VERNOST DO GROBA…

tamoiovde-logo

Vernost do groba: Jedina ljubav poslednjeg ruskog cara

Poslednji imperator iz dinastije Romanov imao je samo jednu pravu ljubav u životu

clipboard01_14768902912

Foto: Vikipedija, Aleksandra Fjodorovna, Poslednja ruska carica

Aleksandra Fjodorovna rođena je kao Aliks od Hesena i Rajne 1872. godine u Darmštatu, u tadašnjoj Nemačkoj carevini. Kada je Aliks imala šest godina umrla joj je majka. Bila je najmlađe dete u porodici i poslata je u dom njene bake, kraljice Viktorije, vladarke Velike Britanije i Irske. 

Nikolaj II je rođen 1868. godine u Aleksandrovskom dvorcu u Sankt Peterburgu, u tadašnjoj Ruskoj imperiji. Bio je najstarije od ukupno šestoro dece imperatora Aleksandra III. 

Aliks od Hesena, buduća Aleksandra Fjodorovna, prvi put je došla u Rusiju kada se njena starija sestra Ela udavala za Nikolajevog strica, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča. Iako su bili vrlo mladi – Aliks je imala 12, a ruski prestolonaslednik 16 godina – odmah su se zaljubili jedno u drugo. 

Sledeći susret budućih supružnika desio se pet godina kasnije, kada je Aleksandra Fjodorovna provela mesec i po dana u poseti svojoj sestri u Sankt Peterburgu. Nikolajevi roditelji su bili protiv njegove želje da stupi u brak sa Aliks. Uprkos protivljenju roditelja Nikolaj i njegova voljena su se dopisivali. Pisma im je nosio Sergej, Nikolajev stric. 

engagement-official-picture-of-alexandra-and-nicholas_14768903527

Foto: Vikipedija, Poslednji ruski car Nikolaj II sa suprugom

Kada je Aleksandar III umro, presto je nasledio njegov najstariji sin Nikolaj. Ubrzo posle očeve sahrane 1894. godine Nikolaj je stupio u brak sa Aliks od Hesena, budućom imperatorkom Aleksandrom Fjodorovnom. 

U braku sa Aleksandrom Fjodorovnom Nikolaj II je dobio petoro dece: Olgu, Tatjanu, Mariju, Anastasiju i Alekseja. 

Princeze Marija i Anastasija bile su najmlađe i najljupkije ćerke. Pod Anastasijinim uticajem Marija je počela da igra tenis, koji je u to vreme postajao sve popularniji. Devojčice su bile vedrog duha, i često su tokom igre obarale slike i druge vredne predmete sa zidova dvorca. 

Imperatorov jedini sin nasledio je hemofiliju, bolest koja sprečava normalno zgrušavanje krvi, zbog čega ga je i obična ogrebotina dovodila u smrtnu opasnost.

U noći između 16. i 17. jula 1918. godine boljševici su u Jekaterinburgu ubili poslednjeg ruskog imperatora iz dinastije Romanov, Nikolaja II, kao i članove njegove porodice: suprugu Aleksandru, ćerke Mariju, Olgu, Tatjanu i Anastasiju, i sina Alekseja. Ruska pravoslavna crkva kasnije ih je proglasila za svetitelje. 

(Ruska Reč)

Izvor: newsweek.rs/22.10.2016. 

__________________________________________________________________________________

Advertisements

PA, GDE SI BIO…

tamoiovde-logo

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

1439302985n_pas„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

  1. Psi su radoznali.
  2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

pas_5On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

srecan_pasPsima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

 

KOFER SLIKARKE BABET…

tamoiovde-logo

„Za vreme naših oslobodilačkih ratova od godine 1912. do 1918, Beta Vukanović mogla je poći sa kičicom u rat kao ratni slikar. Ona je, doduše, to bila, ali ne sa preimućstvima ratnog slikara nego kao dobrovoljna bolničarka negujući ranjenike i tifusne bolesnike. (…)

Beta_Vukanovic_-_Autoportret_oko_1900._36x29cm

Autoportret, oko 1900. ulje na platnu, 36 x 29 cm

A kad joj je početkom 1918, dotučen ratom, umro muž, isto tako dobar umetnik i plemenit čovek kao i ona, Beta Vukanović povukla se u Klermon-Feran da svojom kičicom služi našem narodu i njegovoj pravednoj borbi za slobodu.

Bavarka po poreklu, Srpkinja po životu i radu, ona je u tim danima dala najviši izraz svoje ljubavi prema otadžbini svog supruga koja je postala i njena.“

Božidar Kovačević

Galerija RTS

____________________________________________________________________________________

U Bambergu, 16. aprila 1872. godine, rođena je Babet Bahmajer  (Beta Vukanović), slikarka i pedagog

__________________________________________________________________________________

KOFER SLIKARKE BABET

Živela je čitav vek, volela je da slika i ostavila je za sobom mnogo toga važnog što u našem umetničkom životu do tada nije postojalo

Beta_Vukanovic_Politikin_zabavnik

Beta Vukanović na fotografiji koju je snimio Milan Jovanović.

Rodila se u Nemačkoj, njeno pravo ime je Babet Bahmajer, učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu kod viđenih umetnika, a onda se udala za kolegu sa akademije Ristu Vukanovića i postala — Beta Vukanović, jedna od naših najbitnijih slikarki.

Razlog za atribut „najbitnija“ u slučaju Bete Vukanović nisu samo njeni radovi: ona je u našu umetnost uvela mnoge likovne vrste i pojave koje pre nje ovde nisu postojale ili su bile neprimetne.

 Beta Vukanović živela je ceo jedan vek, do 1972. godine. Navešćemo samo neke detalje iz njenog života, naročito novitete kojima je obogatila našu likovnu umetnost.

PRVA IZLOŽBA

Na kraju leta 1898. godine, mesec dana nakon udaje, umesto na medeni mesec krenula je put Srbije i našla se u Beogradu da tu i ostane. I pre toga bilo joj je jasno da Beograd nije ono što su gradovi u kojima je živela pre udaje. Mladi Srbi koji su se školovali u Minhenu pričali su joj da je Beograd mali, da je bio turski grad koji postaje evropska varoš, da je pre nekoliko godina uvedena električna struja, ali da se još nalazi na rubu Evrope. Kad je stigla, saznala je da su slikarske izložbe veoma retke, i da nisu omiljene kao što su u Evropi.

Beta_Vukanovic_-_U_kafani,_pastel,_oko_1900.

„U kafani“, pastel rađen oko 1900. godine

Međutim, Beograđani su bili izuzetno zainteresovani za izložbu na kojoj im se Beta Vukanović prvi put predstavila 20. septembra 1898. godine u sali Narodne skupštine.

Razumljivo, zato što takvu izložbu pre toga gotovo da nisu imali prilike da vide: radovi čak troje naših mladih umetnika i to tek pristiglih sa školovanja u Minhenu, Bete Vukanović, Riste Vukanovića i vajara Simeona Roksandića.

Do tada su slikari najčešće izlagali samo po jedno delo i to u izlozima radnji, retko kad u Građanskoj kasini i u Narodnoj skupštini, jedinim izložbenim prostorima u gradu, moguće i zato što nisu imali dovoljno radova da napune taj prostor.

Izgleda da je evropski duh koji su doneli ovo troje mladih umetnika prijao Beograđanima, pa je na izložbi svakog dana bilo puno posetilaca.

Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je bila prava retkost, na kom je govorio Mihailo Valtrović, akademik i upravnik Narodnog muzeja. O Betinim slikama govorio je duže nego o radovima drugih izlagača, očigledno ne samo zato što su Betini radovi bili najbrojniji. Njene portrete i studije ljudskih likova ocenio je kao odlične, izdvojio je studije i predele, naveo da su rađeni uljanim bojama, pastelom i u akvarelu, da je slikarka izložila i crteže u olovci i kredi, grafike, radove na koži i drvetu i nacrte za njih, da bi zaključio: „Među radovima gospođe Vukanovićke, portretima njenim priliči prvo mesto, jer su umetnički shvaćeni i odlično izvedeni. Nisu prost, čudnovatom tačnošću prepisani lik lica iz onog vremena i trenutka kad ih je slikarka portretisala, no su svež i živ snimak onog što sačinjava naročitu osobinu ličnosti, njen karakter, a što se inače na ličnosti samo povremeno opaža u pokretima tela, u izrazu lica i oka. Svežina i živost upravo su one osobine valjanog portreta koje osvajaju posmatrača i pred likom nepoznatog mu lica.

Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović. Očigledno mu se dopala, čim je pozvao ovo troje umetnika da izlažu u dvoru. Oni su taj poziv iskoristili 1900. godine. Od novca kojim je kralj Milan otkupio životno delo Riste Vukanovića „Dahije“, Vukanovići su kupili zemljište za kuću u Kapetan-Mišinoj ulici broj 13.

VERNOST

Beta Vukanović je impresionista, a taj pravac prihvatila je u Minhenu tokom studija i ostala mu verna do kraja života. Smatra se da je ona uticala na naše tadašnje umetnike, izvela ih iz ateljea i ukazala im da treba da slikaju u prirodi. Zato se uz njeno ime vezuje odrednica „plain air“ koja se tiče umetnika koji slikaju, u bukvalnom prevodu, pod vedrim nebom.

Beta_Vukanovic_-_Portret_Riste_Vukanovica,_1914.

Portret Riste Vukanovića, iz 1914. godine, detalj s ulja na platnu.

Kad je impresionizam počeo da jenjava, da oblik nadvladava boje, Beta Vukanović uspela je da pomiri svoju naklonost ka pravcu u kome je počela slikarski život i nove pojave u slikarstvu: učvrstila je oblik, istakla crtež, ali i — zadržala svoje boje. Takvo spajanje starog i novog podržali su i drugi.

Nije slikala iz glave, uvek po modelu. Slikala je seljanke i seljake u raznobojnoj narodnoj nošnji, Cigančice u živopisnoj odeći, volela je pokret, izražajno lice. Uživala je u slikanju, što se i vidi na njenim radovima. Tragajući za novim temama, putovala je. Kud god bi otišla, nešto je naslikala.

Prizren je za nju bio veliki izvor i tamo su nastala njena najprivlačnija platna. Poznato je veliko platno „Prizrenka“, figura lepe žene u narodnoj nošnji živih boja kako bi se što više istakla njena raskoš. Volela je da slika mrtvu prirodu, najčešće cveće. Jedan od najpoznatijih radova je „Mrtva priroda s grožđem“, naslikana gustim namazima boje.

IZGUBLJENA SLIKA

Jedna od prvih slika koje je naslikala u Srbiji bila je „Krsna slava“, njoj možda najdraža. Izložila ju je u Parizu, na Svetskoj izložbi 1900. godine. Izabrala je temu svojstvenu srpskom narodu zato što su umetnici koji su izlagali u Parizu želeli da iskoriste tu priliku da svoju zemlju prikažu svetu. U „Krsnoj slavi“ Beta Vukanović spojila je svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. U intervjuu nedeljniku „NIN“ 1958. godine, Beta Vukanović se poverila: „Ima puno slika koje volim više od ostalih. Naslikala sam mnogo, pa koliko samo ima godina otkako slikam. Evo, od nje imam traga samo ovde, u ovom albumu. To je moja prva velika kompozicija.

 

Beta_Vukanovic_-_Krsna_slava_1900._oleografija

„Krsna slava“, 1900. godina, oleografija

Slika je imala mnogo uspeha, bila je nagrađena. Obišla je desetak evropskih gradova. Kako sam došla na ideju da to slikam? Vrlo prosto: tek sam došla u Srbiju i upoznala taj običaj. To je lep običaj, za tako nešto nisam ranije ni čula. I rešila sam da to prenesem na platno. Kompozicija je bila velika, sada se više ne sećam tačnog formata, ali oko dva metra je bila u širinu.

Žive boje… Ima boljih slika, ima slika koje su se drugima više dopadale, ali ja sam se uvek rado sećala Slave.“ Betina „Slava“ nestala je najverovatnije tokom Drugog svetskog rata. Sačuvane su samo dve reprodukcije, kao litografija i oleografija. Iako je sve govorilo da je original izgubljen, Beta nije prestajala da se nada. Kad god bi neko, videvši reprodukciju, pomislio da je otkrio original i o tome je obavestio, Beta bi se bar načas ponadala da je „Slava“ spasena.

PLAVE PERUNIKE

Pre nego što su otišli u Pariz na Svetsku izložbu, bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Kuću je projektovao Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U njoj su bila četiri velika ateljea, imala je veliku terasu, bila je lepa i odgovarala je nameni, ali ipak od svega najlepša je bila fasada kuće.

Beta Vukanović je oslikala: iznad glavnog ulaza u kuću bila je kompozicija „Tri muze“ — muzika, slikarstvo i igra — prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Bila je to prva umetnikovom rukom oslikana fasada, a moguće da je i do danas ostala jedina. Ovaj rad Bete Vukanović uništile su bombe Drugog svetskog rata. Ostala je samo razglednica u izdanju „Gece Kona“.

ODUSTAJANJE

U koferu iz Nemačke Beta Vukanović donela je i grafike, i pokazala ih na prvoj izložbi. Kasnije je izradila i nove. U tom poslu bila je jedina, pa je Beograd, nenaviknut na grafiku, više voleo njene slikarske radove. Ni uspeh na izložbi „Bianco e nero“ u Rimu 1902. godine nije promenio takav stav javnosti, pa ni vest da je „Nj. V. talijanski kralj kupio dve od izloženih slika gđe Vukanović, a advokat Skoti, pravni savetnik našeg poslanstva u Rimu, takođe jednu“ kako je objavio „Srpski književni glasnik“. Umetnica je bila razočarana takvom nezainteresovanošću, pa je nekoliko godina nakon dolaska u Beograd poklonila alat za bakrorez svom talentovanom učeniku Ljubomiru Ivanoviću. Možda je upravo zahvaljujući tom poklonu on kasnije postao vrsni grafičar.

Pedesetih godina slikarka je Muzeju grada Beograda poklonila svoj legat. Među 247 umetničkih radova nije bilo nijedne grafike.

Posebna privlačnost četvrte izložbe Društva srpskih umetnika „Lada“, održane u Beogradu 1910. godine, bile su karikature Bete Vukanović. Bilo je to prvi put da su kod nas izložene karikature, odnosno, da su dobile značaj umetničkog rada. Beta Vukanović tada je izložila šezdeset karikatura, što znači da se tom vrstom umetnosti već odavno bavila.

DOBRO OKO

„Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi. Razume se — učiteljicu. Kaznili su me i tako sam rano saznala da karikature mogu imati neprijatnosti, ali me to nije opametilo. Nastavila sam bez loših namera da crtam smešne portrete i uvek sam se čudila što se zbog toga ljute“, otkrila je Beta Vukanović u intervjuu „Politici“ 1968. godine.

Tokom studija objavljivala je karikature u satiričnim časopisima, ali je tek u Srbiji počela da se bavi karikaturom. Kad je na dvorskom balu 1904. godine ugledala jednog malog trbušastog francuskog generala kako igra s nećakom pisca Sime Matavulja, inače izuzetno visokom ženom, osetila je veliku želju da ih nacrta.

„Povučem se iza jedne zavese i odatle počnem na brzinu da crtam. Uspela sam te večeri da napravim, opet krišom, još nekoliko karikatura drugih ličnosti — ministara i oficira… Tako je, vremenom, nastala jedna vrlo zavidna galerija karikatura najistaknutijih političkih, kulturnih i vojnih ličnosti Beograda iz prve decenije našeg veka. Gde se one danas nalaze, naročito karikature koje su pripadale dvorskoj galeriji, ne znam.“

Kritičari su veoma povoljno ocenili karikature Bete Vukanović.

„Ta vrsta umetnosti dosad nam je nedostajala“, napisao je kritičar Bogdan Popović. „Može se reći da je čak i malo čudnovato što umetničke karikature dosad nismo imali. Kakva je karakteristika gđe Vukanović kao karikaturistkinje? Karakteristika njena opšta je karakteristika dobrih karikatura. Ona ume da vidi — da vidi ono što je individualno i karakteristično, ono što odstupa od normalnog, da to oseti i u mašti dobije ono pojačanje, onu preteranost koja je bitna osobina svake karikature.“ Tema njenih karikatura nije bio dnevni događaj, što je zanimalo novinsku karikaturu, već ličnost.

Poslednja karikatura bila je „Autoportret“, iz 1954. godine. U fondu Narodnog muzeja čuva se šezdeset karikatura ove čuvene slikarke, a najveći kolekcionari njenih karikatura su porodica Veljković, njeni prijatelji, i kralj Petar I, što do sada nije potvrđeno.

LETOVANJE

Gotovo svako leto Beta Vukanović boravila je u inostranstvu. Provodila je dane u muzejima zagledana u sliku nekog velikog majstora i — kopirala je. Bila je to navika sa studija. Naime, u Minhenu i Parizu, gde je učila slikarstvo, izrada kopija po delima slavnih majstora bila je obavezna za učenike viših razreda ili klasa jer se smatralo da će im to koristiti.

Prve kopije dela velikih slikara koje je Beograd video, uradila je Beta Vukanović. Već na prvoj izložbi 1898. godine bile su kopije „Hrist i pokajnica“ po Rubensu, „Vojnici pri kockanju“ po Brouveru, portreti po Van Dajku, Kornel de Vosu, J. B. Grezu i Rembrantu. Dobila je pohvale i kritike i publike, kao i mnogo godina kasnije na izložbi kopija svetskog slikarstva 1964. godine. U katalogu objavljenom tom prilikom, opisan je i posao kopiranja: „Kopije radova starih majstora uprkos reproduktivnim dostignućima kolor fotografije predstavljaju i danas dragocene komade koji skoro znače doživljaj originala.

Najčešći povod i glavni sadržaj kopiranja starih majstora sadržan je u analitičkom kontaktu sa slikom, paletom, fakturom, sa fazama nastajanja uzora, od prvih poteza četke do poslednjih lazura i tuša. Nije mali broj slikara koji su časovima u akademijama pretpostavljali proučavanje i kopiranje dela starih majstora. Pred platnima slikara izabranim prema ličnim afinitetima razjašnjavali su se problemi i otkrivale tajne, sa pijetetom umetnika i zaljubljeničkim žarom istraživača otkrivane su etape njihovog nastajanja, formirao se i proveravao sopstveni likovni rečnik.“

RATOVI

Beta Vukanović preživela je četiri rata. Balkanske ratove provela je u operacionoj sali, pored ranjenih vojnika. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nije slikala.

Kad je počeo Prvi svetski rat, njen suprug teško se razboleo. Beta je pored supruga negovala u bolnici i ranjenike. S našom vojskom supružnici Vukanović otišli su na jug, do Soluna, pa zatim s grupom ranjenika u Francusku, u Marselj. Zna se da je Beta tada slikala, ali su sačuvana samo dva akvarela: na onom iz 1915. godine su francuski vojnici iz afričkih jedinica, a na akvarelu iz 1916. godine je predeo iz Marselja. Oba su u Vojnom muzeju u Beogradu.

Rista Vukanović umro je u sanatorijumu 1918. godine i sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu.

Beta Vukanović se vratila u zemlju s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Stanovala je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. Prijatelji, porodica Veljković, dali su joj atelje.

Beta_Vukanovic_orden_&_medalja

Levo: Orden za negu ranjenika i bolesnika, 1912. Desno: Medalja za usluge Srpskom crvenom krstu, 1913.

Tokom Drugog svetskog rata predstavnici nemačkog rajha, znajući za njeno poreklo, ponudili su joj saradnju i članstvo u organizaciji „Kulturbund“. Odbila ih je. Beta Vukanović smatrala se Srpkinjom.

U jednom intervjuu je zabeleženo da su joj boje i četkica pomogle da prebrodi bombardovanje i strahote Drugog svetskog rata.

„To je bilo ogorčenje, želja da se ne zaborave strahote koje smo preživeli. Slikala sam sve osim religijskih slika. Najradije figuralne motive, cveće i decu koja su vrlo zahvalni modeli ako umete da ih zabavite pričom.“

OTKRIĆE

Slikala je i crtala do poslednjih dana. Gotovo svaki dan odlazila je u svoj atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom.

Beta_Vukanovic_u_ateljeu_1972.

Beta Vukanović u ateljeu 1972.

Tu je primala i posete od 12 do 14 časova — kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtežom ili akvarelom beležila prizore koji su u njoj pobudili osećanje, trenutni sjaj koji je smatrala vrednim čuvanja.

 

Otišla je tiho i ostavila mnogo toga što se još otkriva. Nedavna izložba njenih karikatura iz fonda Narodnog muzeja i iz zbirke porodice Veljković, priređena u okviru Dana evropske baštine, bilo je jedno od takvih otkrića o Beti Vukanović.

Sonja Ćirić

Izvor:riznicasrpska.net/Politikin zabavnik| 2007. | 

___________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRIČA O VERNOSTI I PRIVRŽENOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NASTAVLJA SE LJUBAVNA PRIČA RODA KLEPETANA I MALENE

roda-gnezdo_620x0Ljubavna priča najslavnijih roda u svetu nastavlja se nakon što je mužjak Klepetan, posle duge zime ponovo, 12 put za redom doleteo u Brodski Varoš svojoj ženki Malenoj.
Malena je roda ženka koju je pre 20 godina ranio jedan italijanski lovac i od tada su njena krila slomljena, a o njoj je brigu preuzeo nekadašnji domar varoške Osnovne škole, sada penzioner Stjepan Vokić.

Rodan Klepetan, kako ga zove Vokić, doleteo je sa prvim danima proleća. I dok je prošle godine kasnio pet dana, ove godine je, kaže, došao 12 sati ranije.

Vokić je za zagrebački „Jutarnji list“ ispričao da ga je šum krila i klepetanje kljunova probudio u cik zore. On je srećan što će o njima brinuti i ovog leta.

Priča i kako je roda Malena nestrpljivo čekala svog mužjaka – klepetala je kljunom i zurila u nebo, dok je Vokić oštrio udice, krpio mreže, kojima će im obezbeđivati hranu, ali i nosio granje na krov kako bi im osigurao gnezdo i kako bi, kaže, Kelepetan imao što manje posla oko „ljubavnog gnezda“.

Žali se da svi samo dolaze da ih slikaju, ali da nikom ni na pamet ne pada da im nešto kupi.
Očekuje se da povratak Klepetana ponovo po svetu zakotrlja ovu neobičnu ljubavnu priču dve rode, priču o vernosti i privrženosti.

Podseća se da je ova neobična priča stigla čak do Kine, a prenela ju je državna agencija Hsinhua čiji su novinari prošle godine posetili Vokića i uverili se u istinitost ptičje ljubavi.
Psiholog Mirjana Krzmanić je tim povodom rekla:
„Lepa je to priča jer kakvih je malo oko nas. Dobro je da ljudi prepoznaju lepotu te priče, da joj se vesele“.
Izvor:Večernje Novosti /Tanjug/

______________________________________________________________________________________________________________

http://www.jutarnji.hr/rodan-klepetan-je-stigao-kuci-/1017439/

______________________________________________________________________________________________________________

BIBLIOTEKA KOD MILUTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Biblioteka za telo i dušu

TamoiOvde-Biblioteka kod Milutina-imagesBiblioteka za telo i dušu, restoran „Kod Milutina“ postoji više od 25 godina.

thumb_citateljke.jpg_c35805e9d64998976d5b45234878df1d_90x90_wm-0Tokom svoje istorije, restoran je više puta menjao svoju lokaciju, da bi se 2005. godine skrasio na mestu na kom je danas. Te, 2005, na ideju gostiju, restoran dobija naziv „Biblioteka kod Milutina“ što se vrlo brzo probija i postaje brend u ovom gradu, a i šire.

Postoji puno anegdota vezanih za biblioteku i njene goste.

Tokom svog postojanja kroz biblioteku su prodefilovale mnoge javne ličnosti, kako lokalne, tako i one opšte poznate poput Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Dragana Jovanovića, Aljoše Vučkovića, Branka Stankovića i mnogih drugih.

___________________________________________________________________________________________

 thumb_2.jpg_d27acab9c47bb881a8a7cf072d3414ca_90x90_wm-0thumb_deca.jpg_e084c0b016dab80eb07fd051094df646_90x90_wm-080014_2_gtthumb_draganj.jpg_a0b2c4590589da1a34132b59d8d54f67_90x90_wm-0thumb_vojinnebojsa.jpg_1f3df28175e570c40209d8884cbc6d0f_90x90_wm-0thumb_bozovic.jpg_46030625aa96f51d7dc0f62d1bf8303e_90x90_wm-0


_____________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-bibliotekakodMilutina02Specijalitet ove biblioteke predstavlja jagnjetina i prasetina sa ražnja kao i veliki asortiman jela sa roštilja. Uz to kuvari svakoga dana spremaju jagnjeću sarmicu, kuvana jela, gulaš, kačamak, proju, čorbice i mnoge druge specijalitete nacionalne kuhinje. Uz sve to, nude vam veliki asortiman alkoholnih i bezalkoholnih pića kao i odličnu kartu vina. Biblioteka kod Milutina je pogodna i za organizaciju svih vrsta proslava, kapaciteta do 100 gostiju.

 „Bibilioteka kod Milutina“ prima sve vrste kartica, a za goste je obezbeđen parking i lepo sređena bašta.

  Kontakt:

Adresa: Beogradska bb, Kragujevac,/Telefon:062/434-232/http://www.kodmilutina.com

___________________________________________________________________________________________

KAO U BAJCI …

TAMOiOVDE___________________________________

BLED JE I ZIMI I LETI KAO U BAJCI

Kada sneg okuje Bled i kad se šumovite zaravni Jelovice i Pokljuke zaodenu belim pokrivačem, pogled na ovaj dragulj sa monumentalnog zamka, koji je na strmoj, stenovitoj litici iznad jezera, identičan je najlepšim bajkama. Bled je dragulj, dar prirode, nešto posve neobično i veličanstveno, nešto što treba videti, doživeti i čemu se, ako je ikako moguće, obavezno treba vratiti.

33 (2)_620x0Ali, nije ova neponovljiva lepota takva samo zimi. Oni koji češće pohode Bled kažu da se ne zna kad je lepši: u proleće, kad sve počne da buja, cveta i raste; u leto, kad je ovde izuzetno prijatno, dok u drugim mestima „peče zvezda“, ili u jesen, kad reke veselo žubore, a stoletne šume lagano poprimaju bakarnu boju. Mi smo mu u pohode otišli ovih jesenjih dana, sunčanih, sa nebom boje mastila, i vazduhom koji opija čak bolje od najboljeg vina.

Blizina austrijske i italijanske granice, ali pre svega jedinstvena lepota, čine ovaj dragulj Slovenije idealnim za turizam. Tako je bilo pre mnogo decenija, a najviše je tako poslednjih nekoliko godina. Njegov položaj uz jezero u podnožju Julijskih Alpa, pruža gotovo neslućene mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma.

Slovenci se pravom ponose Bledom. Jer, voleli su ga, rado su u njega dolazili i tu ostajali koliko god su mogli vladari, bogataši, raznovrsna svetska elita, ljudi iz sveta umetnosti, pa pesnici, pisci, a ponajviše ljudi željni dobrog odmora i lekovite vode. Ako iko ima vode u izobilju, onda je to baš ovo mesto. Ima i lekovite, i izvorske i one jezerske vode, leti pogodne za kupanje.

Burna je, bogata i raznovrsna prošlost Bleda. Požuteli letopisi, koji se čuvaju kao najveće blago, potvrđuju da je turizam ovde počeo oko 1855. godine, i to zahvaljujući Švajcarcu Arnoldu Rikliju. Za njega se kasnije doznalo da je bio jedan od začetnika današnje alternativne medicine. Bled je Riklija osvojio na prvi pogled, na prvi dodir s vazduhom, ali i na prvi ukus čiste, pitke i lekovite vode. Za kratko vreme je Švajcarac shvatio da je ovo neponovljivi dragulj, da brdski položaj i te kako blagotvorno utiče na zdravlje, da je klima idealna, a kupanje u lekovitoj vodi ne mora da bude samo dok je lepo vreme. Kad je, kako letopisi pomno beleže, sve to lepo video, odlučio je da se ovom mestu potpuno i posveti. Da se ono pročuje koliko god može.

Ubrzo je osmislio razne terapije: od korišćenja lekovite vode i raznih kupki do zdrave ishrane. Mnogi su sve to prihvatali s nepoverenjem, ali je Rikli bio uporan. Svima koji su imali tegobe sa migrenom, krvotokom, reumom, nesanicom, ali i druge zdravstvene nevolje savetovao je da putuju na Bled.

– Idite obavezno tamo, jer će vas izlečiti voda, vazduh i neverovatno spokojstvo prirode – govorio je prijateljima.

33 (6)Krenuli su najhrabriji. Ostali najuporniji. Zdravi su se vratili svi koji su vodu koristili kao terapiju. Vera u ono što je video i osetio, a pre svega istrajnost u tako važnom poslu, doneli su Rikliju uspeh, jer su već oko 1895. godine na Bledu počela da se grade prva kupališta, a krenuo je i organizovani smeštaj za goste. Kako je vreme odmicalo, ovo mesto je postalo simbol zdravlja i prosperiteta čitavog kraja, cele Gorenjske regije. Svake godine je dobijalo nove hodočasnike, željne odmora i, pre svega, zdravlja. U njemu su svi tražili opuštanje, inspiraciju za nova stvaralaštva i nova stremljenja, lepotu kakvu dotad nisu sretali, mir i spokoj koji dotad nisu osetili. U novijem dobu njegovu blagodet tražili su sportisti, ali i mnoge krunisane glave. Zato su na Bledu počele da niču vile u kojima su odsedali vladali, a u novije doba političari i moćni privrednici. I Josip Broz Tito je često ovde boravio, makar što mu je omiljenije bilo Brdo kod Kranja.

Kad danas, u eri elektronike i klikom na dugme računara sve saznate za tili čas, lako ćete doći i do nekih statističkih podatak. Recimo, da je Bled gradić i sedište istoimene opštine. Da ima oko 5.000 stanovnika, a cele opština nešto više od 11.000 žitelja. Od Ljubljane je udaljen oko 50 kilometara, a od granice sa Austrijom (Korensko sedlo) i sa Italijom (Fusine-Rateče) 47 kilometara. Nalazi se u blizini ušća reka Save bohinjke i Save dolinke, u podnožju je Julijskih Alpa, u severozapadnom delu Slovenije.

Ovo mesto, cela okolina, kao i drugi delovi Slovenije dugo su bili u sastavu Svetog rimskog carstva, tačnije Habzburške dinastije. Posle sloma Austrougarske, 1918. godine, Slovenija ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. I pored promena mnogih vlasti, nametanja običaja i zakona, svi koji žive na Bledu i u njegovoj okolini već decenijama neguju dobre odnose sa slovenskom manjinom koja živi u austrijskoj južnoj Koruškoj.

Po čemu je Bled, ipak, najpoznatiji? Svakako, po jezeru, jednom od najznačajnijih stalnih prirodnih jezera u Sloveniji. Potoci sa obližnje zaravni Pokljuke su pritoke jezera koje je, zabeležili su istraživači, tektonsko-ledničkog porekla.

– Jezero zalazi među šumovite zaravni Julijskih Alpa – pojasnila nam je Alenka Šlander, po struci geograf, koja se bavi istraživanjem čitave ove regije. – Zaravni su Pokljuka, Mežaklja i Jelovica. Jezero je protočno, jer iz njega ističe kratka rečica Jezernica, odnoseći vodu u dolinu Save Bohinjke. Sveža voda dotiče u jezero iz reke Radovne, i to cevovodom. Iznad jezera je strmno brdo Grad, a na sredini je ostrvo.

33 (3)To su podaci, satkani od istraživanja, ali i od stvarnosti. Od lepote satkani. A lepota je ovde gde god noga kroči. Postoje, zapravo, tri dragulja na koje je Bled ponosan, bez kojih ne bi bio ono što jeste. To su: jezero, ostrvce sa crkvom na njegovoj sredini i stari, monumentalni zamak kojeg još nazivaju i Bledskim gradom. Smešten je na steni iznad jezera, na nadmorskoj visini od 614 metara. Sa njega se pruža uistinu veličanstven pogled na jezero i na ovaj gradić. A u zamku, svojevrsnoj turističkoj atrakciji, ima restorana, prodavnica suvenira, veoma često i „žive muzike“. Postoji i autenična štamparija koja kao da je iz nekog vremeplova. Ovde će od olovnih slova začas složiti vaše ime i otisnuti ga na „požutelom papiru“, a pokazaće vam i kako se nekad štampalo…

Priroda se najviše pobrinula da Bled postane ono što jeste, u čemu je najveća zasluga šumovitih padina zaravni Pokljuke i Jelovice. Kad je dan savršeno vedar, mogu se videti i snegom prekriveni vrhovi Julijskih Alpa. Dolina rečice Vintgar je jedna u nizu prirodnih lepota. Najveća atrakcija je, ipak, ostrvce na sredini Bledskog jezera na kojem je Crkva Svetog Uspenja, poznata po zvonu iz 1534. godine. Površinu jezera, ravnu poput ogledala, remete jedino čamci koji dovoze turiste na ostrvce i u crkvu. Takve čamce ovde nazivaju „pletne“. Kad se vrate sa ostrva i iz crkve, turisti najčešće požele romantičnu šetnje pored jezera. Staze za šetnju su besprekorno uređene. Mogu da se provozaju i kočijom.

Vila „Bled” je smeštena na obali jezera, i okružena je divnim parkom. Nekada je bila rezidencija Josipa Broza Tita. U ponudi ima luksuzni spa-centar. Sve prostrane sobe imaju TV sa kablovskim kanalima. U restoranu vile služe se gurmanska jela slovenačke i internacionalne kuhinje. Tokom leta gostima je na raspolaganju privatni mol za plivanje sa kućicom za čamce.

33 (5)Izdašna priroda i turisti željni odmora, zdravlja, zabave i uživanja. Svega toga ima na Bledu i u njegovoj okolini. Jer, ovde je moguće i skijanje, lov, ribolov; postoje planinske staze za šetnju, a nadomak gradića su i besprekorno uređeni tereni za golf. Mnogo je luksuznih hotela sa spa-centrima, saunama, bazenima sa toplom, lekovitom vodom, od kojih su neki sa pogledom na jezero. Ko želi da se oproba u kazinu, i to je moguće. O gastonomiji gotovo da ne treba trošiti reči: prvoklasna vina, bogata trpeza i čuvene „blejske kremšnite” (kao naše krempite) koje obavezno treba probati.

Idealna je ova vazdušna banja i kao polazna tačka za mnogobrojne izlete. Odavde možete krenuti u razgledanje Postojnske jame ili na izlet do Predjamskog zamka. Dok ne stignu hladni, kišoviti dani možete se oprobati u raftingu na Soči. Smaragdnozelena reka, u kojoj je voda toliko čista da se bez problema može piti, pravo je uživanje za rafting, čak i za početnike. Kad se ukrcate u čamac i kad krenete brzacima sa ogromnim kamenjem, na koje čamac začas naleti, adrenalin raste vrtoglavom brzinom. Pisac ovih redova imao je „zadovoljstvo“ da na raftingu ispadne iz čamca u prilično prohladnu Soču. Smeh i vriska ostalih članova ove družine doživeli su eruptivnu moć. Odelo za rafting jeste bilo profesionalno, ali je voda ipak našla put da skvasi kupaći kostim… Putovanje dolinom Soče može da vas iz Bleda odvede preko Kranjske Gore i kroz legendarni prevoj Vršič.

U svemu tome možete da uživate dok sneg ne pokrije ovaj kraj. A tada Bled se pretvara u pravu zimsku bajku. I tu je priroda bila darežljiva jer je njegov položaj između tri skijaška centra – Kobla, Krvaveca i Vogla. Na samo pola sata vožnje od ovog prelepog mesta je pravi raj za ljubitelje skijanja i snouborda. Oni koji žele trčanje na skijama, tu je i Pokljuka. Sankanje, penjanje po ledu i druge zimske, sportske čarolije i snežne radosti, sve je to moguće u ovdašnjoj netaknutoj prirodi. Mnogo je i zabave, koncerata, gostovanja kulturno-umetničkih društava, poznatih estradnih umetnika. Ničega, dakle, ovde ne manjka.

33 (1)Prirodne lepote u okolini Bleda oduševljavaju turiste iz Evrope, ali i iz celog sveta. Okolina je, između ostalog, i Nacionalni park „Triglav“, jedini nacionalni park u Sloveniji koji je na usluzi turistima i izletnicima, rečju – zaljubljenicima u prirodu. Domaćini će vam preporučiti da posetite i obližnji Bohinj i da se prošetate do slapa Savice. Možete da se vozite gondolom do skijališta Vogel i da uživate u predivnoj panorami Gorenjske. Dolinu rečice Vintgar turisti će pamtiti po neukrotivosti.

Čuveno banjsko odmaralište u koje su dolazila gospoda sa bečkih dvorova, iz nemačkih i švajcarskih zamkova, iz italijanskih vila traje i sve je primamljivije. Na požutelim fotografijama, koje brižno čuva Turistička organizacija Bleda, ostale su decenije uspona ovog mesta, ali i požrtvovanje njegovih meštana i onih koji su ga vodili da postane što lepši, moderniji, posećeniji. Svi su u tome uspeli, o čemu svedoče hiljade zadovoljnih turista, od kojih se mnogi Bledu vraćaju jer ga svaki put drugačije doživljavaju. A on se trudi da uvek bude dobar domaćin. I, da dobija nove hotele, nacionalne restorane, spa-centre, staze za šetnju.

Međusobna ljubav Bleda i turista zasigurno nikad neće prestati.

33 (4)PUTOVANJE VOZOM

Do Bleda je najbolje stići automobilom, jer ste tada u prilici da posetite mnoga mesta u okolini. Ima, međutim, i istinskih zaljubljenika u putovanja koji za dolazak u ovo mesto koriste železnicu. Železnička stanica Lesce-Bled je udaljena četiri kilometra od ovog gradića, i ona je na pruzi Minhen – Salcburg – Beljak – Ljubljana – Beograd – Istanbul – Atina. Železnička podstanica Bled je na pruzi Beljak – Jesenice – Nova Gorica – Koper, ili Gorica (Italija).

33HOTEL ZA PAMĆENJE

Jedno od poznatih zdanja na Bledu je i Hotel „Grand Toplice“. Kako je bio prilično dotrajao, odlučeno je da se renovira, posle čega su gosti prezadovoljni njegovim izuzetnim stilom i udobnošću. Smešten je na obali jezera, i iz njega se pruža zaista veličanstveni pogled na samo jezero, Julijske Alpe i srednjovekovni zamak.

Sobe su tako uređene da odišu šarmantnim, tradicionalnim stilom, a gostima se nudi i mnoštvo sadržaja kako bi im boravak u hotelu bio što zanimljiviji, a oni opušteniji. Hotel ima bazen koji je smešten na samom izvoru termalne vode, a u ponudi su i različite vrste sauna, solarijum, velnes centar. Ono što je posebno važno za letnji period jeste da hotel ima i sopstvenu plažu na jezeru. U oba hotelska restorana služe se specijalitete domaće i internacionalne kuhinje, kao i vrhunska slovenačka vina.

Miroslav Stefanović / novosti.rs/

SEKS SIMBOL KOJI I DANAS ŽIVI – MERLIN MONRO…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.

96073

Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)

   Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.

   Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala.    Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.

Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.

Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf  Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.

Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.

Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.

Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.

Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.

Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima

Izvor:tanjug.rs

ŠTA DONOSI SREĆU…

tamoiovde-logo

MOŽDA -TALISMANI I AMAJLIJE

 Talismani i amajlije su predmeti sačinjeni od metala, kože, pergamnta, kristala ili kamena na kojima su urezani, odnosno, ispisani  znakovi.

Veruje se da su nosioci magične vrline i zaštite.

U novije vreme postoji mnoštvo talismana, ali postoje neki koji se koriste od davnih vremena. Mi smo za Vas izdvojili neke od njih.

Bubamara je prihvaćena kao amajlija iz dva razloga: jedno je da njeno sletanje na čoveka označava dolazak gostiju, a drugo da će predskazati finansijski uspeh pod uslovom da je niste ubili ili oterali. Danas se bubamara nosi obično u vidu privezaka.

 Delfin je tretiran kao mitološko biće i pripisivan Apolonu, pa je prihvaćen kao amajlija ljudi sklonih muzici, književnosti i umetnosti uopšte.

 Detelina je jedna od najpoznatijih amajlija, pogotovo ako je sa četiri lista. Jedan list donosi slavu, drugi bogatstvo, treći vernost, a četvrti zdravlje. Talismani i amajlije koji su u obliku deteline, danas se popularno nose kao privezak.

 Ključ je u staroj Grčkoj bio simbol života. Danas se obično nose tri ključa kao talisman – jedan za ljubav, drugi za bogatstvo, treći za zdravlje. Pretpostavka je da ključevi otvaraju vrata iza kojih se kriju ova dragocena svojstva.

  Oko predstavlja Sunce, jer je ono „oko dana“ i simbolizuje vrhunsku inteligenciju. U početku je bilo prikazivano stilizovano kao krug sa tačkom u sredini i smatralo se da štiti od uroka, neprijatelja, bolesti i nesreće.

 Potkovica je verovatno najrasprostranjeniji talisman i da bi delovao mora se staviti tako da ispupčeni deo bude okrenut nagore. Smatra se da talismani i amajlije ovog tipa donose sreću onome ko je zakuca iznad vrata, pogotovo ako je ta potkovica pronađena na putu.

 Riba je simbol blagostanja zbog svoje velike plodnosti. Danas se često viđa kao privezak na lančiću.

 Rog izobilja je legendarni rog iz kojeg su u beskraj izlazili voće i povrće, pa se i talismani i amajlije prave u vidu malog roga, jer se smatra da onaj nosi ovu amajliju nikada neće imati problema materijalne prirode.

 Sidro se oduvek smatralo simbolom nade, bezbednosti i sreće i amajlija je koju nosi skoro svaki mornar.

 Sova je vrlo stari simbol znanja i mudrosti. Talimani i amajlije ovog tipa bili su posebna zaštita i dobra sreća za ljude zainteresovane za nauku.

 Žir produžava mladost, a time i seksualnu moć. Takođe, veruje se da pomaže da se vrati izgubljena ljubav.

 Zmija je od pradavnih vremena smatrana simbolom mudrosti, posebno medicinske. Oko štapa boga medicine Eskulapa obavijena je zmija, a ovakvi talismani i amajlije nose se hiljadama godina, posebno kao zaštita od bolesti.

 Zvono se koristi kao amajlija jer se veruje da njegov zvuk rasteruje zle duhove. Zbog toga se zvona stavljaju domaćim životinjama oko vrata.

trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________

A šta to vama donosi sreću ? Zapravo, ko ili šta vas čini srećnim?

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

TRI SKICE ZA PORTRET…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

OVAKO JE TO SA PSIMA. A ŠTA JE SA NJIMA – LJUDIMA?

Priča 1.  GLADAN I ŽEDAN PAS DANIMA NE NAPUŠTA GROB SVOG VLASNIKA 

Dirljiva, gotovo filmska priča iz Kine o prijateljstvu čoveka i psa obilazi svet i otapa srca.

 Stanovnici sela Panjiatun, u kineskoj pokrajini Šandong, toliko su dirnuti vernim psom, koji već sedam dana čuva grob svog preminulog vlasnika, da nameravaju da mu na tom mestu izgrade kućicu, prenosi Skynews.

 Neverovatno veran pas je pripadao Kinezu Lao Panu, samcu, koji je preminuo u 68. godini.

 Nakon starčeve smrti, komšije su primetile da psa više nema u selu. Na opšte iznenađenje, pronašli su ga pored groba, gladnog i žednog i poveli ga u selo da ga nahrane, ali se on vratio na grob. Pokušali su još koji put, ali se ovaj četvoronožac uvek vraćao grobu svog vlasnika. Seljani su odlučili da mu tu i naprave dom i da mu svakodnevno donose hranu i vodu.

Ovakvu vernost treba poštovati.                                                                                                                                                (trojka.rs)

Priča 2. PAS  TRI DANA ČUVAO POVREDJENOG DRUGA

 Jedan pas lutalica čuvao je tri dana drugog psa kojeg je udario automobil blizu Lodja na jugu Poljske i na kraju je uspeo i da mu pozove pomoć – privuče pažnju policijske patrole, javljaju poljski mediji. 

   „Sedeo je kraj puta u šumi i čekao ljude. Izgledao je kao pas koji stopira. A u stvari je tražio pomoć za svog druga koji je ležao u jarku pošto ga je udario automobil. Bio je izgladneo i mršav, ali nije se makao odatle“, kazao je medijima jedan od policajaca iz patrole. Povredjenog psa lutalica je grejao svojim telom i lizao mu rane. 
   Policajci su od meštana saznali da su psi na tom mestu vidjeni tri dana ranije, a većina se čudila što je povredjeni pas još uvek živ.

Psi su našli utočište kod lokalnog veterinara kojem su ih policajci predali, a priča ima srećan kraj pošto je oba psa već usvojio jedan mladi par iz obližnjeg Anastazeva

 (Međunarodni Radio Srbija)

 Priča 3.  PAS SPASITELJ

Ovaj dirljiva priča snimljena je na auto putu u Čileu…

Stradalog psa herojski izvlači drugi pas…

                                                           

(Durmitor)

JARAC MU UMRO OD ALKOHOLA, PSA ŠALJE U PRODAVNICU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Izgleda neverovatno, ali je istinito.

Milan i Ljubinka Braković iz sela Gornja Vrbava kod Gornjeg Milanovca često u seosku prodavnicu po kafu, šećer, cigarete… i po keks za njega, pošalju kućnog ljubimca, psa Mileta.

– Tako je već nekoliko godina. Miletu zavežemo oko vrata plastičnu kesu u kojoj je spisak onoga što treba da donese za kuću, keks za njega i novac. On ode do seoske prodavnice, koja je od kuće udaljena kilometar i po. Kada putem Kragujevac – Gornji Milanovac stigne do radnje, prodavačica Olja odveže kesu, u nju stavi ono što je na spisku, naplati i kesu Miletu ponovo okači o vrat. Nikada se nije desilo da je usput izgubi.

Nikad ne izgubi kesu

Uvek tačno i uvek na vreme stigne. Kada stigne kući, za nagradu dobija keks koji obožava – objašnjava Miletov gazda Milan Braković Beli u čijem dvorištu ima mnogo životinja, koje on i supruga Ljubinka obožavaju.
Mile je izuzetno pametan i veoma veran pas. Sada je ostario, osam mu je godina, ali je još uvek veran.

Milan ne može da zaboravi jarca Tajsona koji je voleo da pije vino i rakiju, o čemu su „Vesti“ pisale.– Najveći sam krivac što je Tajson krenuo stranputicom i što je postao jedini jarac alkoholičar na svetu. Ja volim da popijem, te sam davao i Tajsonu. U piću je znao da nasrne i na komšije i to ga je, na kraju, koštalo jarećeg života. Načisto je propao od alkohola – kaže Milan.

– Poznaje sve moje njive i ma šta i gde da radim, ide za mnom i čeka da završim poslove. Zna svaku moju alatku, a kada se desi da u njivi zaboravim motiku ili vile, Mile ne dolazi kući, ponekad i dan-dva. Ako ga nema, znam da sam nešto zaboravio. Vratim se i zateknem ga kako leži pored alata i čuva da ga neko ne ukrade. Mile čuva hranu koju ponesem kada radim u polju i nikada se nije desilo, ma koliko bio gladan, da pojede moj ručak, već strpljivo čeka da ga podelimo – kaže za „Vesti“ Milan.

Milan u dvorištu ima dva legla stršljenova.
– Jedno leglo sam zapatio u komadu šuplje bukve koja se nalazi pored same kuće, a drugo je na terasi kuće i to ne bez razloga. One uništavaju osice i muve. Već nekoliko godina živimo u slozi.Za sada, Ljubinka i ja ih ne diramo, oni ne diraju nas – kaže on.

Izvor: Vestionline