OVA IGRA DUGO TRAJE…

tamoiovde-logo

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

Ilustracija: Igra,ulje na kartonu/ Bora*S

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

Vasko Popa


 

ŠOPENHAUER: „PAZITE ŠTA, KADA I KAKO!“…

tamoiovde-logo

Pazite šta i kad mislite!

’Koristite se dobrim raspoloženjem, jer ono dolazi tako retko’ – J.V. Gete

night_and_day_1920x1200_by_seph_the_zeth-d3idke2Ma koliko imali vedre misli, čuvajte se jedne mogućnosti: Noću se one mogu iščašiti, izvrnuti, i na kraju preobratiti u tamnije misli! Ili ako lepše zvuči u – ‘plave đavole’! Uuu, misterija i magija! Ali zapravo baš i nema neke misterije…

Mislim da reči ‘plavi đavoli’ koristi Artur Šopenhauer, ali nemojte mi slepo verovati.

Govorim vam iz perspektive subjekta i ne insistiram na tome da je kod svih ljudi tako, ali ostavljam mogućnost da bi barem tako moglo biti.

random-night-dreams-butterflies-1Šopenhauer je smatrao da fantazija noću radi punim kapacitetom. Rezultat toga je pomućivanje razuma i moći suđenja.

Predmeti našeg mišljenja, a naročito oni koji se tiču ličnih stvari i egzistencije, noću mogu dobiti opasan izgled jer razum je taj koji misli racionalno, onaj koji dobro i zrelo rasuđuje. Ali, plavi đavoli… To su ‘prave’ aveti, strašila kao iz bajke za decu.

A zašto je to tako?

Noću je razum umoran, intelekt se prepusti, opusti  i spremi se za san. Svaki ulazak u san je mala smrt. Razmišljanja o teškim stvarima pred san su opasna. Fantazija uzima maha i uzburkava naša osećanja što dovodi do uzbuđenja. Ona prosto ne ume da sudi! Šopenhauer bi rekao da je noću duh malaksao.

forest-pond1Od noći stvari dobijaju crnu boju. Mrak nas čini pažljivim i plašljivim, pa će čak i ono što nam danju izgleda dobro, noću izgledati drugačije, kao u nekom čudnom ogledalu.

Zato je noć predviđena za san. San je, kao i noć, jedan događaj koji izopačuje misao.

Takođe, može se desiti da se trgnemo iz sna, da nam neka misao prođe kroz glavu, ali fantazija je već preuzme i načini je da izgleda genijalno, epohalno i prepametno. Naravno, to je obmana, jer ujutru sve nestaje i ta misao će nam izgledati kao maštarija i glupost. Umetnici možda ne moraju da budu oprezni jer je fantazija često na njihovoj strani. Maštarije plus kreativnost! Umetnik ume da kontroliše fantaziju, pored još mnogo faktora koji utiču na njegovu kreativnost i izraz.

Zato, pamet u glavu! Treba kontrolisati fantaziju i ne dozvoljavati joj da barata važnim mislima tokom noći u kojima vidi potencijalnu negativnost.

slenderman-11Sve one velike misli koje se tiču vaše ličnosti, intime, velikih odluka, egzistencijalnih pitanja, zaljubljenosti, posla…Njih ostavite za dan! Dan je beo, noć je crna. Prosto je k’o pasulj! Ništa ne osvetljava tako lepo i tako dobro kao Sunce. Prirodna svetlost daje razumu čistu moć rasuđivanja, mogućnost apstraktnog mišljenja.

Jutro je mlado, sve je sveže i vedro, tada smo jaki. Treba ranije ustajati, što meni naravno nikako ne polazi od ruke. Noć je starost i tada smo umorni, baš tako bi rekao Šopenhauer, i dodao da smo još zbog izmorenog duha u noćnim satima lakoverni i brbljivi.

Znajte, kad nastupi duboka noć lupkanje u našim ormanima može delovati kao da se iza njihovih vrata krije stepenište niz koje neko upravo silazi!

Čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=555XMqqDYtU

Pročitajte još: INTERVJU SA PLATONOM: OKUPAJTE SVOJU DUŠU I OBRIŠITE JE BELIM PLATNOM!

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

AKO STE UMORNI OD SVEGA…

tamoiovde-logo

Svi se umaramo, i ne samo u fizičkom smislu, tako, da ponekad, ostajemo bez snaga. Imamo želju odustati od svega, predati se, okrenuti se od celog sveta. Ali, to svakako, nije izlaz.

Pročitajte ovaj tekst, koji će pomoći da na umor pogledate malo iz drugog ugla. Duboko udahnite, čitajte i delujte.

slikaSvet u kojem živimo, veoma iscrpljuje. On nije zahvalan. Umorni ste, čak i od toga što živite u njemu.

Umorili ste se jer previše volite, brinete, dajete se svetu, koji ništa ne pruža zauzvrat.

Umorili ste se od neizvesnosti. Od monotonije svakodnevnog života.

Nekada ste bili puni svetlih nada, optimizam je nadmašivao cinizam, bili ste spremni davati iznova, i iznova. Ali, slomljeno srce, neispunjeno nekim obećanjem, neuspeli planovi – sve vas je to, postepeno, vraćalo sa nebesa na zemlju.

Svet nije uvek bio dobar prema vama, i gubili ste više, nego što ste dobijali, a sada više nemate nikakvu inspiraciju da to ponovo pokušavate…

Istina je da smo svi umorni. Svako od nas. Nakon određenih godina, svi smo sve više armija slomljenih srca i bolnih duša, koji očajno traže harmoniju.

Želimo više, ali previše smo umorni da tražimo. Ne sviđa nam se gde se sada nalazimo, ali suviše smo uplašeni da počinjemo nešto ispočetka. Treba da preuzmemo rizik, ali bojimo se da se sve oko nas može, jednostavno, raspasti. Na kraju krajeva, nismo sigurni koliko puta ćemo moći početi sve iznova.

Umorni od igara, koje igramo, laži koje pričamo, nesigurnosti koju pružamo jedni drugima. Mi ne želimo stavljati masku, ali i ostajati naivnim budalama, takođe, nam se ne sviđa. Preostaje nam da igramo mrske uloge i pretvaramo se, jer nismo sigurni u svoj izbor.

Znam koliko je teško nastavljati nešto raditi, i pokušavati preduzimati nove i nove akcije kada su mentalne snage na izdisaju. A oni optimistični ideali, negovani nekada, sada izgledaju beznadežni i glupi. Ali, evo šta ja predlažem, kad ste već toliko blizu predaji: napravite još jedan pokušaj, poslednjim atomom snage.

Mi mnogo više volimo život, nego što možemo da zamislimo, i to je neosporna istina. U stanju smo da dajemo više ljubavi, više nade, više strasti, nego što dajemo sada. Želimo momentalne rezultate, i predajemo se, ako ne vidimo efekte. Osećamo razočarenje zbog nedostatka povratne informacije, i jednostavno, odustajemo od svih pokušaja.

Shvatite da niko od nas ne može biti inspirisan svaki dan. Svi se mi iscrpljujemo. Svi mi padamo u razočarenja. Svi se umaramo. Činjenica, ako ste na izmaku snage i umorni ste od života, uopšte ne znači da stojite u mestu.

Svaki čovek, kojem ste se ikada divili, barem jednom je osetio poraz u potrazi za svojim snovima. Ali, to ga nije sprečilo da ostvari svoje ciljeve. Ne dozvolite sebi da odustanete bez obzira šta god da ste radili, da li su to svakodnevni rutuali, ili pak, realizacija grandioznih planova.

Kada ste umorni, krećite se polako.

Krećite se mirno, bez žurbe. Ali ne zaustavljajte se. Umorni ste iz sasvim objektivnih razloga. Umorni ste, jer mnogo toga želite da radite i menjate. Umorni ste, zato što rastete. I jednom, ovaj rast moći će vas zaista nadahnuti.


Izvor:suspesnazena

_________________________________________________________________________________________

 

KAKO SAM LEPO UMORNA…

tamoiovde-logoSUPER ŽENA, NAJVEĆA PATRIJARHALNA MEDIJSKA PREVARA: ,,KAKO SAM LEPO UMORNA“

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje. Uz to neprekidno se usavršava, organizuje humanitarne akcije, zdravo se hrani, vežba, i vodi računa o besprekornom izgledu. U medijima nedostaje još samo vest da je uspostavila kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

super-zenaZaboravite Kinu, Indiju i nove tehnologije: ekonomski rast predvode žene. Masovni dolazak žena u poslovni svet stručnjaci objašnjavaju kao ekonomsku revoluciju sa velikim posledicama.

Žene ne samo da preuzimaju vodeće položaje u mnogim kompanijama i institucijama, nego i u 80% slučajeva donose odluke o tome koji proizvod će se kupiti, bilo da je reč o automobilu, novom računaru ili prehrambenom proizvodu“, tvrdi londonski čaosopis „Ekonomist“.

Promene u hijerarhijskim pozicijama u kompanijama nisu se desile preko noći, „već su žene postepeno preuzimale odgovornije poslove, radile često napornije od svojih muških kolega i pokazale da kompanije koje imaju više žena na vodećim položajima nadmašuju one firme koje vode isključivo muškarci“. Uprkos tome, društveni tradicionalizam ženama ne priznaje poslovne ambicije i karijeru, što se eventualno oprašta jedino ako su joj porodica i odagajanje dece na prvom mestu i ne trpe zbog njenih obaveza u javnoj sferi, zaključuje se u tekstu.

Gde joj je mesto jasno daje na znanje i britanska štampa, u kojoj su žene u ozbiljnim društvenim temama zastupljene sa svega 16 odsto, pokazuje istraživanje britanskog udruženja „Žene u novinarstvu“. Mediji plasiraju stereotipe da žene uglavnom zanimaju šminka i sredstva za čišćenje, što naročito potenciraju reklame o ženi u „postfeminističkom periodu“.

Ona je slobodna da učini šta god poželi, samo ako koristi određeni kozmetički proizvod, konstatuje se u izveštaju i ističe: „Žene iz sveta nauke su gotovo nevidljive, a tu barijeru probijaju samo političarke i poslovne žene, ali su one prikazane u drugom stereotipu, kao super žene, koje sve mogu i od kojih se očekuje da to čine sa lakoćom“.

U Rusiji je, kako piše „Ruska reć“, taj stereotip „suptilno“ razrađen na dva modela: „Jedan je uspešna žena koja razmišlja i rukovodi kao muškarac, a druga je daleko omiljenija: ona sebe vidi u ulozi domaćice svog preduzeća, ili čak u ulozi majke, koja je brižna u odnosima sa svojim zaposlenima“.

Slatke žrtve? Malo sutra

Što su novine ozbiljnije, to je u njima manje mesta za žene, zaključuje Lidija Vasiljević iz INDOK centra o situaciji u domaćim medijima. A kada su u pitanju žene na pozicijama, „obavezno se spekuliše da neko ili nešto moćno i važno mora da stoji iza njih. Pri tom, da bi se žena dokazala u darvinovskom mačo okruženju, ona mora da ubedi sve oko sebe da to može bolje i jače od svoje muške konkurencije. Sa druge strane, ona je vezana za porodicu i tradiciju, majka više dece i savršena supruga. Žene vode intervjue, ali retko se pitaju za stručno mišljenje, a o njihovim pravima govore muškarci“.

Koliko takvim medijskim šablonima doprinose same žene? U razgovoru sa jednom uspešnom poslovnom ženom u domaćem dnevnom listu, sagovornica na pitanje kako uspeva da uskladi privatni život i karijeru kaže: „Ne uspevam. One priče kako se sve može kad se hoće, kako je sve stvar dobre organizacije, kako život ne traži odricanja – jednostavno su preglupe i ja ne mogu da verujem koliko ih često izgovaraju pametni ljudi. Ne može sve da se postigne, i nešto uvek mora da se žrtvuje. Ja, recimo, nemam vremena da kuvam, a volim. Ponekad vikendom i priđem šporetu, ali da mi nema majke, jeli bismo sendviče. Peglu ne pipam. Mnoge obaveze oko moje kćerke preuzeli su baka i tata. Ja se, naravno, maksimalno dajem, ali vikendom. Realno – dolazim kući oko sedam uveče“.

Ovakva iskrenost je, međutim, retka, već je na delu najveća patrijarhalna podvala – obrazac o super ženi koja gomilajuće obaveze ispunjava sa neiscrpnom motivacijom i nadahnućem, a kome se žene i same podređuju, smatra Aleksandra Kovačević iz kotorske NVO Anima, navodeći neke od primera iz crnogorskih medija. Tako jedna od „super Crnogorki“ objašnjava kako sve postiže: „Pošto imam mnogo obaveza, nastojim da dobrom organizacijom sve završim. Nekada se dešava da noću, na uštrb sna, završavam ono što ne stignem danju. To me čini umornom, ali zadovoljnom. Zato ponekad kažem: Kako sam lepo umorna“.

Ako ono što ovde piše čitamo pažljivo, ističe Kovačević, zaključićemo da citirano nadljudsko biće ženskog pola zapravo govori o visokom stepenu svakodnevne frustriranosti, koja se predstavlja kao „slatke žrtve“.

Još drastičniji je sledeći primer, emitovan na državnoj televiziji, u kome sagovornica kaže: „Svaki moj dan do detalja je isplaniran – nekada sam dosadno predvidljiva, kažu moji ukućani. Budim se jako rano, kuvam kafu, koju često ohladim u frizu da bih imala vremena da je popijem. Proveravam da li sam sve obaveze zapisala i pozivam bolnicu, odeljenje gde su smešteni pacijenti koje vodim. Do pola sedam ujutru sam na odelenju, a kući se vraćam najčešće između 18 i 19 sati. Zavisno od obaveza nastavljam rad kući“, kaže lekarka na „mlazni pogon“.

„Ravnopravnije“ od muškaraca

Gotovo u svakom medijskom prilogu ovoga tipa može se naći ta poenta: kada profesionalno uspešna žena kaže da je porodica njen prioritet, tada celom društvu pada kamen sa srca – ništa se, u stvari, nije promenilo jer žene, koliko god bile obrazovane i ekonomski samostalne, i dalje prihvataju da su porodične obaveze isključivo njihova briga, ističe Kovačević i dodaje: „Da li su ’super-žene’ tako srećne? Sigurno je da nisu, ali ovde nije reč o istini već o medijskoj konstrukciji jednog rodnog stereotipa „ako hoćeš možeš sve“, koji nam je potreban da bi odnosi moći ostali nepromenjeni, ili, tačnije rečeno na još veću štetu žene. A kakva se tek poruka šalje ostalim ženama koje su nezaposlene, često na minimalcima, neudate, samohrane majke, nezadovoljne u braku ili na poslu – dakle onoj većini žena koje ne bi mogle nikada da se nađu u konkurenciji za „super-ženu“?

Poruka je zaista deprimirajuća: da su male i neuspešne, da su za to same krive jer bi i one, samo da hoće, mogle biti višestruke majke, uspešne profesionalke, dobre supruge, doterane žene i dobre domaćice, dakle – stopostotno srećne žene“.

„Višak prava“ koji od žena zahteva da više rade od muškaraca kako bi bar približno bile poštovane u svojoj okolini i društvu, redovna je pojava i u hrvatskim medijima, ocenjuje Sandra Mihelčić, vlasnica više preduzeća objedinjenih u grupaciju Business Media Group. Za razliku od medijskih stereotipa o „Hrvatici koja je mutirala u višu evolutivnu vrstu“ i uprkos činjenici da je sve veći broj visoko obrazovanih žena, „na prste jedne ruke se mogu prebrojati žene koje su na top menadžerskim pozicijama ili su uspešne preduzetnice. I to su uglavnom žene koje su u godinama kada su završile sa glavnim porodičnim obavezama i mogu više vremena da posvete svom poslu. Mlada žena ne može da se posveti karijeri jer se od nje očekuje da istovremeno odgaja dete i brine se o kući – ona se često stavlja pred ’zid’ da bira hoće li karijeru ili porodicu“.

Ali, zbog nametanja nerealnog uzora svemoguće žene, svi su na gubitku, tvrdi Milena Stamenković, iz niškog udruženja „Glas psihologa“. Žene se svakodnevno, putem medija, podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da joj se bez toga teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha.

Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, koja u svako doba dana besprekorno izgleda, a sa druge strane savršeno kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. „Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Pored tako prikazane žene i muškarac se oseća prozvanim da se takmiči i dokazuje, oseća se ugroženo i stalno u strahu da će ispasti gubitnik“. Dakle, zaključuje Stamenković, „to je rat, u kojem nema pobednika ali ima mnogo poraženih“.

Zorica Žarković, Biznis i finansije

Izvor: kljucnekosti.wordpress.com

____________________________________________________________________________________

DAČA ODSLIKAVA SAMU DUŠU RUSIJE…

tamoiovde-logoRusko leto

Dača odslikava samu dušu Rusije, kao i njenu kulturološku podeljenost.
images-2012-07-rusko_leto_aps_472902522U Rusiji svako ima svoju priču o dači. Ta priča može biti o nekom sećanju iz detinjstva, poput igranja loptom do kasnih sati zahvaljujući suncu koje kao da nikada ne zalazi, skupljanja šišarki od kojih miriše vatra za samovar ili plivanja u ledenom jezeru oivičenom zelenim vrhovima smreke.

Može biti i pomalo romantična – prva ljubav koja uvene sa godišnjim dobom ili procveta u brak. Ili neka dirljiva pripovest, čak priča o izbavljenju. Jedna starija žena priča kako je došla kući sa posla i zatekla muža u krevetu sa svojom najboljom drugaricom. Izbacila ga je napolje. Penzija se bližila, ostala je bez muža i pitala se šta sada da radi. Odgovor je bila dača koju je kupila za petsto rubalja, sa obližnjom šumom u kojoj je mogla da skuplja pečurke, sa jezerom i baštom. „Ta dača mi je spasila život”, kaže.

Poneka priča je protkana tugom, koja se prelama kroz prizmu tragične istorije Rusije. Nakon što se baka Natalije Ivanove, u to vreme mlada udovica sa dvoje dece, ponovo udala, njen novi suprug je kupio daču blizu Moskve. Kada je on nestao u staljinističkom logoru, ona je ostatak svog života provela u dači. „Nikada ništa nije sadila, čak ni cveće – svuda samo trava, koja je sve više bujala”, priseća se Natalija, moskovska spisateljica i urednica. „Fotografija iz detinjstva pokazuje da je trava bila znatno viša od mene.”

Slatka ili gorka, vesela ili mračna, priča se uvek odvija tokom leta. Uostalom, dača je letnjikovac.
I Boris Vješnjikov ima priče u vezi sa dačom. To su muške priče, sa prizvukom razmetanja. Jednom se suočio sa grupom tinejdžera koji su pili i puštali preglasnu muziku sa muzičkog uređaja u njegovoj naseobini sa dačama u blizini Valdaja, grada na severozapadu Rusije. „Pokupio sam ih nekoliko i pobacao u jezero. Fizička sila je jedini jezik koji oni razumeju.” Drugi put je jedan nabildovani tupan prekršio pravila ponašanja tako što je pustio svog psa da pliva u jezeru. „Pozvao sam svog zeta, rvača. I problem je rešen.”

Kada nije u dači, Boris taksira. Jednog dana, dok jurcamo putem, pokazuje mi kanal pored kojeg „dačniki” iz velikih gradova otvaraju vrata svojih automobila i izbacuju smeće. „Tako je u Rusiji danas”, gunđa. Ali Boris ima plan. Namerava da postavi nadzornu kameru kako bi uhvatio prestupnike.

Do tog momenta je Boris, šezdesettrogodišnjak ledenoplavih očiju, sa stomakom koji izgleda kao da je progutao košarkašku loptu i gomilom košulja s kratkim rukavima i tropskim motivima tipičnim za Maui, a ne za Moskvu, za mene bio samo Boris taksista. Sada otkrivam njegov drugi identitet. On je i predsednik Boris, preopterećeni vođa Njercija, zajednice od oko hiljadu dača u Valdaju.

Borisovo kraljevstvo, carstvo dača, ruski je fenomen. Svaki treći Rus poseduje daču. U moskovskoj oblasti, gde ih ima oko milion, petak veče označava početak dača-špica, u kom zakon inercije nalaže da auto zaustavjen u dača-saobaćaju ostaje da stoji veoma dugo.

Dača se kroz rusku kulturu neprekidno provlači još od vremena kada je Petar Veliki delio svojim dvoranima zemlju na periferiji Sankt Peterburga (reč „dača” je izvedena iz ruskog glagola „dati”). Dača je pozornica na kojoj se odvija drama (ili komedija) ruskog leta. Leto je u Rusiji dragoceno i kratko; zima, beskrajna. Period vegetacije u tajgi oko Sankt Peterburga traje kratka četiri meseca. U zapadnoj Evropi on se proteže na osam i više meseci. Petina Rusije je iznad arktičkog kruga. Više od polovine te teritorije je neprekidno okovano ledom. Dolazak proleća, a potom i leta, predstavlja neku vrstu bajke. Tlo se raskravljuje, a i duša.

Zajednica dača je Rusija u malom, sa njenim pričama o ljubavi, gubitku i patnji, trvenjima, sa suprotstavljenim pričama od kojih svaka deluje kao istinita, dok prave „istinite priče” zapravo nema, i sa potocima votke i prilikama za korupciju. (Opštinske vlasti nezakonito prisvajaju imanja i prodaju ih preduzimačima koji ih cepkaju i prave na njima dače.)

Dača je mesto za umovanje, kontempliranje o životu, za zabavu, za negovanje porodičnih i prijateljskih odnosa, a u skorije vreme je postala simbol upadljivog, prekomernog troškarenja ruskih skorojevića. Ona je pokazatelj promene sistema vrednosti u Rusiji, ali istovremeno slavi vrednosti koje ostaju nepromenjene.

Borisova dača je, poput mnogih u Valdaju, zapravo baštenska parcela sa kolibom. Ovakve parcele, prvobitne veličine od šest sotki (0,06 hektara), potiču iz sovjetske ere, iz programa raspodele zemljišta koji je omogućio Rusima da izdrže posleratne nestašice hrane koje su dodatno bile pogoršane katastrofalnim posledicama centralizovanog upravljanja poljoprivredom. Privatizacija iz 1990. godine omogućila je vlasnicima da kupe zemlju i da se prošire preko šest sotki, ali je krajolik ostao zbrka priljubljenih boravišta. Pri dekorisanju dača vlasnici pokazuju naklonost prema zastarelim kalendarima, rasparenom keramičkom posuđu, slikama medveda u šumi i čipkanim zavesama koje vise na ulaznim vratima kao odbrana od komaraca.

Na suprotnom kraju ovog spektra nalaze se kotedži (vikendice), kako zovu „dvorce” koje su sagradili novopečeni ruski bogataši, supertrošadžije postkomunističke ere. Mnoga naselja sa tim nabudženim letnjikovcima – ima ih oko pet stotina oko Moskve – istisnula su tradicionalne dače i ponekad postaju primarna prebivališta. „Oligarsi odu do Loare, vide dvorce i kažu: ’Treba mi jedan ovakav’ ”, sarkastično primećuje Konstantin Kovaljov Slučevski, lokalni istoričar. Enterijeri naginju ka ranom Las Vegasu: mermerni stubovi koji ništa ne podupiru, pozlata debela kao maskara neke animir-dame. Okolo su visoki zidovi od kamena ili cigle, ponekad sa puškarnicama, koji kao da treba da omoguće strelcima da ispale zapaljene strele na svakog seljaka dovoljno glupog da pokuša da uđe unutra. „Njihovi vlasnici nemaju duše”, primećuje tužno Konstantin.

U Valdaju nema mnogo predimenzioniranih kotedža, ali tu je dača koju koristi predsednik Rusije Vladimir Putin, koji s vremena na vreme svrati helikopterom. Boris uporno tvrdi da tokom Putinovih poseta ronioci patroliraju jezerom ispred zdanja, koje ima tursko kupatilo, rusku banju, kinesku čajdžinicu i finsku saunu. To je možda istina, pa opet, možda i nije. Nije lako znati kada Borisa, koji veruje u anđele, a na svom levom ramenu ima tetovažu koja prikazuje đavola kako svira gitaru, treba shvatati ozbiljno.
Ponos Valdaja (od 16.000 stanovnika) njegov je nacionalni park površine 160.000 hektara. Teren, blago brdovit, prekriven brezama i istačkan sa 200 jezera, prostire se preko rečnog sliva koji napajaju dve velike reke: Dnjepar i Volga. Hladan, zelen, tih, predstavlja idilično utočište od gradske vreline. Prema neformalnom popisu na osnovu prodaje hleba, leti se populacija udvostručava.

Iako je od Moskve ka jugu udaljen samo oko 365 kilometara i 290 kilometara od Sankt Peterburga ka severu, ta dva grada, ako se Valdaja pita, mogu biti i na Mesecu. Na „dačnike” iz velikih gradova se gleda kao na vanzemaljce koje je najbolje izbegavati, kao što je, kada se prolazi šumom, najbolje izbegavati koprive koje žare. Iako mislim da greši, Boris tvrdi da samo ljudi iz grada zagađuju njihovu okolinu; lokalci nikada ne bi bili tako nehajni.

U pitanju su kulturološke razlike, kaže Maksim Semjonov, urednik Valdajskog nedeljnika. „Prošlost našeg sela je još uvek prisutna. Naša prva višespratna zgrada je sagrađena tek pre četrdeset godina.” Ljudi iz grada, objašnjava Maksim, daču smatraju mestom za opuštanje. „U Valdaju se dača povezuje sa naporanim radom i ozbiljnim baštovanstvom.” Nadežda Jakovljeva, žena umilnog glasa i nežnih crta lica koja vodi lokalni muzej, pruža još dokaza. Ona pokazuje fotografiju izleta Moskovljana u Valdaju iz 1839. godine. „Sa francuskim vinom i sendvičima”, kaže žalosno. Hoće da kaže da navike i stavovi današnjih Moskovljana nisu ništa bolji. „Ne hrane se zdravo. Oni leže u ležaljkama za ljuljanje i ne brinu o lošem vremenu kao mi. U njihovom povrtnjaku, zvanom supermarket, uvek će biti plodova.”

U Borisovoj zajednici Njerci oko trideset odsto od hiljadu dača je u vlasništvu ljudi iz Sankt Peterburga ili Moskve. „Oni imaju agregate i pumpe”, kaže sa primesom zavisti Raisa Stepanova, knjigovođa u penziji. Ona nema ni jedno ni drugo. Po pravilu, dače nemaju tekuću vodu i struju. Raisina mala drvena dača, ofarbana u tri nijanse žute, stoji tik pored jedne breze. Pre bi se reklo da se oslanja na nju. Iza je poljski ve-ce.

Reč-dve o pravilima oblačenja u naselju dača u Valdaju: žene favorizuju dvodelne kupaće kostime koji izgledaju kao da su iz pedesetih, samo izbledeli, ili pamučne kućne haljine, a muškarci spido gaćice, ponekad uparene sa gumenim čizmama. (Zašto muškarci u Rusiji nose spido kupaće? „Ne znam, ali je to tako ruski”, kaže Melisa Koldvel, socijalni antropolog na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu. „Jednom sam umalo oslepela tokom šetnje kroz jedan sanktpeterburški park suočivši se sa onim što mi je delovalo kao da su hiljade sredovečnih muškaraca izašle da se sunčaju u svojim spidovkama.”)

Nina Marmaševa, Raisina najbolja „letnja” drugarica, pridružuje nam se na letnjoj supi zvanoj šči, spravljenoj sa kiselim zeljem. Nina, snažna žena s kosom boje paprike, me nije zagrlila – pre bi se moglo reći da me smrskala privivši me na svoje grudi. Na stolu se pojavljuju čašice. Raisa ih puni domaćom rakijom. Uskoro su žene veselo pripite, a Nina tumara po Raisinoj bašti i počinje da skida bube zlatice sa lišća krompira.

Teško je reći da li Raisa svoju baštu obrađuje zato što voli baštu ili zato što jednostavno voli da radi. Raisa, kojoj je 68 godina, pravi đubrivo iz komposta, navodnjava biljke kofama vode iz bunara, a svoje prinose vuklja kući u cegerima, autobusom. Kada se leto okonča, ima više od 200 tegli zimnice. „Svake godine kažem da je bilo dosta, da neću više da sadim. Ali onda, na proleće, ipak posadim.”

„Pa zašto ne usporite malo?” predlažem. „To ne deluje baš preterano opuštajuće.”

„Mene opušta” , kaže Raisa.

Ali za različite generacije dača ima različito značenje. Nedavno je njena kćerka, koja ima dvoje dece, kupila kuću u gradu. „Muči se”, kaže Raisa. „Ponudila sam da prodam moju daču da joj pomognem.”

„Ne, ne možeš da je prodaš”, odlučno je rekla njena ćerka. „Ako ništa drugo, još uvek mogu da dođem ovamo sa decom da ih odvedem na kupanje.”

images-2012-07-ruske_dace_aps_662539414U Valdeju je Josif Staljin imao tajnu daču koju verovatno nikada nije koristio. Jedna priča kaže da je ovaj paranoidni diktator bacio pogled na daču – poznatu kao objekat broj 201 – na kraju pustog puta na kraju poluostrva i rekao nešto poput: „Ne pada mi na pamet da odsedam u toj mišolovci.” Ali istoričarka Valdaja, Galina Zimina, pretpostavlja da Staljin, koji je imao dvadeset drugih dača širom Sovjetskog Saveza, jednostavno nije stigao da tu odsedne. „Znaćemo kada nam bude dostupno više dokumenata iz Staljinovih arhiva”, kaže ona.

Staljin je 1935. godine naredio da se izgradi kolonija dača za pisce u mestu Peredelkino, u blizini Moskve. U sovjetska vremena predstavnici političke i kulturne elite bili su nagrađivani kućama na selu. Umetnici, partijske vođe, čak i kosmonauti, imali su svoje letnjikovce. Dača je predstavljala šargarepu, kontrast gulagu, koji je bio štap. „Peredelkino je bio Staljinov način da drži pisce pod kontolom”, kaže istoričar Konstantin. „Mogao je sve da ih drži na oku na jednom mestu.”

U radnoj sobi na drugom spratu svoje dače, u zelenoj hladovini Peredelkina, Boris Pasternak je napisao roman „Doktor Živago”, za koji je 1958. godine osvojio Nobelovu nagradu. Prihvatio ju je. „Ponosan, zapanjen, zbunjen”, napisao je Švedskoj akademiji. Sovjetska država je mislila drugačije. Žestoka kampanja protiv njega, mogućnost izgnanstva, pretnja porodici (tajna policija je opkolila njegovu daču) prisilila ga je da je se odrekne. Može se samo zamisliti njegov bol. Zguren, prekriven blatom, obrađivao je svoj vrt u Peredelkinu. „Priroda ga je vratila u život”, kaže kustos njegove dače, Irina Samohina. Njegova kapa od tvida, karirani šal i crni ogrtač još uvek vise na zidu, kao da se upravo vratio iz šetnje. Pasternak je voleo da pešači preko polja u blizini svoje dače, naročito preko onog koje je vodilo do crkve u kojoj se molio. Danas je to polje prekriveno novosagrađenim kotedžima.

„Njerci nije jednostavan skup vikendica”, kaže mi predsednik Boris dok sedim na tremu njegove dače diveći se pogledu na jezero. Njegova snaja, koja suši beli luk, donosi nam tanjir pržene ribe, seckani krastavac i krompir posut mirođijom iz bašte. Ne nahraniti gosta u ruskoj dači nezamislivo je.

„Njerci je porodica”, kaže on. „Kad moj komšija tuguje, tugujem i ja. Kada sam ja veseo i on je.” Ponavlja uobičajenu frazu: „Nema sukoba. Svi se dobro slažu.” Prilično istinito, mada sitne zađevice koje nagrizaju dobrosusedske odnose kapnu povremeno kao voda iz slavine. Za razliku od utvrđenih dača iz moskovskih predgrađa, Njerci je zajednica sa niskim ogradama ili bez njih, ali međe imanja su ipak bitne. Teško dačniku čija loza krastavca odluta centimetar na javni prostor ili na susedno imanje.

Kada se razgovor okrene ka Katji, komšinici Raise Stepanove, nastupi blago zahlađenje. Katja živi pored staze koja vodi do jezera Njerci. „Njena bašta se neprestano sve više približava jezeru”, žali se Raisa. „Samo sebe može da krivi ako joj pogaze useve.” Zagrebite po nesuglasicama i odmah ćete naići na pitanje međa. Kada je potrebna arbitraža, Boris nastupa sa stubom za premer kako bi mapirao parametre spora.

Koja je kazna za prekršioce?

„Globa”, kaže Boris. „Ali hajde probaj da nađeš nekoga ko će da plati globu.” Lice mu se smrkava. Boris bi rado da neko drugi preuzme neplaćeno mesto predsednika naselja, ali niko neće time da se bavi.
Za Ruse zemlja je sveta, gotovo mistična, što predstavlja nasleđe paganskih verovanja i seljačke tradicije. Filozof Nikolaj Berđajev je taj odnos nazivao „religijom grude”. Dača pruža priliku da se zaroni u tu grudu i da se bude bliže prirodi. „Pred kraj dana ja sam umorna i pod stresom”, kaže mi jedna žena iz Valdaja.

„Odem u baštu, dodirnem zemlju i loše stvari nestanu.”

U junu zemlja rađa krastavce i mirođiju, kao i bundevu, grašak i mladi luk. Jul je rezervisan za bobičasto voće: crne, crvene i bele ribizle, borovnice, kupine, maline, ogrozd i divlje jagode finog mirisa koji podseća na leto čak i više od smolastog, oporog mirisa bora. Avgust donosi pečurke (za blagu kišu kažu da je ona „od koje rastu pečurke”): cenjeni bjeli, ili bela pečurka i bolete, koje rastu blizu breza i mogu da se suše. I krompir – uvek krompir. Valdajska bašta je nezamisliva bez njega, mada je jeftiniji kada se kupi nego kada se gaji.

Galina Jerceva, ekonomista u gradskoj upravi, gaji krompir sa porodicama svojih sinova i zetom. „Zašto? To nam je u krvi”, kaže ona. Sugerišem da je to možda genetsko sećanje povezano sa gladnim vremenima, poput onog posle Drugog svetskog rata kada su ljudi prebirali po poljima u potrazi za trulim krompirima da bi ih mešali sa korovom i pravili brašno. Galina se slaže. Njena šestogodišnja unuka se igra u bašti. Pitam da li ona ima ikakvu sklonost ka gajenju krompira. „Teško”, odgovara Galina.

Uzgajanje hrane možda je i instikt koji se prenosi sa generacija na generacije koje su znale za težak rad, ali nastupa mlađa generacija koja nema ni takvo sećanje, ni takvo interesovanje. „S obzirom na to da je privreda jaka, mislim da će u budućnosti dača biti samo investicija i da će služiti za zabavu, a ne kao izvor hrane”, kaže Tatjana Njefedova, istraživač sa Instituta za geografiju u Moskvi. I dok dača od savršenog mesta za savesno dirinčenje u sovjetskoj eri prerasta u utočište za čistu zabavu, dekorativne stvari zauzimaju mesto praktičnih: cveće umesto krompira, gipsani patuljci umesto luka.

U sovjetska vremena dača je bila i mesto za beg iz zajedničkih stanova. U svetu u kome reč „privatno” nije postojala u rečniku i u kome su stanovi pregrađivani draperijama, a ne zidovima, dača je pružala priliku da se malo odahne i pobegne od znatiželjnih očiju. „Dača nema adresu”, kaže Konstantin. „U detektivskim filmovima kriminalac se uvek krio u dači, gde nisu mogli da ga pronađu. Dača je predstavljala slobodu.”

Sada kada je Gvozdena zavesa pala i kada mogu da putuju gde im je volja, Rusi su otkrili i svet izvan dače. Godine 2011. tri puta više Rusa je putovalo u inostranstvo na letnji odmor nego 1997. godine. „Kada je naša kćerka bila mala, dolazila je u daču”, kaže Tatjana. „Sada više voli Hrvatsku.” „Lepo je otići, ali kod kuće je najbolje”, kaže ruska poslovica. Ponekad nam je potrebno da se malo distanciramo da bismo cenili ono što nam je pri ruci. Hoće li prosperitetnija i ka svetu otvorenija generacija mladih Rusa prihvatiti ovaj koncept i negovati domaćinske dače svojih roditelja? Naravno, Boris, koji dobro poznaje Njerciji, ima priču i o tome.

Jednoga dana njegova tridesetogodišnja ćerka Vladislava došla je da, nakon putovanja u inostranstvo, poseti dom. „Ona putuje svuda”, kaže Boris. „Egipat, Italija, Turska.” Ovog puta, Vladislava, koja radi u reklamnoj kompaniji i živi u Sankt Peterburgu, otišla je u udobnu, uređenu Švajcarsku. Ali Vladislava se zasitila švajcarke perfekcije. Sada čezne za porodičnom toplinom razbarušenog i neuređenog Njercija. Sedi na tremu porodične dače i zuri u spokojni, zeleni oval jezera Njerci. Ljudi se opruženi sunčaju na napola potopljenim dokovima, čija je površina ispucala od zimskog leda. Lokvanji plutaju poput žutih krunica. „Ženevsko jezero”, kaže ona ponosno, „pa to je samo bara.”
AUTOR: Keti Njumen

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logoSUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

the_persistence_of_memory_1931_salvador_dali

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić: Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________