ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

Advertisements

RITUALNI RIBOLOV…

tamoiovde-logo

Na hiljade ljudi opkoli malo jezero: Ovakav ribolov niste videli!

U podnožju planine na Maliju leži malo selo koje se zove Bamba.
Kada suva sezona dosegne svoj vrhunac u ovom selu sve presuši, sve osim jezera prepunog somova u kojem je strogo zabranjen ribolov izuzev za vreme rituala.

Jezero-Antogo-e1448796991190-600x360Svake godine se u Bambi odigra spektakl – drevni ribarski obred Antogo u kojem stotine ljudi skače u jezero kako bi ulovili što više ribe golim rukama.

Ovo je “najluđi ribolov na svetu” i traje oko 15 minuta, napetost je ekstremna i neodoljiva.

U prošlosti, Bamba je bila prekrivena bujnim zelenim šumama i jezerom, a voda u njemu se smatrala svetom jer je stanovnicima sela nudila obilje ribe. No, kako je vreme prolazilo, klima se promenila i regija se pretvorila u suvo, neplodno, stenovito područje.

Malo sveto jezero, veličine olimpijskog bazena, ostalo je kao poslednja uspomena na ovo, nekada plodno, zemljište.

ribolov-1Na dan Antogo rituala ljudi iz okolnih sela dolaze na jezero naoružani samo košarama i drugim ručno napravljenim alatima za ulov ribe. Žene ne učestvuju u ritualu, jer se smatraju nečistim zbog njihovog menstrualnog ciklusa.

Odjednom, na hiljade muškaraca skoči u jezero grabeći sve što mogu. Oko 15 minuta kasnije pucanj označava kraj rituala.

Sve ulovljene ribe se stavljaju u kožnu torbu i daju najstarijem čoveku, koji će osigurati pravilnu raspodelu ribe među svim selima koja su učestvovala u najbizarnijem ribolovu na svetu.

Izvor:vestinet.rs (Telegraf.rs, Pixelizam.com)

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

tamoiovde-logo

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

1760Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.ostrvo_goree

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

r4iohkc6Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

NAJVIŠI ČOVEK KOJI JE ŽIVEO NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

Bio je visok 2,7 metara

Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.

77549332455db2db383c80727335058_v4_big

Foto: Screenshot

Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.

Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.

Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.

S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.

Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.

On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.

S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.

Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.

Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.

Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.

Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.

Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić 

_____________________________________________________________________________________

RASTUĆI SPOMENIK LJUBAVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Zasadio 6.000 hrastova u obliku srca kao uspomenu na preminulu suprugu

hrastovi-u-obliku-srca-02Vinston Hoves je pre 15 godina zasadio 6.000 stabala hrasta u obliku srca kao uspomenu na svoju preminulu suprugu Dženet.

Ovaj prelep spomenik ljubavi se nalazi na njegovoj livadi u Južnom Glosterširu u Engleskoj i godinama je bio skriven od očiju javnosti dok ga slučajno nije otkrio jedan pilot balona na vruć vazduh koji je krstario širom zemlje i uslikao ga.

hrastovi-u-obliku-srca-03Kada je Vinstonova supruga preminula, on je pažljivo isplanirao i zasadio hrastove, a donji deo srca je usmeren ka kući u kojoj je Dženet provela detinjstvo.

Puno visokih narcisa okružuju ovo srce i daju mu topao žuti okvir koji je vidljiv iz aviona.

Pilot aviona je rekao da često putuje balonom Velikom Britanijom, ali da je ovo najlepši prizor koji je video sa visine.

__________________________________________________________________________________________

 ekokuce.com

__________________________________________________________________________________________

P.S.

Verujem da ste nakon ovog saznanja razneženi i moguće, setni.

No, budite srećni da ste zdravi i živi, da volite i da ste voljeni. Moguće da i u vašu čast već raste, makar jedno drvo.

P.S. & Naslov: Bora*S

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

MOJ OTAC

TAMOiOVDE__________________________________________________________________
12.oktobar 2010. Dve godine kako je moj Otac „samo srednje slovo“ i lepa uspomena.

Bora M Stanković

Moj otac nije samo srednje slovo
Nego i srednje srce
I srednji bol
Kada o sebi priča
Cicijaši
Pušta da se nasladjuje
I pretpostavlja
Kada ćuti
Bogato ćuti
Moj otac živi u kući bez avlije
Svako moze doći i otići
Kad zaželi
Doneti i odneti savet
Moj otac svačiju sluša
Ali svoju svidja
Nema uzrečica
I nikome se ne izvinjava
Sve što za šest dana uradi
Sedmog se u praznik pretvara
Moj otac nije samo srednje slovo
Izmedju mene i porekla
Nego i srednji bol
Sunce na zalasku

Lj. Ršumović