Na današnji dan, 24. juna 1986. godine, sa ove planete, na neku zvezdu daleku, otputovao je MIROSLAV MIKA ANTIĆ.
Tako je Ovde ostalo primetno bezdušnije, a Tamo postalo izvesno zvezdanije.
Bora*S
Miroslav Antić o sebi
„Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“.
I u svim ostalim svojim pesmama.“
USPAVANKA
Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao, mada poneko plače, i samuje, i brine.
Svuda je jednako suton na stare krovove pao, al nekom sutra svane, a nekom neće da sine.
Ja volim da svima valja i verujem beskrajno da će u zoru svako lakše moći da diše.
I sklapam oči. I sanjam, potajno to vrelo, to sjajno jutro od vetra i vlati što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno i od svega najpreče za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš pseći, i bude najcrnje veče, umeti svoj jastuk nadom zaliti i obojiti.
I važno je i ovo, važnije od najprečeg: kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti da niko ne zna bar komadić tog nečeg spakovati u pismo i razaslati svima.
Tako će vek tvoj biti manje plesniv i zao. Sa manje briga, samoće, plača, straha i tuge.
I svaki put kad budeš komadić sebe dao, ličiće svet na tebe više nego na druge.
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
TAMOiOVDE 