Za ovakvu vrstu jabuke bili je potrebno skoro 20 godina održavanja, ljubavi kao i pažnje. Sada je ovo drvo jabuke veliko šest metara koje je pravo čudo jer na sebi ima toliko različitih vrsta jabuka…
Pol Barnet (40) koji živi u zapadnom Saseksu, Velika Britanija, je uspeo da nakalemi oko 250 različitih vrsta jabuka na stablo jabuke!
Sada njegova neobična raznovrsna jabuka ima ogroman izbor za direktno konzumiranje ili kuvanje.
Koliko vrsta jabuka Pol ima da čak mora da obeležava grane kako bi znao koje su koje vrste.
„Počeo sam da radim na hektru zemlje i sa oko 90 vrsta jabuka“ kaže Barnet
“ Želeo sam da gajim svih 250 vrsta ali nisam imao dovoljno zemlje da zasadim toliki broj stabala, tako da sam odlučio da napravim svoje neobično stablo jabuke. Svake godine od kada sam ga posadio dodavao sam par vrsta na stablo kalemljenjem“, kazao je medijima Barnet, koji na ovom stablu ima ogromnu kolekciju, celih 250 vrsta, a među njima i nekih veoma retkih vrsta jabuka.
Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali
Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.
To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?
Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.
– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.
Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.
Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.
Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.
Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.
Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.
Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.
Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanačkikiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
Dostupnost
Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.
Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.
Prodaja
Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.
Milioni
Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.
Beograd
Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.
Javno dobro
Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.
Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.
Delo Luiz Miler govori o jedinoj ženi iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata.
Flora Sends, članica britanskih medicinskih misija u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, jedina je žena iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci i jedina Britanka koja je u „velikom ratu” bila u uniformi i koja je ikada odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
O ovoj izuzetnoj ličnosti, i jedinoj ženi koja je tokom ratnih dejstava uspela da napreduje do oficirskog čina, Britanka Luiz Miler napisala je biografsku studiju „Naš brat, život kapetana Flore Sends”, koju je objavila „Laguna”, u prevodu Nenada Dropulića.
Luiz Miler u ovoj biografiji prikazuje svoju neustrašivu junakinju počev od detinjstva u viktorijanskoj Engleskoj, preko dolaska u Srbiju kao dobrovoljca Crvenog krsta i kasnijeg stupanja u vojsku, predavanja koja je držala kada se proslavila, braka sa kolegom oficirom, do boravka u gestapovskom zatvoru tokom Drugog svetskog rata i poslednjih godina u Safoku.
Delo Luiz Miler predstavljeno je na teritoriji Velike Britanije u Beogradu, u rezidenciji ambasadora Majkla Devenporta, koji je, pored autorke i istoričara Slobodana Markovića, dočarao lik Flore Sends.
Flora Sends sa srpskim vojnicima
– Izuzetno hrabra žena Flora Sends, jedina Britanka među četrdeset dva miliona vojnika, za svoju hrabrost odlikovana najvišim vojnim počastima, jeste ono što povezuje naše dve države. Most među nama je i knjiga Luiz Miler o njenom životu i herojskom poglavlju iz naše zajedničke prošlosti, o kojoj se ne zna dovoljno.
Knjiga „Naš brat” poseduje i širu, društvenu, važnost, zbog toga što pokazuje emancipaciju žena tokom Prvog svetskog rata. Ambiciozne žene u ovom delu sveta uživale su više prava, bavile su se muškim zanimanjima, a to su stvari koje su za Britanke bile nezamislive – rekao je ambasador Devenport.
On je značaj ovog dela povezao i sa stogodišnjicom Prvog svetskog rata, koja će biti obeležena sledeće godine. Takođe, ambasador Devenport napomenuo je da je za poštovanje to što potomci onih ranjenika iz Kragujevca, Mladenovca, Vranja i drugih delova Srbije, koje su pazile bolničarke iz Velike Britanije i drugih delova Komonvelta, neguju sećanje na ove hrabre i požrtvovane žene.
Luiz Miler je istakla da je život Flore Sends bio privlačna tema za desetogodišnje proučavanje i zato što je ona, ostajući da živi u Srbiji, postala važan deo istorije ovog podneblja.
Luiz Miler
– Flora je bila svedok uspona i padova srpske istorije od 1914. godine, kada je sa grupom britanskih bolničarki došla da neguje srpske ranjenike. Preživela je tifus, špansku groznicu, ranjavanje, ofanzive i povlačenja srpske vojske preko Albanije, ali kao da joj to nije bilo dovoljno, kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije 1941. godine pošla je u borbu protiv nacista. Flora Sends, i ostale učesnice savezničkih lekarskih misija u Prvom svetskom ratu u Srbiji, stekle su odanost prema Srbiji zbog slobode i prava koji su im bili dati. Radile su ono što im je bilo uskraćeno u matičnoj zemlji, bilo im je dozvoljeno da budu zaista hrabre. I tako se Flora Sends našla u prvim borbenim redovima uz muškarce – istakla je Luiz Miler.
Istoričar Slobodan Marković podsetio je na to da je prošle godine obeleženo 175 godina srpsko-britanskih diplomatskih odnosa, odnosa koji su svoj najsjajniji period imali upravo između 1914. i 1918. godine. Prema Markovićevim rečima, knjiga Luiz Miler govori o časti, vrlini i borbi za ženska prava, zbog toga što su se britanske bolničarke dolazeći u Srbiju rukovodile hrišćanskim moralom, idejom da imaju misiju, da je žrtvovanje za dobro drugoga njihov smisao života. Završetak svog izlaganja Slobodan Marković uobličio je u kritičkom tonu:
– Flora Sends prešla je Albaniju sa srpskim vojnicima, stekla je njihovo poštovanje i prihvatili su je kao punopravnog brata, ona je za njih bila oličenje savezništva Velike Britanije. Međutim, ova knjiga o njenom životu svojevrsna je opomena srpskom društvu, sklonom stvaranju lažnih heroja.
U to vreme se u srpskoj vojsci borila i Milunka Savić, koja je bila odlikovana Karađorđevom zvezdom zato što je sama zarobila dvadeset tri bugarska vojnika. Srbija joj se „odužila” tako što je u mirnodopsko vreme radila kao čistačica u banci.
Britanski kontroverzni umetnik Demijan Hirst u londonskoj je Tejt galeriji moderne umetnosti priredio izložbu pod nazivom “Zaljubljivanje i odljubljivanje”, koja je čak i za njega bila neobična.
U dve sobe bez prozora posetioci su, pored leptira na platnu i njihovoh lutki čiodama pribodenih na platno, izbliza mogli da posmatraju mnoštvo leptira koji lete, odmaraju se, ili se hrane u činjama s voćem. Demijana Hirsta napal su udruženja za zaštitu životinja jer tokom njegove izložbe uginulo oko 9.000 leptira
Izložba mu je donela pohvale umetničke kritike, ali i ozbiljan sukob sa najuticajnijim britanskim društvom za zaštitu životinja RSPCA i negativan stav javnosti, jer je tokom 23 nedelje trajanja na njoj stradalo najmanje 9.000 šarenokrilih insekata – pod nogama posetilaca, ili od povreda prilikom sletanja na njihovu odeću, tako da je svake nedelje u prostorije ubacivano po 400 novih.
“Na ovoj takozvanoj „umetničkoj izložbi“ leptiri su prinuđeni da čitav životni vek provedu u veštačkom okruženju, u zatvorenoj prostoriji. Da je u pitanju bilo koja druga životinja, recimo pas, javnost bi već bila zgrožena. To što se radi o leptirima, ne znači da ne zaslužuju da se sa njima lepo postupa”, kaže se u zvaničnom saopštenju RSPCA.
Na izložbi su bile prikazane dve vrste tropskih leptira, koji u prirodi žive do devet meseci, dok je njihov vek u zatvorenom prostoru iznosio nekoliko sati do nekoliko dana.
Mnoga Hirstova ranija nagrađivana dela sastoje se od mrtvih životinja – kao recimo „Majka i dete raspolućeni“- krava i tele presečeni na pola i izloženi u staklenim tankovima sa formaldehidom, delo 1995. ovenčano Tarnerovom nagradom, ili pak “Fizička nemogućnost smrti u umu nečeg živog” – ajkula koja visi u formaldehidu.
Pol Barnet (40) koji živi u zapadnom Saseksu, Velika Britanija, je uspeo da nakalemi oko 250 različitih vrsta jabuka na stablo jabuke! 
TAMOiOVDE 