SIN DRVETA, VLASNIK PLACA…

tamoiovde-logo

Stablo koje je vlasnik placa

U mirnoj gradskoj četvri grada Atins u američkoj državi Džordžija nalazi se stablo belog hrasta, verovatno najčudniji vlasnik zemljišta na svetu.

1777Priča o ovom neobičnom posedu datira iz 1890. godine kada je prvi put objavljena, i još uvek se čuva u arhivskom primerku lokalnih novina.

Davni vlasnik placa, pukovnik Henri Džekson, veoma je voleo stablo posađeno na njegovom posedu.

Negde između 1820. i 1832. godine pukovnik Džekson je preneo vlasništvo nad zemljištem u prečniku od 5 metara oko drveta na – hrast lično.

Krajem 1832. godine Džekson je prodao svoju kuću i plac, ali niko nakon toga nije posekao niti ugrozio život drveta koje je posedovalo svoje parče zemljišta.

Vremenom je ugovor o prenosu vasništva izgubljen u lokalnoj arhivi, a ni stari hrast nije sačuvao svoj primerak , ali je vlasništvo drveta nastavilo da se poštuje kao običajni zakon u gradu.

Originalni hrast, visok 30 metara, osušio se nakon što ga je izlomila oluja 1942. godine. Procenjuje se da je bio star oko 400 godina.

drvo_001Četiri godine prostor je stajao prazan, nakon čega je iz zaostalog žira počelo da niče novo stablo.

Damski baštovanski klub grada Atins je preuzeo brigu o mladom stablu i nazvao ga Sin drveta koje je samom sebi vlasnik.

Ovaj sredovečni naslednik i danas ponosno krasi ugao ulica Dearing i Finli i svedoči o ljubavi jednog čoveka prema stablu u svom dvorištu.

Izvor:medias.rs

____________________________________________________________________________________

VREME VENČANJA…

tamoiovde-logo

Jesen – vreme venčanja u Srbiji

Po starom srpskom običaju, jesen je vreme svadbi. Većina parova u Srbiji upravo ovih dana pred matičarom i crkvenim oltarom izgovara svoje „da“. Sve više njih vraća se tradiciji i žele da im ovaj veliki dan protekne što je svečanije moguće.
Foto:Igor Markov http://www.markovigor.com/

Foto: Igor Markov /www.markovigor.com/

Odakle potiču svadbeni običaji i šta se očekuje od mlade i mladoženje na venčanju jedna je od najvećih briga budućih supružnika. Ali ne samo njih, već i rodbine koja dobija određene zadatke u skladu sa običajima.

Šta kažu stari svadbeni običaji?

Mlada bi trebala na dan venčanja da pogleda mladoženju kroz verenički prsten, a to će joj doneti njegovu večnu ljubav. Stari uglavnom preporučuju ovaj običaj mladencima, jer će tako nov bračni par imati dug i srećan život.

Na dan svadbe, mladoženja odlazi po mladu, gde se ona “otkupljuje” novcem i dukatima. Nekada su te svote novca bile basnoslovne, ali je knez Aleksandar Karađorđević 1846. izdao naredbu koja je glasila: “Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.” Time je ovaj običaj ukinut, a danas su od ovog običaja ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.

Još jedan zanimljiv običaj vezan je za jabuku koja se postavi na vrh drveta ispred mladine kuće, pa dok se ona ne obori, mladoženja ne može da uđe u mladinu kuću. Nakon toga, svatovi se okite ruzmarinom i svi zajedno idu na venčanje u opštinu i crkvu.

Naziv “venčanje” potiče od običaja da se mladencima stavljaju venci na glavu tokom ove ceremonije. Venac na glavi simbolizuje čedan život mladenaca do venčanja i blagoslov crkve za mladence. Potom se budućim supružnicima vezuju ruke belom maramicom, što je simbol njihove sloge, povezanosti, vernosti i ljubavi.

Reči koje se izgovore tokom venčanja prepune su simbolike, kao npr: blagoslovi Bože brak ovaj, podaj im život miran, dugovečnost, međusobnu ljubav, decu dobru, složnost duše i tela, udostaj ih da vide decu dece svoje, sačuvaj beskprekornom postelju njihovu, daj im nebesku rosu odozgo i izobilje zemaljsko, ispuni domove njihove pšenicom, vinom i uljem, i svakim dobrom da bi davali i onima koji nemaju.

Posle ceremonije venčanja mlada baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Na vratima crkve, kumovi bacaju novac po svatovima, a to je simbol blagostanja koje čeka mladence u zajedničkom životu. Nakon toga, počinje veselje koje zna da potraje i po nekoliko dana.

No, običaji vezani za svadbu se ne završavaju ovim slavljem. Rodbina i prijatelji takođe imaju svoje uloge u ovom činu. Jedan od običaja je da tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina, pa kad mladoženja popije vino može da uzme dukat. Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para.

I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

Preporučujem: POSLEDICE IZBORA

OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ . Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

NAJZANIMLJIVIJA GRANICA NA SVETU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Granica između Belgije i Holandije

Barle-Nasau i Barle-Hertog su dve opštine u gradu Barle koje su na neobičan i zanimljiv način podeljene između Holandije i Belgije. Ovaj neobičan i zanimljiv grad sa svojom grnicom privlači mnogoborjne turiste iz Evrope i celog sveta.

granica-izmedu-Belgije-i-HolandijeOpština Barle-Nasau nalazi se u južnoj Holandiji u Severnoj Brabant pokrajini dok je opština Barle-Hertog u belgijskoj pokrajni Antverpen. Obe opštine dele zajedničku granicu, ali je zanimljivo to što međunarodna granica koja razdvaja belgijski grad Barle ne ide pravolinijski.

Umesto toga-postoji 26 odvojenih komada zemljišta to jest mali delića Belgije i Holandije razbacani unutar i okolo grada Barle. Postoji glavni deo grada koji se zove Zondereigen i nalazi se severno od belgijskog grada Merksplas i u njemu se nalazi ukupno 22 belgijske male “enklave”. Dok u u okviru najvećeg belgijske “enkalve” takođe postoje šest malih holandskih komadića zemlje.

Granica između Belgije i Holnadije je označena sa belim krstovima na trotoaru i metalnim stubićima na putu. Ova zanimljiva cik-cak granica se provlači kroz grad ne birajući kuda će proći, tako da bukvalno preseca njive, voćnjake, kuće, bašte i ulice. Čak tako granična linija ulazi preko prodavnice suvenira a onda izlazi iza supermarketa.

Mnogi domovi su prepolovljeni bukvalno na pola od strane ove neobične granice, tako da svakom domaćinstvu nacionalnost određuje lokacija kuće ili sobe ( možemo tako reći). Ako granica prolazi iz ulice kroz sredinu vrata, tj dva dela onda kuća pripada različitim državama, i to je označeno sa dva ulična broja na zgradi ili kući.

Tako je bilo niz zanimljivh detalja tokom godina vezanih za ovaj grad. Na primer porezi u Belgiji i Holandiji su se razlikovali dosta tako da ste mogli ići u kupovinu birajući između dva poreza(prodavnice) u jednoj ulici. Bilo je i toga na primer, u skladu sa holandskim zakonom da su restorani morali da zatvore ranije. Za neke restorane koje je delila granica, to je značilo da su mušterije jednostavno morale premestiti svoje stolove i stolice na belgijsku stranu. S dolaskom Evropske unije, neke od tih neobičnih razlika su nestale.

Barle-Hertog i Barle-Nasau je zaista bizarna geografija a rezultat je jednog broja jednako složenih srednjovekovnih ugovora,sporazuma, kuporodaje zemljišta između Lorda Breda i Vojvode od Brabanta koja se dešavala u 12. veku. Do sada je bilo je tri granične komisije koje su rešavale ovaj problem Poslednja je komisja odredila granicu tek u novijoj istoriji 1995.godine.
Izvor:zanimljiveinformacije.com

______________________________________________________________________________________________________

KAD ŽENA ISTOVREMENO IMA VIŠE MUŽEVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Poliandrija – bračna zajednica u kojoj jedna žena ima više muževa

Kada se pominje poligamija, većina najpre pomisli na bračnu zajednu jednog muškarca i više žena, što se zapravo naziva poliginija.

Draupadi_and_PandavasPostoji i drugi oblik poligamije, koji se naziva poliandrija i predstavlja bračnu zajednicu jedne žene sa više muškaraca i takav odnos u mnogim društvima, kroz istoriju, nije uopšte bio neobičan.

1. U indijanskom plemenu Seneka se smatralo normalnim da žena ima dva muža.

Na severozapadu Severne Amerike u plemenu Tlingita, žena je pored muža mogla da ima i ljubavnika i to je obično bio dever. Slično je bilo i kod stanovnika Aleutskih ostrva.

2. Kod Eskima na Grenlandu je česta pojava bila da žena ima dva, pa i više muževa.

3. Kod Orang Tanijana na Malajskom poluostrvu žene su mogle da imaju i po četiri muža istovremeno. Slično je bilo i kod plemena na ostrvu Borneu u Indoneziji.

4. Na Maršalskim i Markeškim ostrvima, prema izveštaju iz 19. veka, skoro svaka žena je imala dva muža, koji su međusobno bili braća ili prijatelji, ali je žena mogla uzeti i nekog drugog kao pomoćnog muža.

5. Na Tibetu, gde žene uživaju veliku slobodu, ali i za još neka plemena centralne Azije i severne Indije, karakteristična je tzv. bratska poliandrija, gde bračni ugovor brata koji je oženjen, istovremeno je i ugovor njegove braće.

6. Bratska poliandrija je sredinom 19. veka bila zastupljena i kod indijskih Sika. U Pendžabu su se udrživala braća, polubraća i rođaci, pa i ljudi koji nisu u srodstvu kako bi oženili jednu ženu. Tada oni sjedinjuju i svoja imanja. Sama bračna prava bi se regulisala na razne načine, na primer, ukoliko je jedan od braće često odsutan na putu, prilikom njegovog kratkog boravka, on bi imao prioritet. Deca su pripadala najstarijem bratu, ali bi i druge nazivali očevima i bila bi ponosna ukoliko bi imala veći broj očeva.

7. Kod Toda iz Indije, braća bi zajednički prosili mladu, a prvu bračnu noć bi zajedno proveli u šumi. Deca su pripadala svoj braći, osim onog koji napusti kuću, a prema nekim izveštajima, prvo troje dece bi pripadalo najstarijem, drugo troje mlađem i tako redom.

8. U opisu iz 1402. godine žene Gijanča na Kanarskim ostrvima su imale po tri muža od kojih je svaki imao obavezu da se stara o ženi, ali i o mužu koji će ga zameniti.

9. U plemenima Lele, Kvilu i Kasaji u jugoistočnom Kongu jedna žena bi postajala tzv. “seoska žena” (hohombe) i samo bi ona imala pravo da živi sa više muškaraca. Ona bi bila oslobođena težih poslova i uživala opšte poštovanje, kao i njena deca.

10. Poliandrija je bila prisutna i u Evropi. Prema Polibiju u Sparti je više braće imalo zajedničku ženu. Takođe, poliandrija se spominje i u tradiciji germanskih naroda, ali i u irskim legendama. Bratska poliandrija je bila poznata kod Gorala u Poljskoj, ali i kod starih Rusa. U prilog tome svedoči uredba kneza Jaroslava iz 11. veka koja izričito zabranjuje takve odnose.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

ZABORAVLJENI SVADBENI OBIČAJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.

TamoiOvde-0005-300x207  Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.

 Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.

 Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

 Upoznavanje i proševina

Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale  poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.

Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.

TamoiOvde-svetlana_spajic_grupa-225x300Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.

To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.

Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju.  Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.

„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.

Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.

Dan svadbe

Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini  sa druge strane ne daju devojku.

TamoiOvde-0441-233x300  Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.

 Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.

 Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.

 Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

 Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.

Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Sprema i miraz

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.

Podela dužnosti 

TamoiOvde-Svatovski-običaji-bosne-i-hercegovine-300x178 Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.

Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

TamoiOvde-Buklija-1909.-god.-211x300 Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.

Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.

U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.

U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.

 Ceremonija venčanja

Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana. 

Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.

Na mladoženjinom pragu

TamoiOvde-crkva-300x225Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže  sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:

Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…

Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

TamoiOvde-Djevojke-na-izvoru-1938-300x254  Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

  Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.

 Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro.  Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.

Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.

Autor: Aleksandra Matić/serbum.com

_______________________________________________________________________________________________________

PISMO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Istorijska činjenica ili literarna imaginacija?

Uz sve rezerve koje se tiču postojanaja i verodostojnosti izrečenog, ovo je verovatno najpoznatiji tekst u svetu posvećen neraskidivoj vezi čoveka i prirode.

Bora*S


Veliki beli poglavica iz Vašingtona Frenklin Pirs, četrnaesti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, zamolio je 1854. godine Abrahama Linkolna, vođu novoosnovane Republikanske stranke, da u njegovo ime ponudi indijanskom poglavici Sijetlu otkup zemlje njegovih saplemenika. Za uzvrat, obećao je indijanskom narodu miran i bezbedan život u rezervatima.

Chief_seattle

Verovatno jedina fotografija poglavice Seattlea (snimio E. M. Sammis, 1865)

Kad je primio ponudu od predsednika SAD, mudri Sijetl je zaključio da za indijanska plemena dolazi teško vreme. Odgovor poglavice Sijetl opisan je kao jedan od najlepših i najdubljih, ikada iznetih, izjava po pitanju čovekove okoline. Grad Sijetl dobio je naziv po poglavici čiji je govor bio odgovor na predloženi Ugovor po kome se Indijanci nagovaraju da prodaju dva miliona ari zemlje za 150.000 dolara.

Njegov odgovor Abrahamu Linkolnu, odnosno predsedniku Pirsonu glasi:

 Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka.

Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici.

Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode glas je oca moga oca.

Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti našu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati reci dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove očeva i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čoveka. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila insekata. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je to život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari?

Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednaki dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postavit ću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.

Štа je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Štа god se desilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane.

Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka. Štа god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Štа god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Štа god čini tkanju čini i sebi samome.

Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čoveka kao i za beloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njenog Stvoritelja.

Beli će ljudi nestati možda i pre ostalih plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom đubretu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni delovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde su ptice? Otišle su. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.

  Izvor I više detalja: http://diurnarius.info/index.php/sr/home

____________________________________________________________________________________________