IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

ČUČUK STANINI DANI…

tamoiovde-logo

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

TAMOiOVDE-Čučuk Stana i Hajduk Veljko-08082015729Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

08082015700Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.
Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

08082015695mSa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

08082015745Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

08082015731„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)


____________________________________________________________________________________________

I JA TEBE…

tamoiovde-logo
Slamka

vetar-u-grivi

Slika: Bora Stanković

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: „Volim te
Najviše na svetu!“

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
„I ja tebe!“

Matija Bećković

___________________________________________________________________________________

PLAVE VENE…

tamoiovde-logo

Zašto su vene plave ako je krv crvena?

Zanimljivi procesi koji se odvijaju u ljudskom telu otkrivaju odgovor na jedno od najčešćih pitanja o anatomiji.

images-2015-04-zasto_su_vene_plave_ako_je_krv_crvena_aps_562696165

Foto: Profimedia

Kako objašnjavaju stručnjaci, krv je crvene boje zbog hemoglobina, proteina koji je zaslužan za prenos kiseonika u crvena krvna zrnca.

Međutim, hemoglobin reflektuje velike količine i crvenog i plavog svetla, ali ne istim intenzitetom s obzirom na to da plavo i crveno svetlo nisu istih talasnih dužina.

Za razliku od arterija i kapilara, vene prenose krv bez kiseonika, koja apsorbuje više crvenog svetla. Što je apsorpcija bolja, to se crvena boja manje vidi.

Kako je Alvin Kinl objasnio 1996. godine u radu pod nazivom „Zašto vene deluju plavo: Novi pogled na staro pitanje“, vene koje su bliže površini kože emituju više plave svetlosti i vrlo malo crvene. Reč je o svojevrsnoj optičkoj iluziji.

Šta se događa u krvotoku?
Srce ispumpava krv u pluća kako bi je obogatio kiseonikom. Oksigenisana krv dalje odlazi u telo arterijama i u tom trenutku je svetlocrvena, a potom u kapilare, odakle pruža zalihe kiseonika tkivima. Mnogo kapilara se nalazi, recimo, u usnama, što objašnjava njihovu crvenkastu nijansu.

Kada se potpuno reši kiseonika, krv dalje odlazi u vene, odakle se vraća u srce – tamnocrvena.
Kako objašnjavaju naučnici, pored svetlosti, ulogu u „bojenju vena u plavo“ ima i kiseonik: kada se vene liše kiseonika i postanu tamnije, i dalje su crvene, ali po talasnim dužinama bliže plavoj boji.

Dubina
Postoji i treći faktor – priroda samih vena. Naime, kako objašnjava Karl Krušelnicki, master biomedicinskog inženjeringa, prečnik ovih krvnih sudova i to koliko su daleko od površine kože utiče na to kako ćemo ih videti. Ukoliko je vena bliže koži, izgleda crvenkasto, dok one koje se nalaze dublje deluju plavo. Međutim, vene su najčešće dublje od pola milimetra ispod površine kože, dakle – duboko, pa ih smatramo plavim.

Kako vidimo boje?
Takođe, Krušelnicki napominje da bi važnu ulogu mogao igrati i ljudski mozak. Recimo, on postavlja pitanje da li je ljubičasta boja uvek ljubičasta.
„Ne. Ako ljubičasti predmet stavite pored crvene boje, mozak će ‘pretvoriti’ ljubičasto u nijansu plave“, zaključuje on.
Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

MOĆ PREKO KREVETA…

tamoiovde-logo

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

madam-pompadur-3

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

madam-pompadur-2

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

26_620x0
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

26bRođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

26aDvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

26cBila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

KAD VAM PUPAK ZATREPERI…

tamoiovde-logoNarodna verovanja: Saznajte šta znači kada vam treperi usna, oko, obrva…

narodno-kolo_600Kao što postoje objašnjenja za brojne pojave na ljudskom telu koje su smišljali naši preci, tako su se očito rodila i ova verovanja.

Zanimljivo je kako su ljudi gotovo uobičajene svakodnevne pojave na ljudskom telu spojili s proricanjem budućnosti.

Šta znači kada zatreperi…

Vrh glave – pretkazuje dobit ili ćete dobiti sina
Zadnji deo vrata – doći će neki stranac i doneti darove
Teme glave s desne strane – bićete sudija
Teme glave s leve strane – lepo ćete se provesti u veselom društvu
Čelo – čućete loše vesti , ali neće biti velike štete
Potiljak – loše će vas vesti ožalostiti, no posle ćete se opet radovati
Čelo između očiju – ići ćeš na put i dobro se provesti
Teme iznad desnog oka – čuvaćete zadužbinu, koju ćete primiti
Teme iznad levog oka – sve što ste zamislili ostvariće se
Desno uvo – čućete dobru vest
Levo uvo – čućete lošu vest
Zašumi desno uvo – nadajte se dobrim vestima i veselju
Zašumi levo uvo – loše vesti će vam doneti tugu
Zatreperi gornji deo desnog uva – očekujte borbu i svađu
Zatreperi gornji deo levog uva – dobićete dobru vest od prijatelja
Desna obrva – vaš sin će biti na dobiti
Leva obrva – ove godine očekujte obilje u hrani
Obe obrve – očekujte veselje
Koža između obrva – prijatelj će vas obradovati
Desno oko – što poželite to će vam se ostvariti
Levo oko – pripašće vam neka čast, no to će vas rastužiti
Gornji kapak desnog oka – očekujte veselje
Donji kapak desnog oka – dobićete novog prijatelja
Gornji kapak levog oka – dobićete muško dete ili ćete imati srećan život
Donji kapak levog oka – dobićete lošu vest
Celi nos – čeka vas loša vest
Jedna strana nosa – biće vam ukazana čast ili ćete se jako truditi u nečemu
Gornja usna – doći će vam nepoznati gosti
Donja usna – pobedićete neprijatelje
Obe usne – ljubićete se s prijateljima
Brada – srešćete osobu koja će vas obradovati
Desno rame – bićete zdravi
Levo rame – bićete tužni
Mišić na desnoj ruci – bićete tužni
Mišić na levoj ruci – pronaći ćete izgubljeno
Desni lakat – postaćete važna osoba
Desni dlan – bićete milostivi
Levi dlan – izbegnućete lošu vest i biti veseli
Obe dojke – preuzećete neki posao
Desna dojka – ostaćete dugo na jednom mestu
Leva dojka – neko će vam učiniti neko dobro
Pupak – primićete počasti
Desno koleno – u kući ćete naći bogatstvo
Levo koleno – nešto loše će vam se dogoditi
List na desnoj nozi – rešićete se nečeg
List na levoj nozi – rastaćete se s prijateljem i više ga nećete videti
Desna peta – radovaćete se dobrim vestima
Leva peta – bićete ukoreni od starije osobe
Desni taban – bićete žalosni zbog neke vesti
Levi taban – dobićete veliko bogatstvo
Palac desne noge – ljudi za koje se brinete srećno će se vratiti s putovanja
Palac leve noge – izbeći ćete napade

Izvor: balkanspress.com/(Dnevne.rs)

___________________________________________________________________________________________

Nadnaslov: Bora*S

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

SLAST, DA, A PROTIVOTROVA NEMA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Fugu – najotrovnija riba na svetu

Fugu, riba koja luči otrov tetrodotoksin, 1.250 puta jači od cijanida, je najotrovnija riba na svetu.

527730_497289753664565_887499787_nNišta tu ne bi bilo čudno da ova riba ne predstavlja delikates, i pravi je specijalitet japanskih kuvara.

Fugu već vekovima predstavlja izuzetan delikates na japanskoj trpezi, iako se zna da njen organizam sadrži tetrodotoksin. Ta smrtonosna bistra supstanca nema ukus i miris po kojima bi mogla da se prepozna i odstrani, a najviše je ima u jetri, bubrezima, predelu oko reproduktivnih organa i u samoj koži ribe.

Umeće i iskustvo kuvara jedini je garant da večera nekome neće biti poslednja u životu, jer protivotrova nema.

Nesrećna žrtva posle obroka ostaje paralisana, ali potpuno svesna čeka sporu i bolnu smrt, koja će nastupiti zbog gušenja.

Zbog svega navedenog, možda je sada jasnije zašto je japanskom caru zabranjeno da konzumira ovu ribu.

Porcija ove ribe košta i do 200 dolara. Cena zavisi od restorana i vrste fugu ribe – najskuplja i najotrovnija je tora fugu. Oni koji su je jeli i preživeli to iskustvo, tvrde da je i najukusnija. Međutim, cena je tako visoka više zbog avanture i neizvesnosti koju svako prolazi dok jede fugu, nego zbog njenog ukusa.

A mušterija nikad dosta, posebno turista van Japana.

Tora fugu

Najskuplja i najotrovnija – tora fugu
Foto:rts.rs

Fugu danas smeju da pripremaju samo kuvari koji prođu posebnu višegodišnju obuku i steknu licencu, kao dokaz da su savladali sve potrebne veštine u pripremi. Oni ekstremniji (i najveštiji) ostave sasvim malu količinu otrova, tek toliko da gostu utrnu usne.

Fugu može ponekad da se kupi i na pijaci, ali upravo odatle vreba najveća opasnost.

Kada osoba koja ima nedovoljno iskustva, i koja nije prošla odgovarajuću obuku, odluči da je kupi i sama pripremi, tragedija je skoro neminovna.

To se ipak i dalje dešava, što zbog neznanja i neobučenosti osobe koja je priprema, što zbog želje za eksperimentisanjem i adrenalionom.

Da li biste se vi upustili u ovu avanturu?

zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

SVUDA LEGA, NEMA DA MI BEŽI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Imadoh nedavno priliku da u Narodnoj biblioteci  Bor, upoznam  Dragana Radovića, leskovčanina,  dugogodišnjeg pregaoca u kulturi  i pisca, pa samim tim i zadovoljstvo da čujem, a ovih dana i čitam njegove stihove iz zbirke „KUPEN PETL„(pazite, nije pEtl, nego peTl!).

DSC02030Naravno, i da tom prilikom uživam u  boji, toplini i melodiji jednog od mnogobrojnih dijalekata u našem jeziku, koji predstavljaju neprocenjivo kulturološko bogatstvo Srbije.

Nije  sporna činjenica, da je svakoj državi neophodan standardizovan, službeni jezik i da je u Srbiji u jednom trenutku, kao „stvar društvenog dogovora“ , to postao „Vukov jezik“.

  No, ne treba zanemariti činjenicu, da prema nekim tvrdnjama 56% stanovništva Srbije međusobno komunicira na nekom od dijalekata, koji su izopšteni iz javne komunikacije, a neretko se, zabave naroda radi, koriste kao „posprdna rabota“.

Ali taj, „pogrešni“, nestandardni jezik ima svoja pravila. A rekoh, iznad svega, neponovljivi šarm, preciznost, melodiju i dah topline…

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL

POSVETA:

Ne se preporučuje na maloletni, maloumni i malodušni.

( A koj normalan će čita ovoj?)

 

DSC09363KVI BAKRAČI

Oni imav, a ja samo gledam.

Na nji muka, a ja se ne brinem.

Strašna globa sa padeži sedam,

Ja sa jedan bogovski pominem.

 

Oni strevljav rod, broj i padeži,

Ja reč moju kude oću butnem.

Svuda lega, nema da mi beži,

Laka mi je ko kad vodu gutnem.

 

I kad zborim, ja ne krivim usne,

Ne razvlačim reči ko lasteži.

Reč iz mene ko iz kofu pljusne,

Kvi bakrači, kakvi pa padeži.

 

Ja si zborim južnjački i čisto

I za jezik gospodski ne marim.

S izrazi sam ko moj deda isto,

Jezik čuvam, s padež ga ne kvarim.


 MOKA I ČUKA

Momčilu Živkoviću-Moki Dzivanu

 Vrnuja se Moka Dzivan iz kafanu

Ćeflisan ko uvek kd se vrća kasno;

Zaključava vrata s unutrašnju stranu-

Kad sat s onoj klatno jemput čuknu glasno.

 

Njegova Dzivanka iz spavaću sobu,

Navikla da spije samo s jedno oko,

Ne zna da l da zvoca il da trpi globu,

Pa pituje samo:“Kolko sata Moko?“

 

„Deset, ne li čuješ“-ko iz top vu reknu

(ona će se kači sa staroga vuka).

Kako? Ja ču sat jedamput zveknu?“

„Oćeš, majke ti ga, nulu da ti čuka!“


                    OKLEVANJE

DSC02039tMlogo mislim, odviše se kanim

I vrtim se ko vrzano kutre.

Taman rešim, onda se pišmanim-

Pa rabotu ostavljam za jutrre.

 

Cvrsto rešim-više ne se zezam,

Zorom ranom ko vampir se dignem,

Al nedospan mlogo se otezam-

Ne počinjem jer ne mog da stignem.

 

I pa mislim, faća me nesvrtka

Sebe pcujem, a svi drugi krivim

Što sam vrzan pa se vazdan trtkam,

Što ne počnem ko čovek da živim.

 

Iz momenta na rabotu ripam,

Al me strefi misao ko metak;

Što pre počnem,pre ću kraj napipam.

Sedim di sam, bar sam na početak.

 

I pa mislim, sa pamet se mučim,

I pa stojim ko vrzana vreća.

Sa moj pamet ne mog da dokučim

Da l kad počnem, il na kraj je sreća.


                POTIKAN

Koj sam,što sam, kad sam i kude sam?

Kad gu vidim, naskroz se potikam.

Samo zinem i ni zašto nesam,

Ne znam više ni kako se vikam.

 

A ona se zategla ko praćka,

I struk, i kuk, i sve voj na mesto,

Mene odma nesvest golem vaćka,

Srce drkće, trese se sve resto.

 

Frljam pogled na njojzine butke,

A pogled mi od njima odripka.

Stiskam grudi prepune sa grutke,

Srećna ruka što tej butke pipka.

 

Gledam prsa i bedra joj voj cvrsti,

Gledam što je em bela, em lepa.

Šaka buve sa nokti od prsti

Na njoj cvrsto mož da se utepa.

 

Blago mene za toj što sam smuvan

I što ne smem s nju da se navatim,

Ja sam takoj od Gospoda čuvan

Da taj merak sa glavu ne platim…

 

Ne poricam da je od sve bolja,

Da bi sas nju susrićao jutra.

Ja bi njuma podmirio spolja,

Ona bi me sjebala iznutra.


TRI PAMETA

U Leskovac jedna priča prosta

nastanula kad je sve propalo:

Srećan onaj kom je malko dosta,

Teško na tog kom je mlogo malo.

U reči starinske ovoj da se metne,

(mudar da nauči, a lud da se stidi):

Koj od lošo bega, sreću neka sretne,

Koj od arno bega, sreću da ne vidi.

Najgolemu mudros zborio je deda

dok koreše moga džandrljivog tatka:

Glavu neće digne niti će progleda

toj kog je pravila sirotinjska patka.


MEKO

Svugde kude život umešuje prsti,

kude se od ljudi pojavljuje neki,

svet se podelio na slabi i cvrsti,

sve je rastaveno na tvrdi i meki.

Kako vreme ide takoj cvrsto slabi,

jedino se život stvrdnjava do kraja.

Svaka sila na svet najposle oslabi,

pa smo ko bez dušu, bez volju, bez jaja.

Omekne ni snaga pa volimo meko.

Po meku se leju mlogo lakše rilja.

Pobolje se guta udrobeno mleko,

Od blagu se muku lakše ratosilja.

Omekšala duša, srce ko od penu,

omekšao mozak, glava s glupos puna,

Omekšalo onoj što volim kod ženu,

A i moje muško mekačko ko vuna.

Pogledam na gore, i nebo omeklo,

sprema se, široko, dušu da ni zoblje.

Pogledam na dole niz vreme proteklo-

omekla i zemlja na čaršisko groblje.


NAPOMENA:

Na ma-na ma provukle su se neke namerne greške. Zbog rimu(srok) sam se isfrljao s neki padež. Negde sam ubacio i neki pomoderan reč. Negde sam se dvoumio koj oblik da uznem, jer ne znam koj je ponepravilan.

Greške  što su namerno napravene, toj su greške.

Dragan Radović


 

SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

„Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare.“

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da „divljaci“ nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.

1. LUDI KONJ (1840-1877)

45163_001-crazyhorse_ifTri žene umesto odlikovanja

Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim.

Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

2. DŽERONIMO (1829-1909)

45295_002-dzeronimo_ifLobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina.

Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju „Lobanja i kosti“ da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!

3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

45165_003-bik-koji-sedi_ifZavršio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade.

Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

45166_004-tajendanega_ifDivljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca.

Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

5. TUPI NOŽ (1820-1879)

45167_005-tupi-noz_ifCelo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno.

Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.

6. MALA VRANA (1810-1863)

45296_006-mala-vrana_ifSkalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo.

Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

7. CRNI JASTREB (1767 – 1838)

45168_007-crni-jastreb_ifKosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike.

Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat.

Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.

8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

45169_008-crveni-oblak_ifKrvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana).

Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca.

Jednom je rekao: „Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.“

9. KINTPUAŠ (1837-1873)

45170_009-kintapus_ifUbio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika.

Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično.

U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.

10. AHAJA (1710-1783)

45171_010-ahaja-10_ifSto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak.

Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta.

Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Izvor:vesti-online.com

                                                 EMOTIONAL  SUPPLEMENT 

Sad reka ćuti ili još gore, rumene usne kad ne zbore…


Priredio: Bora*S

METALNI UKUS PROMAŠENOSTI NA USNAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

UNA- MOMO KAPOR

Je li to sve što ostaje od ljubavi?

momo2-231x300I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.

Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.

 Sranje!

PRIČAJ MI O TOME…

Crtež, citat iz knjige i filma: Momo Kapor

priredio:Bora*S

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

***

l-290x160Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Nastavite sa čitanjem

ČUČUK STANA – HAJDUK U SUKNJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

MALA STANA, VELIKO SRCE!

U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne.

  I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.

Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše.

Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”
Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: „Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke…

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

Noćni ispadi

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.
Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

Noći pod zvezdama

Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”.

Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

 Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava.   Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.

Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.
Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

Omalena s omalenim

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.
Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima. Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.

Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.

Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža – podjednaki mrzitelj Grka i Srba – osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: „Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” I dešava se čudo – dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.

Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

Tamo daleko…

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!”

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je „pljunuti” junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao „Mlad čovek s tokama – Hajduk Veljko Petrović”.

 U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je „prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka”, Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:
„Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak.  

Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!”
Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske „Male stare novine” objavile su sledeći tekst svog saradnika:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.”

***
Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda „Cucuk Stana HC Orchestra”, nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće „Avon” koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: „Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne”.

Nije nego…

suleistoricar.wordpress.com


 

ONA MI JE REKLA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Ona mi je rekla 
gde se skrivaš
želela bi da me
opet vidi…

Ona mi je rekla
ja te vidim
ali za nju više
ne postojim…

Ona mi je rekla
zašto ćutiš
želela bi nešto
da joj kažem…    

Ona mi je rekla
mičeš usne
ali ipak ne čujem
ni glasa…

Ona mi je rekla
tebe nema
nikad nisi bio stvaran…

Ona mi je rekla
tebe nema
nikad nisi bio,
nisi bio stvaran…

Ona mi je rekla
vrlo čudno
u tom pesku
ja ne ostavljam ni traga…

Ona mi je rekla
da li sanjam
njene ruke prolaze
kroz mene…

Ona mi je rekla
tebe nema
nikad nisi bio stvaran…