DUŠA STEPSKOG VUKA…

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)

---

 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)

---

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

“Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)

---

Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

LJUBAV I DISCIPLINA…

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

OPROŠTAJ OD KRALJICE EVERGRINA…

Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.

commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti

Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.

– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.

– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.

– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.

Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.

Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.

Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.

Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.

Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.

Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.

Izvor:vesti-online.com

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________