KAD NOĆ PADNE, SVE SE MENJA…

tamoiovde-logo

U OVOM GRADU SVI LJUDI ŽIVE U JEDNOJ ZGRADI!

O ovom zanimljivom gradu svedoči i Erika Tompson, koja je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, a njen celokupan život je smešten u jednu zgradu.

untitled Vitier na Aljasci je maleni grad sa oko 200 stanovnika koji, gotovo svi, žive u istoj zgradi.

U pitanju je jedna mala zajednica, gde su vam komšije praktično deo porodice.

Svi stanovnici žive u neboderu Begih, koji je sagrađen davne 1956. godine.

Na početku je služio za smeštaj vojnika, ali danas je ovo regularna stambena zgrada sa poštanskim brojem, policijskom stanicom, crkvom, igralištem, prodavnicama i ambulantom.

Erika Tompson je učiteljica u osnovnoj školi u Begihu, kojoj je celokupan život smešten u jednu zgradu. Njoj treba 5 minuta do posla, a to vreme na zavisi od gužve u saobraćaju već od lifta koji je prevozi od stana do učionice.

Erika-Tompson– Moj ceo život je stao u jednu zgradu, ali to ne umanjuje njegov kvalitet – objasnila je učiteljica.

Ukoliko želite da posetite ovaj grad, to će biti moguće samo ako prođete kroz tunel dug četiri kilometra, čija se vrata ostvaraju na svakih pola sata.

Međutim, uveče se sve menja.

Naime, kad padne mrak, ne možete ni ući ni izaći iz grada, jer su vrata tunela zatvorena.

_______________________________________________________________________________________

Izvor: srbijapress.org

_______________________________________________________________________________________

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com

TUGA DA TE UHVATI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.

Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.” Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu:

– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.

Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.

 Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.

– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.

Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:

– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti…

Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.

– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.

A unučad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:

– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?

Ja prvi digoh ruku.

– Evo ga, Branko će nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.

Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.

– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tačno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.

– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.

Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:

– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.

Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.

 Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.

– A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

 Branko Ćopić „Bašta sljezove boje

ĆUTI PESMO, DALJE NE GOVORI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________

Književnik Vojislav Ilić Mlađi rođen je u Orehovici 7. oktobra 1877. godine.

Završio je gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu. Radio je kao sudski činovnik u Čačku, Kruševcu i Jagodini. Bio je sekretar Apelacije i inspektor Ministarstva pravde u Beogradu. Prve književne radove objavio je u listovima „Zvezda“, „Delo“, „Kolo“ i „Brankovo kolo“. Pisao je kritike i vodio žučne književne polemike, a dao je i više prevoda sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika.

Najbolje su mu pesme o ličnoj ljubavnoj drami, kao što su: „Zvoni“, „Iz jedne šetnje“, „Noćna svirka“, „Iz bolničkih časova“  i „Nad izvorom Timoka“, iskrene u tonu i emocionalno potresne. rts.rs

NOĆNA SVIRKA
Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S „Gospodinove“ tanke violine.

A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.

„Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?

„Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!

„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm’a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.

„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!

„Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _  

I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.

Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .
Zar da zaboravi na onog čoveka
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.

Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.

I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj „Violini“.

I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.

I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,

Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…

Vojislav Ilić Mlađi

*** Ne naslovih ovu objavu, tek slučajno, parafrazirajuči stih pesnika. Nastavak čitanja će vam dati odgovor a on se nalazi u  članku, koji je napisao Momčilo Petrović i objavio 15. 01. 2009. godine. Pripremajući objavu povodom rođenja pesnika- setih se ovoga.

 Bora*S

Nastavite sa čitanjem

O NADI I RELJI, LJUBAVI I MOSTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Pišući prethodni članak o Mostu ljubavi u Vrnjačkoj banji, nisam imao saznanja o priči koja sledi. Promaklo mi. Bio je obojen priličnom dozom sarkazma.

Boraveći ovih dana Tamo, bio sam radoznao. I dođoh do ove priče. Istinite.

U osvit Prvog svetskog rata, dok još rat ni slutili nisu, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja.

Zavoleli se i jedno drugom obećali.

Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana.

Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi. Relja odlazi u Grčku na ratište.

Odlazi da se više nikad ne vrati, zbog prelepe Grkinje u koju se zaljubljuje te raskida zaruke sa Nadom.

O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjčanin.

Zbog prevelike tuge ona svakim danom kopni i naposletku umire, mlada i nesrećna.

Devojke, potrešene Nadinom sudbinom, u želji da sačuvaju svoju ljubav, na katance ispisuju svoja imena i svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje, a ključeve simbolično bacaju u reku.

Došli su novi ratovi i nova stradanja. Priča je bila zaboravljena, a običaj devojaka da „vezuju“ svoju ljubav se izobičajio.

Sve dok Desanka Maksimović, po pričanju starih meštana, u jednoj od mnogih poseta Vrnjačkoj Banji nije saznala za ovu tragičnu priču i inspirisana njome napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama: Molitva za ljubav.

Iako smo skloni zaboravu ova priča ipak nije zaboravljena; a da bi produžili njen život mladi parovi su nastavili tradiciju „vezivanja“ svoje ljubavi, a most nazvali Most ljubavi.

 Evo i Desankine-

MOLITVE  ZA LJUBAV

Brzo kao kratkovečne cveća liske

i ova ljubav staće da se kruni i drobi;

žedan je zaborava taman vir.

O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,

a ja; sačuvaj u srcu mom, zarobi,

jučerašnjeg dana nestali pram.

 

Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu

škrinju, načini je ljubavi hram.

O, duša moja duša ne moli za sreću za se-

sve dosadašnje radosti nek se snište-

ali pobožno ona od tebe ište

da dan se ovaj od strašnog brodolama spase.

 

Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo

kao bulka u zrelome žitu i lanu.

O, Bože, ne molim za sreću, za radost, za slast.

Da bol ovaj ne umre, mene je strah

da oganj sveti što u meni planu,

ne sagori iznenadno u prah,

ne razbukti se prekonoć u strast.

Izvor: Nedavno, lično na licu mesta.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________________