OVA IGRA DUGO TRAJE…

tamoiovde-logo

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

Ilustracija: Igra,ulje na kartonu/ Bora*S

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

Vasko Popa


 

ŠOPENHAUER: „PAZITE ŠTA, KADA I KAKO!“…

tamoiovde-logo

Pazite šta i kad mislite!

’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete

night_and_day_1920x1200_by_seph_the_zeth-d3idke2Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…

Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.

Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.

random-night-dreams-butterflies-1Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.

Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.

A zašto je to tako?

Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti  i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.

forest-pond1Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.

Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.

Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.

Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.

slenderman-11Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.

Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.

Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!

Čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=555XMqqDYtU

Pročitajte još: INTERVJU SA PLATONOM: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

AKO STE UMORNI OD SVEGA…

tamoiovde-logo

Svi se umaramo, i ne samo u fizičkom smislu, tako, da ponekad, ostajemo bez snaga. Imamo želju odustati od svega, predati se, okrenuti se od celog sveta. Ali, to svakako, nije izlaz.

Pročitajte ovaj tekst, koji će pomoći da na umor pogledate malo iz drugog ugla. Duboko udahnite, čitajte i delujte.

slikaSvet u kojem živimo, veoma iscrpljuje. On nije zahvalan. Umorni ste, čak i od toga što živite u njemu.

Umorili ste se jer previše volite, brinete, dajete se svetu, koji ništa ne pruža zauzvrat.

Umorili ste se od neizvesnosti. Od monotonije svakodnevnog života.

Nekada ste bili puni svetlih nada, optimizam je nadmašivao cinizam, bili ste spremni davati iznova, i iznova. Ali, slomljeno srce, neispunjeno nekim obećanjem, neuspeli planovi – sve vas je to, postepeno, vraćalo sa nebesa na zemlju.

Svet nije uvek bio dobar prema vama, i gubili ste više, nego što ste dobijali, a sada više nemate nikakvu inspiraciju da to ponovo pokušavate…

Istina je da smo svi umorni. Svako od nas. Nakon određenih godina, svi smo sve više armija slomljenih srca i bolnih duša, koji očajno traže harmoniju.

Želimo više, ali previše smo umorni da tražimo. Ne sviđa nam se gde se sada nalazimo, ali suviše smo uplašeni da počinjemo nešto ispočetka. Treba da preuzmemo rizik, ali bojimo se da se sve oko nas može, jednostavno, raspasti. Na kraju krajeva, nismo sigurni koliko puta ćemo moći početi sve iznova.

Umorni od igara, koje igramo, laži koje pričamo, nesigurnosti koju pružamo jedni drugima. Mi ne želimo stavljati masku, ali i ostajati naivnim budalama, takođe, nam se ne sviđa. Preostaje nam da igramo mrske uloge i pretvaramo se, jer nismo sigurni u svoj izbor.

Znam koliko je teško nastavljati nešto raditi, i pokušavati preduzimati nove i nove akcije kada su mentalne snage na izdisaju. A oni optimistični ideali, negovani nekada, sada izgledaju beznadežni i glupi. Ali, evo šta ja predlažem, kad ste već toliko blizu predaji: napravite još jedan pokušaj, poslednjim atomom snage.

Mi mnogo više volimo život, nego što možemo da zamislimo, i to je neosporna istina. U stanju smo da dajemo više ljubavi, više nade, više strasti, nego što dajemo sada. Želimo momentalne rezultate, i predajemo se, ako ne vidimo efekte. Osećamo razočarenje zbog nedostatka povratne informacije, i jednostavno, odustajemo od svih pokušaja.

Shvatite da niko od nas ne može biti inspirisan svaki dan. Svi se mi iscrpljujemo. Svi mi padamo u razočarenja. Svi se umaramo. Činjenica, ako ste na izmaku snage i umorni ste od života, uopšte ne znači da stojite u mestu.

Svaki čovek, kojem ste se ikada divili, barem jednom je osetio poraz u potrazi za svojim snovima. Ali, to ga nije sprečilo da ostvari svoje ciljeve. Ne dozvolite sebi da odustanete bez obzira šta god da ste radili, da li su to svakodnevni rutuali, ili pak, realizacija grandioznih planova.

Kada ste umorni, krećite se polako.

Krećite se mirno, bez žurbe. Ali ne zaustavljajte se. Umorni ste iz sasvim objektivnih razloga. Umorni ste, jer mnogo toga želite da radite i menjate. Umorni ste, zato što rastete. I jednom, ovaj rast moći će vas zaista nadahnuti.


Izvor:suspesnazena

_________________________________________________________________________________________

 

KAKO SAM LEPO UMORNA…

tamoiovde-logoSUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

super-zenaZaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

DAČA ODSLIKAVA SAMU DUŠU RUSIJE…

tamoiovde-logoRusko leto

Dača odslikava samu dušu Rusije, kao i njenu kulturološku podeljenost.
images-2012-07-rusko_leto_aps_472902522U Rusiji svako ima svoju priču o dači. Ta priča može biti o nekom sećanju iz detinjstva, poput igranja loptom do kasnih sati zahvaljujući suncu koje kao da nikada ne zalazi, skupljanja šišarki od kojih miriše vatra za samovar ili plivanja u ledenom jezeru oivičenom zelenim vrhovima smreke.

Može biti i pomalo romantična – prva ljubav koja uvene sa godišnjim dobom ili procveta u brak. Ili neka dirljiva pripovest, čak priča o izbavljenju. Jedna starija žena priča kako je došla kući sa posla i zatekla muža u krevetu sa svojom najboljom drugaricom. Izbacila ga je napolje. Penzija se bližila, ostala je bez muža i pitala se šta sada da radi. Odgovor je bila dača koju je kupila za petsto rubalja, sa obližnjom šumom u kojoj je mogla da skuplja pečurke, sa jezerom i baštom. „Ta dača mi je spasila život”, kaže.

Poneka priča je protkana tugom, koja se prelama kroz prizmu tragične istorije Rusije. Nakon što se baka Natalije Ivanove, u to vreme mlada udovica sa dvoje dece, ponovo udala, njen novi suprug je kupio daču blizu Moskve. Kada je on nestao u staljinističkom logoru, ona je ostatak svog života provela u dači. „Nikada ništa nije sadila, čak ni cveće – svuda samo trava, koja je sve više bujala”, priseća se Natalija, moskovska spisateljica i urednica. „Fotografija iz detinjstva pokazuje da je trava bila znatno viša od mene.”

Slatka ili gorka, vesela ili mračna, priča se uvek odvija tokom leta. Uostalom, dača je letnjikovac.
I Boris Vješnjikov ima priče u vezi sa dačom. To su muške priče, sa prizvukom razmetanja. Jednom se suočio sa grupom tinejdžera koji su pili i puštali preglasnu muziku sa muzičkog uređaja u njegovoj naseobini sa dačama u blizini Valdaja, grada na severozapadu Rusije. „Pokupio sam ih nekoliko i pobacao u jezero. Fizička sila je jedini jezik koji oni razumeju.” Drugi put je jedan nabildovani tupan prekršio pravila ponašanja tako što je pustio svog psa da pliva u jezeru. „Pozvao sam svog zeta, rvača. I problem je rešen.”

Kada nije u dači, Boris taksira. Jednog dana, dok jurcamo putem, pokazuje mi kanal pored kojeg „dačniki” iz velikih gradova otvaraju vrata svojih automobila i izbacuju smeće. „Tako je u Rusiji danas”, gunđa. Ali Boris ima plan. Namerava da postavi nadzornu kameru kako bi uhvatio prestupnike.

Do tog momenta je Boris, šezdesettrogodišnjak ledenoplavih očiju, sa stomakom koji izgleda kao da je progutao košarkašku loptu i gomilom košulja s kratkim rukavima i tropskim motivima tipičnim za Maui, a ne za Moskvu, za mene bio samo Boris taksista. Sada otkrivam njegov drugi identitet. On je i predsednik Boris, preopterećeni vođa Njercija, zajednice od oko hiljadu dača u Valdaju.

Borisovo kraljevstvo, carstvo dača, ruski je fenomen. Svaki treći Rus poseduje daču. U moskovskoj oblasti, gde ih ima oko milion, petak veče označava početak dača-špica, u kom zakon inercije nalaže da auto zaustavjen u dača-saobaćaju ostaje da stoji veoma dugo.

Dača se kroz rusku kulturu neprekidno provlači još od vremena kada je Petar Veliki delio svojim dvoranima zemlju na periferiji Sankt Peterburga (reč „dača” je izvedena iz ruskog glagola „dati”). Dača je pozornica na kojoj se odvija drama (ili komedija) ruskog leta. Leto je u Rusiji dragoceno i kratko; zima, beskrajna. Period vegetacije u tajgi oko Sankt Peterburga traje kratka četiri meseca. U zapadnoj Evropi on se proteže na osam i više meseci. Petina Rusije je iznad arktičkog kruga. Više od polovine te teritorije je neprekidno okovano ledom. Dolazak proleća, a potom i leta, predstavlja neku vrstu bajke. Tlo se raskravljuje, a i duša.

Zajednica dača je Rusija u malom, sa njenim pričama o ljubavi, gubitku i patnji, trvenjima, sa suprotstavljenim pričama od kojih svaka deluje kao istinita, dok prave „istinite priče” zapravo nema, i sa potocima votke i prilikama za korupciju. (Opštinske vlasti nezakonito prisvajaju imanja i prodaju ih preduzimačima koji ih cepkaju i prave na njima dače.)

Dača je mesto za umovanje, kontempliranje o životu, za zabavu, za negovanje porodičnih i prijateljskih odnosa, a u skorije vreme je postala simbol upadljivog, prekomernog troškarenja ruskih skorojevića. Ona je pokazatelj promene sistema vrednosti u Rusiji, ali istovremeno slavi vrednosti koje ostaju nepromenjene.

Borisova dača je, poput mnogih u Valdaju, zapravo baštenska parcela sa kolibom. Ovakve parcele, prvobitne veličine od šest sotki (0,06 hektara), potiču iz sovjetske ere, iz programa raspodele zemljišta koji je omogućio Rusima da izdrže posleratne nestašice hrane koje su dodatno bile pogoršane katastrofalnim posledicama centralizovanog upravljanja poljoprivredom. Privatizacija iz 1990. godine omogućila je vlasnicima da kupe zemlju i da se prošire preko šest sotki, ali je krajolik ostao zbrka priljubljenih boravišta. Pri dekorisanju dača vlasnici pokazuju naklonost prema zastarelim kalendarima, rasparenom keramičkom posuđu, slikama medveda u šumi i čipkanim zavesama koje vise na ulaznim vratima kao odbrana od komaraca.

Na suprotnom kraju ovog spektra nalaze se kotedži (vikendice), kako zovu „dvorce” koje su sagradili novopečeni ruski bogataši, supertrošadžije postkomunističke ere. Mnoga naselja sa tim nabudženim letnjikovcima – ima ih oko pet stotina oko Moskve – istisnula su tradicionalne dače i ponekad postaju primarna prebivališta. „Oligarsi odu do Loare, vide dvorce i kažu: ’Treba mi jedan ovakav’ ”, sarkastično primećuje Konstantin Kovaljov Slučevski, lokalni istoričar. Enterijeri naginju ka ranom Las Vegasu: mermerni stubovi koji ništa ne podupiru, pozlata debela kao maskara neke animir-dame. Okolo su visoki zidovi od kamena ili cigle, ponekad sa puškarnicama, koji kao da treba da omoguće strelcima da ispale zapaljene strele na svakog seljaka dovoljno glupog da pokuša da uđe unutra. „Njihovi vlasnici nemaju duše”, primećuje tužno Konstantin.

U Valdaju nema mnogo predimenzioniranih kotedža, ali tu je dača koju koristi predsednik Rusije Vladimir Putin, koji s vremena na vreme svrati helikopterom. Boris uporno tvrdi da tokom Putinovih poseta ronioci patroliraju jezerom ispred zdanja, koje ima tursko kupatilo, rusku banju, kinesku čajdžinicu i finsku saunu. To je možda istina, pa opet, možda i nije. Nije lako znati kada Borisa, koji veruje u anđele, a na svom levom ramenu ima tetovažu koja prikazuje đavola kako svira gitaru, treba shvatati ozbiljno.
Ponos Valdaja (od 16.000 stanovnika) njegov je nacionalni park površine 160.000 hektara. Teren, blago brdovit, prekriven brezama i istačkan sa 200 jezera, prostire se preko rečnog sliva koji napajaju dve velike reke: Dnjepar i Volga. Hladan, zelen, tih, predstavlja idilično utočište od gradske vreline. Prema neformalnom popisu na osnovu prodaje hleba, leti se populacija udvostručava.

Iako je od Moskve ka jugu udaljen samo oko 365 kilometara i 290 kilometara od Sankt Peterburga ka severu, ta dva grada, ako se Valdaja pita, mogu biti i na Mesecu. Na „dačnike” iz velikih gradova se gleda kao na vanzemaljce koje je najbolje izbegavati, kao što je, kada se prolazi šumom, najbolje izbegavati koprive koje žare. Iako mislim da greši, Boris tvrdi da samo ljudi iz grada zagađuju njihovu okolinu; lokalci nikada ne bi bili tako nehajni.

U pitanju su kulturološke razlike, kaže Maksim Semjonov, urednik Valdajskog nedeljnika. „Prošlost našeg sela je još uvek prisutna. Naša prva višespratna zgrada je sagrađena tek pre četrdeset godina.” Ljudi iz grada, objašnjava Maksim, daču smatraju mestom za opuštanje. „U Valdaju se dača povezuje sa naporanim radom i ozbiljnim baštovanstvom.” Nadežda Jakovljeva, žena umilnog glasa i nežnih crta lica koja vodi lokalni muzej, pruža još dokaza. Ona pokazuje fotografiju izleta Moskovljana u Valdaju iz 1839. godine. „Sa francuskim vinom i sendvičima”, kaže žalosno. Hoće da kaže da navike i stavovi današnjih Moskovljana nisu ništa bolji. „Ne hrane se zdravo. Oni leže u ležaljkama za ljuljanje i ne brinu o lošem vremenu kao mi. U njihovom povrtnjaku, zvanom supermarket, uvek će biti plodova.”

U Borisovoj zajednici Njerci oko trideset odsto od hiljadu dača je u vlasništvu ljudi iz Sankt Peterburga ili Moskve. „Oni imaju agregate i pumpe”, kaže sa primesom zavisti Raisa Stepanova, knjigovođa u penziji. Ona nema ni jedno ni drugo. Po pravilu, dače nemaju tekuću vodu i struju. Raisina mala drvena dača, ofarbana u tri nijanse žute, stoji tik pored jedne breze. Pre bi se reklo da se oslanja na nju. Iza je poljski ve-ce.

Reč-dve o pravilima oblačenja u naselju dača u Valdaju: žene favorizuju dvodelne kupaće kostime koji izgledaju kao da su iz pedesetih, samo izbledeli, ili pamučne kućne haljine, a muškarci spido gaćice, ponekad uparene sa gumenim čizmama. (Zašto muškarci u Rusiji nose spido kupaće? „Ne znam, ali je to tako ruski”, kaže Melisa Koldvel, socijalni antropolog na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu. „Jednom sam umalo oslepela tokom šetnje kroz jedan sanktpeterburški park suočivši se sa onim što mi je delovalo kao da su hiljade sredovečnih muškaraca izašle da se sunčaju u svojim spidovkama.”)

Nina Marmaševa, Raisina najbolja „letnja” drugarica, pridružuje nam se na letnjoj supi zvanoj šči, spravljenoj sa kiselim zeljem. Nina, snažna žena s kosom boje paprike, me nije zagrlila – pre bi se moglo reći da me smrskala privivši me na svoje grudi. Na stolu se pojavljuju čašice. Raisa ih puni domaćom rakijom. Uskoro su žene veselo pripite, a Nina tumara po Raisinoj bašti i počinje da skida bube zlatice sa lišća krompira.

Teško je reći da li Raisa svoju baštu obrađuje zato što voli baštu ili zato što jednostavno voli da radi. Raisa, kojoj je 68 godina, pravi đubrivo iz komposta, navodnjava biljke kofama vode iz bunara, a svoje prinose vuklja kući u cegerima, autobusom. Kada se leto okonča, ima više od 200 tegli zimnice. „Svake godine kažem da je bilo dosta, da neću više da sadim. Ali onda, na proleće, ipak posadim.”

„Pa zašto ne usporite malo?” predlažem. „To ne deluje baš preterano opuštajuće.”

„Mene opušta” , kaže Raisa.

Ali za različite generacije dača ima različito značenje. Nedavno je njena kćerka, koja ima dvoje dece, kupila kuću u gradu. „Muči se”, kaže Raisa. „Ponudila sam da prodam moju daču da joj pomognem.”

„Ne, ne možeš da je prodaš”, odlučno je rekla njena ćerka. „Ako ništa drugo, još uvek mogu da dođem ovamo sa decom da ih odvedem na kupanje.”

images-2012-07-ruske_dace_aps_662539414U Valdeju je Josif Staljin imao tajnu daču koju verovatno nikada nije koristio. Jedna priča kaže da je ovaj paranoidni diktator bacio pogled na daču – poznatu kao objekat broj 201 – na kraju pustog puta na kraju poluostrva i rekao nešto poput: „Ne pada mi na pamet da odsedam u toj mišolovci.” Ali istoričarka Valdaja, Galina Zimina, pretpostavlja da Staljin, koji je imao dvadeset drugih dača širom Sovjetskog Saveza, jednostavno nije stigao da tu odsedne. „Znaćemo kada nam bude dostupno više dokumenata iz Staljinovih arhiva”, kaže ona.

Staljin je 1935. godine naredio da se izgradi kolonija dača za pisce u mestu Peredelkino, u blizini Moskve. U sovjetska vremena predstavnici političke i kulturne elite bili su nagrađivani kućama na selu. Umetnici, partijske vođe, čak i kosmonauti, imali su svoje letnjikovce. Dača je predstavljala šargarepu, kontrast gulagu, koji je bio štap. „Peredelkino je bio Staljinov način da drži pisce pod kontolom”, kaže istoričar Konstantin. „Mogao je sve da ih drži na oku na jednom mestu.”

U radnoj sobi na drugom spratu svoje dače, u zelenoj hladovini Peredelkina, Boris Pasternak je napisao roman „Doktor Živago”, za koji je 1958. godine osvojio Nobelovu nagradu. Prihvatio ju je. „Ponosan, zapanjen, zbunjen”, napisao je Švedskoj akademiji. Sovjetska država je mislila drugačije. Žestoka kampanja protiv njega, mogućnost izgnanstva, pretnja porodici (tajna policija je opkolila njegovu daču) prisilila ga je da je se odrekne. Može se samo zamisliti njegov bol. Zguren, prekriven blatom, obrađivao je svoj vrt u Peredelkinu. „Priroda ga je vratila u život”, kaže kustos njegove dače, Irina Samohina. Njegova kapa od tvida, karirani šal i crni ogrtač još uvek vise na zidu, kao da se upravo vratio iz šetnje. Pasternak je voleo da pešači preko polja u blizini svoje dače, naročito preko onog koje je vodilo do crkve u kojoj se molio. Danas je to polje prekriveno novosagrađenim kotedžima.

„Njerci nije jednostavan skup vikendica”, kaže mi predsednik Boris dok sedim na tremu njegove dače diveći se pogledu na jezero. Njegova snaja, koja suši beli luk, donosi nam tanjir pržene ribe, seckani krastavac i krompir posut mirođijom iz bašte. Ne nahraniti gosta u ruskoj dači nezamislivo je.

„Njerci je porodica”, kaže on. „Kad moj komšija tuguje, tugujem i ja. Kada sam ja veseo i on je.” Ponavlja uobičajenu frazu: „Nema sukoba. Svi se dobro slažu.” Prilično istinito, mada sitne zađevice koje nagrizaju dobrosusedske odnose kapnu povremeno kao voda iz slavine. Za razliku od utvrđenih dača iz moskovskih predgrađa, Njerci je zajednica sa niskim ogradama ili bez njih, ali međe imanja su ipak bitne. Teško dačniku čija loza krastavca odluta centimetar na javni prostor ili na susedno imanje.

Kada se razgovor okrene ka Katji, komšinici Raise Stepanove, nastupi blago zahlađenje. Katja živi pored staze koja vodi do jezera Njerci. „Njena bašta se neprestano sve više približava jezeru”, žali se Raisa. „Samo sebe može da krivi ako joj pogaze useve.” Zagrebite po nesuglasicama i odmah ćete naići na pitanje međa. Kada je potrebna arbitraža, Boris nastupa sa stubom za premer kako bi mapirao parametre spora.

Koja je kazna za prekršioce?

„Globa”, kaže Boris. „Ali hajde probaj da nađeš nekoga ko će da plati globu.” Lice mu se smrkava. Boris bi rado da neko drugi preuzme neplaćeno mesto predsednika naselja, ali niko neće time da se bavi.
Za Ruse zemlja je sveta, gotovo mistična, što predstavlja nasleđe paganskih verovanja i seljačke tradicije. Filozof Nikolaj Berđajev je taj odnos nazivao „religijom grude”. Dača pruža priliku da se zaroni u tu grudu i da se bude bliže prirodi. „Pred kraj dana ja sam umorna i pod stresom”, kaže mi jedna žena iz Valdaja.

„Odem u baštu, dodirnem zemlju i loše stvari nestanu.”

U junu zemlja rađa krastavce i mirođiju, kao i bundevu, grašak i mladi luk. Jul je rezervisan za bobičasto voće: crne, crvene i bele ribizle, borovnice, kupine, maline, ogrozd i divlje jagode finog mirisa koji podseća na leto čak i više od smolastog, oporog mirisa bora. Avgust donosi pečurke (za blagu kišu kažu da je ona „od koje rastu pečurke”): cenjeni bjeli, ili bela pečurka i bolete, koje rastu blizu breza i mogu da se suše. I krompir – uvek krompir. Valdajska bašta je nezamisliva bez njega, mada je jeftiniji kada se kupi nego kada se gaji.

Galina Jerceva, ekonomista u gradskoj upravi, gaji krompir sa porodicama svojih sinova i zetom. „Zašto? To nam je u krvi”, kaže ona. Sugerišem da je to možda genetsko sećanje povezano sa gladnim vremenima, poput onog posle Drugog svetskog rata kada su ljudi prebirali po poljima u potrazi za trulim krompirima da bi ih mešali sa korovom i pravili brašno. Galina se slaže. Njena šestogodišnja unuka se igra u bašti. Pitam da li ona ima ikakvu sklonost ka gajenju krompira. „Teško”, odgovara Galina.

Uzgajanje hrane možda je i instikt koji se prenosi sa generacija na generacije koje su znale za težak rad, ali nastupa mlađa generacija koja nema ni takvo sećanje, ni takvo interesovanje. „S obzirom na to da je privreda jaka, mislim da će u budućnosti dača biti samo investicija i da će služiti za zabavu, a ne kao izvor hrane”, kaže Tatjana Njefedova, istraživač sa Instituta za geografiju u Moskvi. I dok dača od savršenog mesta za savesno dirinčenje u sovjetskoj eri prerasta u utočište za čistu zabavu, dekorativne stvari zauzimaju mesto praktičnih: cveće umesto krompira, gipsani patuljci umesto luka.

U sovjetska vremena dača je bila i mesto za beg iz zajedničkih stanova. U svetu u kome reč „privatno” nije postojala u rečniku i u kome su stanovi pregrađivani draperijama, a ne zidovima, dača je pružala priliku da se malo odahne i pobegne od znatiželjnih očiju. „Dača nema adresu”, kaže Konstantin. „U detektivskim filmovima kriminalac se uvek krio u dači, gde nisu mogli da ga pronađu. Dača je predstavljala slobodu.”

Sada kada je Gvozdena zavesa pala i kada mogu da putuju gde im je volja, Rusi su otkrili i svet izvan dače. Godine 2011. tri puta više Rusa je putovalo u inostranstvo na letnji odmor nego 1997. godine. „Kada je naša kćerka bila mala, dolazila je u daču”, kaže Tatjana. „Sada više voli Hrvatsku.” „Lepo je otići, ali kod kuće je najbolje”, kaže ruska poslovica. Ponekad nam je potrebno da se malo distanciramo da bismo cenili ono što nam je pri ruci. Hoće li prosperitetnija i ka svetu otvorenija generacija mladih Rusa prihvatiti ovaj koncept i negovati domaćinske dače svojih roditelja? Naravno, Boris, koji dobro poznaje Njerciji, ima priču i o tome.

Jednoga dana njegova tridesetogodišnja ćerka Vladislava došla je da, nakon putovanja u inostranstvo, poseti dom. „Ona putuje svuda”, kaže Boris. „Egipat, Italija, Turska.” Ovog puta, Vladislava, koja radi u reklamnoj kompaniji i živi u Sankt Peterburgu, otišla je u udobnu, uređenu Švajcarsku. Ali Vladislava se zasitila švajcarke perfekcije. Sada čezne za porodičnom toplinom razbarušenog i neuređenog Njercija. Sedi na tremu porodične dače i zuri u spokojni, zeleni oval jezera Njerci. Ljudi se opruženi sunčaju na napola potopljenim dokovima, čija je površina ispucala od zimskog leda. Lokvanji plutaju poput žutih krunica. „Ženevsko jezero”, kaže ona ponosno, „pa to je samo bara.”
AUTOR: Keti Njumen

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logoSUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

the_persistence_of_memory_1931_salvador_dali

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić: Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________

SINDROM IZGARANJA…

tamoiovde-logo1Radi, radi, pa o’ladi

Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…

izgaranje-na-poslu.gifNe valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.

Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.

Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.

Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.

Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.

Pratimo Evropu

– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.

Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.

U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…

Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?

– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.

– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.

S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.

Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…

Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.

Odmor u službi rada

Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.

A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.

– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.

Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.

– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.

– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.

Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.

Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________________

AŽDAJE IZ KLIMA UREĐAJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Iako se klima uređaji nameću tokom vrelih letnjih dana kao nešto bez čega se ne može, ipak treba da budete na oprezu i da posebno vodite računa o njihovoj higijeni. U suprotnom možete poprilično da ugrozite svoje zdravlje

040262

Aždaje iz klima uređaja/Foto:Ilustracija

Usled paklenih vrućina koje slede tokom jula i avgusta, gotovo da ne postoji domaćinstvo koje neće zavisiti od klima uređaja.
Ipak, mnoga istraživanja potvrđuju da klima, ma koliko vas spašavala od pakla, nipošto nije vaš prijatelj. Štaviše, može da ima vrlo negativne posedice po vaše zdravlje ukoliko se ne čisti redovno.

U klima uređajima žive mnoge bakterije i mikroorganizmi, a među njima se kao najopasnija izdvaja bakterija legionela koja može da bude čak i fatalna po život. Ona se razvija i množi u uređajima koji se ne održavaju na pravi način, a simptomi legionarske bolesti koju izaziva ova bakterija su slabost, malaksalost, bolovi u mišićima, povećana telesna temperatura na čak 39 stepeni, kašalj, ali bez iskašljavanja.

040263

Rashlađivanje/Foto:Ilustracija

Najugroženiji su ljudi koji imaju problema sa respiratornim organima, mala deca, hronični bolesnici, alkoholičari i starije osobe. Oni izuzetno osetljivog i slabog zdravlja mogu čak i da umru od ove bolesti, ali ako se otkrije na vreme, u tom slučaju se uspešno leči antibioticima.

Na drugom jestu po opasnosti koja vreba od klima uređaja nalazi se koksaki virus koji je sve rasprostranjeniji među ljudima. Za ovaj specifični virus koji napada srce veruje da je u velikoj meri povezan sa sve češćim korišćenjem klima uređaja, iako ova veza zapravo nikada nije u potpunosti dokazana.
Ipak, klima uređaji su svakako pravo leglo zaraza koje vrebaju ukoliko redovno ne zovete servisera. Pravilno održavanje ovih veštačkih rashlađivača podrazumeva čišćenje na svakih godinu dana, a ukoliko živite u većem gradu i zagađenijoj sredini, onda održavanje podrazumeva čišćenje i do dva puta godišnje.

040260

Rashlađivanje/Rashlađivanje

Time ćete svakako izbeći fatalne posledice po vaše zdravlje, ali i one „blaže“, podjednako nepoželjne, poput rinitisa, sinuzitisa, konjuktivitisa, upale pluća i uva, pa čak i pogoršanja astme, iritacije sluznice očiju, nosa i grla, kašlja, jakih glavobolja, umora i manjka koncentracije.

Dakle, slobodno se rashlađujte, ali pre nego što sledeći put uključite klimu, obavezno proverite datum njenog poslednjeg servisa.

I imajte na umu da razlika između unutrašnje i spoljašnje temperature ne sme da bude veća od šest stepeni.
M.V.
Izvor:rtrs.tv/ Telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

SLAĐENJE DUŠE…

TAMOiOVDE________________________________

 Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“

Današnji Beograd ima malo istorijskih niti koje ga povezuju sa Knjaževinom Srbijom, iz ere ustavobranitelja.

TamoiOvde-bg-pelivan1 „Najslađa“ kopča savremene metropole i kasabe iz 19. veka nalazi se na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde je poslastičarnica „Pelivan“.

Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada.

Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna

Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu.

Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom.

– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. – Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.

– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“.

Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.

– Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.

TamoiOvde-bg-pelivan

Foto: Milena Anđela/ novosti.rs

Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije.

Kad je Bata zavodio red

POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone.

O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.

– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.

Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.

Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir.

Milenko Kovaćević/Novosti/nadlanu.com

__________________________________________________________________________________________

ZAPISANI I U ČITANKAMA

„NAVALI narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. U udžbeniku izdvajaju poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.(novosti.rs)

 

__________________________________________________________________________________________

Video prilog:studiob.rs

__________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

tamoiovde-logo

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

DSC_2831-300x199

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

dark_field_1

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

_________________________________

SEĆANJE NA BUDUĆNOST…

tamoiovde-logo

ODEĆA – OD KOPRIVA!

Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi  ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani

Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…

250px-Brennnessel_1

Foto:narodnatradicija.wordpress.co

 Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama…  Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.

Ali-to nije sve.

Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).

Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.

 PROTIVOTROV

A evo šta kažu pisani izveštaji…

TAMOiOVDE-DSC09356

Uniforme nemačkih vojnika
iz Prvog svetskog rata-
pgodite od čega su sašivene…

Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.

Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…

Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.

Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…

Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.

Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.

 A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM

TAMOiOVDE-DSC09358TIO

U Nepalu se tradicija predenja
i tkanja koprive nije prekidala

  A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.

Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.

Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.

Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.

„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.

Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.

A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.

Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…

U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.

 

DSC09357TIOKAKO PECKAJU

 Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.

 Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…

 Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.

Spomenka Milić/Treće oko, br.607 od 19.03.2013.

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

LJUDI KOJI TRČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA

305690_tarahumara-02_f

Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre

U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.

305695_tarahumaras1_ff

Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima

Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.  Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.

U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?

Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.

– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.

Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.

Tarahumarosi jačaju stopala od malena

305693_tarahumara-05_f

Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…

305692_tarahumara-04_ff

… Ili sasvim bosi

   Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu. Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.

Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.

Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti

305694_tarahumara-06_f

Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?

Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.

– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.

Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.

Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.

VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!

izvor:www.blic.rs

MOĆ MIŠLJENJA I MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu

max-neefOvaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo  i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica.

Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.

Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili.  Ovo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

 Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

/Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991) /

izvor: promenaideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

DOBRO DRVO, PRIČA O UMEĆU DAVANJA…

tamoiovde-logo

PRIČA ZA ČITAOCE SVIH UZRASTA …

Pre nego počnete sa čitanjem (dobro, može i nakon čitanja i razgovora sa sobom)- iskrenujte mi malo.

Prepisivanje nije dozvoljeno.  Šaputanje nije zabranjeno.

 Da li ste pronašli Komadić koji vam nedostaje? Čiji ste vi komadić? 

  Šta stoji na putu ka vašoj sreći?

Tragate li za novim kućnim ljubimcem (možda, jedan jeftin nosorog,  za promenu)? 

Kotrljate li se?

Ili ste možda, postali jedno Veliko O?

Bora*S

____________________________________________________________________________________________

 DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo…Dobro drvo,

Puno ljubavi

Za jednog dečaka.

Dečačić je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao popalo lišće.

I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj.

Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama i jeo njegove slatke plodove, jabuke.

Dobro drvo i dečačić ponekad bi se igrali žmurke i kad bi se umorio Dečačić bi zaspao u senci drveta.

Mali dečak veoma je voleo drvo… Zaista, voleo ga je i srcem i dušom.

I Dobro drvo bilo je srećno.

Ali vreme je neumitno prolazilo…                                                                

I dečak je odrastao.

 Dobro drvo sada je često ostajalo samo.

 A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: ”Hajde, Dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, i najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci.

I budi srećan.”

“Ali suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom”, odgovori dečak Dobrom drvetu.

“Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam…

Ali znaš, potreban mi je novac. Možeš li da mi daš malo para?”

“Žao mi je”, odgovori Dobro drvo, “ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke…

Ipak, Dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu…

Tako ćeš doći do para i biti srećan.”

I dečak se uzvera uz drvo i pobra njegove jabuke, i potom ih odnese sa sobom.

 I Dobro drvo opet se oseti srećnim.

 

Dugo je vremena opet prošlo i dečak se nije vraćao…

I Dobro drvo bilo je veoma tužno.

A onda, jednog dana, dečak ponovo stiže, i drvo radosno zašumori.

“ Hajde Dečače”, reče ono,

“ uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama…

I uživaj!”

 “ Nemam vremena za to, imam previše posla”, odgovori dečak.

Želim kuću u kojoj će mi biti toplo”, objasni on.

“ Želim da imam ženu i decu, i zato mi je potrebna kuća…

Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?”

“ Ni ja nemam kuću”, odgovori drvo.

“ U stvari, čitava šuma je moja kuća…

Ali evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.

I tako ćeš biti srećan.”

 

I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih.

I od njih sagradi sebi kuću.

 I Dobro drvo je ponovo bilo veoma srećno.

 

Još mnogo vremena prođe, ali dečak nije navraćao.

I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko srećno da je jedva bilo u stanju da reč izusti.

“ Hajde Dečače ” pozva ga drvo šaputavim glasom, “ dođi i poigraj se”.

“ Odveć sam star i tužan da bi se igrao”, odgovori dečak.

“ Ali želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki čamac?”

“ Pa poseci moje stablo i načini sebi čamac”, odgovori Dobro drvo.

“ Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde…

I da budeš srećan.”

 

I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta…

… i načini čamac i odjedri daleko, daleko.

 

I drvo je bilo srećno…

Ali ne i presrećno.

 

Mnogo je vremena minulo, i dečak se, najzad, ponovo pojavi.

“ Žao mi je, Dečače, dočeka ga drvo,

“ ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati…”

“ Znaš, ne rađam više jabuke.”

“ Zubi su mi se već odavno istrošili, i više ne mogu da jedem jabuke”, odvrati dečak.

“ Nemam više ni grana”, nastavi Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao ljuljati…”

Odveć sam star za takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama, primeti dečak.

“ Nemam više ni deblo”, reče Dobro drvo,

“ na kojima bi se mogao uzverati…”

“ Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću”, zaklima glavom dečak.

“ Žao mi je ”, uzdahnu Dobro drvo.

“ Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam…ali ništa mi više nije ostalo.

Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…”

“ Pa, više mi mnogo ne treba”, uzdahnu i dečak.

“ Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.”

“ U redu onda” odvrati Dobro drvo, istežući se što god mu je više bilo moguće,

“stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara.

Dođi, Dečače, i sedi.

Sedi i odmori se.”

 I dečak postupi kako mu bi rečeno.

 

I Dobro drvo se oseti beskrajno srećnim.

Shel Silverstein


Ako vam se dopalo, imate malo slobodnog vremena i nešto duše, vodim vas odmah OVDE :KOMADIĆ KOJI NEDOSTAJE/tamoiovde/______________________________________________