SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

---

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Zaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica Pavlović-Pidža

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

POSLEDNJA SEOBA MILOŠA I VIDE CRNJANSKI…

Te večeri na železničkoj stanici je obećao da će joj pisati, a već sutradan je prvim vozom stigao u Pariz. Postala je njegov san od koga nije mogao, ni želeo da odustane.

On je bio mlad, učen čovek, večito sa knjigom pod miškom. Držao se na distanci, pa se o njemu govorilo kao o lepo obučenom, ekstravagantnom, ali uobraženom zanesenjaku.

Ona je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini, kao o celini koju je neotuđiva ljubav stvorila – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.

Sa kamašnama na nogama i plavim šeširom na glavi, Crnjanski je redovno slušao predavanja na Beogradskom univerzitetu. Bio je veoma zapažen od strane devojaka, a kako je često i bio u njihovom društvu, glas ženskaroša ga je već tada pratio.

Vida Ruzic

Ipak, njegovu ljubav i pažnju je trajno osvojila devojka koja je pred jedan čas istorije na stolicu pored svoje stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mesto zauzeto. Mladi pesnik koji je voleo da se šali, a i da pecka, seo je baš na to mesto.

Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: „Zauzeto? Pa, za mene naravno“. Od tada je mesto pored nje, zauvek postalo zauzeto.

Njena porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem.

Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao motkom! Pesnik je nekako izbegao tuču a Vida uspela da stricu otme palicu. Da bi smirila ovakvu situaciju i bes porodice, rešila je da ode u Pariz.

Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pesnikovoj glavi ga je naterala da učini nešto što je ovoj priči donelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na „doboš“, a Pariz je već sutradan pored Vide, dočekao još jednog gosta.

“Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. Venčali su se 1921. godine.

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću “Herods”.

Život kao da je spleo veo drame paradoksa oko Miloša. Od posveta na knjigama koje su velikog pisca mogle da koštaju života i naterale ga da živi u egzilu, do večite potrage za novim ženama koje su mu pružale samo čulnu ljubav. Od mladog novinara kolebljivog opredeljenja, Crnjanski se vinuo u pesnika i romansijera najvišeg reda koji stilom i slobodom reči predstavlja prekretnicu naše novije književne istorije. U emotivnom životu, iako oženjen, ostao je kicoš i ženskaroš.

Možda neobično, ali evo kako je Vida o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila:

Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Bez obzira na njegove izlete u pokušaju da sazna ko je ta divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine. Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu a sačuvala ga je njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

Dragi moj Šošo,

Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.

Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.

U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.

Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski

Miloš Crnjanski je svoju životnu „Seobu“ završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”.

Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski” koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci kasnije je i ona sklopila oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

“A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu i nakon skoro četvrt veka, nije ispunjena. Na taj način su Čarnojevića srpske literature protiv njegove volje “razveli” od žene koja je šest decenija bila njegov verni pratilac, od Vide, jedine sreće u njegovom životu, kako je u jednoj svojoj knjizi zapisao.

Autor Tea

Izvor:medias.rs (Velike ljubavi velikih ljudi)

__________________________________________________________________________________________

„Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac“. Ivo Andrić

Na današnji je dan,30. novembra 1977. godine u Beogradu umro književnik Miloš Crnjanski.

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKI RAT I MALI ČOVEK…

U Velikom ratu muška košulja ušla u žensku garderobu

Društvene okolnosti uticale da se odeća prilagodi nemaštini, ali je i dalje jedan sloj stanovništva, ne samo Srbije već čitave Evrope, „terao” novu modu

Živka Ranojević 1917. u srpskom građanskom kostimu, u znak otpora okupatoru (u sredini) i u predratnim evropskim modelima (1911. i 1912.)

Manji obodi na šeširima, suknje iznad gležnjeva koje ne sputavaju korak žene u čiju su svakodnevicu, zbog ratnih dešavanja, ušli do tada isključivo muški poslovi; mogućnost da na ulicu izađu gole glave i ponesu komad muške garderobe poput bele košulje i kravate, neke su od promena koje je Prvi svetski rat uveo u modu, na početku 20. veka.

Do tada veliki saloni, poput onoga u vlasništvu dizajnera Žana Patua, postali su krojačnice uniformi za bolničarke i vojnike. Prilagođena damama, ova garderoba takođe je postala, današnjim rečnikom, „trendi”.

A na stranicama modnih magazina iz Pariza, Beča i Berlina uvedene su rubrike „Rat i moda” da bi se čitateljke uputile kako da se obuku u novonastalim okolnostima.

Nisu zaobiđene ni najtragičnije situacije – redakcije su crtale predloge za udovice. Ni Srbiju, kao siromašnu i okupiranu zemlju, nisu mimoišle ove, tektonske modne promene, o čemu svedoče fotografije običnih ljudi iz tog doba.

Na predavanju u okviru ciklusa „Veliki rat i mali čovek” u beogradskom Etnografskom muzeju, mr Bojana Popović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti, osvetlila je segment odevanja u četvorogodišnjem ratnom periodu i prvim poratnim godinama.

– Veliki rat je na posredan način doprineo ne samo emancipaciji žena kroz njihov novi društveni položaj već je uticao i na odevanje. Krojevi koji su do tada bili strukirani, višeslojni, isticali ženske obline, polako su napušteni – ispričala je kustoskinja Popović.

Iz praktičnih razloga, poput onih da su žene preuzele do tada muške poslove do činjenice da nije bilo vremena da se dugo šije, bila je oskudica materijala. Tekstilna industrija radila je u ratne svrhe, a nedostajala su prirodna prediva. Veliki rat bio je doba kada su se prvi put proizveli sintetički žersej u Austriji, dok su Britanci stvorili veštačku svilu.

Pariz je zadržao titulu prestonice sa modnim normativima koji su u naše krajeve stizali posredno preko Beča i Berlina. Zaraćene strane pokušavale su da nametnu pridev nacionalnog modi, čime je ona gubila suštinu – internacionalnost.

– Najveći deo našeg stanovništva pod okupacijom ili u izbeglištvu bio je u oskudici. Kako se kaže. bili su „goli i bosi”. Za fotografije koje su u to doba služile kao dopisne karte i svedočanstvo da su dobro, Nišlijke, Kruševljanke, Beograđanke podjednako su se oblačile u skromne predratne haljine. Ne tako često porodica je raspolaga jednim parom obuće. Samo malobrojni mogli su da priušte poneki šešir ili nove komade odeće – pojasnila je Bojana Popović.

Žena čiji je rad u vreme stvaranja nove slike sveta doneo i kopernikanski zaokret u modi, Gabrijel Koko Šanel započinjala je razvoj svoje kompanije. Primera radi, 1916. u pariskom salonu imala je 300 krojačica. Prvi butik, ne slučajno, otvorila je u Bijaricu na Azurnoj obali, gde je bilo zbirno mesto za izbeglu aristokratiju iz Rusije, pokorenih zemlja Evrope, ili za bogate Amerikanke. Njeni svedeni krojevi bili su inspirisani uniformama mornara i najavili su poratni talas ležernih, nesputanih dečačkih krojeva za dame. Ratnu krinolinu, kako su nazivali široku suknju dužine iznad gležnja, zamenila je ravna forma uz obrise tela mršavih devojaka. Sve ostalo je deo savremene modne istorije.

———————————-

Dečja mornarska odelca
Deca su se do mature oblačila kao deca. Dečaci u kratke pantalone, devojčice u kratke suknjice. Tek po stasavanju dobijala su priliku da se obuku poput odraslih: devojke da stave šešir, ponesu dugačku suknju i rukavice, a momci da nose dugačke nogavice i šešir na glavi. Industrijska proizvodnja mornarskih odelca za decu oba pola donela je revoluciju i gotovo da nema arhaičnih fotografija na kojima se ne vidi dete u ovakvom, najčešće belom kompletiću.

———————————-

Boje i nošnja
Neposredno pred Veliki rat nosile su se pastelne boje. Siva i crna dominirale su tokom četvorogodišnjeg ratnog perioda i tek početkom dvadesetih godina 20. veka kolorit se vratio. Do seoskog stanovništva moda nije stizala. Njihovu garderobu činili su nošnja i nacionalni građanski kostim. Čak su se i žene koje su se oblačile „evropski” tokom okupacije okretale tradicionalnim modelima kako bi pokazale nacionalnu pripadnost i prkos okupatoru.

Andrijana Cvetićanin
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________

GOSPOĐO RAUŠ, VRATIO SAM VAŠEG SINA…

Nemački dečak u srpskom stroju

Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući

Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu

Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.

– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje.

Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima.

Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.

– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.

Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.

Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio.

Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.

Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac…

Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.

Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta.

Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka…

Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Antonije je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!

Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!

Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.

Miomir Filipović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 03.01.2015./

---

PISAO SAM CRNE ROMANE…

INTERVJU: PJER LEMETR, pisac, dobitnik Gonkurove nagrade

Kada je 1918. Francuska odlučila da premesti stihijski sahranjene vojnike sa improvizovanih na vojna groblja, na tom morbidnom tržištu profitirale su privatne kompanije

(Foto Vikipedija)

Njegov život deli se na period pre i posle Gonkurove nagrade…

Godinama je predavao francusku i američku književnost, a gotovo krišom pisao romane.

U 55. godini objavljuje svoj prvi naslov „Brižljivo odrađen posao” koji su najpre odbila 22 izdavača, da bi, kad se konačno pojavio, dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.

Pjer Lemetr (Pariz, 1951), relativno nepoznat široj publici – ali dobro znan ljubiteljima krimi žanra – vrtoglavo je uleteo u francusku književnu orbitu prošle godine, kada je za roman „Doviđenja, tamo gore” dobio Gonkurovu nagradu.

Taj roman, za kratko vreme preveden na preko 30 jezika – a nedavno, u prevodu Olje Petronić, u izdanju „Čarobne knjige“ i kod nas – književno je ogledalo tamne strane Prvog svetskog rata… „Prvi svetski rat je prelazak iz starog u novi svet”, kaže Lemetr dok pijemo espreso „a la Pjer” u njegovoj radnoj sobi na 13. spratu jednog tamnog nebodera u modernom predgrađu Pariza Kurbvoa.

„Bio je to poslednji tradicionalan rat – vojnici su se borili i hladnim oružjem, ali i moderan rat – prvi put je upotrebljeno oružje za masovno uništenje. Neverovatno, ali ta suluda ljudska klanica predstavlja osnov današnje Evrope”, dodaje pisac.

U istorijskim spisima, Francuska u Velikom ratu predstavljena je kao herojska zemlja. Ipak, vaš pogled je drugačiji…

Herojska Francuska nestala je iz naše istoriografije pre dvadesetak godina. Naši istoričari su, kao i mnogi evropski, istoriju Prvog svetskog rata osavremenili: više ne obrađuju sastav štabova i velike bitke, već svakodnevan život ljudi koje je zahvatio ratni vihor.

U romanu „Doviđenja, tamo gore“ slikate kako istorija razara privatni život ibudućnost.

Da. Broj nastradalih u Prvom svetskom ratu je zastrašujući… Bilo je ukupno preko deset miliona mrtvih, ali ako uzmemo u obzir sve žrtve u svim zemljama – misleći pri tome i na invalide, udovice, siročad – tada broj ljudi pogođenih ratom dostiže četrdeset miliona. Veliki rat je, u velikoj meri, poremetio živote tri generacije.

U romanu prikazujete Francusku koja veliča svoje mrtve, ali s preživelima ne zna šta će. Da li je to istorijska činjenica?

Da, Francuska nije znala šta će s preživelima. Ali, ne shvatite ovu rečenicu pogrešno – svakako da je želela da se za njih pobrine, ali nije znala kako.

Kakvo je bilo stanje u Francuskoj 1918?

Francuska je sve podredila ratu – svoje ljude, energiju i privredu… Doživela je privredni krah i predstojao joj je dug oporavak. Na sve to, trebalo je pet miliona vojnika vratiti kući, a to je ogroman posao. Francuska je taj zadatak obavljala godinu dana. Vojnici koji su ratovali pedeset meseci ni posle rata nisu mogli da skinu uniforme; mesecima su besciljno lutali po praznim kasarnama jer država nije znala kako da ih vrati kućama.

Pišete da rat otvara velike pogodnosti za trgovinu. To je cinična, ali istinita rečenica. Kakva se to trgovina služila mrtvima?

Rat se završio 1918. Tada je, u Francuskoj, bilo milion vojnika pod zemljom. Za vreme rata sahranjeni su na improvizovanim grobljima – umotavali bi ih u šinjele i zakopavali. Francuska nije imala novca za nadgrobne ploče pa su papir s podacima o pokojniku ubacivali u bocu i tako obeležavali mesta gde su sahranili vojnike. To su bila privremena rešenja.

Odlučili su da 1918. poginule premeste na velika vojna groblja: iskopavali su leševe u fazi raspadanja a zatim ih polagali u prave kovčege. Prevozili su ih kamionima do velikih grobalja i tamo ih ponovo sahranjivali. Vlada nije imala tehničkih mogućnosti da obavi taj posao, već ga je poverila privatnim kompanijama koje su ostvarile veliki profit na tom morbidnom tržištu. Varali su na svemu: određivali pozamašne sume za kovčege i grobarske usluge i zarađivali na prevarama! I danas, sto godina kasnije, to saznanje nam steže srce. Ti vojnici su svoje živote žrtvovali za Francusku, a posle toga bezdušni trgovci su njihove leševe koristili da ostvare velike zarade.

Dva glavna junaka, Alber i Eduar, vraćaju se s fronta. Ali, u posleratnom francuskom društvu za njih nema mesta – prepušteni su sebi samima i životu na margini. Tada počinju da smišljaju prevaru…

Francusku je 1918. obuzela „komemorativna groznica” – za samo nekoliko meseci podignuto je 30.000 spomenika. Kako opštine nisu imale novca da spomenike naruče od umetnika, tražile su industrijske spomenike.
Osnivala su se privatna preduzeća koja su pravila kataloge i prodavala ih poštom. Tako i junaci mog romana smišljaju prevaru: izrađuju katalog nadgrobnih spomenika i traže da im opštine plate unapred. Uzimaju pare, a spomenike ne isporučuju, već nestaju s novcem.

Poznati ste kao pisac detektivskih romana. Da li, na neki način, pravila krimi romana primenjujete i u ovom istorijsko-pikarskom delu?

Detektivski roman je poseban književni žanr koji ima specifičnu sintaksu, logiku i pravila. Među svim tim pravilima, jedno je ključno: poistovećivanje čitaoca s likom. Da bi roman funkcionisao, čitalac jednom od likova treba da uđe pod kožu. Zamislio sam čitaoca koji se poistovećuje s likom i veruje mu. Čitaoca prvo navodim da poveruje određenom junaku, a zatim mu dokazujem da on to poverenje nije zaslužio. Indirektno ga pitam: Ko je osoba koju si u prvoj trećini knjige voleo, a u drugoj mrzeo? Šta ćeš otkriti u poslednjem odeljku?

Čini mi se da roman „Doviđenja, tamo gore” sadrži mnoge elemente detektivskog romana: preokrete, iznenađenja, lažne tragove, a često se poigravate i pitanjem identiteta. Kao i u vašim krimi romanima, i u ovom delu vaši junaci menjaju ime, lica, dokumenta. Čini se da vam je pitanje identiteta veoma važno?

Tačno je, ali ne bih umeo da objasnim zašto. Francuska može da se pohvali piscem Patrikom Modijanoom koji već 30 godina obrađuje pitanje identiteta. Ipak, čini mi se da „vrti” jednu te istu misao. Tako i ja pisanjem svakog novog romana pokušavam da shvatim zašto me ta tema obuzima. Kroz pisanje, tragam za sobom. Svakim novim delom nastojim da otkrijem zašto mi to pitanje ne daje mira.

Vaša slika sveta izmeđuljudskih odnosa je, ako ne crna, onda prilično siva…

Pisao sam crne romane jer odgovaraju mom stanju duha – moja vizija sveta je mračna. Pisanjem svake nove knjige nastojim da shvatim sopstveno viđenje sveta i odgovorim na pitanje: zašto me ta mračna i cinična vizija ne napušta? Moji romani su u isti mah razdragani i tamni. Ne znam odakle potiče ta čudna mešavina. Trudim se da tu misteriju dokučim kroz pisanje.

Neda Valčić Lazović
Izvor:politika.rs (objavljeno: 20.12.2014.)

---

---

 

„CVET FENIKS“, SIMBOL DANA PRIMIRJA U SRBIJI…

Upoznajte cvet kojim mi obeležavamo Dan primirja: Natalijina ramonda

Ramonda nathaliae/Foto: Wikipedia

Nežni, bledoljubičasti cvet sa imenom kraljice Natalije kojim se u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, poznat je po svojoj neverovatnoj izdržljivosti i pod nadimkom „cvet feniks“.

Nije lako odlučiti se da li kod Natalijine ramonde više očarava njena skromna i ljupka lepota ili neverovatna izdržljivost po kojoj je dobila čak i nadimak „cvet feniks“.

Naime, čak i kad se potpuno osuši, Natalijina ramonda može ponovo da oživi kada je zalijemo.

Amblem Natalijina ramonda

Natalijina ramonda uvedena je kao simbol kojim obeležavamo Dan primirja odlukom Vlade Srbije 2012. godine, a simbolika je višestruka.

Ovaj cvet se može naročito naći na planini Nidže čiji je vrh Kajmakčalan poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu, a pozadina značke je zeleno-crna, što su boje Albanske spomenice.

Ova otporna perena nosi i medalju britanskog Kraljevskog udruženja hortikulture, a Britanci takođe imaju poseban amblem za Dan primirja – stilizovanu značku u obliku cveta maka, prvog cveta koji je nikao na bojnim poljima Prvog svetskog rata.

Ramonda serbica

Ramonde je, inače, prvi pronašao Josif Pančić, 1874. godine i biljku nazvao „ramonda serbica“ , dok je niški varijetet dobio ime po kraljici Nataliji .*

Biolozi kažu da je preživela još iz vremena ledenog doba, a utočište je našla u škrtom, planinskom tlu.

Prema nalazima naučnog rada grupe naših autora pod nazivom „Uskrsnuće cvetnice Natalijina ramonda na kamenitom tlu – izdržljivost u uslovima ekstremnog stresa mineralnog sastava“ (Tamara Rakić, Konstantin Ilijević, Maja Lazarević, Ivan Gržetić, Vladimir Stevanović i Branka Stevanović) ova biljka preživljava i na tlu sa visokim nivoom fitotoksičnih teških metala.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________

Napomena priređivača: *Biljku je 1884. godine u okolini Niša otkrio doktor Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovća. Zajedno sa Pančićem opisao je ovu vrstu i dao joj ime po kraljici Nataliji

______________________________________________________________________________________________

Rat završen 11. novembra 1918. u 11 časova

Jedanaestog dana, jedanaestog meseca, u jedanaest časova 1918. godine zvanično su prestala ratna dejstva u Prvom svetskom ratu.

Primrije potpisano u vagonu maršala Ferdinanda Foša

Primirje su u Kompjenju u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, 11. novembra 1918. godine potpisale Nemačka i zemlje Antante negde između 5.12 i 5.20 sati izjutra, ali istorijski izvori navode da je on zvanično stupio na snagu od jedanaest sati istog dana.

Nemačka se tog 11. novembra predala i tada je dogovoreno da prestanu oružani sukobi.

Smatra se da je kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs poslednja žrtva Prvog svetskog rata. On je poginuo od ruke nemačkog snajperiste u 10.58 časova 11. novembra 1918. godine.

Posle potpisivanja primirja, nastavljeni su pregovori o uslovima mira. Oni su dogovoreni Versajskim mirom, potpisanim 28. juna 1919. godine. Tim događajem i zvanično je okončan Prvi svetski rat.

Inače, vagon u kojem je potpisano primirje Adolf Hitler odabrao je 1940. godine, kao mesto gde je Francuska potpisala svoju kapitulaciju. Istorijski vagon uništen je u savezničkom bombardovanju Berlina.

U znak sećanja na potpisivanje sporazuma kojim su prestala ratna dejstva, brojne zemlje potpisnice obeležavaju danas Dan primirja u Prvom svetskom ratu, neke samo svečanostima, a neke, poput Srbije, i kao državni praznik.

To je i dan sećanja na žrtve, vojne i civilne, a prema procenama ukupni broj poginulih kreće se i do 15 miliona. Dvominutnom tišinom u jedanaest časova u mnogim zemljama odaje se pošta poginulima tokom Velikog rata.

Obeležavanje u Srbiji počelo je juče počasnom artiljerijskom paljbom sa Savske terase Beogradske tvrđave. Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, danas u jedanaest časova položiće venac na Spomenik neznanom junaku na Avali.

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila gotovo trećinu stanovništva, više od milion ljudi.

Takođe, oko polovina muškog stanovništva od 18 do 55 godina nije preživela rat.
J. Č.
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

MATEJINO PERNATO CARSTVO…

Mateja Bogdanović (12), iz sela Veliki Krivelj nadomak Bora, od pete godine uzgaja živinu i najmlađi je uzgajivač rasne živine u Srbiji.

Sam brine o preko stotinu svojih ljubimaca, a štedi od užine kako bi kupio nove vrste.

Ovaj mladi uzgajivač ne samo da sam vodi računa o svojim pernatim prijateljima i njihovom podmlatku, već su mu oni najveća inspiracija za slikanje i pisanje priča i pesama.

– Za ovaj hobi sam se zainteresovao kad sam imao pet godina. Roditelji su mi kupili crtani film “Ružno pače“, a kad sam ga odgledao još više sam se zainteresovao za tu vrstu životinja i rešio da nabavim jedan par plovki, nakon čega su, došle i ostale – priseća se mali Mateja – Trenutno imam 16 vrsta živine: domaće, divlje i mutave patke, indijske trkačice, pekinške i ćubaste patke, kineske labudaste guske, morke, domaće i tovne ćurke, domaće i japanske svilaste kokoške, brame, kokinkine, fenikse čokoko i japanske prepelice. Skoro sam vršio popis i trenutno imam 121 jedinku, ali to nije sve, jer neke tek treba da se izlegu – ponosno priča Mateja.

Iako ima samo dvanaest godina, Mateja stalno proširuje znanja o svojim ljubimcima i to iz stručnih knjiga koje nabavlja na sajmovima knjiga i na poljoprivrednim sajmovima, ali i preko interneta.

– Živinu izučavam iz stručne literature o njihovom uzgoju, a iskustva i savete razmenjujem sa starijim kolegama uglavnom preko interneta. Nedavno sam se upoznao sa jednim odgajivačem iz Austrije, koji je rodom iz Požarevca.

On je treći u Evropi po uzgoju kokinkina, ali se time više bavi iz hobija, a ne radi zarade. Živinu uglavnom nabavljam putem razmene sa drugim ljubiteljima ovih pernatih životinja, jer je to poprilično skup hobi, pa moram da se snalazim – kaže najmlađi Bogdanović.

Mateja je učenik šestog razreda Osnovne škole “Đura Jakšić“, a kolika je njegova ljubav prema živini pokazuje i činjenica da za razliku od svojih vršnjaka, umesto da igra igrice na kompjuteru ili ide na fudbal sa drugarima, čim dođe iz škole on ulazi u zadnje dvorište kako bi se pozabavio i namirio svoju živinu.

Odrasle jedinke jedu žito i kukuruz koje mi uzgajamo, ali se ishrana pilića razlikuje u zavisnosti od vrste. Recimo, za pačiće i guščiće se u koncentrat ubacuje zeleniš poput maslačka, deteline i repe, koji se isecka i sve se to pokvasi kako se ne bi zadavili. Ćurići jedu koncentrat, kuvana jaja, a mogu i koprive, ali ih ja ne hranim koprivama zato što mogu da uginu ako u organizam unesu previše gvožđa. Redovno im dajem i kapi za imunitet – priča Mateja – Naravno, dešava se da se ponekad i razbole, ali je to kod nas retko jer im održavamo higijenu.

Koke, recimo, mogu da dobiju sušicu. To su gliste koje stvaraju osećaj sitosti i ova bolest napada samo koke. Ta bolest se leči, ali ako se ne uspe u tome moraju se odstraniti, kako se ne bi zarazile druge vrste – nastavlja Mateja-Kad porastem voleo bih da upišem veterinu, da bih mogao još bolje da brinem o svojoj živini. A, najomiljeniji predmet u školi mi je biologija – kaže Mateja.

Od svojih neobičnih ljubimaca Mateja kaže da najviše voli guske.
Kineske labudaste guske najviše volim, a u čuvanju živine mi pomaže pradeda. Ne volim da mi se neko previše meša u odgoj živine, tako da ih on uglavnom hrani ujutru kad ja idem u školu. Međutim, rasnim kokama i pilićima, koji su u boksovima, uveče stavim više hrane, pa ih pradeda ne mora hraniti ujutru, jer imaju dovoljno dok ja ne dođem. Inače, odrasle jedinke se hrane dva puta, a pilići i do četiri puta dnevno. Ima dosta obaveza, ali mi nije teško, jer ja to radim iz ljubavi – priča mali Bogdanović .

Ovaj mladi uzgajivač kaže da prepelice nije teško uzgajati, kako većina ljudi misli.
– Imam knjigu “Japanske prepelice – kokoške budućnosti“, gde sam pročitao da su njihovo meso i jaja mnogo zdravi. Ne zahtevaju puno prostora i nege. Kokica je teška oko 135 grama a mužjaci su oko 125 grama. U proseku ženke snesu od 250 do 300 jaja, ali nije izuzetak kad snesu i po 400 jaja u toku godine. Njeno jaje je oko 10 puta manje od odrasle jedinke – objašnjava Mateja.

Indijske trkačice su vrsta patke koja je baš retka, a Mateja kaže da ih je jedva nabavio u Nišu i da ih za sada ima tri. Interesantno je da ove patke ne plivaju. Jedna od Matejinih želja je i da nabavi mandarinsku patku, koja se smatra za jednu od najlepših plovuša.

– Na poslednjem sajmu poljoprivrede nabavio sam još neku stručnu literaturu i još sedam vrsta živine, jer sam ih ranije imao devet. Tamo sam, između ostalog, nabavio kokinkine, koke koje imaju duga pera, male su, zdepaste, a noge im se ne vide. Imaju i gaće. Na sajmu sam prvi put uživo video somborsku kaporku. To je krupna koka koja daje veliki prinos i u mesu i u jajima – objašnjava strastveni ljubitelj pernatih životinja.

Mateja kaže, da mu je strast prema ovim pernatim bićima probudila još jednu, novu ljubav, a to je vajanje i oblikovanje figurica njegovih mezimaca od najrazličitijih materijala.
– Pravim razne figurice živine od beolina, gline, folije i sličnih materijala. Beolin je, inače, sličan plastelinu i glini, a kad se napravi figurica ona se kuva i postaje tvrda. Izlagao sam ih na “Majskom likovnom salonu“pre nekoliko godina, ali više volim to da radim za sebe – kaže Mateja – Pored toga, volim da crtam i slikam, kao i da pišem priče i pesme, ali je sve sa istom tematikom, sve je povezano sa mojim ljubimcima – nastavlja Mateja – Trenutno se pripremam za takmičenje u Lazarevcu i pišem jednu priču. Inače, slao sam pesme i priče za školske listove i neke su objavljene. Prošle jeseni sam dobio nagradu za jednu pesmu o ekologiji, koja ima 12 strofa. Sada više pišem priče – priča ovaj talentovani dečak.

Mateja kaže da je najviše pripitomio morke i ćurke, koje, čim ga ugledaju, krenu za njim i dođu da se maze. A već na samom ulasku u kokošinjac, primetna je ljubav koju im ovaj budući veterinar svakog jutra, pre polaska u školu, nesebično pokazuje.

LEPO ALI ZAHTEVNO
Ivana Bogdanović, majka ovog svestranog dečaka, kaže da ne pravi razliku između Mateje i starijeg sina Vladimira, ali ističe da je biti majka talentovanog deteta ujedno i lepo i zahtevno.

– Mateja je odličan đak, a svoj talenat za umetnost pokazivao je od najranijeg detinjstva. Interesovanje za živinu u njemu su najviše pobudili moji baba i deda, koji su ga najviše i čuvali dok je bio mali. Vremenom je ta ljubav prema pernatim životinjama rasla, a on je to pokazivao tako što je pravio figurice, slikao ih i pisao o svojim prijateljima pesmice i priče. On je divno dete, ali ne bih volela da se promeni i da ga ova medijska pažnja ponese – kaže majka Ivana.
Izvor:bor-sve.net

___________________________________________________________________________________________________

 

OTIDIMO NA KRAJ SVETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Znate li kako izgleda kraj sveta?

Greben Bunda, kraj sveta…

Da li zapravo znate gde bi trebalo da se uputite kad nekom kažete „na kraj sveta ću od tebe da pobegnem“ i znate li kako taj kraj sveta izgleda?

Greben Bunda na krajnjem jugu Australije bi mogao da bude baš to mesto koje tražite.

Smešten u Velikom australijskom zalivu, na kraju ogromne Nullarbor ravnice, greben Bunda predstavlja najveći jedinstveni komad krečnjaka koji pokriva oblast od 270,000 kvadratnih kilometara i pruža se hiljadu kilometara u pravcu istok – zapad. Nullarbor ravnica je toliko ravna da se na njoj pruga čuvene TransAustralija želežnice proteže potpuno pravom linijom punih 483 kilometra. Ova suva, skoro pustinjska ravnica dobila je ime po nedostaku drveća na njoj (latinski: nulus-ništa arbor-drvo), i završava se dramatičnim prekidom tla na grebenu Bunda, stvarajući 200 km dugu liticu koja čini Veliki autralijski zaliv.

Slojevi krečnjaka ovog grebena ispisuju geološku istoriju Australije. Beli sloj koji vidite blizu nivoa mora je Wilson Bluffov krečnjak, nalik kredi, koji se formirao nakon što je Australija počela da se odvaja od Antartika pre 56 miliona godina. Ovaj sloj je debeo oko 300 metara, i samo njegov gornji deo je vidljiv na grebenu Bunda.

Iznad belog, nalazi se beličast, siv ili mrki sloj krečnjaka ili kristalnih stena. Čine ga brojni fosili morskih crva i mekušaca. I ostali slojevi su sastavljeni od morskih sedimenata koji su prekriveni nanosima peska. Najmlađi od njih star je između 1,6 miliona i 100,000 godina.

Bunda greben, kako i dolikuje kraju sveta, nije prijateljski naklonjen prema posetiocima. Njegove ivice su veoma krte i nestabilne, pa se ne preporučuje razgledanje okoline van autoputa Eyre. Duž autoputa obezbeđeno je pet vidikovaca do kojih vode obeleženi, šljunkom posuti putevi. Zapadni vidikovac je najposećeniji jer je malo izbačen van kopna, i omogućava najlepši pogled na veliki deo grebena. Zaljubljenici u okeanologiju preferiraju istočni kraj grebena, gde kitovi iz familije Eubalaena australis dolaze u jesen iz oblasti Severnog Antartika, rađaju mlade i ostaju tu nekoliko meseci dok im potomci ne ojačaju dovoljno za samostalan život u jakim strujama antartičkih voda. “Kraj sveta” je njihovo utočište.

Autor: ΜΕΔΙΑΣ

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net

---

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

---

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

---

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Od rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije.

Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.

Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.

Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

---

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu,

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

---

---

HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić 

„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

---

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.

Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.

U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs
Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

---

---

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše:

Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu,

Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs

---

---

Priredio: Bora*S

PRIRODOM KREIRANE FORME SRCA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

ROMANTIČNA  MAJKA  PRIRODA

Inspiraciju za romantiku uvek možete potražiti u prirodi i njenim kreacijama. Skoro u svim delovima sveta se mogu pronaći ostrva, šume i jezera koji oblikom formiraju srce, univerzalni simbol ljubavi. Evo nekih primera:

1. Ostrvo Galešnjak – poznato još i kao osrtvo ljubavi, ovo hrvatsko ostrvo se nalazi između Pašmana i grada Turanj. Zanimljivo je da je Napoleonov kartograf prvi primetio oblik ovog ostrva u 19. veku.

Ostrvo Galešnjak

2. Ostrvo u obliku srca u jezeru Gutierrez – nalazi se između Magelanovog prolaza Rio Negra, a najbolji pogled na ostrvo se pruža sa istočne strane jezera.

Ostrvo u jezeru Gutierrez

3. Močvara u Tajvanu – močvarno tlo formira skoro pravilno srce a nalazi se u parku prirode Guandu.

Močvara u Tajvanu

4. Ostrvo od peska – ostrvo Tavura u državi Fidži je pravi tropski raj a krase ga koralni grebeni.

5. Šuma u obliku srca u Kantabriji – jedinstveni oblik ove šume na severu Španije se može videti samo iz vazduha a najbolji način za razgledanje je let sa balonom.

6. Jezero u Ohaju – jezero formira savršeni oblik srca a pošto je deo privatnog poseda, ne može se posećivati i razgledati.

7. Mangrova šuma na Novoj Kaledoniji – ovu neverovatnu šumu je prvi primetio fotograf Yann Bertrand a njena fotografija krasi naslovnicu njegove knjige “Zemlja odozgo”.

8. Jezero u Indiji – ova velika turistička atrakcija se nalazi na vrhu Chembre u Indiji, a pored jezera svakodnevno prođe 150 ljudi na putu do vrha planine.

9. Srcoliki koralni greben – U sastavu Velikih koralnih grebena se nalazi i jedan romantičan, u obliku srca a njegov oblik možete videti samo iz vazduha.

Izvor: bazz.rs

---

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.

Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

ĐERDAPSKA KLISURA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

NAJATRAKTIVNIJA PODRUČJA  NACIONALNOG PARKA  ĐERDAP USKORO DOSTUPNA TURISTIMA

 Veliki i Mali Štrbac osim što su najviši vrhovi Miroča, ujedno su i veoma atraktivni vidikovci, sa kojih se kao na dlanu pruža pogled na Dunav u njegovom najužem delu, iznad tesnaca Kazana.

Ta najeksluzivnija područja Nacionalnog parka Đerdap uskoro će biti dostupnija turistima. Reč je o zaštićenim dobrima prvog reda, koji su, po novim propisima, dostupni za naučno-istraživačke delatnosti i eko turizam.

Nacionalni park Đerdap je pokrenuo projekat za uređenje zaštićenih područja, a Srđan Stefanović, direktor NP „Đerdap“ kaže za „eKapiju“ da će uskoro biti nastavljeni radovi na izgradnji vizitorskih centara u Tekiji i Pločama.

– U pitanju je opremanje pešačkih staza, izgradnja 5 vidikovaca, oblaganje pomoćnih objekata drvetom, popločavanje terena. Biće sređeni prilazi Velikom i Malom Štrpcu i izgrađene tri osmatračnice za fotosafari – navodi Stefanović.

Osim radova na sređivanju Ploča, uporedo se nastavlja rekonstrukcija vojničke karaule u Tekiji.

– Od Ministarstva odbrane smo 2008. godine kupili karaulu u nameri da nam tu bude smeštena kancelarija, a osim toga da posluži i u naučno-istraživačke svrhe, kao i za turizam. Kada budu završeni radovi centar će obuhvatiti kancelarije, apartmane, amfiteatar, letnju učionicu, rasadnik – navodi Stefanović.

Prema njegovim rečima, radovi bi trebalo da budu završeni do jeseni 2012. godine.

Izvor:eKapija, 25. 06. 2012.