako se na životinji zapazi krpelj, potrebno ga je izvaditi. Ako nakon vađenja krpelja na koži nastanu bilo kakve promene, ili životinja ima poremećaj zdravstvenog stanja, potrebno je zatražiti pomoć veterinara.
U sezoni krpelja, naročito s proleća, treba koristiti specijalne preparate protiv krpelja u obliku ogrlica i spot-on preparata koji se mogu pronaći i na našem tržištu.

Znaci bolesti
Bolest najčešće počinje naglim povećanjem telesne temperature od 40 do 41 stepen Celzijusa koja se održava nekoliko dana. Pas je bezvoljan, malaksao, odbija hranu, ima ubrzan puls i leži. Opšte stanje mu je poremećeno. Zbog intezivnog propadanja eritrocita dolazi do malokrvnosti i urin je tamne boje. Svi ovi znaci daju sliku teškog oboljenja, pa se što pre treba obratiti veterinaru

Dr vet. Darko Drobnjak/ zov.rs/

_____________________________________________________________________________________________________