PROBUDI SE
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.
Foto ilustracija Bora*S
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Duško Trifunović
(…)A krst ima mnogo značenja.
Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!
Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!
Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!
Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)
Izvor: srodstvopoizboru
________________________________________________________________________________
NUNAVIKA-Neobičan krater pun je kristalno čiste vode i vidljiv iz svemira
Neobičan krater čije ime na jeziku lokalnog stanovništva u Kanadi znači „gde se tlo podiže“ prepun je kristalno čiste vode i vidljiv je iz svemira.
Foto: YouTube Screenshot
Priča o ovoj neobičnoj rupi u tlu, koja je gotovo savršenog kružnog oblika, počinje u doba pleistocena, kada su Zemljom hodali mamuti, mastodonti, sabljozubi tigrovi i gliptodonti.
Krater je nastao kada je meteor udario u Zemlju pre oko 1,4 miliona godina, a danas je jezero čiji bazen spada u najstarija jezera zapadne hemisfere, o čemu svedoče slojevi sedimenta i fosili stari više stotina hiljada godina.
Ovo jezero, nazvano Pingualuit, sadrži izuzetno čistu vodu – njegov nivo saliniteta iznosi manje od 3 ppm, toliko čistu da ono spada u najčistija jezera na svetu i da se s površine može videti i do 35 metara.
Pored toga, ono je duboko oko 400 metara, što ga čini jednim od najdubljih jezera Severne Amerike, a njegov obod se uzdiže čak oko 160 metara iznad okolnog zemljišta. Zbog toga je sam krater dobio ime Pingualuit, što na jeziku Inuita znači „gde se tlo podiže“, a ovaj narod je dugo znao za njegovo postojanje, pre svega zbog vode tako čiste da su ga, između ostalog, nazvali i Kristalno oko Nunavika.
Zanimljivo je i da Pingualuit nema pritoke i da vodu dobija isključivo zahvaljujući padavinama, a gubi je isključivo isparavanjem.
Izvor: b92.net/Fokus
________________________________________________________________________________________
U Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.
Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu
U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.
Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.
A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.
„San“ Alesandro Alori
To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.
Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.
Mikelanđelo je bio usamljen
Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.
Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.
Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“
Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.
Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.
Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.
Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer
Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.
Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.
„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.
Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.
Zvezda renesanse i svih vremena
Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.
„Ležeća“ skupltura Henrija Mura
Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.
Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.
Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.
Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.
Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.
Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de
_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
LEPENSKI VIR
Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)
Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom.
Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.
Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.
Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.
Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima više.
Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta, Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.
Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.
Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.
On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.
Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.
Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:
Začetak pismenosti?
Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.
Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.
Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.
Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.
Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :
TAMOiOVDE____________________________________________
SATENSKI STIHOVI
Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić
UZDAH
Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.
Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.
Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.
Satenske riječi..
Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.
„Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.
A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.
„Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.
Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________
Toutatis će nam se ukazati preko teleskopa 12.12.2012.
Veliki asteroid “4179 Toutatis” približava se Zemlji i očekuje se da će 12. 12. 2012. godine proći tik pored naše planete.
Sa svojih 4,46 kilometara dužine i 2,4 kilometra širine on je jedan od najvećih asteroida koji nam se približio, mada je pojam blizine relativan, jer će nas Toutatis ipak zaobići na oko 6,9 miliona kilometara, što je oko 18 puta veća razdaljina od one koja deli Zemlju i Mesec.
Za vreme svog prolaska asteroid će biti vidljiv običnim teleskopom.
On kraj Zemlje prolazi na svake četiri godine, a s obzirom na to da se njegova kretanja prilično temeljno prate, zaključeno je da neće predstavljati nikakvu opasnost za Zemlju još narednih šest vekova.
Asteroid je prvi put uočen još davnog 10. februara 1934, kao objekt 1934 CT. Naučnici ga željno iščekuju jer će preko načina njegove rotacije pokušati da otkriju njegov sastav i dobiti bolji uvid u početke Sunčevog sistema, prenosi National Geographic. trojka.rs
____________________________________________________________________________________________________________________________________
„TOUTATIS” NIJE OPASAN
– “Toutatis” bi izazvao razarajuće posledice, ukoliko bi udariao u našu planetu, a verovatno i istrebljenje ljudske civilizacije – smatraju naučnici sa Planetarnog instituta nauka. – Srećom, ne postoji verovatnoća za tako nešto.
Veruje se da je asteroid koji je pao na zemlju pre 65 miliona godina, posle čega su nestali dinosaurusi bio širok nešto više od 9,5 kilometara.
TAMOiOVDE 