TAJNA SAPIOSEKSUALNOSTI…

tamoiovde-logo

Zašto je inteligencija tako privlačna?

Primećuje se da u poslednje vreme sve češće nailazimo na reč sapioseksualnost – kako u govoru, tako i u medijima. Ova takoreći kovanica stala je tako u ravan sa rečima kao što su hipster i selfi i zagospodarila društvenim mrežama u vrlo kratkom roku.

Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.

O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna nemački list Bild piše:

„Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i seksualno privlači.”

Međutim, pitanje koje se sa donekle naučnog stanovišta obrađuje u ovom tekstu jeste: da li je reč sapioseksualnost otkrovenje za sve one koji do sada nisu jednom rečju mogli da obuhvate ovo kompleksno osećanje ili je to, pak, izlizana oznaka za svakog pripadnika ljudske vrste?

Šta sve spada u inteligenciju?

Da bismo dublje zašli u tematiku, potrebno je prvo da razgraničimo šta označava pojam inteligencije. Pre svega, inteligencija je reč latinskog porekla i u doslovnom prevodu glasi – sposobnost čitanja nekom preko ramena iliti sposobnost uviđanja. Otuda se engleska obaveštajna služba Intelligence Serviceprevodi kao služba uviđanja, dakle ona koja ima uvida u inače nepristupačne podatke.

Čovekova inteligencija ne temelji se samo na opterećenosti podacima i saznanjima, već obuhvata emotivnu, socijalnu, kognitivnu i ostale podtipove inteligencije, te je veoma složena pojava.

Inteligentnog čoveka odlikuju oštroumnost, duhovitost, dovitljivost, šarm i kad se sve ove osobine sažmu – takođe i sposobnost zavođenja.

Ako se već ovde zamislimo, lako ćemo shvatiti da ove osobine nisu „rezervisane” samo za takozvane sapioseksualce, već za gotovo svakog čoveka. One su ključne u odabiru partnera, bili mi toga svesni ili ne.

Kako je, dakle, došlo do toga da inteligencija postane presudni faktor?

Naučno objašnjenje sapioseksualnosti

U poslednje 2,5 milijarde godina ljudski mozak trostruko se uvećao. Nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije kao što je čovek. Ali zašto? Čovek bi mogao gotovo jednako produktivno i bez smetnji da funkcioniše i sa dosta manjim mozgom, ali ova osobina iz nekog razloga poprilično je evoluirala.

Seksualna selekcija, originalno Darvinova teorija, nudi objašnjenje za ovu pojavu. Naime, ova teorija predstavlja nastanak osobina za koje nedvosmisleno možemo da zaključimo da odmažu svojim nosiocima u preživljavanju, ali im pomažu u reprodukciji i toliko su učestale da postaju tipične za jednu vrstu.

Ovakvom vrstom selekcije objašnjavaju se paunov abnormalno veliki i raskošni rep (zbog kog mu je onemogućeno letenje ako se nađe u opasnosti), jelenovi rogovi, glasna pesma ptica (kojom odaju svoje skrovište i izlažu se nevoljama) i ljudski mozak (što je kompleksniji i veći, postoji više šansi za oštećenje nervnog sistema).

Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.

Takođe, otkriveno je da se geni koji utiču na inteligenciju i geni koji utiču na plodnost nalaze na istom x hromozomu. Kako obe karakteristike zahtevaju kompleksnu genetsku mrežu, smatra se da su evoluirale zajedno.

Biolog Džefri Miler rekao je da je inteligencija „indikator opšteg zdravlja osobe”, tako da se može izvući zaključak da su naši preci, birajući partnera na osnovu njegove inteligencije zapravo birali partnera sa kojim mogu da ostvare plodno potomstvo.

Miler dalje objašnjava:

„Inteligencija se genetski prenosi na potomke u vidu širokog spektra najrazličitijih osobina, poput elokvencije, bistrine uma i smisla za humor.”

Dakle, izražen intelekt kod partnera povećavao je šanse za opstanak potomaka.

Um caruje, snaga klade valja

Iako postoje i druga objašnjenja za neverovatno razvijanje inteligencije kod čoveka, kao što su ta da je inteligencija evoluirala da bismo bolje razumeli društvo u kom živimo (teorija društvene inteligencije Nikolasa Hamfrija) ili da bismo mogli da manipulišemo drugim ljudima (teorija makijavelističke inteligencije Vajfena i Birna), teorija seksualne selekcije ostala je do danas najšire prihvaćena.

Čak i da se ogradimo od ove teorije i porazmislimo o stanju stvari, jasno je da klišeirane izreke – Lepota je prolazna, inteligencija ostaje; Najvažnija je unutrašnja lepota; Um caruje, snaga klade valja. – zaista nisu ni najmanje besmislene, koliko god im se smisao zagubio u nedoglednom ponavljanju.

Prihvatali mi sebe kao sapioseksualce ili ne, činjenica je da ova reč na širem planu definiše svakog od nas. Možda se danas više nego ikad čini da su neke druge vrednosti pogazile ovu osnovnu i da je fizički izgled prevagnuo u svakom smislu.

Ipak, očigledno je da ljudska populacija ne bi stigla dovde gde jeste i inteligencija ne bi nastavila da se razvija i danas, neumorno i nezaustavljivo, da ipak nismo kroz vekove birali po ključnim osobinama

Izvor: kultivisise.rs


 

DEVOJČICA I JABUKE…

tamoiovde-logo

Devojčica je držala u rukama dve jabuke. Mama je nežno i s osmehom upitala svoju malenu princezu:

zs7eixn2bss„Mila, hoćeš li svojoj mami dati jednu jabuku?

Devojčica se na nekoliko sekundi zagledala u mamu, a zatim iznenada zagrizla jednu jabuku, a onda brzo i drugu.

Žena je osetila kako joj se osmeh na licu ledi, no starala se da ne pokazje svoje razočarenje. Oneraspoložila se što njena voljena devojčica nije htela sa njom da podeli jabuku.

I odjednom devojčica pruža jednu od zagrizenih jabuka i govori:

„Mama, uzmi ovu, ona je slađa!“

Naravoučenije: nezavisno od toga, koliko imate godina, koliko ste opitna i osvedočena osoba, nikada nemojte žuriti da osudite drugog. Dajte mu mogućnost da objasni svoj postupak. To što vi vidite, može da bude veoma varljivo. Često videvši samo opštu sliku, grešimo u proceni istinskih motiva drugog čoveka.

https://vk.com/emointelligence?w=wall-75570989_2337

Izvor:poznajsebe

_______________________________________________________________________________

SMEŠKATI SE…

tamoiovde-logo

„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE

Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…

ulibkaDevojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.

Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.

Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.

(…)

Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.

d0bfd0bed0bfd0bed0b2d0b0-d0bed0bbd18cd0b3d0b0

psihoterapevt Olga Popova

Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući  sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.

https://www.b17.ru/article/67735/

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

tamoiovde-logo (1)

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

e165ebd51fae0b08e461271f3863c63c„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240eMi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

ee71815aedc47d823da89d73d1d2618fMi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

ef0670594944361bdf160c5525a178fdMi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

d0b3d183d0bbd0b8d0bdd181d0bad0b0d18f-d181d0b2d0b5d182d0bbd0b0d0bdd0b0Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

PRVI UTISAK SE TEŠKO MENJA…

tamoiovde-logo

Sedam sekundi je dovoljno da donesemo sud o neznancu. Čim se upoznamo, nesvesno se zapitamo da li možemo da verujemo toj osobi i da je poštujemo.

128038675556d82f095f333686843580_w640

Thinkstock

ZA sedam sekundi ne može se uraditi mnogo toga, ali je sasvim dovoljno da donesemo sud o osobi koju smo tek upoznali. Zvuči surovo, mada istraživanja pokazuju da nam je baš toliko potrebno da ocenimo nekog. Da ga „spakujemo“ u fioku iz koje ćemo ga kasnije teško prebaciti.

Često ne znamo i ne razmišljamo zašto nam se neko na prvu loptu nije svideo, ali Ejmi Kadi sa poslovne škole Harvard otkriva kako ovaj proces zapravo funkcioniše.

Čim upoznamo nekoga, zapitaćemo se, čak i kada toga nismo svesni: „Mogu li da verujem ovoj osobi?“ i „Mogu li da je poštujem?“ Ako su oba odgovora potvrdna, osoba će dobiti visoku ocenu.

Istraživanja pokazuju da utisak o pouzdanosti osobe donosimo u deliću sekunde, preciznije u njenom desetom delu.

Mada se čini da nije fer da o nekom donosimo sud, a da nismo pošteno ni progovorili sa njim, to je neophodno kako bismo znali kako da se ponašamo, smatra sagovornik „Života plus“, poslovni trener Zoran Drobnjak.

Screenshotfff– Prvi utisak je momenat kada smo doživeli osobu na određen način i stavili određenu etiketu na naš doživljaj te osobe. Da li smo bezbedni u njenom okruženju? Šta da očekujemo? Naravno, prvi utisak nije uvek ispravan. Naprotiv, ako je osoba u nekom ekstremnom raspoloženju, pozitivnom ili negativnom, ovo će značajno iskriviti naš utisak.

Svakome se dogodilo da je neko ostavio fantastičan prvi utisak i mi tu osobu visoko vrednujemo iako ona nikada više ne ispuni ta očekivanja. Važi i obrnuto, nekoga smestimo nisko na osnovu prvog utiska, a on posle toga stalno daje više – kaže Drobnjak.

Druga strana u tim situacijama ne može da uradi mnogo. Prvi utisak se, nažalost, teško menja, a ljudi nerado premeštaju fasciklu sa našim imenom iz jedne u drugu fioku. Jer, to zahteva napor. Istraživanja pokazuju da čak i kad smo suočeni sa činjenicama koje su u suprotnosti sa našim prvim utiskom, skloni smo da ih zanemarimo.

Imamo fantastičan primer o ovom fenomenu u Bibliji. Niko nije prorok u svom selu je čuvena rečenica koju je Isus uputio meštanima svog rodnog Nazareta. Kada se Isus vratio u Nazaret, meštani ga nisu prihvatali kao proroka. Kritikovali su ga kao drvodeljinog sina. U ovom primeru vidimo nemogućnost ljudi da promene svoj prethodni utisak o nekome pa makar to bio i Isus Hrist – primećuje Drobnjak.

Dok ćemo u nekim oblastima imati priliku da se popravimo, makar to podrazumevalo mukotrpan rad, nekad imamo samo jednu šansu. Stručnjaci savetuju da se u situacijama kad znamo da ćemo nekog važnog upoznati, bilo da je reč o razgovoru za posao ili o sastanku sa klijentima, prvo dobro pripremimo.

Da vežbamo govor, pogled i samouvereno držanje ispred ogledala i da obratimo pažnju na svaki pokret, jer studije pokazuju da naši sagovornici više gledaju neverbalnu komunikaciju nego ono što izgovorimo. Nekoga ćemo ovim tehnikama možda lako prevariti. Ali, ako je preko puta dobar „čitač“, neće mu promaći uvežbanost naših pokreta i teško će nam poverovati.

– Svi težimo da se predstavimo što bolje, ali najviše cenim autentičnost. Ona demonstrira da smo u redu sami sa sobom i da ne filtriramo našu ličnost. Kada smo takvi, drugi nam više veruju jer bez filtera, blokada, skrivanja izražavamo ličnost. Gluma se primećuje i smanjuje verovanje drugih u naše namere, izjave, iskustvo. I zato treba da nam svima bude cilj da budemo autentični – poručuje Drobnjak.

Ali, čini se da živimo u dobu kojem se više vrednuju materijalna dobra nego autentičnost. U pozadini ona dva pitanja koja postavljamo sebi kad nekog upoznamo, izviruje i treće „Može li ova osoba da mi koristi?“ I ne čudi onda da mnogi u želji da impresioniraju okolinu akcenat stavljaju na statusne simbole, poput skupe garderobe i automobila. To nije greška, smatra naš sagovornik jer odelo možda ne čini čoveka, ali utiče na prvi utisak o njemu.

– Istraživanja su dokazala da ljude u uniformi odmah doživljavamo kao autoritet. Ovo čak ide dotle da je obezbeđenje u tržnom centru percipirano kao autoritet od velikog broja ljudi. Isto je i sa ljudima u odelu kojima odmah dajemo etiketu da rade nešto bitno i da su jako važni. Greška je, ipak, osloniti se samo na statusne simbole, a ostalo ostaviti neizgrađeno i prazno – veruje Drobnjak.

I zato, umesto da razmišljamo samo o fasadi, bolje da se koncentrišemo na unutrašnjost kuće. Jer će to onda učiniti da i fasada zasija.

– Dobro je da izgradimo sebe kao ličnost, volimo i vrednujemo sebe, osećamo se dobro u svojoj koži, imamo život u kojem uživamo, da budemo iskreni prema sebi i drugima. U tom slučaju ćemo gotovo uvek ostaviti pozitivan prvi utisak, kao i svaki sledeći – zaključuje Drobnjak.

Izvor: superzena.b92.net

___________________________________________________________________________________

ČOVEK SA ZLATNOM RUKOM…

tamoiovde-logo

Krv „običnog čoveka“ spasla živote DVA MILIONA beba

Na prvi pogled, Džejms Harison je sasvim običan čovek. Voli svoju ćerku i unuke, sakuplja poštanske marke i rado šeta po kraju na centralnoj obali Australije. Ono po čemu je poseban je ispod površine, tačnije, u njegovim venama.

dzejms_harison_covek_koji_je_spasao_dva_miliona_beba_video_aps_843302849

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak/ Foto: YouTube

  “Čovek sa zlatnom rukom”, kako ga danas zovu, davalac je krvne plazme punih 60 godina. Gotovo svake nedelje odlazi da mu izvade krv iz desne ruke, a sve je počelo od teške operacije kojoj je podvrgnut kao dete.

“Godine 1951, imao sam tada 14 godina, odstranjeno mi jedno plućno krilo”, seća se Harison, koji danas ima 78 godina.

“Kada sam izašao sa operacije, tačnije, nekoliko dana kasnije, otac mi je objasnio šta se desilo. Rekao mi je da sam primio 13 jedinica krvi i da su mi život spasli nepoznati ljudi. I on je bio davalac, pa sam sebi rekao da ću, kada dovoljno odrastem, i sam postati donor”, kaže Harison.

Ubrzo nakon što je počeo da daje krv, pozvali su ga i rekli mu da bi njegova krv mogla da pomogne u rešavanju ozbiljnog problema.

“U Australiji su negde do 1967. godine umirale doslovno hiljade beba godišnje. Lekari nisu znali zašto, bilo je užasno”, kaže Džema Falkenmajer iz Zavoda za transfuziju Crvenog krsta Australije. “Bilo je mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga.”

Harisonova krv je bila dragocena

Ispostavilo se da je to posledica Rh nepodudarnosti: krv trudnice počinje da napada krvne ćelije njene nerođene bebe, a u najgorem slučaju, dolazi do oštećenja mozga ili smrti bebe.

Hemolitička bolest novorođenčeta javlja se kada majka ima negativan Rh faktor, a beba u njenoj utrobi ima Rh pozitivnu krv, koju je nasledila od oca. Ukoliko je majka razvila osetljivost na pozitivan Rh faktor, obično tokom ranije trudnoće sa Rh pozitivnim detetom, možda će početi da proizvodi antitela, koja će uništavati “strane” krvne ćelije njene bebe.

Ispostavilo se da Harison ima posebno antitelo u krvi, pa je 60-ih godina prošlog veka sarađivao s medicinskim stručnjacima kako bi se njegova antitela upotrebila za razvoj injekcije “anti-D”, koja sprečava žene sa Rh negativnim faktorom da u trudnoći razvijaju antitela.

“Australija je bila jedna od prvih zemalja na svetu u kojoj je nađen davalac s tim antitelom, pa je u to vreme to bio veliki prodor”, objašnjava Falkenmajerova.

Harisonova krv je bila dragocena. On i “anti-D” su zaslužni za spasavanje života više od dva miliona beba.
“Svaka jedinica krvi je dragocena, ali je Džejmsova krv posebna. Ona je poslužila za proizvodnju spasonosnog leka. Davali su ga majkama kod kojih je pretila opasnost od toga da njihova krv napadne krv njihovih nerođenih beba. Svaka bočica “anti-D” ikada proizvedena u Australiji potiče od Džejmsove krvi.

Više od 17 odsto žena u Australiji izloženo je opasnosti, tako da je Džejms spasao mnogo života”, kaže Džema Falkenmajer.

Svetu treba još ovakvih ljudi

Jedan od njih je i Samjuel, koji ima samo pet nedelja. Njegova majka Kristi Pastor prvi put je primila “anti-D” injekciju tokom druge trudnoće. Zahvaljujući Harisonovim antitelima u svojoj krvi, mali Samjuel je njena četvrta i zdrava beba.

“Samo su mi rekli da treba da primim vakcinu. Nisam se premišljala ni tren, a onda sam saznala o Džejmsu i koliko puta je dao krv i da sve ovo postoji samo zbog njega”, kaže Kristi. “Zahvalna sam Džejmsu, koji je nesebično nastavio da donira krv kako bismo i dalje imali ovu vakcinu.”

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak. On je jedan od 50-ak ljudi u Australiji za koje se zna da imaju ova antitela.

“Ne verujem da će bilo ko biti sposoban da uradi ono što je on učinio, ali su nam svakako potrebni ljudi da nastave njegovim stopama”, kaže Falkenmajerova.

CNN / M.A. 

Izvor: blic.rs

_________________________________________________________________________________________

 

STRAH OD ŽIVOTA…

tamoiovde-logoNeautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

2Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net

____________________________________________________________________________________

Lektira:tamoiovde/LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

UPOZNAVANJE KREATIVNE ENERGIJE…

tamoiovde-logo

„Studio Alektik“ – muzički i životni koncept alternatinog i ekstravagantnog.

IMGP0173-TAMOiOVDE

 „Studio Alektik“ je 9. februara 2007. godine u Novom Sadu  osnovala  violončelistkinja Aleksandra Berček (foto: dole – levo).

Uz Aleksandru, osnovnu postavu čine i violinistkinja Ivana Makević Mađarić i čelistkinja Karmen Renčar.  U međuvremenu im se priključuju  Kristina Suklar i Ana Sabo.

 Alektik – Nastup na Beogradskom sajmu turizma  2015. (Belgrade Tourism Fair  2015.)

__________________________________________________________________________________


Autor: Bora*S

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________