SLOBODA JE ŽENA, UZMI JE…

Mary Jane: GUSTAV KLIMT – SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontraverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti.

Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga.

Njegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene.

Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda.

Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije.

Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti.

Kao tipični predstavnik simbolizma u slikarstvu, Klimt upravo slobodu poistovećuje sa ženom. On naglašava njen eros i postavlja je u centar univerzuma. Žena je nužnost, izvor života, majka, ljubavnica, sudija.

Sa rođenjem žene, rađa se proleće, ona se budi, kao što se budi i priroda. Upravo iz tog razloga se na njegovim slikama neretko prikazuje zelenilo, hiljade cvetnih motiva i ornamenata, sa pokrivačima u obliku livade koji skrivaju njeno telo i koji simbolički prikazuju zemlju iz koje se rađaju biljke.

Klimt pokušava da osnovne zakone prirode prenese na svoje slike. On nam govori o ženi koja je bila rob društva u vremenu u kom je živeo. On slika skrivenu potrebu te žene da se oslobodi, da „procveta“ i da shvati da je njena sloboda njeno najveće bogatstvo. Ona se rađa sa rađanjem svoje seksualnosti. Žena je Eva, život, ali i patnja i smrt.

On kroz niz simbolističkih motiva zapravo stvara realnu sliku žene koju ona ima o sebi kada je sama, van društvenog kriticizma i nametnutih normi ponašanja koje znače zatvorenost i neslobodu. Klimt zapravo kritikuje to društvo i okruženje, smatrajući da žena u njemu „gladuje“ i da je treba „hraniti“ njenom lepotom, a ne oduzimati je. U tom smislu, Klimt ženu „oslobađa“ poistovećujući je sa umetnošću koja je u tom vremenu takođe bila sputana.

Najpoznatija Klimtova slika, na kojoj je pored žene prikazan i muškarac, je slika „Poljubac“ (1908). Ova slika je nastala u njegovoj „zlatnoj fazi“. Klimt je ovu sliku naslovio kao „Ljubavnici“ i prvi put je izložena pod tim nazivom, da bi isti kasnije bio promenjen. Smatra se da je na ovoj slici prikazan sam Klimt i jedna od njegovih velikih ljubavi, modna kreatorka Emili Flege, s obzirom da na poleđini ove slike postoji zapis „Emili“.

Na slici možemo videti dvoje ljudi u ljubavnom zanosu. Mističnost ove slike se konstantno pokušava odgonetnuti kroz definisanje prirode ovog ljubavnog odnosa. Da li žena odbacuje muškarca koji je grli, tako što ga gura od sebe ili mu svojim položajem glave i ruku govori da joj je potreban i da ga želi?

Ako posmatramo sliku, možemo videti da muškarac i žena čine jedno telo, jer ne postoje jasne linije koje ih razdvajaju, dakle oni čine jedinstvo prirode. Svojim telima, u zagrljaju, oni se nalaze na ivici livade. Sama činjenica da stoje na ivici, govori o nekoj vrsti zabranjenosti njihovog odnosa. Muškarac svojim rukama čvrsto drži žensku glavu i ljubi je u obraz, dok se ona upija u njegovo lice.

Muški princip, odnosno snaga muškarca je na ovoj slici definisana kroz niz i sklop crnih i belih pravougaonika pokrivaju njegovo telo. Oni mogu simbolizovati mušku logiku, matematički um i fizičku snagu, dok je žena prekrivena cvetnim motivima u obliku krugova, koji opet simbolizuju žensku emociju, plodnost i njenu sanjalačku prirodu. Pravougaonik može da simbolizuje i potrebu za zajedništvom-domom, dok krug može predstavljati životni ciklus, vreme, kretanje i rađanje.

Klimt je slikao mnoge poznate dame svog vremena. On je njihovu ličnost i stil života naglašavao motivima raskoša. Voleo je da prikazuje žene kao fatalne, pune samopouzdanja, svesne svoje zavodljivosti i lepote.

Gustav Klimt potiče iz siromašne graverske porodice. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u Beču kada je dobio zadatak da naslika tavanicu jedne od sala Univerziteta u Beču. Kada je završio slike za tavanicu, naručioci dela su bili zaprepašćeni motivima koje je izabrao.

Klimt je „Medicinu“, „Filozofiju“ i „Pravo“ predstavio kao nage žene. Zbog toga, ovi njegovi radovi nikada nisu prihvaćeni niti izloženi u javnosti, jer su bili previše moderni i liberalni za tadašnje univerzitetske konzervativne umove. Ove slike su uništene tokom Drugog svetskog rata.

Za Klimta se govorilo da je bio veliki zavodnik i da je imao brojne paralelne ljubavne veze. Takođe se nije saznalo ni koliko je potomaka zapravo imao. Nikada se nije ženio. Umro je 1918. godine u 55 godini života od posledica moždanog udara.

U 2012. godini je u Austriji obeleženo 150 godina od rođenja ovog velikog slikara. Slika „Poljubac“ se i danas može videti u muzeju Belvedere u Beču.

Klimt nam je ostavio u nasleđe shvatanje o univerzalnoj i neprolaznoj lepoti žene. Međutim, žene nisu lepe samo na njegovim slikama. Dovoljno je prošetati ulicom i pogledati njegovim očima. „Sloboda je žena, uzmi je.“

Izvor:kljucnekosti

_____________________________________________________________________________________

PRIRODA JE U NAMA KOLIKO SMO MI U NJOJ…

Čovek je priroda. Ova činjenica je jasna čak i pre nego što se o njoj počne razmišljati. Naša tela su priroda, sve oko nas je priroda, sve je univerzum. Sve je živo i sve je nastalo od iste materije. Ljudi su, dakle, ne samo tvorevina prirode, već njen sastavni deo. Priroda je u nama isto toliko koliko smo i mi u njoj.

Iako je naslov ovog članka „čovek i priroda“, ispravno bi bilo reći „čovek-priroda“ ili samo „priroda“. Mi nismo nešto što je različito, mi nismo iz neke strane dimenzije, stranci na nekakvom tuđinskom brodu. Mi se, nažalost, osećamo tako jer smo dozvolili da ego načini tu veštačku podelu i da nas otuđi od naše prave suštine.

Čini se da se ovo zaboravlja na svakom koraku, pogotovo u moderna vremena gde većina čovečanstva živi u gradovima, što dovodi do problema koje smo opisivali u prethodnim tekstovima. Počela se praviti veštačka podela između nečeg izvan i nečeg unutra, gde se to „unutra“ okarakterisalo kao nešto što je drugačije od onog izvan, bolje, više i savršenije. Ljudi koriste termine kao što su „duh“, „duša“ „um“, „mentalna energija“, itd. kojima bi uhvatili i opisali tu „stranu“ unutrašnjost.

Kaže se da je „duh“ nešto što je više, što je blistavije, svetlije i veće od prirode. Ljudi čak idu toliko daleko da pominju kako taj neki „duh“ treba da vlada prirodom, kako je um jači od materije, psihičko vlada nad fizičkim, itd. Um i telo postaju odvojeni fenomeni. Ipak, ne treba puno razmišljanja kako bi se uvidela izvesna besmislenost i nepotrebnost ovakvog načina razmišljanja.

Ne negiramo činjenicu da postoji nešto kao što je psihički fenomen, misao, mentalni akt. Ne negiramo činjenicu da postoje iskustva koja su izvan svakodnevnog načina funkcionisanja, ono što nazivamo „spiritualnim“. Međutim, ovo nije nešto što funkcioniše u vakuumu i izvan prirode – svaka misao i mentalni akt je deo jedne veće slike, a um i telo su jedno te isto, kao što su takođe u jedinstvu sa celim univerzumom. Stoga termini „Duh“ i „um“ definisani na prethodni način, kao nešto izvan što utiče sa neke instance na spoljašnjost, u ovom slučaju predstavljaju samo još jedan žbun gde se krije ego.

Poznati filozof Alan Vots kaže „Većina nas ima osećaj da je ‘Ja’ odvojen centar osećanja i akcije, koje živi unutra i ograničeno je fizičkim telom; centar koji se ‘suprotstavlja’ nekom ‘spoljašnjem’ svetu ljudi i stvari, ostvarujući kontakt kroz čula sa univerzumom koji je i čudan i stran. Svakodnevne fraze i izrazi reflektuju ovu iluziju. ‘Ja sam došao na ovaj svet.’ ‘Moraš se suočiti sa realnošću.’ ‘Osvajanje prirode.’… Svaka individua je izraz celokupnog sveta prirode, jedinstvena akcija totalnog univerzuma… (ljudi) opažaju sebe kao izolovane ličnosti u kožnim vrećama.“

Ako smo mi proizvod prirode, onda je sve što smo mi, celo naše biće sačinjeno od prirode. Ono je univerzum. Čak bi bilo bolje i ispravnije reći da svi mi jesmo univerzum, a ne da smo samo nastali od njega. Nastajanje od „nečega“ može da implicira da je to „nešto“ drugačije od toga što je stvorilo. Čovek je univerzum, isto koliko je drvo, isto koliko i reka, oblak, životinja, kamen. Iako smo na početku rekli da je čovek tvorevina prirode i često se kaže da je nastao u univerzumu, najispravnije bi bilo reći da je čovek nastao iz univerzuma, da je njegov nastavak, njegova ekstenzija.

Ne može čovek biti nešto izvan ostatka prirode, nešto bolje od nje i nešto veće. Čovek možda jeste najkompleksnije biće na planeti (mada je i to diskutabilno), ali mu to ne daje za pravo da sebe karakteriše kao nešto što je izvan i iznad. Čovek se ponaša kao da je on sam zaslužan za to što je stvoren, kao da je on stvorio i sebe, a i univerzum – a ne obrnuto.

Ono što se dešava u moderno vreme je da su ljudi zaboravili šta je njihova suština, tj. da su oni priroda, da su ceo univerzum. Ego, koji je nastao iz potrebe smanjivanja egzistencijalne anksioznosti i straha od smrti, odvaja sebe od suštine i narcistički glorifikuje svoje postojanje kao nešto grandiozno. Tako možemo reći da svaka osoba ima bazičnu iluziju grandioznosti, samim tim što ima ličnost i što je udaljena od svoje suštine. Međutim, poznato je da narcisoidnost i grandioznost dolaze kao posledica bazičnog osećaja inferiornosti, tj. slabosti. Ego negde u dubini zna da je u stvari jedna slaba struktura, da je uglavnom krhka i iluzorna tvorevina. Da ego stvarno misli da je nešto posebno, veće i jače, onda straha od prirode ne bi bilo.

Ego se potajno divi jačini i snazi prirode i upravo zato je i mrzi. Uvek postoji taj ambivalentan, dvosmislen odnos, to strahopoštovanje i osećaj inferiornosti. Ona je jača od njega, ona može da ga uništi kad god poželi i on je toga konstantno svestan, zato se i plaši. Zato dolazi do natkompenzacije, gde ego ubeđuje sebe da je on taj koji je moćan, koji je u kontroli, on je taj koji će da utiče na prirodu, a ne ona na njega. „Osvojićemo prirodu, pobedićemo smrt“ – to je moto koji ego drži na zidu u svojoj kancelariji.

Ljudi se okupljaju u civilizaciju, grade gradove, skrovišta, kuće, zgrade, anksiozno se okružuju zidovima i objektima i u isto vreme uništavaju svet oko sebe. Možemo reći da se cela moderna civilizacija vrti oko otuđivanja čoveka od prirode, pokušaja kontrolisanja prirode, kompenzacije inferiornosti, što u većini slučajeva uključuje uništavanje prirode.

Danas sve više osećamo posledice uništavanja planete i života oko sebe. Postoji podatak da svake sekunde nekoliko vrsta organizama na planeti izumre. Da li je to ispravan način života? Možemo, bez ikakve dileme, reći da je civilizacija velikim delom postala jedna agresivna, narcisoidna i autistična tvorevina, nastala iz kompleksa inferiornosti, koji je nastao iz straha od prirode, a čiji je cilj totalna kontrola i dominacija nad prirodom.

Otuđenje od prirode je danas glavni zadatak ega. Gradovi su jedna vrsta veštačkih tvorevina, gde se čovek otuđuje od ostatka univerzuma. U takvom kontekstu, kontakt sa prirodom je potpuno minimiziran. Prvo, ljudi svoje vreme provode uglavnom u tzv. „stanovima“, tj. kućama i zgradama, koje su u suštini kocke od betona, stakla i čelika. Ako ga ne provode u stanu provode u kancelariji, školi, fakultetu. Dakle, veoma malo vremena, skoro minimalno, ljudi provode napolju. Analizirajmo ukratko ovakvo stanje stvari i ovakav život. Sa jedne strane, svetlost je uglavnom veštačka i ljudi su minimalno izloženi suncu. Ambijent je veštački, nema biljaka koje proizvode kiseonik, nema regulacije vlage, temperatura je izmenjena, a vazduh je uglavnom ustajao i nije svež.

Ljudi su u svojoj dalekoj prošlosti živeli na otvorenim prostorima, dok danas žive u skučenim „kutijama“ od par kvadratnih metara. Iako ljudi grade kuće već duže vreme u svojoj istoriji, one su im služile uglavnom za spavanje, obedovanje i zaklanjanje od nepogoda. Danas većinu vremena provode u tim klaustrofobičnim, skučenim kutijama, sa ograničenom mogućnošću kretanja, pa i vizuelnog „prostora“. Čovek u kući konstantno gleda u zid, gde god da se okrene. Ovo ima efekat na njegovo funkcionisanje i osećaj sebe kao slobodnog bića. Rapidan skok depresije i sličnih stanja kao jedan od uzroka ima i povećano provođenje vremena u zatvorenim prostorijama, sa lošim kvalitetom vazduha i slabim osvetljenjem.

Kao što znamo, jedan od glavnih pokretača organizma je kiseonik. Adekvatan rad mozga je pod direktnim uticajem optimalne količine kiseonika i prokrvljenosti. Ako ceo dan provodimo u zagušljivoj prostoriji sa malo kiseonika, pa još sedimo (gde se smanjuje prokrvljenost) sigurno je da će to uticati na rad slabiji rad mozga i na loše raspoloženje. S druge strane, sama arhitektura i struktura gradova je takva da, na prostoru koji grad zauzima, prirode skoro da nema.

Vizuelni pejzaž gradova je uglavnom siv, hladan i tuđinski. Zelena boja prirode se može videti tek tu i tamo. Što se vazduha tiče, usled zagađenja nema pravog svežeg vazduha čak i kada se izađe napolje. Postoje ograničene „rute“ gde se može ići. Beton i asfalt su svuda, tako da i ovde postoji odvajanje od prirode, jer ljudi ne gaze po zemlji već po asfaltu. Dakle, ne gazimo po planeti, nego po tankom veštačkom sloju na njoj. Nedavno su čak vršena i istraživanja koja su pokazala da gaženje po zemlji (po mogućstvu bosim nogama) ima velike pozitivne efekte na čitavo blagostanje čoveka.

Stres je jedan od izraza koji se najčešće upotrebljava u poslednje vreme kada se opisuje život savremenog čovek,a a i mi smo ga pominjali u jednom od ranijih tekstova. Kaže se da je stres „bolest 20. i 21. veka“. Posledice stresa i njegov uticaj na ogroman broj zdravstvenih problema su dobro poznate čak i laicima. Većina tzv. psihosomatskih bolesti, od kojih pati veliki broj ljudi, posledica je stresa.

Ono što je zanimljivo je da, iako se ovaj fenomen i sve njegove destruktivne posledice na ljudsko biće konstantno eksplicitno vezuju za određene aspekte „modernog“ načina života (gde su novac i status najvažniji) i ljudi su toga svesni, nekako se sve to uzima zdravo za gotovo. Kao da je opet neka negacija i bežanje na delu – iako je svestan pogubnosti svog ponašanja po prirodu ljudskog bića, rigidni ego uporno potiskuje strah i nastavlja da se ponaša onako kako se ponašao. Kada govorimo o uzrocima stresa, jasno nam je da je sam način života današnjeg čoveka glavni faktor koji doprinosi javljanju stresa i narušavanju blagostanja čoveka. Brzina i rigidnost savremenog života su dostigle ekstremne vrednosti.

Nećemo ponavljati ono što smo govorili o samoj strukturi života, o toj fiksiranoj shemi, o ciljevima koji se „trebaju“ i „moraju“ ispuniti, konstantna jurnjava za materijalnom sigurnošću, za simbolima ekstremnog komfora. Rad, tj. sedenje u mračnoj prostoriji više od par sati dnevno, pritisci za plaćanjem računa, za kupovinom ovoga ili onoga, konstantni strahovi, nesigurnost posla, laži, manipulacije i odbrane, socijalni pritisci da se bude ovakav ili onakav, pritisak da se prilagodi i ostvari neko očekivanje od strane sredina – ovo je ukratko opis života u današnje vreme.

Čitaocu bi do sada trebalo biti jasno da ovakav način života, pored toga što je besmislen i što se vrti u krug oko anksioznog izbegavanja pravog života, dovodi do krajnje ubitačnih posledica po celo biće.

Dakle, kontakta sa biljkama i životinjama skoro da uopšte nema, posebno sa biljkama. Modernim ljudima možemo s pravom postaviti pitanje: koliko puta direktno dodirnete planetu u toku dana? Verujemo da bi većina odgovora koje bismo dobili bila „skoro nijednom“. Upravo to je ono što trebamo pod hitno izmeniti kako bismo uopšte mogli krenuti na put pravog razvoja kao ljudskih bića.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

---

LANAC LJUBAVI…

„Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.„

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

---

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima? 

Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

---

---

Priredio:Bora*S

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

---

---

Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

„Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

„Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

DUŠA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Otkriće veka: DUŠA POSTOJI!

 Naučnici dokazali- Stjuart Hamerof i ser Rodžer Penrouz došli do zaključka da se duša nalazi u mozgu, koji napušta nakon smrti čoveka i ostaje da živi u univerzumu

FINIKS – Veliki korak za nauku.

Priznati naučnici kvantne fizike uspeli su da daju odgovor na pitanje koje je mučilo sve religije i brojne filozofe: da li postoji ljudska duša? Američki doktor Stjuart Hamerof i britanski psihijatar ser Rodžer Penrouz naučno su dokazali da ona zaista postoji.

Mozak kao računar
Dva stručnjaka su autori nove kvantne teorije svesti, prema kojoj se naše duše nalaze u specifičnim strukturama nazvanim mikrotubule ili mikrocevčice, smeštene u ćelijama mozga, a odatle nakon smrti mogu da izađu i nastave da postoje u univerzumu.

Doktor Hamerof sa univerziteta u Arizoni i Penrouz radili su na toj teoriji od 1996, kad su krenuli od ideje da je mozak biološki kompjuter, sastavljen od gotovo 100 milijardi neurona, odnosno nervnih ćelija, i specijalnih, takozvanih aksonalnih varnica i sinaptičkih veza, koje se ponašaju kao informacione računarske mreže. Oni su želeli da dokažu da je naše svesno iskustvo rezultat procesa koji se odvija u mikrocevčicama, što su nazvali orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR).

Klinička smrt je ključ
Stručnjaci su izučavali slučajeve ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Njihove mikrocevčice iz ćelija mozga gubile su kvantne podatke, ali informacije u njima nisu bile uništene. Time su Hamerof i Penrouz potvrdili da duša ne umire, već odlazi negde u univerzum.

– Ukoliko nakon kliničke smrti lekari uspeju da ožive pacijenta, sve kvantne informacije vraćaju se u mikrocevčice, a osoba koja je bila na samoj ivici života tvrdi da ima osećaj kao da je zamalo umrla. Tako je moguće da, kada osoba zaista umre, njegove kvantne informacije potpuno napuštaju telo u vidu duše i nastavljaju da postoje u vantelesnom obliku negde u univerzumu – objasnio je doktor Hamerof.

 Duša u oku
Mnogi naučnici godinama su pokušavali da dođu do teorije kojom bi se moglo objasniti postojanje ljudske duše i otkriti gde se ona zaista nalazi.

Tako su psiholozi sa Univerziteta Jejl tvrdili da je ona smeštena u ljudskom oku ili oko očiju. Oni su sproveli istraživanje u kojem su velikom broju volontera prikazivali fotografije likova iz crtanih filmova, a na svakoj slici nalazio se mali objekat na različitim pozicijama na telu (blizu glave, torza ili nogu), ali uvek na istoj razdaljini.

Hipoteza naučnika bila je da će ljudi doživeti objekte bližim ako se nalaze kod duše. Većina je izdvojila fotografije na kojima je objekat bio kod očiju, pa su istraživači zaključili da se kod čula vida, a ne u mozgu, nalazi duša.

kurir-info.rs

---

 NAĐENO NAUČNO OBJAŠNJENJE PSTOJANJA DUŠE

Američki anesteziolog, doktor Stjuart Hamerof iz Arizonskog univerziteta predočio je naučnu teoriju koja potvrđuje postojanje života posle smrti i besmrtnosti duše. Prema njegovim rečima, kada ljudsko srce prestaje da kuca, informacija koja se čuva u velikom mozgu ne nestaje, već nastavlja da se širi u kosmosu. Kada lekari vraćaju čoveka u život, ta kvantna informacija koja lebdi u kosmosu se vraća u telo, i zato je čovek svestan neobičnog iskustva. Prema mišljenju naučnika, ova terija objašnjava činjenicu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt spominju „belo svetlo“ ili „tunel“ kojim su prolazili.

serbian.ruvr.ru

---

Ovo su saznanja i tvrdnje naučnika.

Nenaučno, od vajkada, često pominjana, opevana,  nevina, prodana, sitna, velika, prosta, plemenita, zalutala, izgubljena, prokleta, pokvarena, obojena, pojedena, poklanjana…

No, može li ona, duša, biti – odaslana?

  Bora*S

---

A ŠTO TI JE, JELEK RASKOPČAN…

TAMOiOVDE______________________________________________

JELEČENCE TESNO, KOŠULJICA TANKA…

Radmila Dimić

„A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?

S kime si se zavadila, ubio te dan?“

„Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;

mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,

a u snu mi doš’o dragi, mio srcu mom.

Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,

a u nedra ruke pruža da se poigra.

 Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.

Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!

Zaspala sam tiho, mirno,  buran beše san,

na grud’ma mi pršte jelek slabo izatkan.“

  Radmila Dimić

---

LEPOTE JELEKA

JELEK je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je nošen u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima.

Obično su se koristili materijala kao što su pliš, sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, traćice, ukrasi kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci ali ukrašene sa manje ukrasa i detalja.

MOŽE I PREKO KOŽE…

Lidija Kocić, predstavnica Srbije na takmičenju za Mis univerzum 2010. u Las Vegasu, prilikom predstavljanja kandidatkinja, pojavila se u stilizovanoj srpskoj narodnoj nošnji u kojoj je izazvala veliku pažnju prisutnih.

Kao i većina drugih nacionalnih kostima i srpska nošnja je za ovu priliku prilagođena, tako da naša devojka u njoj izgleda što privlačnije.

Ono što je najprepoznatljivije – jelek, dukati, crni pliš i zlatni vez – iskorišćeni su na najbolji način.

izvor:vikipedija/vesti online/

---

---

priredio: Bora*S

---

 

 

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20