POKRETAČI ČOVEKA…

tamoiovde-logo

            U ovom tekstu ćemo nastaviti putovanje u dubinu ljudskog uma, onako kako je to Frojd činio i onako kako to čine danas stručnjaci koji sebe nazivaju psihoanalitičarima. Dakle, danas ćemo svi zajedno igrati ulogu psihoanalitičara i kroz nju pokušati da odgovorimo na jedno od najvažnijih i najintrigantnijih ljudskih pitanja – ko smo mi i šta nas pokreće?

            polarity-460731_960_720Svi ljudi, bez obzira na to ko su, šta su, odakle su, šta piju i jedu, imaju jednu univerzalnu potrebu, a to je da što bolje spoznaju svoju okolinu, kako bi što efikasnije preživeli i što bolje živeli.

Osnovna ljudska težnja se sastoji u tome da upozna i sebe samog, da zna šta hoće, kada to hoće i zašto to hoće, da zna šta drugi hoće od njega, te da istražuje oba ta domena do one tačke do koje će biti zadovoljavajuća za njega; istina, kod nekih je ova potreba zamaskirana nekim drugim prioritetima, ili se pak očituje u nekim drugim potrebama.

Ipak, ono što definiše čoveka kao razumno biće, sa svom svojom inteligencijom i (koliko je meni poznato) najrazvijenijem mozgu na planeti, je prirodna i urođena – radoznalost. Ta radoznalost ga je terala i gurala napred van pećine i šuma u gradnju sela i gradova, u istraživanje i razvijanje nauke, osvajanje vrhova i dubina mora, sada i kosmosa, a u buduće verovatno i drugih planeta.

Međutim, ista ta radoznalost ga tera i da istražuje sebe i da se zagleda u dubine svoje duše, svog uma, tela i duha. Iz te radoznalosti i istraživanja samog sebe proizašle su mnoge misli i teorije koje čovek ima sam o sebi. Mada se nekako čini da paradoksalno da čovek, pored toga što mora da istražuje svoju okolinu, mora da istražuje i sebe, to se nekako postavilo jedno od krucijalnih problema. Zar nije nekako logično da bi čovek trebao da savršeno dobro poznaje samog sebe, jer je valjda sam sebi najbliži?

Kada je reč o okolini i spoljašnjosti, prirodi i svemiru, on te oblasti istražuje zato što su nepoznate. Da li to onda znači da, usled toga što i dalje ima potrebu da istražuje sebe, da “gura nos” u ambis i ponor svog beskrajnog uma, te da i dalje stvara samo nekakve “teorije”, pretpostavke i hipoteze o sebi – a da o fizici planeta ima čvrste zakone, znači da sebe ne samo što i dalje ne poznaje, već da je možda čovek najveća nepoznanica u univerzumu? Po svemu sudeći izgleda da je tako, a sa tim bi se složio i sam Frojd, koji je upravo to i tvrdio kada je otpočinjao sa radom na svojoj teoriji. Zapravo, tek nas je on osvestio koliko mi u stvari nemamo pojma o sebi.

Naime, jedno veliko otkrovenje za čovečanstvo i za samog čoveka kao istražioca koji želi sve da upozna je to da postoji jedan deo u njemu koji je izvan njegovog “vidokruga”. To je deo uma koji ne može da se vidi, u koga ne može da se direktno pogleda, koji je sam po sebi neshvatljiv i nerazumljiv samom čoveku u čijem se umu nalazi. To je jedna mračna strana čoveka, jedna podzemna reka čije postojanje samo možemo videti prema izvorima koji izviru tamo negde u planini.

Taj deo čoveka, ta iskonska i stalna nepoznanica je njegova podsvest, to jest njegovo nesvesno. Upravo je Frojd bio taj koji je stavio naglasak i uperio prst u ovaj deo uma, naglašavajući njegov ogroman značaj i ujedno zadavši sebi zadatak da ga upozna i otkrije. Koliko god da je Frojd u ovome bio uspešan i koliko god da je rasvetlio mnoštvo aspekata u ovom domenu, mnogo toga je i dalje potpuna nepoznanica.

U svakom slučaju, Frojd je načinio ogroman pomak u psihološkoj misli, jer nas je ubedio u par stvari. Svako od nas, bez obzira na pol, sposobnosti, inteligenciju, poreklo ili bilo šta drugo, ima svesni i nesvesni deo uma. Jedno bez drugog ne ide i ova podela je suštinska. Dalje, sve (ili skoro sve) što se nalazi u svesnom delu uma, ima duboke korene u nesvesnom delu uma. Stoga, svaka naša misao, pa i akcija, proizvod su nečega što se kuva u našem nesvesnom.

Na primer, ukoliko idete u kupovinu i kupite majicu određene boje, za to postoji čvrst razlog, razlog kojeg ste možda svesni, a možda i ne. Možda ste majicu kupili jer znate da želite istu majicu kao i vaš prijatelj, ali možda ste majicu kupili “onako” jer vam se svidela. Ako vas neko pita, ne postoji poseban razlog zašto ste je kupili. Međutim, psihoanalitičari se tu ne bi složili: po njima, postoji tačan razlog zašto ste baš tu boju odabrali, samo što vama vaš um nije to otkrio.

Dakle, bili vi njega svesni ili ne, razlog postoji. Ništa, ama baš ništa, što neko kaže, uradi i pomisli, nije iz čista mira (tvrdio je Frojd). On je, naime, smatrao da je svako čovekovo ponašanje u potpunosti već unapred određeno iz “komandnog centra” koji se nalazi u podsvesti. Tamo su zameci svih stvarnih čovekovih osećanja, misli, stavova, uverenja, i slično. Čovek je, tako, samo u iluziji da vrši neke svesne izbore i da tačno zna zašto nešto misli i radi, dok je stvarna slika da je neka sila u njegovoj podsvesti već odredila kako i šta će se desiti. Zanimljivo, zar ne? Malo i zastrašujuće, mora se priznati.

Naravno, Frojd nije bio nekakav mistik koji je svoju teoriju izlagao u maglovitim pretpostavkama i opskurnim frazama, već se nije zadržao na ovakvom objašnjenju iz kojeg nekom može delovati kao da svima nama vlada neka mračna sila u dubini naših umova i da smo svi samo njeni pasivni robovi. On je napravio korak dalje i, kao temeljan naučnik i doktor kakav je bio, pokušao da razjasni, osvetli i razume šta se tu tačno dešava. Pitanja koje je on postavio bila su: šta je nesvesno i od čega se ono sastoji? Šta tačno čoveka tera da radi to što radi, da bude takav kakav jeste? Od čega se sastoji ličnost i koji su mehanizmi na kojima počiva rad naših umova?

Rana psihoanalitička teorija kaže da čoveka pokreću prvenstveno njegovi instinkti, ta arhaična, biološka struja koja postoji u svima nama. Postoji mnoštvo instikata, a jedan od glavnih pokretača svih živih bića, pa i čoveka, je instikt za preživljavanjem.

Zaključak je da je čoveku pre svega najvažnije da on sam preživi, da bude zdrav, da se ne povredi, to jest da se sačuva od smrtne situacije. Iako mi i svesno želimo sebi sve najbolje, taj instinkt za preživljavanjem je duboko usađen u našu anatomiju, pa je samim tim i nesvestan – pokreće se automatski i maltene se ne može kontroliše. Usko povezan sa instinktom za očuvanjem sebe je drugi veoma važan pokretač – instinkt za očuvanje i produžavanje vrste, instinkt stvaranja.

U suštini, ovaj instinkt čini deo nas koji nas “tera” da tražimo partnera i prenesemo genetski materijal na naše potomstvo. Logično je da i ovaj instinkt predstavlja nekakav deo instinkta za preživljavanje, jer tako na neki način nastavljamo da živimo kroz svoje potomstvo (kao što i naši preci žive kroz nas).

            Ovde ne treba više pojašnjavanja – razumljivo je da nas nešto motiviše i gura da idemo dalje i borimo se za sebe i da će sve što radimo imati koren u ovome. Frojd, naravno, ovde nije ništo potpuno novo rekao. Međutim, ono što je on tu dodao, a što je već malo strano i kontra-intuitivno, to je da čoveka pokreće i jedna druga sila; ta sila je skoro isto tako jaka kao i ova prva, a predstavlja njenu suštu suprotnost – to je instinkt smrti, ili instinkt uništavanja. Naime, isto tako kao što čovek u dubini sebe ima usađenu potrebu da živi, radi i razvija se, tako ima i potrebu, bolje reći težnju, da miruje, čak i da se vrati “nazad” u stanje mirovanja, u stanje neorganskog (odakle je i došao). Ovo je već, priznaćete, nešto o čemu možda i ne razmišlja prosečan čovek kada se baci na analiziranje sebe.

Razumljivo je da čoveka pokreće da živi, ali da ga nešto u njemu, nešto biološki, pokreće ka smrti? Možda je takav zaključak malo i bizaran, međutim, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da postoji mnoštvo situacija gde čovek kao da hrli u smrt, kao da želi i priziva smrt. Samoubistvo sigurno nije pokrenuto instinktom ka životu, već nečim sasvim suprotnim. Ubistvo takođe, iako u nekim, veoma uskim, situacijama može služiti kao sredstvo za preživljavanje (ako je u odbrambene svrhe), ono predstavlja izraz motiva za uništenjem drugoga, isto kao što ratovi (kojih i dalje ima i oduvek ih je bilo) potiču iz destruktivne težnje, težnje ka uništenjem materijalnog sveta. Alkoholizam i drogiranje takođe predstavljaju neku vrstu sporog samoubistva, pokušavanja vraćanja u status quo, iz stanja nemira u neko stanje maltene “neorganskog” mirovanja.

Psihoanalitička teorija kaže da kod čoveka, instikt smrti proizilazi iz težnje ka vraćanju u matericu, u sigurnost majčine utrobe, kada je sve bilo mračno, toplo, mirno i stabilno. Rođenje na neki način predstavlja nagli prelazak iz tog stanja nirvane u “ludilo” i haos spoljnog sveta, gde su sva čula odjednom nadražena i gde je malo ljudsko biće, nespremno prvi put kročilo. Ovaj trenutak inače, sa razlogom predstavlja veliku traumu za bebu, te neki teoretičari tvrde da je ova, tzv. primarna trauma pri rođenju, koren svih kasnijih anksioznosti, strahova i fobija.

Da li se čovek, nakon rođenja, ikada potpuno adaptira na ovaj, spoljni svet, ostaje pitanje za debatu. Ipak, ukoliko ovako gledamo na stvari, nameće nam se zaključak da spoljni svet, ova realnost u kojoj živimo, predstavlja stanje konstantnog nemira – te je onda razumljivo što u svima nama postoji i neki skriveni otpor prema njemu, pa i težnja da pobegnemo iz njega u neko mirnije stanje postojanja.

Da zaključimo: sve što se u čoveku odvija i što se kasnije manifestuje u spoljašnjošti kroz ponašanje, reči, gestove i dela, proizvod je borbe i konflikta između ove dve suprotstavljene sile. Svakako da o ovoj situaciji ima još dosta toga da se kaže, mada mi ovde nemamo mnogo mesta za neku još dublju priču.

Iz svega navedenog, očigledno je da psihoanaliza nije nimalo naivna stvar za proučavanje, a posebno ukoliko je želimo prihvatiti kao okvir kojim ćemo objašnjavati čitav čovekov unutrašnji život. Ukoliko vam je ovo do sada kompleksno, znajte da nismo ni zagrebali površinu; stoga se pripremite, jer ćemo to učiniti u narednim tekstovima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (2)

Prethodni članak: FROJDOVSKI POGLED

________________________________________________________________________

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logoSUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

the_persistence_of_memory_1931_salvador_dali

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić: Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________

SRPSKA PRINCEZA: POSLEDNJA VIZANTIJSKA (RIMSKA) CARICA…

TAMOiOVDE-logo____________________________________________________________________________________________

Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

princeza-1Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina XI, poslednjeg vizantijskog (rimskog) imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana VIII, srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

Iz duge povorke likova koji su tokom 1.123 godine sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi – lik carice Jelene Paleologine.

„Gospodarka Rimljana“ postala je udajom za Manojla II Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit „Munjeviti“ rekao je za Manojla: „Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car“.

Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je „svetom gospođom“, a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je „dobrotom ograđena duša“. Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje – budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala „gotovo jedina među ljudima“ i naziva je „najsvetijom među caricama“.

Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan V Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja – prestolonaslednika.

U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade.

Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: „Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog“.

Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, „blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke“.

Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na Zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: „Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?“

Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo II, Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: „Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina“.

Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan VIII Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

Godine 1425. upokojio se Manojlo II Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč „ipomoni“ na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. „Dok sam ja još bio u Iviriji – sećao se Georgije Srfances – dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica“.

Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora.

U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike.

A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

Piše: Mladen Stanković

Izvor:intermagazin.rs

______________________________________________________________________________________________

 

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

tamoiovde-logo

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

DSC_2831-300x199

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

dark_field_1

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

_________________________________

ŽIVETI U PEĆINI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________

VIŠE OD 30 MILIONA KINEZA ŽIVI U PEĆINAMA

Više od 30 miliona Kineza živi u pećinama, većinom u provinciji  Šansi, koja ima prozirnožuto tlo, pogodno za kopanje i pravljenje takvih naseobina. Jedan od njih je i Ma Ljengšuej (76), koji je celi život proveo u pećini i ne namerava da ode iz nje. On živi u jednosobnoj pećini na magistralnom putu južno od grada Jenan. Iako su ga sin i snaha napustili i otišli u grad zbog posla, ne planira da se seli.

“Rodio sam se u pećini, u njoj ću i umreti. Celi život u njoj živim i ne mogu da zamislim ništa drugo. Život je ovdje lak i udoban”, kaže Ljengšuej, koji živi u tipičnoj kineskoj pećini, zvanoj jeodung, u koju je uvedena čak i struja.

On spava na kangu, tradicionalnom krevetu, koji kad se sklopi služi kao sto.

“Ovde imam sve što mi treba. Nema potrebe da se penjem uz stepenice jer mi je sve nadohvat ruke. Nigde ne želim da idem”, dodaje Ljengšuej.

Većina pećina u kineskoj provinciji Šansi ima karakterističnu građu, koja podrazumeva jednu dugačku prostoriju, ukopanu s jedne strane planine i s polukružnim ulazom, često pokrivenim pirinčanim papirom ili šarenim jorganom. Zidovi pećina prekriveni su raznim ukrasima, a neizostavan je portret Mao Cedunga ili poster neke filmske zvezde iz časopisa. Ipak, postoje i bolje pećine, isturene iz planine i ojačane ciglama, u kojima je čak sprovedena i tekuća voda, a neke od njih su bočno povezane, pa porodica može da ima i pećinu s više soba.

O tome koliko se ljudi vežu za mesto rođenja svedoči i primjer Rena Šuhua, koji, iako je otišao u grad u potrazi za poslom, planira da se vrati u rodnu pećinu, gdje će, kaže, provesti penzionerske dane.

“Ovo je idealno mesto za život; leti je sveže, a zimi je toplo. Mirno je i bezbedno”, kaže Ren, koji je još pre 20 godina otišao u grad.

I dok se nekima ove pećine i ne čine udobnim, one imaju veoma važnu ulogu u kineskoj istoriji. Naime, za vreme poznatog Dugog marša, 1930. godine, i Mao Cedung je živeo u jednoj pećini. U sličnim pećinama se nekada održavala i nastava, tako da su one zaista važne za kinesku tradiciju.

Čak i Si Đinping, koji će sledeće godine naslediti Hua Đintaoa na mestu predsednika Kine, živeo je u pećini. On je, naime, sedam godina proveo u špilji, nakon što je proteran u provinciju Šansi tokom kulturne revolucije u Kini.

“Pećine zapravo predstavljaju najranije arhitektonske forme; to možemo videti i po pećinama u Španiji i Francuskoj, a u Indiji i danas ljudi žive u pećinama”, pojašnjava David Vang, profesor arhitekture na Univerzitetu Vašington.

Poslednjih nekoliko godina arhitekte su odlučile da preurede neke pećinske objekte i, prema prvim rezultatima, stanovnicima Šansija nove, preuređene pećine izuzetno se dopadaju i u njima drže frižidere, šporete i veš-mašine. Jedan od njih je i Lju Đaping, direktor Zelenog arhitektonskog istraživačkog centra, koji je pomogao razvoj modernih pećina i osmislio novi dizajn sa dva nivoa, ali tako da one ne odudaraju od tradicije. U preuređenim pećinanama izgrađene su četiri prostorije: dve u prizemlju, a dve na nivou.

“Ove preuređene pećine su poput vila. Mislim da sad izgledaju luksuznije nego stanovi u gradu”, kaže Čeng Vei, zvaničnik Komunističke partije, koji takođe od rođenja živi u jednoj od pećina u okolini Janana.

Prodaja i iznajmljivanje

Pećine su stavljene i na tržište nekretnina i danas jednu ovakvu pećinu možete kupiti za 46.000 dolara. One koji požele da ih iznajme to zadovoljstvo će koštati svega 30 dolara mesečno, što je izuzetno povoljno. Međutim, većina pećina nije na prodaju, jer se nasleđuju iz generacije u generaciju i u većini njih danas niko ne živi. Ali, potomci jednostavno ne žele da ih prodaju.

Izvor: novitalas.com