ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

SEĆANJE NA HEROINU POZORIŠTA I KRALJICU ROMANSI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sećanje na Oliveru Marković

Olivera Marković se rodila u Beogradu 3. maja 1925. godine.

thumbnail.php1Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.

Prvi film snima već 1945. godine U planinama Jugoslavije. Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića. Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, Poslednji Maksima Gorkog (1952).

Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u Tihom Donu (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom Živom lešu, Agafje u Gogoljevoj Ženidbi, Aleksandre u Anujevoj Kolombi, Juliške u Nušićevom Putu oko sveta, Libere u Goldonijevim Ribarskim svađama, Arkadine u Čehovljevom Galebu, Babe u Gorskom vijencu (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u Pat ili igra kraljeva, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim Učenim ženama i Tartifu… do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.

U penziju odlazi 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu Sakati Bili sa Inišmora).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara (Leda, 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.

Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje. Pomenimo bar neke: Maša (Tri sestre A. Čehova), Dunja ( Zločin i kazna F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina ( Ukroćena goropad V. Šekspira), Margaret ( Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijamsa), Eliza Dulitl ( Pigmalion B. Šoa), Silija Pičam (Prosjačka opera B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.

Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete Mata Milošević i Dobrica Milutinović te Dobričin prsten.

U impozantnom opusu od 63 snimljena filma su: Sumnjivo lice, Poslednji kolosek, Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad, Dr, Kozara, Put oko sveta, Sibirska ledi Magbet (režirao Andžej Vajda), Nacionalna klasa, Petrijin venac, Majstori, majstori, Moj tata na određeno vreme, Balkan ekspres, Već viđeno,Braća po materi, Sabirni centar, Urnebesna tragedija…

Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te Slavica za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti. Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.

Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: story.rs


Zlatna kolekcija: Diskografija Olivere Marković

thumbnail.php

Olivera Marković. Promo foto

Nekad prva heroina jugoslovenskog pozorišta, Olivera Marković, bila je poznata i po svom izuzetnom muzičkom talentu. Nedavno se kod nas na tržištu pojavio dvosturki CD sa gotovo celom njenom diskografijom

 Olivera Marković rođena je u Beogradu 1925. godine, a u svom bogatom umetničkom opusu stekla je mnogobrojna priznanja, nagrade i obožavatelje zahvaljujući svojim pozorišnim, filmskim ali i pevačkim angažmanima pa je i tako zaslužila laskavu titulu kraljice romanse.

Jugoton je 1958. godine objavio par njenih singlova popularne muzike s ciganskim začinima kao i dva šlagerska dueta. Uz filmske uspehe, raslo je i zanimanje za njen uzbudljiv glas koji je po rečima urednika izdanja Siniše Škarice imao nešto toliko impresivno i vibrantno da i 50-ak godina posle osećamo kako iz njega izvire ono što nazivamo našim prvim životnim senzacijama.

Multitalentiranost ove glumice i pevačice kao i ženstven imidž zaslužni su za uspeh ploče Naši popularni pjevači – Olivera Marković čiji je tiraž dostigao tada fantastičnu srebrnu brojku od 50.000 primeraka.

thumbnail.php2Tačka na ozbiljniju pevačku karijeru stavljena je 1971. objavom njene jedine longplejke pod nazivom Romanse koja je zapravo bila retrospektiva Oliverinih najuspešnijih ruskih i ciganskih napeva iz Jugotonovog kataloga. Olivera, za koju je teško proceniti jesu li je više obožavali kao glumicu ili pevačicu, svojom smrću u 87. godini konačno se preselila u tri obećana panteona – pozorištnu i filmsku kuću slavni, kao i panteon popularne muzike.
Izvor: story.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

OLIVERA MARKOVIĆ — TEKSTOPISAC

.
HRIZANTEME

Olivera_Markovic_foto_sa_omota_RomansePrvi susret naš, prvi dodir blag,
Hrizantema mir i tvoj nežni glas
Vrt je skrio taj, gde sam sama ja,
Gde u srcu još skrivam bol i jad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve?

Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve.

.
PIJMO

Kad zalevaš cveće, lepše tad miriše,
Kad zavoli srce, čovek lepše diše.
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

Kao što i trava pije kišne kapi,
Tako ljudsko srce za ljubavlju vapi
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.
ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

.
ZAŠTO TE TOLIKO VOLIM

Reci, slutiš li ti moju ljubav i bol?
Slutiš li da bezumno te volim?
Neću nikada, znaj, drugom da tebe dam.
Nemoj da odeš sad, ja te molim.

Ah, ne reci mi bar da je došao kraj,
Zašto patnju svom srcu ti želiš?
Čemu rastanak taj, čemu suza tih sjaj,
Kad ja znam da i ti mene voliš?
JA HOĆU DA VOLIM I DA PATIM

Kada srce zaželi da voli,
Želju njemu ispunite tad,
U životu ima puno boli,
Naš je život sreća ili pad.

Za trenutak jednog divnog sna
Bolno čezne moja duša sva,
Otkucajem svakim srce moli,
Jer hoće da ljubi i da voli.

Rekli su mi da su sve to laži
Nema sreće, zalud je ne traži,
Neću to da primim i da shvatim,
Jer hoću da volim i da patim.

Tekstovi pesama Olivere Marković preuzeti su iz knjige notnih zapisa Žarka Petrovića
Pesme koje večno žive | tri stotine pesama | Prvo izdanje, 1987. godine
Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ | Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO „NOTA“

Izvor:riznicasrpska.net/muzika/

___________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Olivera Marković o pedeset godina karijere, poštovanju publike, ulogama

Lepota je bila preteška
olivera2Danas bih birala mirniji život, intimniji, da nadoknadim ljubav koju nisam dala onima kojima sam morala. Doživela sam sreću da igram u podeli svog sina

Monografija posvećena Oliveri Marković, 13. laureatu nagrade Dobričin prsten (priređivač knjige je kritičar Feliks Pašić, izdavač SDUS, odgovorni urednik Danica Maksimović, predsednik SDUS-a), promovisana je u Beogradskom dramskom pozorištu, kući u kojoj je jedna od naših najvećih glumica odigrala verovatno najznačajniji deo svog repertoara. Na dve stotine strana, bogato ilustrovana fotografijama koje prate njen život od detinjstva, prvih pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga do današnjih dana, knjiga je i dokument o kulturnoj sceni dvadesetog veka i sjajnoj generaciji umetnika koja je karijeru počela krajem Drugog svetskog rata.

Ne postoji karijera od restlova
Da li i danas smatrate da uloga „čini“ glumca, a ne glumac ulogu?
– Ne, ja sam samo govorila da ne verujem u ono što Stanislavski tvrdi – da nema malih uloga, da ima samo malih glumaca. Znamo, međutim, da niko u svetu nije od restlova napravio karijeru. Glumac se postaje isključivo ulogom.

– Zbunjena sam i malo mi je nelagodno što sam na ovoj promociji čula toliko lepog o sebi, ali sam i zahvalna što su mi moje kolege ovom knjigom podigle spomenik još za života.
Monografija se poklapa i sa jednim značajnim datumom – 50 godina karijere. Ako biste danas birali, da li bi to bio isti put?
– Prvo, treba i sama da poverujem da već pedeset godina igram, i da već pola veka postoje neki ljudi koji dolaze u pozorište ili u bioskop da gledaju šta ja to radim. Meni je to vrlo važno, zato što sam uvek duboko poštovala i volela svoju publiku. Taj osećaj imam i sada, i danas sam spremna da bolesna ustanem iz kreveta i izađem na scenu.
Više od pola svog života dala sam pozorištu. Sve je teklo onako kako jedan glumac želi da proživi svoj glumački vek, bilo je mnogo srećnih i tužnih trenutaka. Ali, danas mi se čini da taj put nikada više ne bih izabrala i ponovila. Jednostavno zato što je čitava ta lepota koju sam doživela bila vrlo teška i naporna. Sada bih birala neki mirniji život, intimniji, samo moj, da nadoknadim ljubav koju zbog karijere nisam dala onima kojima sam morala i koji su zasluživali više.
U knjizi govorite o svom sinu, reditelju Goranu Markoviću, glumcima Radetu Markoviću i Dušanu Bulajiću, sa kojima ste bili u braku?
– Kad je Goran upisao režiju, nadala sam se da ću bar jednom igrati u nekom njegovom filmu. I to sam doživela. Sa Radetom sam odigrala veliki i značajan repertoar. Ali, na promociji ove knjige imala sam želju da pored Gorana i Radeta tu bude još neko, moj suprug Dušan Bulajić. Mislim da se od njegove smrti i od tog bola još nisam otrgla.
R. Radosavljević /Foto: V. Marković
Izvor:arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/10/16/

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

p0ro8

foto: srpskoblago.rs

ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

    Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984).

img183_stitch-crop2

foto:yugopapir.blogspot.com

   Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…

   Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

   Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.

   U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

 

 

NASTAVCI

Nastavite sa čitanjem

MIKELANĐELO, ZA SVA VREMENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________

U malom toskanskom mestu Kapreze (Firentinska Republika), na današnji dan, 6. Marta  1475. godine, rodio se italijanski vajar, slikar, arhitekta i pisac MIKELANĐELO BUONAROTI, (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni), jedan od najvećih umetnika renesanse.

 439px-Michelango_Portrait_by_Volterra Za vreme života bio je smatran najvećim umetnikom svog vremena, a od tada pa do dana današnjeg jednim od najvećih umetnika svih vremena.

Veliki broj njegovih dela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umetnosti.

Freske Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija dela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umetnosti nije bio neubičajen u njegovo vreme. Skulpture u mermeru je pravio ceo svoj stvaralački vek, a drugim umetnostima se bavio samo u određenim etapama.
Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najverovatnije posledica velike popularnosti slikarstva u 20. veku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene.
Mikelanđelo je težio da razotkrije sve tajne koje su čuvale skulpture antičkih vajara, koji su znali da predstave svu lepotu ljudskog tela u pokretu, sa svim mišićima i tetivama.

Kao i Leonardo, nije se zadovoljavao da nauči zakone anatomije iz treće ruke, odnosno preko antičke skulpture.

 1giulia4ac4Sam je analizirao ljudsku anatomiju, secirao mrtva ljudska tela i crtao žive modele, sve dok svaki detalj ljudske figure nije prestao da bude tajna za njega. Ali za razliku od Leonarda, za koga je čovek bio samo jedno od čuda Prirode, Mikelanđelo se potrudio da u potpunosti savlada problem njegovog predstavljanja, u svim mogućim pozama i pokretima.

Mikelandjelo_Mojsije    U kamenu je isklesao savršene proporcije ljudskog tela. U Sikstinskoj kapeli u Vatikanu oslikao je prizore iz Starog zaveta, uključujući ogromni „Strašni sud“. Sagradio je Lorencovu biblioteku u Firenci, u Rimu je projektovao trg Kampodiljo, dovršio je palatu Farneze i radio na crkvi Svetog Petra. Pisao je stihove („Soneti“, „Madrigali“). Skulpture: „David„, „Mojsije„, „Robovi„, „Jutro„, „Veče„, „Dan„, „Noć„, „Pijeta„.

 Umro je 18. februara 1556. godine, u 89. godini. Mikelanđelo je sahranjen uz najveće počasti u crkvi Santa Kroće u Firenci…

 150px-Michelangelo_Bacchus Bah je nastao u Rimu (14961498. godine), pose kratkog povratka u Firencu, i smatra se prvom Mikelanđelovom skulpturom velikih dimenzija koja je sačuvana do danas.

Inspiracija za Baha dolazi iz antičkih grčkih i rimskih primera skulpture, ali je daleko mobilnija i složenija u izradi. Dočarana nestabilnost sugeriše karakter boga vina, koji je isklesan u mermeru sa vanserijskom virtuoznošću.

Predviđen da bude izložen u vrtu, Bah je jedina Mikelanđelova skulptura koja poziva na posmatranje sa svih strana, a ne samo sa frontalne.

 

 

Michelangelo's_Pieta_5450_cropncleanedPieta je jedno od najznačajnijih ranih Mikelanđelovih dela (1498. godine), koja se danas nalazi u bazilici svetog Petra u Vatikanu. Ime Pijeta se ne odnosi na specifično delo, nego na zajedničku tradicionalnu vrstu hrišćanske ikonografije, od kojih je ova Mikelanđelova verzija bez sumnje najistaknutiji primer.

Izvučena iz konteksta narativnih scena žalosti poslije Hristove smrti, grupa od dve figure je komponovana sa idejom da u posmatraču probudi pokajničku molitvu za grehove koji su bili motiv njegove žrtveničke smrti. Delo je naručio francuski kardinal Žan Bilere de Lagraula kao deo njegovog spomenika u kapeli sv. Petronila, koja se nalazila u prethodnom zdanju bazilike sv. Petra.

David_von_Michelangelo  Mikelanđelova slava posle izrade Pijete, još jednom je potvrđena izradom statue Davida za firentinsku katedralu (15011504. godine).

Tema je legendarna priča iz starog zaveta po kojoj se mladi David, budući kralj Izraela, suprostavlja Golijatu i pobedivši ga spašava svoju naciju. Mikelanđelo je izabrao momenat u kojem se David priprema da baci kamen na Golijata.

Za izradu monumentalne statue, Mikelanđelo je iskoristio mermerni blok koji je jedan vajar ostavio nedovršen 40 godina ranije. Modeliranje Davida je veoma blisko onom u antičkim skulpturama, sa pojednostavljenom geometrijom podesnom za monumentalne statue, ali bez zapostavljanja organske forme i asimetrije ljudskog tela.

Mikelanđelovo stručno poznavanje ljudske anatomije je očigledno u statui Davida, mada proporcionalno gledano, glava je veća, a ruke su duže u odnosu na telo. Objašnjenje za tu činjenicu leži u tome da je David bio predviđen za krov firentinske katedrale, tako da bi preuveličavanje glave i ruku omogućilo lakše prepoznavanje i posmatranje iz daljine.

Kada je Mikelanđelo završio Davida, savremenici su bili impresionirani veličanstvenošću statue i odlučili da je postave na istaknutije mjesto. Komisija uvaženih firentinskih umetnika i građana je odlučila da se statua postavi ispred ulaza u Palazzo della Signoria (danas Palazzo Vecchio), kao simbol firentinske Republike i renesansnog shvatanja humanističkog ideala.

 Svod Sikstinske kapele

Sikstinska kapela ima veliko simboličko značenje za instituciju Pape i koristi se za velike ceremonije kao što je izbor i proglašenje novog Pape.  U to vreme zidovi kapele su već bili oslikani freskama značajnih slikara kvatročenta, a zadatak Mikelanđela je bio da oslika njen svod. Za početak, Mikelanđelo je planirao da naslika dvanaest apostola, predstvaljajući ih kao individualne figure, bez dramatizacije.

U početku Mikelanđelo nije bio nimalo oduševljen projektom i smatrao je da je pao na njegova leđa kao posledica zavere njegovih protivnika.

Činio je sve da ga izbegne. Govorio je Papi da on u stvari i nije slikar, nego vajar, kao i da će mu ako prihvati projekat, biti potreban veliki broj pomoćnika iz Firence. Pošto je Julije II insistirao, Mikelanđelo je počeo da radi skicu po kojoj je svod trebao da bude oslikan figurama dvanaest apostola. Ali odjednom je promenio mišeljenje i zatvorio se u kapelu, ne dozovljavajući pristup nikome sem Pape i krenuo da radi frenetičnim ritmom, stvarajući u periodu od četiri godine jedno od najspetakularnijih dela renesanse i istorije umetnosti.

200px-Sibyl_of_Delphi_-_Sistine_Chapel_-_closeup  Konačni dizajn kompozicije predstavlja biblijsku priču postanka sveta, koja počinje sa momentom u kojem Bog razdvaja svetlost od tame, nastavljajući se sa pričom o Adamu i Evi i završava se pričom o Nojevom potopu.

Scene biblijskih priča iz Starog zaveta, među kojima su one o jevrejskom kralju Davidu i Mojsiju, predstavljeni su u ćoškovima kompozicione strukture, a slike proroka, sibila, (drevnih proročica) i Hristovih predaka, smeštene su u okvirima iznad prozora.

God2-Sistine_Chapel  Stvaranje Adama je izuzetna fuzija forme i sadržine.

Adam je predstvaljen u opuštenom ležećem položaju blago na desnom boku, podupirući se desnom podlakticom sa ispruženom levom rukom prema takođe ispruženoj ruci Boga Oca.

Mikelandjelo_Strasni-sud-300x150  Strašni sud

Godine 1534, Mikelanđelo se posle skoro pola veka vratio fresko slikarstvu.

Tema ove njegove poslednje freske je Strašni sud, koju je za Sikstinsku kapelu naručio tadašnji papa Pavao III.Reč je o omiljenoj temi za velike zidove italijanskih crkava u Srednjem veku, koja je već do kraja 15. veka izašla iz mode.

Po nekim interpretacijama, novo interesovanje za Strašni sud dolazi od impulsa Protureformacije koja se odvijala uz podršku Pavla III. Slikarski stil ovog Mikelanđelovog dela je vidno drugačiji od onog kojim se služio pre četvrt veka. Šema kolorita je jednostavnija i čine ga smeđkasti tonaliteti tela, nasuprot jasne plave boje. Figure su sa manje energije i njihove forme su manje artikulisane, a torzoi izgledaju kao pojednostavljene mase mesa bez kontura.

                                         Bazilika sv. Petra u Vatikanu

103px-StPetersDomePDMikelanđelo je postao glavni arhitekta bazilike sv. Petra 1546. godine u svojoj 72 godini života i posle smrti njegovog prethodnika Antonia Sangala Mlađeg.

Nova bazilika se gradila nad ranijom paleohrišćanskom, a radove je započeo papa Julije II sa arhitektom Bramanteom na čelu projekta. Posle Bramanteove smrti njegovo mesto je preuzeo Rafael, koji je modifikovao njegov izvorni projekat, preobrativši osnovu iz grčkog u latinski krst. Kada je Mikelanđelo preuzeo posao, ponovo je modifikovao plan i vratio ga na izvornu ideju Bramantea sa malim varijacijama.

reference: vikipedia

Priredio: Bora*S