GOLA ISTINA…

tamoiovde-logo

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo


 

TAJNA SAPIOSEKSUALNOSTI…

tamoiovde-logo

Zašto je inteligencija tako privlačna?

Primećuje se da u poslednje vreme sve češće nailazimo na reč sapioseksualnost – kako u govoru, tako i u medijima. Ova takoreći kovanica stala je tako u ravan sa rečima kao što su hipster i selfi i zagospodarila društvenim mrežama u vrlo kratkom roku.

Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.

O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna nemački list Bild piše:

„Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i seksualno privlači.”

Međutim, pitanje koje se sa donekle naučnog stanovišta obrađuje u ovom tekstu jeste: da li je reč sapioseksualnost otkrovenje za sve one koji do sada nisu jednom rečju mogli da obuhvate ovo kompleksno osećanje ili je to, pak, izlizana oznaka za svakog pripadnika ljudske vrste?

Šta sve spada u inteligenciju?

Da bismo dublje zašli u tematiku, potrebno je prvo da razgraničimo šta označava pojam inteligencije. Pre svega, inteligencija je reč latinskog porekla i u doslovnom prevodu glasi – sposobnost čitanja nekom preko ramena iliti sposobnost uviđanja. Otuda se engleska obaveštajna služba Intelligence Serviceprevodi kao služba uviđanja, dakle ona koja ima uvida u inače nepristupačne podatke.

Čovekova inteligencija ne temelji se samo na opterećenosti podacima i saznanjima, već obuhvata emotivnu, socijalnu, kognitivnu i ostale podtipove inteligencije, te je veoma složena pojava.

Inteligentnog čoveka odlikuju oštroumnost, duhovitost, dovitljivost, šarm i kad se sve ove osobine sažmu – takođe i sposobnost zavođenja.

Ako se već ovde zamislimo, lako ćemo shvatiti da ove osobine nisu „rezervisane” samo za takozvane sapioseksualce, već za gotovo svakog čoveka. One su ključne u odabiru partnera, bili mi toga svesni ili ne.

Kako je, dakle, došlo do toga da inteligencija postane presudni faktor?

Naučno objašnjenje sapioseksualnosti

U poslednje 2,5 milijarde godina ljudski mozak trostruko se uvećao. Nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije kao što je čovek. Ali zašto? Čovek bi mogao gotovo jednako produktivno i bez smetnji da funkcioniše i sa dosta manjim mozgom, ali ova osobina iz nekog razloga poprilično je evoluirala.

Seksualna selekcija, originalno Darvinova teorija, nudi objašnjenje za ovu pojavu. Naime, ova teorija predstavlja nastanak osobina za koje nedvosmisleno možemo da zaključimo da odmažu svojim nosiocima u preživljavanju, ali im pomažu u reprodukciji i toliko su učestale da postaju tipične za jednu vrstu.

Ovakvom vrstom selekcije objašnjavaju se paunov abnormalno veliki i raskošni rep (zbog kog mu je onemogućeno letenje ako se nađe u opasnosti), jelenovi rogovi, glasna pesma ptica (kojom odaju svoje skrovište i izlažu se nevoljama) i ljudski mozak (što je kompleksniji i veći, postoji više šansi za oštećenje nervnog sistema).

Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.

Takođe, otkriveno je da se geni koji utiču na inteligenciju i geni koji utiču na plodnost nalaze na istom x hromozomu. Kako obe karakteristike zahtevaju kompleksnu genetsku mrežu, smatra se da su evoluirale zajedno.

Biolog Džefri Miler rekao je da je inteligencija „indikator opšteg zdravlja osobe”, tako da se može izvući zaključak da su naši preci, birajući partnera na osnovu njegove inteligencije zapravo birali partnera sa kojim mogu da ostvare plodno potomstvo.

Miler dalje objašnjava:

„Inteligencija se genetski prenosi na potomke u vidu širokog spektra najrazličitijih osobina, poput elokvencije, bistrine uma i smisla za humor.”

Dakle, izražen intelekt kod partnera povećavao je šanse za opstanak potomaka.

Um caruje, snaga klade valja

Iako postoje i druga objašnjenja za neverovatno razvijanje inteligencije kod čoveka, kao što su ta da je inteligencija evoluirala da bismo bolje razumeli društvo u kom živimo (teorija društvene inteligencije Nikolasa Hamfrija) ili da bismo mogli da manipulišemo drugim ljudima (teorija makijavelističke inteligencije Vajfena i Birna), teorija seksualne selekcije ostala je do danas najšire prihvaćena.

Čak i da se ogradimo od ove teorije i porazmislimo o stanju stvari, jasno je da klišeirane izreke – Lepota je prolazna, inteligencija ostaje; Najvažnija je unutrašnja lepota; Um caruje, snaga klade valja. – zaista nisu ni najmanje besmislene, koliko god im se smisao zagubio u nedoglednom ponavljanju.

Prihvatali mi sebe kao sapioseksualce ili ne, činjenica je da ova reč na širem planu definiše svakog od nas. Možda se danas više nego ikad čini da su neke druge vrednosti pogazile ovu osnovnu i da je fizički izgled prevagnuo u svakom smislu.

Ipak, očigledno je da ljudska populacija ne bi stigla dovde gde jeste i inteligencija ne bi nastavila da se razvija i danas, neumorno i nezaustavljivo, da ipak nismo kroz vekove birali po ključnim osobinama

Izvor: kultivisise.rs


 

DEVOJČICA I JABUKE…

tamoiovde-logo

Devojčica je držala u rukama dve jabuke. Mama je nežno i s osmehom upitala svoju malenu princezu:

zs7eixn2bss„Mila, hoćeš li svojoj mami dati jednu jabuku?

Devojčica se na nekoliko sekundi zagledala u mamu, a zatim iznenada zagrizla jednu jabuku, a onda brzo i drugu.

Žena je osetila kako joj se osmeh na licu ledi, no starala se da ne pokazje svoje razočarenje. Oneraspoložila se što njena voljena devojčica nije htela sa njom da podeli jabuku.

I odjednom devojčica pruža jednu od zagrizenih jabuka i govori:

„Mama, uzmi ovu, ona je slađa!“

Naravoučenije: nezavisno od toga, koliko imate godina, koliko ste opitna i osvedočena osoba, nikada nemojte žuriti da osudite drugog. Dajte mu mogućnost da objasni svoj postupak. To što vi vidite, može da bude veoma varljivo. Često videvši samo opštu sliku, grešimo u proceni istinskih motiva drugog čoveka.

https://vk.com/emointelligence?w=wall-75570989_2337

Izvor:poznajsebe

_______________________________________________________________________________

SMEŠKATI SE…

tamoiovde-logo

„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE

Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…

ulibkaDevojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.

Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.

Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.

(…)

Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.

d0bfd0bed0bfd0bed0b2d0b0-d0bed0bbd18cd0b3d0b0

psihoterapevt Olga Popova

Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući  sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.

https://www.b17.ru/article/67735/

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

PRIJATELJSTVO: DA LI UVEK TREBA DA GOVORIMO ISTINU…

tamoiovde-logo (1)

Moju prijateljicu vara muž, njen sin – mladić krišom puši travu, ona sama se u poslednje vreme primetno popravila… Mnogi od nas se staraju da svojim bliskim govore svu istinu i apsolutno su ubeđeni da to čine „radi njihovog dobra“. No da li je ta istina uvek – dobro? I da li mi zaista postupamo tako blagorodno, saopštavajući je drugovima?

e165ebd51fae0b08e461271f3863c63c„Jednom je na žurki počeo da mi se nabacuje dečko moje najbolje prijateljice Kaće. Sledeći dan sam joj odmah to ispričala – jer između nas ne bi trebalo da bude tajni, zar ne? Osobito kada je reč o tako važnim stvarima. Nju je ta novost zapanjila. Zablagodarila mi je za to, što sam joj otvorila oči…

Sledeći dan me je nazvala i rekla mi, da ubuduće ni blizu ne prilazim njenom dečku. Za jednu noć sam za nju uspela da se preobrazim u lukavu zavodnicu i postala zakleti neprijatelj“, govori 28 – godišnja Marina.

Ta dovoljno tipična situacija nas tera da se zamislimo: da li zaista treba govoriti drugima sve šta znamo? Žele li oni da im mi otvaramo oči?  Da nećemo i mi sami da pokvarimo svoje odnose sa njima? I šta se na samom delu može kriti iza našeg prijateljskog blagorodstva?

d056a9bdfb0b7b77a36860744b09240eMi izigravamo „oslobodioca“

„Sve naše reči, čak ako su rečene i sa svom iskrenošću, napravljene su pre svega na rešavanje naših ličnih zadataka – uverena je psihoterapeutkinja Kartin Elme – Perisol. Govoreći prijateljici o nevernosti njenog partnera, moguće je da ishodimo iz toga, da bi mi na njenom mestu voleli da znamo za takve stvari. Osim toga, mi bukvalno prisvajamo svebi vlast, i postavljamo se u ulogu „osloboditelja“. U svakom slučaju, onaj ko se odlučuje da kaže istinu, preuzima na sebe odgovornost.

Pre nego što saopštimo prijatelju, za njega neprijatnu istinu, trabali bi da se zapitamo, da li je on spreman da je prihvati. U prijateljstvu bi trebalo da se uvažava sloboda svake ličnosti. A ta se sloboda može sastojati u tome da – ne želim da znam o neverstvu partnera, lažima dece ili o svojim suvišnim kilogramima.

ee71815aedc47d823da89d73d1d2618fMi namećemo istinu

Čak i etika ljubavi, kako je govorio ruski filozof Semjon Frank (ponavljajući reči pesnika Rilke), je zasnovana na „pažljivom čuvanju osamljenosti[1] voljenog čoveka“. Tim više se to odnosi na prijateljstvo.

Naš osnovni dug u odnosu prema prijatelju sastoji se upravo u tome, da ga čuvamo, a ne da ga stavimo pred lice realnosti, koju on svesno ignoriše. Može mu se pomoći da se samostalno dokopa do istine, zadavajući pitanja i projavljujući spremnost saslušati ga. Upitati prijateljicu, kako to da se njen muž u poslednje vreme tako dugo zadržava na poslu, i neposredno izjaviti, da je on vara – to su dve sasvim različite stvari.

Osim toga, mi sami možemo da napravimo neku distancu u odnosima sa prijateljem, da bi ga naveli da se zapita, šta se desilo. Na takav način, mi ne samo da se oslobađamo od tereta odgovornosti za informaciju, koje se on sam nije mogao dosetiti, nego mu pomažemo da se sam dokopa do istine, ako to zaželi.

ef0670594944361bdf160c5525a178fdMi govorimo istinu radi sebe

Mi u prijateljstvu tražimo poverenje i razmenu emocija, a ponekad koristimo prijatelja kao psihoanalitičara, što mu može biti ne osobito lako i prijatno.

„Svaljujući na drugog čoveka suviše informacija o sebi, mi ga činimo taocem naših emocija“, – objašnjava Kartin Elme – Perisol, savetujući svakom da se zapita, šta mi u stvari očekujemo od prijateljskih odnosa.

d0b3d183d0bbd0b8d0bdd181d0bad0b0d18f-d181d0b2d0b5d182d0bbd0b0d0bdd0b0Psiholog Svetlana Gulinskaja

Izvor: https://www.b17.ru/blog/43718/

[1] Ruskau reč „Odinočestvo“  sam preveo kao osamljenost (samostalnost), često se prevodi kao „usamljenost“ koja kod nas ima negativni smisao, koji se u ovom slučaju ne podrazumeva.

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

PRVI UTISAK SE TEŠKO MENJA…

tamoiovde-logo

Sedam sekundi je dovoljno da donesemo sud o neznancu. Čim se upoznamo, nesvesno se zapitamo da li možemo da verujemo toj osobi i da je poštujemo.

128038675556d82f095f333686843580_w640

Thinkstock

ZA sedam sekundi ne može se uraditi mnogo toga, ali je sasvim dovoljno da donesemo sud o osobi koju smo tek upoznali. Zvuči surovo, mada istraživanja pokazuju da nam je baš toliko potrebno da ocenimo nekog. Da ga „spakujemo“ u fioku iz koje ćemo ga kasnije teško prebaciti.

Često ne znamo i ne razmišljamo zašto nam se neko na prvu loptu nije svideo, ali Ejmi Kadi sa poslovne škole Harvard otkriva kako ovaj proces zapravo funkcioniše.

Čim upoznamo nekoga, zapitaćemo se, čak i kada toga nismo svesni: „Mogu li da verujem ovoj osobi?“ i „Mogu li da je poštujem?“ Ako su oba odgovora potvrdna, osoba će dobiti visoku ocenu.

Istraživanja pokazuju da utisak o pouzdanosti osobe donosimo u deliću sekunde, preciznije u njenom desetom delu.

Mada se čini da nije fer da o nekom donosimo sud, a da nismo pošteno ni progovorili sa njim, to je neophodno kako bismo znali kako da se ponašamo, smatra sagovornik „Života plus“, poslovni trener Zoran Drobnjak.

Screenshotfff– Prvi utisak je momenat kada smo doživeli osobu na određen način i stavili određenu etiketu na naš doživljaj te osobe. Da li smo bezbedni u njenom okruženju? Šta da očekujemo? Naravno, prvi utisak nije uvek ispravan. Naprotiv, ako je osoba u nekom ekstremnom raspoloženju, pozitivnom ili negativnom, ovo će značajno iskriviti naš utisak.

Svakome se dogodilo da je neko ostavio fantastičan prvi utisak i mi tu osobu visoko vrednujemo iako ona nikada više ne ispuni ta očekivanja. Važi i obrnuto, nekoga smestimo nisko na osnovu prvog utiska, a on posle toga stalno daje više – kaže Drobnjak.

Druga strana u tim situacijama ne može da uradi mnogo. Prvi utisak se, nažalost, teško menja, a ljudi nerado premeštaju fasciklu sa našim imenom iz jedne u drugu fioku. Jer, to zahteva napor. Istraživanja pokazuju da čak i kad smo suočeni sa činjenicama koje su u suprotnosti sa našim prvim utiskom, skloni smo da ih zanemarimo.

Imamo fantastičan primer o ovom fenomenu u Bibliji. Niko nije prorok u svom selu je čuvena rečenica koju je Isus uputio meštanima svog rodnog Nazareta. Kada se Isus vratio u Nazaret, meštani ga nisu prihvatali kao proroka. Kritikovali su ga kao drvodeljinog sina. U ovom primeru vidimo nemogućnost ljudi da promene svoj prethodni utisak o nekome pa makar to bio i Isus Hrist – primećuje Drobnjak.

Dok ćemo u nekim oblastima imati priliku da se popravimo, makar to podrazumevalo mukotrpan rad, nekad imamo samo jednu šansu. Stručnjaci savetuju da se u situacijama kad znamo da ćemo nekog važnog upoznati, bilo da je reč o razgovoru za posao ili o sastanku sa klijentima, prvo dobro pripremimo.

Da vežbamo govor, pogled i samouvereno držanje ispred ogledala i da obratimo pažnju na svaki pokret, jer studije pokazuju da naši sagovornici više gledaju neverbalnu komunikaciju nego ono što izgovorimo. Nekoga ćemo ovim tehnikama možda lako prevariti. Ali, ako je preko puta dobar „čitač“, neće mu promaći uvežbanost naših pokreta i teško će nam poverovati.

– Svi težimo da se predstavimo što bolje, ali najviše cenim autentičnost. Ona demonstrira da smo u redu sami sa sobom i da ne filtriramo našu ličnost. Kada smo takvi, drugi nam više veruju jer bez filtera, blokada, skrivanja izražavamo ličnost. Gluma se primećuje i smanjuje verovanje drugih u naše namere, izjave, iskustvo. I zato treba da nam svima bude cilj da budemo autentični – poručuje Drobnjak.

Ali, čini se da živimo u dobu kojem se više vrednuju materijalna dobra nego autentičnost. U pozadini ona dva pitanja koja postavljamo sebi kad nekog upoznamo, izviruje i treće „Može li ova osoba da mi koristi?“ I ne čudi onda da mnogi u želji da impresioniraju okolinu akcenat stavljaju na statusne simbole, poput skupe garderobe i automobila. To nije greška, smatra naš sagovornik jer odelo možda ne čini čoveka, ali utiče na prvi utisak o njemu.

– Istraživanja su dokazala da ljude u uniformi odmah doživljavamo kao autoritet. Ovo čak ide dotle da je obezbeđenje u tržnom centru percipirano kao autoritet od velikog broja ljudi. Isto je i sa ljudima u odelu kojima odmah dajemo etiketu da rade nešto bitno i da su jako važni. Greška je, ipak, osloniti se samo na statusne simbole, a ostalo ostaviti neizgrađeno i prazno – veruje Drobnjak.

I zato, umesto da razmišljamo samo o fasadi, bolje da se koncentrišemo na unutrašnjost kuće. Jer će to onda učiniti da i fasada zasija.

– Dobro je da izgradimo sebe kao ličnost, volimo i vrednujemo sebe, osećamo se dobro u svojoj koži, imamo život u kojem uživamo, da budemo iskreni prema sebi i drugima. U tom slučaju ćemo gotovo uvek ostaviti pozitivan prvi utisak, kao i svaki sledeći – zaključuje Drobnjak.

Izvor: superzena.b92.net

___________________________________________________________________________________