TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

tamoiovde-logo

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

______________________________________________________________

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

______________________________________________________________

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

______________________________________________________________

MANIPULISANJE RITMOM SNA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nesanica – problem sa spavanjem koji nam ne da mira

TamoiOvde-nesanicaNajnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman, ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema.

Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat.

San je osnova zdravlja

San omogućava ljudskom organizmu da se oporavi od dnevnih događaja. Snom se stiče snaga za buduće napore. Kao svojevrsan biološki ritam, san pruža šansu za oporavak i predstavlja važan uslov za održavanje života.

Veb (Webb. W.) s matra da svaka vrsta, pa i čovek, ima na raspolaganju  jedan kvantum energije. Kod čoveka se ovaj kvantum istroši za 17 sati, od mogućih 24, što znači da nam najmanje 7 sati ostaje za spavanje. Usled utroška energije dolazi do stanja iscrpljenosti koje se najbolje leči snom. San se, u principu,  ne javlja  u bilo kom vremenskom intervalu, već je vezan za noć. Skoro sav biljni i životinjski svet  spava, takođe,  noću. Spavanje je period nereagovanja na spoljne i unutrašnje draži  i za ljudsku vrstu, kao i za životinjsku, neaktivnost  tokom noći je sine qua non njegovog opstanka. Neadaptivne, neefikasne i destruktivne forme ponašanja kod čoveka sprečavaju noćno spavanje. Za neke  životinje koje noću love i razmnožavaju se, dnevno spavanje ima istu važnost koje kod čoveka ima noćno. Za ljudsku vrstu karakteristično je noćno spavanje.

Za mnoge ljude vreme provedeno u krevetu je pravo mučenje. Reč je o nesanici.

Industrijska revoulucija, otkriće električne energije i sijalice uzimaju svoj danak. Problemi sa spavanjem  su u velikoj meri posledica učinka  savremenih tehnologija. Sve dok je  čovek živeo u skladu sa prirodom, san je bio kontinuiran i neporemećen. Svedoci smo saznanja da čovek iz godine u godinu sve manje vremena provodi u noćnom spavanju.  Tako, na primer,  u jednom istraživanju koje je urađeno 2008. godine, 38% odraslih  Amerikanaca  izjavilo je da kraće spava  u odnosu na period od pre 5 godina. Amerikanci sada spavaju u proseku 7 sati, dok 60% izjavljuje  da ima problem sa spavanjem. Ono što se dešava na našim prostorima je kopija američke slike i prilike. Kafići koji rade noću, supermarketi koji rade non-stop, neprekidno emitovanje raznih serija na televizijskom programu, kao i  dvadestčetvoročasovni pristup internetu iscrpljuju čovekov organizam i remete prirodne fiziološke i biološke procese.

Možemo li povratiti čoveku ono što mu je sama priroda dala? Naime, potreba za spavanjem ima koren u drevnom ritmu planete i duboko je ukorenjena u našem mozgu. Kad prekinemo prirodni ritam dana i noći iz bilo kog razloga, pa bilo to i uživanje u nečemu, rizikujemo da pokrenemo čitav niz problema. Ono što radimo noću  utiče na sve aktivnosti koje obavljamo danju – na učenje, veštine,  pamćenje, fizičku izdržljivost, zdravlje i bezbednost. Najviše ipak utiče na naše raspoloženje, pa nije čudno  da  hronični poremećaj predstavlja jedan od  okidača za depresiju.

Istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi najmanje jednom godišnje doživljava  neku  nemirnu noć. To je neminovni deo ljudskog postojanja izazvan skoro svakodnevnim stresom i brigom. Stručnjaci  tvrde  da  odnos prema tom problemu određuje da li će osoba sa takvim problemom završiti hroničnom nesanicom.

Regulacija sna

Najnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema. Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Homeostatski pritisak koji izaziva san  ne zavisi samo od toga koliko ste budni, već i od toga koliko ste aktivni dok ste budni. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat. Ovaj sistem povezan je sa cikličnom smenom dana i noći.

Čovek poseduje senzore na retini koji šalju poruke o tome  da li je dan ili noć direktno do epifize koja se nalazi duboko u mozgu. Kao odgovor na mrak, ovaj sićušni izraštaj moždanog tkiva stvara hormon koji izaziva san – melatonin, šaljući uspavljujuću poruku onim delovima mozga koji regulišu razne procese: od telesne temperature, sinteze proteina, proizvodnje hormona, do budnog stanja. Životni ritam od 24 sata vodi telo naizmenično kroz cikluse sna i budnog stanja. Tako u periodu od 18 do 20 sati budnost je najjača. Posle 20 sati budnost počinje da opada što može dovesti do dremeža. Najpospaniji smo ujutru od 4 do 6 časova. Ako ostanemo budni cele noći  i izdržimo budni u ovom periodu, moći ćemo da ostanemo budni bez nadoknade sna.

Manipulisanje ritmom sna je moguće. Budno stanje postiže se pomoću jakog svetla ujutru ili uzimanjem meletonina uveče. Dva najbolja načina za san su vežbanje i zagrevanje tela. San prirodno dolazi posle pada telesne temperature. To znači da mirno ležanje u krevetu posle tople kupke može biti upravo ono što je potrebno vašem telu da utonete u san.

Kako se određuje pojam nesanice?

Često se žalimo da nismo ispavani. Nesanica je reč kojom se previše razbacujemo. Stručnjaci uglavnom primenjuju pravilo: 30 – 30: ako vam je potrebno 30 minuta i više da zaspite, ili ste budni 30 minuta i više u toku noći, najmanje tri puta nedeljno, u pitanju je nesanica.

Bez obzira koliko malo spavate, ukoliko se zbog svojih noćnih navika ne osećate slabo i neraspoloženo tokom dana, vi nemate nesanicu. Oni koji se teško uspavljuju ili bude, a nemaju nesanicu, pate od poremećaja faze sna. U ovom  slučaju ljudi pokušavaju da zaspe u pogrešno vreme. Ovo je češći slučaj kod adolesacenata i studenata koji do kasnih noćnih sati, odnosno ranih jutarnjih, ostaju budni. Ako imate nesanicu tokom 4 ili 5 noći u toku nedelje , a dobro spavate vikendom, opet nije reč o  nesanici.

Vanredni profesor psihologije i psihijatrije Michael L. Perlis sa univerziteta u Njujorku i direktor ustanove za bihevioralnu medicinu sna kaže da ne bismo voleli da spavamo kao bebe jer se one često bude noću.  Možda je bolje da spavamo kao adolescenti zato što većina adolescenata spava kao da ne postoji sutra. Rađanje i podizanje dece je faktor broj  jedan koji kod žena  izaziva nesanicu. Žena nauči da spava oprezno, pa kasnije kad potreba za noćnim buđenjem prestane, ona se i dalje budi na najmanji šum. Nesanica se ponekad javi iznenada, neočekivano. Nešto vam se desi i vi neprespavate celu noć. Većina ljudi doživljava frustraciju i uznemirenost zbog lošeg spavanja. Pokušavaju da nadoknade spavanje: dremaju poslepodne, idu u krevet ranije, duže spavaju sledećeg jutra ili ispiju neko piće pred spavanje. Sve ovo je kontraproduktivno, to samo pogoršava stvari. Odlazak u krevet bez akumulirane potrebe za snom, zurenje u plafon, dodatno uznemirenje zbog iscrpljujućih razmišljanja vodi vas u začarani krug. Pod uticajem zabrinutosti vaš mozak brzo uči. Bez vašeg znanja i saglasnosti spavaća soba postaje okidač za nesanicu. Legnete da se odmorite, a vaš mozak pređe u stanje budnosti. Neka istraživanja su pokazala da su ljudi koji imaju problem da zaspe postali preosetljivi na podsticaje koji se nalaze u spavaćoj sobi. Uspavate se u fotelji ispred televizora, ustanete i odete u spavaću sobu i odjednom ste se rasanili. Na umu vam je milion stvari, medju kojima i računanje koliko vam je još vremena ostalo da spavate da biste  bili sposobni za sutrašnji dan.

Postoji druga vrsta nesanice, koja nije posledica nedostatka sna, već pogrešne percepcije: vaš mozak misli da ste budni, a vi ustvari spavate. Dok dremate, prenošenje informacija i čulna obrada podataka nisu u funkciji. Nesvesnost spavanja polako prelazi u budnost, tako da se mnogi ne sećaju  kad su zaspali. Iz tog razloga se ne sećamo  buđenja usred noći, i pored činjenice da se  normalno budimo 5 do 10 puta svake noći. Neki ljudi imaju utisak da su budni cele noći, da nisu „ ni oka sklopili“. Međutim, kada im se uključe monitori koji nadgledaju san, ispostavi se da normalno spavaju.

Zaključak je da smo sami sebi  najveći neprijatelj kada se radi o nesanici. Svojim ponašanjem mi je  još više podstičemo. Sve taktike kojima ljudi pribegavaju posle loše prospavane noći, dremanje ili odlazak u krevet ranije, narušavaju prirodnu sklonost organizma da sam popravi „izgubljenu“ stvar. Nesanicu ćemo najbolje savladati ako ništa ne radimo. Prvi i najbolji pristup nesanici jeste da dozvolimo homeostatu sna da se sam popravi, bez ikakvih pokušaja da nadoknadimo san. Takodje pravilnom upotrebom  pilula za spavanje, posle par neprospavanih noći, možemo vratiti prirodni mehanizam sna .

Nesanica i posledice 

Hronična nesanica dovodi do razdražljivosti, glavobolje, bolova  u mišićima. Slabi koncentraciju i mentalno blagostanje, umanjuje  sposobnost da se borimo sa problemima i da ih rešavamo, smanjuje  vitalnost  organizma.

Istraživanja dr Perlisa ukazuju da je rizik od ispoljavanja depresije kod osoba koje su dve do tri nedelje patile od nesanice visok. Perlis upravo tvrdi da je jedan od faktora kod depresije nesanica. Njegove longitudinalne studije pokazuju da približno posle pet nedelja nesanice sledi depresija. Međutim, ono što pobuđuje interesovanja stručnjaka ove oblasti jeste da lečenje nesanice može sprečiti prvu epizodu depresije, ili makar to da depresija ne postane hronična.

Koliko smo mi sami odgovorni za pojavu psihopatoloških fenomena, neuroza, ili onih struktuiranih i težih poremećaja, i koliko pripisujemo spoljašnjem faktoru svoju nemoć da sprečimo neželjeno ponašanje? To ćemo saznati kada uočimo sled stvari, kako od jednog običnog problema, zamene aktivnosti vezane za noć i dan, upadamo u  vrtlog poremećenog funkcionisanja, neprirodnog režima koji nas vodi vremenom u nesanicu, a potom u depresiju.

Poznato je da razlikujemo najmanje dve faze vezane za  spavanje: prva sadrži 4 stupnja (NREM, periodi bez brzih pokreta očiju ) i drugu sa (REM periodom brzih pokreta očiju). Kod čoveka, otprilike svakih 90 minuta dolazi  do REM faze, faze u kojoj sanjamo. Ono što je karakteristično za depresivne osobe jeste da veoma brzo uranjaju u REM fazu , kao i to da REM faza kod njih traje dva puta duže.

REM faza pomaže čoveku da obradi dogadjaje, pospeši pamćenje, da integriše znanje i osećanja koja su se dešavala u toku dana, kao i da oslobodi  misli od negativnog naboja. Kod depresivnih osoba negativnog naboja ima i previše, zato centralni nervni sistem ostaje budan, mentalna hiperaktivnost dovodi do negativnih misli koje ostaju upamćene i čovek ih se teško oslobadja. Upravo jutarnje buđenje kod depresivnih je pokušaj da se čovek prirodnim putem oslobodi negativnog naboja koji je ostao neprerađen u poslednjoj REM fazi. Iz ovog sledi da kognitivnim putem u budnom stanju možemo obraditi negativne informacije i događaje i integrisati ih u memoriju dugoročno, čim nam neće u toj meri remetiti svakodnevne životne aktivnosti.

Jedan od načina rešavanja specifičnih problema je solving terapija čiji su osnivači D. Zurilla i Goldfried (1971). Pojedinac u ovoj terapiji korak po korak uči strategiju rešavanja problema kao što su gubitak posla, drage osobe, raskid veze , bolest …

U prvom koraku ličnost  uči da prepozna svoj problem, da ga izoluje kako bi ga se rešio.

U drugom koraku osoba se uči  da iznađe što veći broj mogućih rešenja za problem koji ima.

U terćem koraku se analiziraju moguća rešenja, uočavaju prednosti i nedostaci svakog pojedinačno i na kraju na osnovu izvršenih analiza, pomažemo ličnosti da se opredeli za najbolje moguće rešenje.

Naravno, ovo je samo jedan od načina da naš mozak bude manje aktivan dok spavamo. Neke od načina za bolji san smo već pomenuli. Suština ovog problema jeste da napravimo razliku izmedju noćnog života, nesanice i depresije. Šematski  prikazano to može da izgleda ovako: noćni život→ nesanica →depresija.

Autor:psiholog Nevenka Igić /Izvor: stetoskop.info

 

UTOPIJA ILI NE, MARINELADA POSTOJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Marinaleda – najbolje mesto za život u Španiji

Iako prosečna plata ne deluje impresivno po evropskim standardima, 1.200 eura mesečno je više nego dovoljno, ako znate da mesečni najam iznosi svega 15 eura mesečno.

01d185

Foto:panosart-in-color.blogspot.com

  Mali grad Marinaleda na jugu Španije mnogi smatraju najboljim mestom za život.

  Prostire se na 25 kvadratnih kilometara, i ima oko 2.700 stanovnika.

 Andaluzijski grad je ukrašen grafitima i muralima, kojima se podržavaju komunističke zemlje kao što su Kuba i Venecuela.

 Ulice su nazvane po Federicu Lorci i Pablu Nerudi, a odluke se donose po principima neposredne demokratije, na sastancima koje nedeljeno posećuje od 300 do 400 ljudi.

Dok se Španija bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama, kao i nezaposlenošću od 27 %, u Marinaledi gotovo svi rade. Mnogi bi naravno hteli da se dosele, ali lista za čekanje je toliko duga da treba biti strpljiv i preko dve godine. Planirano je da se izgradi oko 250 kuća u naredne dve godine, a do sada ih ima 350.

images

Foto: inlandandalucia.com

U Marinaledi je internet besplatan, kao i upotreba košarkaškog, teniskog, odbojkaškog ,skvoš i fudbalskih terena.

Jedino što se plaća jeste godišnja naknada za bazen. Marinaleda ima i crkvu, ali stanovnici retko učestvuju u crkvenim aktivnostima.

Kada dobijete dozvolu da napravite kuću, od lokalne vlasti dobijate potreban materijal, a tek nakon izgradnje plaćate 15 eura mesečno za refundaciju troškova materijala.

Ako neko ne zna da izgradi kuću, dobiće kao ispomoć profesionalne građevinare i arhitekte. Nije dozvoljena prodaja kuća, a da bi se poboljšao život u gradu, obeležava se Crvena nedelja, kada se iznose ideje za unapređenje Marinalede.

Grad ima svoju televiziju i radio kanale, a gost je bila i ćerka Ernesta Che Guevare.

gradonacelnik-marinaleda-foto-rojters-1375464064-347569

Foto:rojters

 Policija ne postoji, a gradonačelnik Huan Manuel Sancez Gordiljo to ovako objašnjava: „Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četvoro i sedmoro policajaca. Ali, mi ih ne želimo ovde. Jer, baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi i što se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije“.

Gordiljo je, inače, sam po sebi vrlo kontroverzna ličnost. On je u avgustu 2012. organizovao pljačke u supermarketima, i ukradene namirnice delio siromašnima, a onda je krenuo u tronedeljni marš, kako bi ohrabrio borce protiv mera štednje.

Izvor teksta:gdeinvestirati.com

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ekskluzivni intervju TRNN-a sa  „Robin Hud“ gradonačelnikom

https://www.youtube.com/watch?v=GlfCbpe1zA0#at=181

Priredio i naslovio: Bora*S

NEVEN! SVE TI JE OPROŠTENO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

FILM O BAJFORDU U ČAST NEVENA

SERIJA-NEVEN_Jedna od najpopularnijih televizijskih serija za decu, „Neven“, obeležila je 40. rođendan. Na proslavi u Galeriji RTS-a snimljeni su i poslednji kadrovi filma o reditelju i scenaristi serije Džonu Timotiju Bajfordu. Film će biti prikazan za 40 dana.

Autor filma u produkciji RTS-a i Studija B je Velimir Pavlović, a po jubileju serije i broju dana preostalih do premijere filma, događaj je nazvan „40 godina i 40 dana“.

Generaciji današnjih pedesetogodišnjaka i nešto mlađima od njih, „Neven“ je bila kultna serija za decu. Bilo je to svojevrsno televizijsko čitanje istoimenog časopisa, koji je krajem 19. veka uređivao srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj, u režiji britanskog reditelja Džona Timotija Bajforda.

„Ja sam insistirao da glumci govore tekst apsolutno tačno, kako je bilo napisano. I bio je jedan tekst, Mića Tomić ga je imao, i pretposlednja reč je bila astal, ne sto. I on je uvek rekao sto, a ja sam ga vraćao. I 24 puta smo snimali, dok nije rekao astal“, priseća se Bajford.

Serija „Neven“ bila je rado gledana kako u premijeri, tako i u repriznim terminima.

„Voleo sam je iz više razloga. Jedan od njih je bio što nam je čovek koji je došao iz Engleske približio našeg pisca Jovu Zmaja na jedan beskrajno šarmantan način“, kaže reditelj Dušan Kovačević.

N2Za rođendan „Nevena“ poklon reditelju je film o njegovom životu. Ugovor o koprodukciji potpisali su direktori RTS-a i Studija B.

„Ovo je posao koji ne priznaje vrednosti, autoritete, niti čuva uspomene na one koji su bili značajni i veliki u našoj profesiji. Zato je retko da neko za života dobije ono što mislim da su zaslužili Ljudmila i Timoti Bajford. Uradili su ogromnu stvar za generacije naše dece“, smatra generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić.

Direktor Studija B Aleksandar Timofejev ističe da je za njega „čast i zadovoljstvo što Studio B zajedno sa RTS-om učestvuje u koprodukciji pravljenja filma o čuvenom Bajfordu“.

N1„Timoti Bajford je u suštini bio u toj prvoj ekipi i neka duša najlegendarnije televizijske serije na svetu, Monti Pajton cirkusa. A i nama je napravio ‘Neven’ i ‘Poletarac'“, rekao je autor filma Velimir Pavlović.

Ako ga u duhu naziva filma zapitamo ko je Džon Timoti Bajford, ovaj reditelj kao da ne zna šta se sve može očekivati u filmu.

„Ja jedva čekam da gledam film, da nešto saznam“, ističe legendarni Bajford.

Na odgovor se neće dugo čekati. Film će biti prikazan za 40 dana.

RTS

ENGLEZ KOJI JE NAPRAVIO NAJBOLJE SRPSKE TV SERIJE ZA DECU

T.Dz.BajfordEnglez koji je napravio najbolje srpske TV serije za decu doputovao je pre 40 godina, ostavivši za sobom tek kupljenu kuću i verenicu. Majka ga je naučila štedljivosti i disciplini, a on svoju decu tome da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. I da, treći put se zaljubio sa 60 godina.

Rođendan: 25. 07. 1941.

Porodica: sinovi Džastin, Jovan i Andrej, supruga Zorica.

Karijera: inspicijent, rad na Bi-Bi-Siju, RTS-u, TV Sarajevo, serije „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Tragom ptice dodo“

Zanimanje: pisac, reditelj

– Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran.

Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting.

Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi. Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo.

Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“.

„Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu. Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik…
Puls

Priredio Bora*S

LAZAREV KANJON OAZA 2000.

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Ovim smo počeli pre 15 godina. Predeo je bio neobeležen, i svi su me pitali GDE sam to snimala, gde se nalazi...

931304_10201160186434671_1414070341_n

Gordana Atanasijević
Foto: Aleksandar Veljković

   Danas, ljudi iz PK „Dubašnica“ Zlot, lepo i vredno su markirali teren (i još će), a lepote Lazarevog kanjona su poznato i željeno odredište pasioniranih ljubitelja prirode.   

Pripremam i nastavak koji će prikazati lepote koje smo tu spoznali i koje sam nekima od vas pokazivala, ima još mnogo da se radi, ali ću i to rado podeliti sa svim ljubiteljima prirode i Lazarevog kanjona, kog obožavam.

Pozdravljam svoju TV ekipu, koja je sa puno entuzijazma iznela ovaj vrlo zahtevan rad, zahvaljujući čemu sada možemo gledati ovaj film, otrgtnut od zaborava.

 Ne zamerite na nesavršenosti, ipak je materijal star, iz VHS arhive, ali sadrži osnovne podatke o ovom lepom i dragocenom predelu, koje ćete teško igde naći.


Od srca, Gordana 🙂

Autor: Gordana Atanasijević/Objavljeno  15.05.2013.

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

p0ro8

foto: srpskoblago.rs

ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

    Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984).

img183_stitch-crop2

foto:yugopapir.blogspot.com

   Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…

   Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

   Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.

   U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

 

 

NASTAVCI

Nastavite sa čitanjem

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem

LEPOTA GRAVIRE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 VESTI KROZ UMETNOST

Nekad su predstavljale prve udarne vesti o važnim bitkama, a danas su čuvari, ali i istorijskih događaja nekadašnje lepote gradova

44,1Ono što su danas razglednica, novinska fotografija i televizijska slika nekad je bila gravira. Vekovima, od pronalaska štampe do pronalaska fotografije, gravira je svetom širila lepotu gradova i obaveštavala o bitkama i sličnim događanjima. Bila je važno i veoma cenjeno sredstvo prenošenja vesti.

 I zahvaljujući njima danas znamo kako su izgledali gradovi, predeli, kako se ratovalo, živelo, odevalo. Ukratko, kako je nekad bilo. Naravno, to je istovremeno priča i o prošlosti grafike i štampe, o drvorezu, bakrorezu i litografiji, o razvoju tehnika pomoću kojih se pravi gravira.

 U Muzeju grada Beograda se, na primer, čuvaju mnoge gravire o Beogradu. Najlepše i najvažnije od onih nastalih između 16. i 19. veka pokazane su na izložbi „Breg za razmišljanje” i objavljene u istoimenoj monografiji. Autor izložbe i monografije Vladimir Tomić lepo i dokumentovano priča o njima.

44,2  „Breg za razmišljanje”, našu prestonicu nekad su tako zvali u Carigradu. Gravire koje otkrivaju kako je Beograd izgledao i šta mu se događalo u vremenu pre nego što je pronađena fotografija štampane su u Beču, Amsterdamu, Nirnbergu, Veneciji, Frankfurtu na Majni, Augzburgu, Parizu, Rimu, Londonu, Beogradu, i drugim evropskim centrima.

Među njihovim autorima bili su značajni umetnici, a mnogi izdavači posvećivali su Beogradu ilustrovane monografije i albume. Ta izdanja su, zatim, često ponavljana i objavljivana u raznim gradovima što jasno ukazuje da Beograd nije slovio samo za izolovano utvrđenje na granici Osmanskog i Habzburškog carstva, nego za ključni grad ovog dela Evrope.

                                          Prvo posle Biblije
Najstariji podatak o Beograda sačuvan među gravirama Muzeja grada ujedno je i njegovi prvi poznati prikaz. Zahvaljujući drvorezu koji je 1522. godine izradio Zebald Beham u Nirnbergu, znamo kako je tekla bitka 8. avgusta 1521. godine zato što se na graviri jasno vidi da janičari nadiru ka Donjem gradu. Grad je bio nepripremljen za borbu, bombardovan je više od mesec dana, ali da je ipak branjen sve do tog 8. avgusta koji je zabeležio Beham. Tri nedelje posle bitke, pritisnuti glađu i oskudicom, Srbi su predali Beograd a Turci su posle dve neuspešne opsade (1440. i 1456. godine) napokon otklonili prepreku ka hrišćanskoj Evropi. Bio je to prvi ratni pohod sultana Sulejmana Drugog Veličanstvenog koji je, osvojivši prostor od srednje Evrope do Indijskog okeana, obezbedio Osmanskom carstvu položaj svetske sile.

45,1  Behamov drvorez otisnut je u radionici Volfganga Reša u Nirnbergu, brzo se proširio po ostalim delovima Evrope zainteresovanoj za osmansko napredovanje, i dugo je uticao na docnije grafičke predstave o Beogradu. Na primer, veoma sličan Behamovom je drvorez Jakoba Klauzera objavljen u četvrtom izdanju slavnog dela „Kosmografija“ Sebastijana Minstera štampanog u Bazelu 1550. godine, dela koje je imalo 46 izdanja na šest jezika. Posle Biblije bilo je najčitanije delo, a predstavlja prvi sveobuhvatni naučni opis sveta.

Do Velikog bečkog rata 1683. godine Beograd je bio česta tema gravira. Najčešće je predstavljan sa dunavske strane, tako da se jasno vidi njegovo pristanište. Gornji i Donji grad opasani su jakim i visokim srednjovekovnim zidinama. Bela (Temišvarska) kula branila je ulaz u dunavsko pristanište. U Gornjem gradu mogao se videti i zamak despota Stefana Lazarevića sa kulom Nebojšom. Na svim kulama istaknut je polumesec.

                                            Na poziv kneževa
Vest o habzburškom osvajanju Beograda u leto 1688. godine povećala je zanimanja Evrope za najznačajnije utvrđenje, kako je s pravom nazivan Beograd. Nastala je poplava ratnih hronika, putopisa i istorija ilustrovanih mnogobrojnim gravirama. Neke od njih rađene su prema skicama vojnih kartografa i inženjera koji su na licu mesta načinili brojne crteže opsednutog grada. Tako se, za vreme opsade, u štabu Maksimilijana Bavarskog nalazio i inženjer Johan Baptist Gump kome je naloženo da izradi veliku kompoziciju i celoviti prikaz tadašnjeg Beograda. On je predstavio tok opsade, plan grada i okoline i sam Beograd.

45,2  Legendama je označio 41 objekat: tvrđavu, zamak despota Stefana, palatu velikog vezira, veliki karavansaraj koji je sazidao Mehmed paša-Sokolović, sudnicu, veliku mošeju i bolnicu, gradsko kupatilo i druge značajne građevine.

Gumpovo delo je u Minhenu objavio Mihael Vening, bavarski dvorski graver. Njegov bakrorez se sastoji od devet sastavljenih listova. Na njemu je prvi put prikazan detaljan plan grada, tačnije od prethodnih i od mnogih budućih.
    U 18. veku Habzburško i Osmansko carstvo tri puta je ratovalo na teritoriji Srbije, pa je Beograd opet bio u žiži interesovanja evropske javnosti. Za kratko vreme, u najrazličitijim evropskim štamparskim centrima, izdat je veliki broj planova, karata i ratnih scena vezanih za Beograd. Augzburški izdavač Kaspar Brehenmaher je 1717. godine celu knjigu posvetio Beogradu. U njoj su barkozeri Gotfrida Roga.

 Izgled Beograda iz tog vremena poznat je po mnogim gravirama rađenim po crtežima nastalim u samom gradu. Ovde je 1739. i 1739. godine boravio Fransoa Nikola de Spar, dvorski slikar princa Karla Aleksandra od Lorene. Slikao je Beograd iz raznih uglova, da bi 1751. godine u Beču izradio veliki atlas u kome je objavio nekoliko izgleda i dva plana. Srpska javnost je Sparove radove upoznala tek 1905. godine u časopisu „Nova iskra” koji je od avgusta do novembra objavljivao tekst „Beograd od 1717-1739. po arhivskim izvorima” istoričara Teodora Stefanovića Vilovskog i ilustrovao ga litografijama Petra Markovića urađenim po Sparovim crtežima.

46,1  Poznati bečki slikar i pejzažista Jakob Alt na proputovanju 1821. godine naslikao je nekoliko izgleda Beograda. Jedan je, na primer, objavljen u petom tomu velike edicije „Mejerov Univerzum” Jozefa Mejera koja je izlazila od 1833. do 1861. godine u 17 tomova na 12 jezika sa više od 80.000 pretplatnika u celoj Evropi. Kneževi Mihailo i Milan Obrenović pozvali su u Beograd bečkog slikara Karla Gebela 1861. i 1881. godine.

Njegove radove pretvorio je u gravire 1863. godine bečki izdavač Johan Heler. U Srbiji je 1861. godine boravila i Julija Vitgens koja je naslikala zasedanje Preobraženske narodne skupštine u Kragujevcu i nekoliko scena i panorama Beograda. Ministarstvo unutrašnjih dela odbilo je njenu molbu da plati objavljivanje radova, ali je zato njena panorama objavljena u Beču.
    Za vreme srpsko-turskih ratova svi veći evropski ilustrovani listovi poslali su u Beograd i Srbiju ratne dopisnike i crtače. Stoga se veliki broj novinskih drvoreza, ksilografija, sa izgledima Beograda i ratnim scenama iz Srbije istovremeno pojavio u Parizu, Londonu, Beču, Lajpcigu, Pragu. U Beogradu je 1876. godine boravio DŽ. Skot i nacrtao nekoliko slika grada (pijaca na Zelenom vencu, Dorćol, rezidenciju kneza Milana, tvrđavu, Abadžijska čaršija).  Njegovi crteži često su objavljivani u evropskim ilustrovanim listovima.

                                             Tramvaj na struju
Naši štampari i autori su , naravno, takođe bili zainteresovani za Beograd. U to vreme je na Dorćolu radio litografski zavod Vilhelma Kina, bio je agent Carsko-kraljevske dvorske veštačke štampe i artističkog zavoda Rajfenštajna i Reša iz Beča. On je 1878. godine objavio litografiju sa 13 izgleda grada. Karađorđevo osvajanje Beograda zabeleženo je litografijom objavljenom u prvoj od dve knjige „Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa” Konstantina Nenadovića, objavljenoj u Beču 1883. godine.
———————-
Snaga Evrope

   Jedan od najznačajnijih francuskih kartografa i izdavača, Nikola de Fer, kraljevski geograf trojice kraljeva iz dinastije Burbon, objavio je plan Beograda u osmom tomu svog znamenitog dela „Snage Evrope” iz 1695. godine. Plan je izradio Herman van Lon.
   Pomenimo i scene bitke kod Beograda koje je naslikao Jan van Huhtenburg, dvorski slikar iz pratnje Eugena Savojskog, a koje je bakrorezao Jan Vandelar, objavljene su u Hagu 1729. godine.
———————-

    Prvu geografsku kartu Kneževine Srbije u Beogradu je nacrtao 1843. godine Jovan Bugarski. Litografisao je Anastas Jovanović. U donjem desnom uglu naslikana je grupa Srba okupljenih oko hrasta na kome je srpski grb, s panoramom Beograda u pozadini. Bugarski i Jovanović objavili su kartu o svom trošku u Beču 1845. godine i posvetili je tada već bivšem knezu Mihailu Obrenoviću. Karta je objavljena u nekoliko varijanti pa i na francuskom jeziku. To je prva srpska karta koju je priznala tadašnja stručna javnost i na koju su se pozivali i mnogi strani sastavljači mapa Srbije.
    Novinski drvorezi na kojima je Beograd bili su vrlo česti u novinama objavljivanim u poslednjim decenijama 19. veka. 

46,2   „Ilustrovane novine” su, na primer, objavile ksilografije nove pruge Beograd–Niš na osnovu crteža Karola Satmarija. Izgled novog dvora, srpskog ilustratora češkog porekla Vladislava Titelbaha objavljen je 1886. godine u rimokatoličkom ilustrovanom nedeljniku iz Regenzburga.

Za album fotografija „Grad Beograd” u izdanju Svetozara Velickog iz 1895. godine Petar Marjanović izradio je litografiju sa prikazom prvog beogradskog električnog tramvaja iznad pivare Đorđa Vajferta.
  А onda se krajem 19. veka pojavila fotografija i polako ali sigurno graviru iz svakodnevnog života potisnula u muzeje da dočekuje buduća vremena kojima će pričati o prošlim.

(Fotografije iz arhiva Muzeja grada Beograda)
Autor: Sonja Ćirić/politikin-zabavnik.rs/ broj: 3174    2012

______________________________________________________________________________________________

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com

BOGATA KĆI PUSTINJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

MOĆ: MOZA BINT NASER AL MISNAD PRVA DAMA KATARA

 Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa, postala je velika ljubav. Iako ima tri supruge, za katarskog emira Hameda bin Halifa al Tanija postoji samo jedna, njegova druga žena, pustinjska vladarka koja se ozbiljno angažovala na otvaranju i modernizaciji svog društva. Obožava skupu firmiranu garderobu, zbog čega joj je emir nedavno kupio poznatu italijansku modnu kuću „Valentino“ .

Ikona stila i elegancije.

Kad bi na more, muž joj kupi pola Sardiniji. Kad poželi novu narukvicu, dobije juvelirsku kuću „Tifani“. U šoping ide u svoju londonsku robnu kuću „Herods“. Ako izrazi želju da se bavi obrazovanjem, suprug je iznenadi „gradom nauke“ i fondom od petnaest milijardi dolara. A kada kaže da je interesuju mediji, dobije TV stanicu Al Džazira. Večitu želju za lepim krpicama svoje obožavane supruge, ovaj muž ne „leči“ jednom haljinom, on joj jednostavno kupi njen omiljeni modni brend.

Da, tako to radi Hamed bin Halifa al Tani (60), vladar Katara, bogatog emirata na Bliskom istoku. Iako mu je druga od tri supruge, Moza bint Naser al Misnad je emiru čitavog života jedina žena na svetu.

Nijedna njena želja ne sme da ostane neispunjena. Tako katarski šeik prošlog meseca nije ni trepnuo kada je izbrojao 700 miliona evra za potpisivanje ugovora o kupovini cele italijanske modne kuće „Valentino“.

Poznato je da je za lepu i zanosnu prvu damu Katara moda istinska pasija. Presvlači se nekoliko puta na dan. Trud i pare nisu uzalud. Modna biblija „Vog“ i magazin „Veniti fer“ smestili su je među pet najbolje odevenih žena sveta. Istina, osvajanje ovakve titule za nju ne predstavlja nikakav problem. Moza, pravi pustinjski spoj lepote, inteligencije i stila, pre „Valentina“ je od supruga na poklon dobila i udeo u grupi Lvmh koja poseduje marke „luj viton“, „kristijan dior“ i „živanši“…

Preuzeo ocu vlast

Doha je u ovom trenutku jedno od najvećih gradilišta na svetu.

Nikao na vrelom pustinjskom pesku, bogati emirat u Persijskom zalivu, koji je po državnom uređenju apsolutna monarhija, trenutno je jedno od najvećih gradilišta na svetu. Glavni grad Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu, a Katar, koji je ove godine prvi put na Olimpijske igre u Londonu poslao sportistkinje, kandidovao se i za Olimpijadu 2020.

Katarske vlasti su čvrsto odlučile da svoju zemlju učine što primamljivijom i udobnijom za život i zato ne štede ni trud ni novac. Zbog toga je ovaj pustinjski raj, koji leži na ogromnim rezervama prirodnog gasa i nafte, dobio epitet najambicioznije zemlje sveta.

Država koja je po površini manja od francuskog ostrva Korzika, sa preko 100.000 dolara godišnjeg dohotka po stanovniku, najbogatija je na svetu. Od nešto više od 1.300.000 stanovnika, tek jedna četvrtina su katarski državljani. Ostalo su stranci koji rade u emiratu i plaćaju porez.

Kada u brak stupe dvoje državljana Katara, država ih časti sa 300.000 dolara. Ukoliko neki bogataš poželi da na ludi kamen stane sa nekom od brojnih strankinja, državna čast će mu biti uskraćena. Naravno, kao i u svim ultrakonzervativnim monarhijama Zaliva, i u Kataru je poligamija normalna stvar. Muškarac može da ima četiri žene.

Luksuz i raskoš su sastavni deo života, kao i klima-uređaji koji zbog visokih temperatura rade 24 časa dnevno. Ali, nije uvek bilo tako. Ogroman uspon zemlje poslednjih decenija pripisuje se sadašnjem vladaru, šeiku Hamadu bin Halif al Taniju. On je posle školovanja u Velikoj Britaniji, 1995. godine mirnim pučem preuzeo vlast od oca Kalifa, dok je bio na lečenju u Švajcarskoj.

Porodica Al Tani je na vlasti u Kataru od 18. veka. Velika Britanija ovoj državi je priznala nezavisnost tek 1971. Međutim, za razliku od današnjeg vladara, njegov otac je skoro svu zaradu od nafte i gasa uzimao za sebe. Zbog toga je stekao mnogo protivnika, a jedan od najvatrenijih je bio ugledni Naser bin Abdulaha al Misnad, otac sadašnje prve dame, zbog čega je cela porodica Misnad prognana iz Katara.

Znala šta hoće

Njeno veličanstvo Moza bin Naser al Misnad rođena je 8. avgusta 1959. u Al Koru, na severu Katara. Prvih sedamnaest godina je provela u egzilu u Egiptu i Kuvajtu. Kada su, posle svrgavanja starog emira, stratezi katarskog dvora shvatili da bi pomirenje porodica Al Tani i Al Misnad bilo dobro za državu, sugerisali su da se to izvede na najklasičniji mogući način – venčanjem mlade Moze i novog emira, koji je već bio oženjen i imao decu.

Moza al Misnad emirova druga, ali najvoljenija žena.

Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa postala je ljubav na prvi pogled. Moza, prava kći pustinje, vitka, tamnih, duboko usađenih očiju i lica koje se ne zaboravlja lako, zauvek se uselila u emirovo srce. Venčali su se 1977. Ubrzo je svima bilo jasno da Moza dobro zna šta hoće i kakva je vizija njene uloge i arapskog sveta u budućnosti.

Povlašćena od prvog dana, devet godina kasnije, kada je već bila majka četvoro dece, harizmatična prva dama Katara je diplomirala sociologiju na Univerzitetu u Dohi.

Za razliku od lepših polovina drugih monarha iz Zaliva, ali i druge dve emirove žene koje se nikada nisu pojavile u javnosti, Moza se izborila za dominantnu ulogu. Učestvuje u političkom i društvenom životu zemlje, aktivno je uključena i u rad katarske vlade. Prati emira u svim službenim posetama širom sveta. Prisutna je na svim važnim sastancima, nadgleda potpisivanje svih ugovora, ne prekriva lice velom i ne nosi crnu abaju što je tradicija. Njen sin Tamim, iako nije prvi emirov sin, proglašen je za prestolonaslednika.

Emir, koji ima dvadeset četvoro dece, govori da ga je Moza pri prvom susretu oborila s nogu i da je jedina osoba koja uvek može da ga nasmeje. Mnogi tvrde da je pod uticajem svoje mudre žene britkog jezika, kuvajtski monarh shvatio da je vreme za promene i modernizaciju zemlje i tu ulogu prepustio šarmantnoj supruzi.

Moza se zalaže za aktivnost dama. Od 1995. godine je na čelu fondacije za obrazovanje, nauku i razvoj društva koja raspolaže sa više od petnaest milijardi dolara. Rukovodi Vrhovnim većem za porodične poslove, posebni je izaslanik organizacije Unesko za osnovno i visoko obrazovanje, zalaže se da Katar postane arapska silicijumska dolina i stoji iza dečjeg edukativnog kanala TV stanice Al Džazira.

Elegantna moć

Sa Elizabetom Drugom.

Za deceniju i po vladavine emirskog para Al Tani – Al Misnad, Katar se znatno izmenio. U izrazito konzervativnom islamskom društvu u Ustav zemlje je upisana jednakost polova. Žene su dobile pravo glasa, mogućnost obrazovanja i mnoge danas imaju odgovorna mesta u bankama i naftnim kompanijama.

„Emir i njegova supruga žele da pokažu da su islam i moderno društvo kompatibilni“, objašnjava promene jedan evropski diplomata.

„Moramo da cenimo i čuvamo svoju kulturu i tradiciju, ali u isto vreme i da budemo moderni“, glasi moto lepe pustinjske vladarke.

Moza je veliki mecena umetnika, veruje da umetnost i kultura stvaraju identitet jedne države i naroda i izjavljuje: „Ne treba svi da budemo isti, ali moramo razumeti jedni druge.“

Rečeno, učinjeno. U Dohi je sagrađen i vrednim eksponatima muslimanske kulture napunjen jedan od najznačajnijih Muzeja islamske umetnosti u svetu, a gradi se još sedamnaest muzeja. Ne zapostavlja se ni moderna i savremena umetnost. Princeza Al Majasa (28), najstarija Mozina i emirova ćerka, trenutno slovi za jednog od najvećih kolekcionara u svetu. Početkom godine je za rekordnu sumu od 250 miliona dolara kupila sliku „Kartaši“ Pola Sezana

Kada je Moza pre nekoliko godina na „Tviteru“ i „Fejsbuku“ otvorila svoj profil, bilo je jasno da je jordanska kraljica Ranija, ne samo po lepoti i stilu već u svakom smislu, dobila dostojnu rivalku u islamskom svetu. Na listi 100 najuticajnijih dama na planeti časopisa „Forbs“ našla se na 74. mestu.

Zahvaljujući njoj Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu.


Politički analitičari se slažu da Katar na međunarodnoj sceni već nekoliko godina pokazuje ambicije koje nisu u proporciji sa njegovom veličinom, ali ih, ipak, uspešno ostvaruje. Kako veruje većina, veliku zaslugu ima Moza koja je emirova desna ruka i njegova vizitkarta za zapadni svet. Priča se da je teniski turnir u Dohi njena ideja i da se upravo ona kod Fife izborila za Svetsko prvenstvo u fudbalu, a kod Međunarodnog olimpijskog komiteta za kandidaturu za Olimpijadu 2020.

Ženi koja je od turbana napravila modni hit, a od luksuza istančan stil, pripisuje se i aktivna uloga Katara na međunarodnom planu, naročito u arapskom svetu. Katar je bio među prvim arapskim državama koji je osudio Gadafijeve napade na pobunjenike, a u Dohi je napravljen prvi nacrt novog libijskog ustava. Katarske vlasti su pozvale Mubaraka da siđe sa vlasti, a trenutno su angažovani na strani pobunjenika u Siriji.

Po svemu sudeći, vreme šarmantne Moze tek dolazi.

Skromnost

Iako je vladar zemlje koja poseduje treće najveće rezerve prirodnog gasa na svetu, za emira Hameda bin Halifa al Tanija se može reći da je skromniji od svoje žene i da ima manje pasija.

Emir voli da ulaže u kvalitetne i poznate brendove, poput „Poršea“ ili nedavno kupljenog fudbalskog kluba „Pari sen Žermen“, što su mnogi protumačili kao katarski medijski prodor u Francusku.

 R. Petrović-Jakšić/ilustrovana.com

ŽIVETI SLOBODNO! UH, PA JEDNOSTAVNO MOŽEŠ…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ovo je priča, koja će verujem uticati na vaš pogled na život i svet!

Nik Vujičić je rođen bez ruku i nogu. Kakav hendikep!

Ali, Nik Vujičić je motivisan i poseduje  veliku volju za životom.

Nik Vujičić obilazi svet, gostuje u televizijskim emisijama, drži motivaciona predavanja, koja su uticala na sam život ili shvatanje života kod mnogih a njega učinila poznatim.

Priredio: Bora*S

BORANIMA PEVAO ZDRAVKO ČOLIĆ…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Nekoliko hiljada žitelja Bora i okolnih mesta, noćas je „arhiviralo“ odlazeću i ohrabrivalo dolazak  (N)ove  godine u društvu pevačke mega-zvezde Zdravka Čolića.

Iz lepog ambijenta borskog Amfiteatra, zvezdano nebo nad gradom u novogodišnjoj noći, parali su zvuci svima poznatih hitova Čolićevih, raspevane trube u rukama momaka iz orkestra Bobana Markovića, svetlosni i pirotehnički efekti…

Padao je i veštački sneg-kažu.

Spektakularno dočekivanje, po većinskom  mišljenju, direktno je emitovano na televiziji B-92.

A  posle smo otišli u nastavak noći.

Svako svojim putem, trljajući dlanove.  Sa razlogom ili bez.

Autor: Bora Stanković

______________________________________________________________________________________________

KUĆA NA VRHU VULKANA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Ova kuća, koju karakteriše jedinstven dizajn i još neobičniji smeštaj, nalazi se usred pustinje između Los Anđelesa i Las Vegasa, na vrhu vulkana.

Krov je napravljen od betona i greda koji čine kupolu, što omogućava pogled sa svih strana na krajolik, koji podseća na Mesečevu površinu.

Glavna kuća ima dve spavće sobe, dva kupatila i veliki dnevni boravak. Pored je i gostinska kuća, u blizini jezera, sa jednom spavaćom sobom i kupatilom. Koliko god ova kuća nalik svemirskom brodu izgleda privlačno za život, pogled na krajolik bez ijedne biljčice deluje pomalo jezivo.

U kući je donedavno živeo američki TV-voditelj i producent Huell Howser, koji je imanje, koje se proteže na 60 jutara, odlučio da proda za 750 hiljada dolara.


Trojka.rs