CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

Posebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga.

Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.

Izvor: artnit.net

---

Foto plus

Foto:www.saint-petersburg.com

Foto:www.saint-petersburg.com

UMRO AKADEMIK I KNJIŽEVNIK DOBRICA ĆOSIĆ…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Jedan od najvećih srpskih književnika Dobrica Ćosić, akademik, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, redovni član SANU i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (od 1992. do 1993.) preminuo je u 92. godini u Beogradu, potvrdila je njegova porodica.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Ćosić je rođen u Velikoj Drenovi (Kraljevina SHS), 29. decembra 1921.
Od Drugog svetskog rata do 90-ih godina bio je aktivno uključen u politički život Srbije.
Kao mlad nije uspeo da se mnogo posveti obrazovanju (završio je srednju poljoprivrednu školu), ali se posle Drugog svetskog rata doškolovao – to mu je omogućilo da izraste u modernog pripovedača i romanopisca.

Od samog početka učestvovao je u događajima vezanim za Drugi svetski rat – napisao je i ciklus romana o tome.

Godine 1951. objavio je roman “Daleko je sunce” koji je veoma značajan za razvoj srpske književnosti (pokazuje kojim je putem krenula književnost tog vremena), ali ne i za njega kao pisca. Tri godine kasnije objavljuje roman “Koreni”, koji otvara čitavu epopeju koju je Ćosić uspeo da ispriča u nizu romana sledećih decenija.
Opet će govoriti o događajima u Drugom svetskom ratu – 1961. godine kada izlazi njegov roman “Deobe”.
Sledi ciklus romana “Vreme smrti” (1972. izlazi prva od četiri knjige), koji se bavi događajima vezanim za Prvi svetski rat.

Osamdesetih godina, Ćosić će objaviti još jedan manji ciklus (po broju romana) “Vreme zla”, koji obuhvata tri obimna dela: “Vernik”, “Grešnik” i “Otpadnik”. U ovom ciklusu pisac prati događaje između dva svetska rata.
Sredinom 90-ih pojavljuje se “Vreme vlasti”, nakon Ćosićevog aktivnog bavljenja vlašću.
On se smatra idejnim začetnikom Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle raspada biše SFRJ, činile Srbija i Crna Gore, izabran je 27. aprila 1992. godine. Posle samo godinu dana i sukoba sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, smenjen je sa te funkcije.
Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je finansiran iz inostranstva. Ćosić je bio i prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.
U svojim delima obuhvatio je skoro dva veka, vreme od početka 19. do 20. veka.
Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman “Koreni”, a drugi put bio je njen lauerat 1961. godine za trilogiju Deobe.

Uz Oskara Daviča i Živojina Pavlovića, jedan je od trojice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta.

Ćosić je dobitnik brojnih nagrada. Udruženje književnika Srbije mu je 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dobrica je nominovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. (od strane francuskih i britanskih institucija) kao i 2011.
Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za “Oktobarsku nagradu” Beograda za prvi deo romana “Vreme smrti”.
Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja “65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine”. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva.
Izvor:telegraf.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________________________

ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

KORENI (PDF)

(http://www.tehnickaskolava.rs/pdf/knjige/cosic_koreni.pdf)

___________________________________________________________________________________________________________

JAHANJE KONJA OKRENUTOG NAGLAVAČKE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

Najčudnije skulpture na svetu

Magična česma koja lebdi u vazduhu, kralj koji jaše na naopačke okrenutom konju, viseći nosorog, obešeni čovek i džin koji proždire decu, samo su neke od čudnih, bizarnih i zabavnih skulptura, koje pokazuju šta sve čovek može da osmisli i oživi u umetnosti. Neke od njih su postale izuzetno popularne, a neke izazivaju podsmeh ljudi koji prolaze pored njih.

Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.

Magična česma u Španiji

Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.

Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.

Rusku prestonicu „krasi“ statua Petra Velikog na brodu

Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.

Češki kralj Vaclav na naopačke okrenutom konju

Kruže i glasine da je spomenik prvobitno bio osmišljen za komemoraciju 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja, ali pošto nije mogla da se nađe američka mušterija promenjena mu je namena u ovu koju i danas ima.

Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.

Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.

Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.

Skulpture obešenog čoveka i džina koji jede decu u Pragu i Bernu

Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj. Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.

Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.

Skultpura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji

Nadaleko poznata i jedan od najprepoznatljivijih detalja u Briselu je statua dečaka koji gasi požar – Maneken pis.

Veoma zanimljiv je i spomenik biciklistima koji svake godine učestvuju u kultnom sportskom događaju Tour de France. Urađen od aluminijuma i čelika, otkriven je 1995. godine, a konačno ime mu je Le Tour de France dans les Pyrénées.

Statua Šarla la Troba u Melburnu i visećeg nosoroga u Potsdamu

Izvor:rts.rs

---

Čudne skulpture i spomenici

---

 

 

MOJE VREME NA KAPIJAMA VRATNE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Zaći u kanjon Vratne i prepešačiti ga, avantura je.

Uroniti u grotlo kanjona i senke drveća koje odaje utisak prašume, razgledati i fotografisati reku, njene slapove i virove, visoke strme litice, a tek monumentalne i veličanstvene Kapije vratnjaske- vrhunski je i jedinstven doživljaj.

 Septembarsko nedeljno jutro i sadržina pozivnog pisma Planinarskog društva “Deli Jovan” iz Negotina, obećavaju lep i buđenja ranog, vredan dan.

Moja grupa u Vratnu dolazi iz pravca Zaječara, preko Štubika i Jabukovca, no moguće bolja varijanta je iz pravca Negotina, magistralnim putem ka Kladovu. Nakon 10 km  skretanje levo ka selu Dupljanu, a zatim ka Jabukovcu. Iz Jabukovca preko Urovice, posle  3. km skretanje levo ka selu i manastiru Vratna.

Dužina puta od Negotina je oko 33 km.

Nakon pristizanja svih prijavljenih za ovu akciju, srdačnih susreta sa prijateljima, dobrodošlice i obaveznog upoznavanja učesnika od strane organizatora sa planom kretanja i pravilima ponašanja- krećemo putem  prekrasnih predela.

 Stazom dužine 9 km, krenulo je 227 učesnika, iz 14 planinarskih društava i učenika osnovnih škola opštine Negotin.

Već početna deonica obećava napor. I znoj.

Doobra uzbrdica.

 Nakon pola sata sleduje nam ostajanje bez daha: delom zbog početnog napora, no glavni krivac za to stanje je nestvaran prizor koji se otvorio ispred i  naprečac okupirao čula: Kamene kapije ili “prerasti” u vidu krečnjačkih lukova, usekla je rečica Vratna, protičući vekovima kroz ove krečnjačke predele.

Najpre, “MALA PRERAST”( otvor visine  34m, širine 33m i dužine 15m.) koja je najbliža manastiru Vratna.
A onda, na stotinak metara uzvodno od Male kamene kapije, Ona, veličanstvena, “VELIKA PRERAST”!

Dimenzije druge vratnjanske kapije su znatne. Visina otvora je 26 m, širine od 23 m do 33 m i dužine 45 m. Debljina krečnjačke mase u središnjem delu luka dostiže 30 m, sam luk je visine od preko 60 m.

Na zidovima i tavanici velike prerasti, nalazi se veći broj otvora i pećinskih kanala. Najduži pećinski sistem nalazi se u desnom zidu prerasti. To je pravi prirodni lavirint, dužine 240 m i visinske denivelacije od 60 m.

SUVA PRERAST (ili prva vratnjanska kapija) se nalazi 3,5 km uzvodno od manastirskih prerasti, visine je 20 m, širine 15 m i dužine 34 m. Sama kapija se nalazi na 50 m od rečice,zbog pojave ponora,  u kome se tokom leta gubi čitav rečni tok Vratne. Zbog tog fenomena i dobija naziv Suva Prerast.

Lovište Vratna se nalazi na jugo-istočnom ogranku planine Miroč, zapadno od naselja Vratna, na oko 38 km od  Negotina. Lovište obuhvata prirodno dobro i prirodnu retkost Kanjon reke Vratne.

 Okolna brda i vegetacija kriju nemerljivu prirodnu lepotu, kuriozitetne krečnjačke tvorevine (tzv. Vratnjanske Kapije i kanjon reke Vratne, koja kao geomorfološki spomenik prirode zajedno sa lovištem spada u treću zaštitnu zonu nacionalnog parka “Đerdap”), čine ovaj prostor magično privlačnim i nekako tajanstvenim.

Lovište pripada brdskom tipu lovišta (najviša tačka je na visini od 360 m nadmorske visine na tzv. ,,Kornjetu”, a najniža na izlasku istoimene rečice iz lovišta).

Osnovano je 1965. godine zarad uzgoja muflonske divljači i jelena lopatara. Samo lovište je većinskim delom otvorenog tipa i prostire se na površini od 1.350 ha. Na tom prostoru postoji ograđeni deo lovišta na površini od 360 ha.

Manastir Vratna–  podignut je krajem 13. veka na samom izlazu iz kanjona reke Vratne.

 Manastir je sagradio sv. Nikodim Tismanski u vreme vladavine kralja Milutina.

Tokom svoje istorije nekoliko puta je paljen i rušen.

Pri povratku, nakon skoro sedmočasovnog  pešačenja, penjanja, uspona i nizbrdica, prelazaka preko litica, same reke ili prirodnih, od stabala mostova, skoro iscrpljenih fizičkih resursa, spuštamo se u široku, livadama prekrivenu kotlinu podno manastira.

A tu pored reke, koja ovde ima miran tok, čekali su nas kazani sa vojničkim pasuljem, kupus-salata i “na drva ispečen hleb”.

 Život, jednostavan u dosluhu sa prirodom.

Autor: Bora*S

* Miši Mijuciću, planinarskom vodiču iz PD „Deli Jovan“, zahvaljujem za pružene informacije i saradnju na terenu.

KUMOVA SEKIRA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Ubistvo koje je posebno upamćeno, mitologizovano i svakako  duboko urezano u  kolektivnu svest naroda.

Realno, monstruozno ali i simboličko ubistvo.

Ubistvo Karađorđa Petrovića. 

U Radovanjskom lugu kod Velike Plane, 26. jula 1817. godine, po nalogu kneza Miloša u organizaciji kuma Vujice, glavnu ulogu izvršioca „glavoodsecanja“ usnulog čoveka, na podu kolibe prihvatio je i  uspešno odigrao sluga Nikola.

Na koji način i u kojoj meri se ovaj događaj, odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji?

Za ovim odgovorima se traga bezmalo dve stotine godina.

Bora*S

---

***

Dragiša Spremo: Karađorđeva Topola čuva uspomene na svoje junake – ZLOČIN U RADOVANJSKOM LUGU

 Jula 1817. na prevaru je sačekan i mučki ubijen legendarni vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović.

Taj sramni čin je najveća mrlja u istoriji Srbije XIX veka.
Svoj urbani i sveopšti uspon Topola je ostvarila u poslednje dve godine pod Karađorđem. Sve ono najznačajnije što je tada podignuto – Voždov konak, crkva, škola, kasarna, veliki konak za ustaničke vo|e i narodne predstavnike, kao i masivan sistem fortifikacija sa visokim kulama kojima je utvrđeni grad branjen – nastalo je uglavnom 1811. i 1812. godine.

U tek oslobođenoj zemlji društvene prilike bile su prilično rovite. Učestali napadi i prodori osmanlija na oslobođene srpske prostore nagoveštavali su nove nemire u narodu i nove žestoke obračune sa Turcima. Stoga je Karađorđe nastojao da Topolu i druge značajnije gradove u Šumadiji što bolje zaštiti od novih napada i pustošenja.

Voždova sumorna predviđanja pokazala su se kao tačna. Već naredne, 1813. godine, Turci su sa velikim vojnim jedinicama, u jakim formacijama, krenuli na Topolu, Valjevo, Kragujevac, Jagodinu… I do kraja te godine Srbija je ponovo bila pokorena.

Vožd Karađorđe i većina njegovih saboraca, istaknutih vođa iz Prvog srpskog ustanka, prešli su na drugu obalu Save i skloništa za izvsno vreme našli u susednim zemljama.
U novom osvajačkom pohodu Turci su iskazali najveći bes prema Karađorđevoj Topoli, koju su rušili, palili i do temelja ogolili.

Srbi time nisu bili obeshrabreni.
Naprotiv, ovo novo porobljavanje i pustošenje podstaklo ih je na još odlučnije sučeljavanje sa osmanlijama.

 Za kratko vreme svuda po Srbiji oglasile su se novouspostavljene ustaničke družine, tako da je već 1815. godine počeo Drugi srpski ustanak. Međutim, sve što se kasnije događalo nije vodilo ka željenom ishodištu.

Umesto Karađorđa, koji se tada nalazio izvan Srbije, na čelu srpskog pokreta našao se Miloš Obrenović.
Vojvoda koji je tražio i našao način da se približi Turcima. A oni ga, zauzvrat, postave za obor – kneza rudničke, kragujevačke i čačanske nahije.
Za ime kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića vezuje se i jedan tragičan događaj – ubistvo Karađorđa Petrovića. Taj sraman čin i najveća mrlja u istoriji Srbije 19. veka – sastanak na prevaru i ubistvo Vožda na spavanju, a onda odsecanje njegove glave i slanje sultanu u Carigrad, dogodilo se u letnjoj noći, u samu zoru 13. jula 1817. godine u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane.

Prema istraživawima i zapisima Milivoja Gavrilovića, koji je između dva svetska rata rekonstruisao tragična zbivanja oko Voždovog ubistva, tragična storija započela je Karađorđevim tajnim prelaskom tursko – austrijske granice i dolaskom u zavičaj. Tu je trebalo da se sastane sa svojim kumom, vojvodom Vulićevićem, i ugovori sastanak sa knezom Milošem.

– U noći 1. jula po starom kalendaru 1817. godine sklonio se u Radovanjskom lugu Karađorđe Petrović sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio se da iz tih tišina ponovo podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića uživao je Karađorđe gostoprimstvo. Ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije sve vreme tu provodio. Silazio je do vode na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
Milivoje Gavrilović potom beleži:

– Uveče 12. (25) jula, bila je subota uoči letnjeg Sv. Aranđela. Po ugovorenom sporazumu sa vojvodom Vujicom Vulićevićem, Karađorđe sa Naumom Kanarom očekivaše pred Dragićevom kolibom Vujicu i vesti. Posmatrao je Dragića kako je s večeri podrezivao po koju košnicu medom u kovanluku ispred kolibe.

U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, nastanjen u Opariću, kome je Vujica krstio jedno dete.    Njegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj stoga smrtno mrzaše Karađorđa.

– Kroz celu noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pred samu zoru zaspi Vujica, a i sam vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.

Tih trenutaka najmljeni i određeni zločinac Nikola Novaković, momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13. jula 1817, ugasio je život velikog Vožda. Udar je bio od samog kotlaca  ka vratu. Karađorđe pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu. Nikola odseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog Karađorđevog sekretara Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške…

Prema zapisima Gavrilovića, a na osnovu kazivanja ljudi ovog kraja i svedočenja savremenika, Karađorđevu glavu, njegovo odelo, sablju, orden koji je dobio od ruskog cara, kao i 4 000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gdje se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Lisoviću, a ovaj to odnese u Beograd knezu Milošu i veziru Marašali – Ali paši.

Obezglavljena tela Karađorđa i njegovog sekretara Nauma sahrane meštani u Radovanjskom lugu, na oko sto koraka od kolibe, ispod jednog granatog bresta, čije se suvo stablo sve do skoro tamo nalazilo.
Slično, gotovo istovetne opise o tragediji u Radovanjskom lugu daje i Slavko Šakota u svom prikazu iz šezdesetih godina prošlog veka. On kaže da je po nalogu kneza Miloša Karađorđeva glava odsečena i poslata u Beograd.
Tamo je neki ćurčija sa nje skinuo kožu, posle čega je napunjena pamukom i po naročitom kuriru otpremljena u Carigrad, kao očevidni dokaz sultanu da je nestalo velikog turskog protivnika.

-Ćurčija koji je obavio ovaj užasni posao sahranio je Karađorđevu lobanju uz uobičajeni verski obred, ali noću i u punoj tajnosti, kraj beogradske Saborne crkve. Godine 1819, na inicijativu kneginje Ljubice, preneto je Karađorđevo telo u Topolu i sahranjeno u njegovoj grobnici. S proleća 1820. knez Miloš je naredio da se i Karađorđeva glava iskopa i donese u Topolu. U Karađorđevoj crkvi uskoro je načinjena jedna nova grobnica, u priprati, s desne strane, kraj južnog zida, gde je po nalogu kneza Miloša postavljena mermerna ploča sa natpisom u transkripciji:
>Ovdi leže kosti Georgija Petrovića čarnago podavšago serbskomu narodu načatok ka izbavleniju u 1804 ljeta bivšago, potom verhovnim voždem i gospodarem do 1813 ljeta togože naroda…

Danas se ova ploča i dalje nalazi na svom starom mestu iznad nekadašnjeg groba vožda Karađorđa, u njegovoj crkvi Sv. Bogorodice u Topoli, iako su Karađorćevi posmrtni ostaci kasnije preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, gde počivaju i ostali Karađorđevići.

 CRKVA POKAJNICA

Poznata brvnara – Crkva Pokajnica, nalazi se između Velike Plane i sela Radovanja, u neposrednoj blizini mesta gde je Karađorđe mučki ubijen. Sagrađena je 1818. godine, a podigao je vojvoda Vujica Vulićević, jedan od Karađorđevih ubica, da bi time iskupio zločin. Vujica je bio učesnik Prvog srpskog ustanka, a potom i knez u Smederevskoj nahiji.

Posle ubistva    Karađorđa vojvoda Vujica je pao u nemilost. Bio je prezren i osuđen kao nečastan čovek. Ostatak života proveo je u siromaštvu i bedi, nastanjen u zaseoku Gračac sela Azanje.
Napušten, osamljen i od svih prezren, sam je poželeo da izgradi crkvu ,,Pokajnicu,, u čemu ga je narod Radovanjskog luga i ovog ustaničkog kraja jedino i podržao.

 Izvor: Glas dijaspore

„S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo, Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne.“ Radovan Samardžić

Napoleon se divio Voždu

Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“

Reference: glas dijaspore, orašac.rs i vesti online /Foto: orašac.rs

---

Priredio: Bora*S