VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Foto ilustracija: Bora*S
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
Da li ste znali da je najskuplji konj na svetu Fusaiči Pegazus (Fusaichi Pegasus) prodat na aukciji za neverovatnih 70 miliona dolara, tako postavši najvredniji konj ikada.
Cenu konja diktira genetika, ali i predispozicije, te osvojene titule. Prevedeno, zarada.
Čak i ako konj završi svoju takmičarsku karijeru, parenje se isto naplaćuje i prodaje po visokim cenama, stotinama hiljada evra, ukoliko se od dobrih roditelja očekuje šampionsko grlo.
Fusaiči Pegazus zaradio je dva miliona dolara u dobicima pre svog petog rođendana, ali do tada je njegova trkačka karijera bila gotova.
Cena od 70 miliona dolara plaćena je u očekivanju da će proizvesti potomstvo koje pobeđuje na trkama i da će postati velika imena u industriji uzgoja konja.
Jelena Sajić
Izvor: agroklub.rs
Naslov: Bora*S
Zašto “lenji” roditelji imaju srećne porodice
Časovi baleta, tenisa, klavira, engleskog, posete igraonicama i prijateljima. Moderan roditelj je u svakodnevnoj trci da obezbedi što više u strahu da ne radi dovoljno kako bi osigurao zlatnu budućnost svojim potomcima. Ako se prepoznajete u ovom opisu koristiće vam da saznate više o školi lenjeg ili neaktivnog roditeljstva.
Tom Hodžkins je autor knjige i bloga “The Idle Parent” (Neaktivan roditelj, slobodan prevod) koji podstiču roditelje da na neaktivan način pristupe roditeljstvu.
Naime, roditelji su ubeđeni da će učiniti najbolje za svoju decu ako ih stalno zabavljaju, ispunjavaju im želje i čine sve da im pruže veliki izbor aktivnosti. A kad na zabavu ne misle roditelji tu su televizori, kompjuteri i igrice.
U čemu je tu problem?
Kako kaže Tom Hodžkins, sve ove aktivnosti predstavljaju dodatno opterećenje (u vidu novca i vremena) za već veoma zauzete roditelje. Osim toga, imaju i još jedan negativan uticaj na decu koja postaju nesposobna da se brinu sama o sebi i da sama sebe zabave.
Kada stimulacija dolazi iz spoljnog sveta – bilo da se radi o novom kursu, kompjuteru ili televiziji, deca gube sposobnost kreiranja sopstvenih igara. Ona, u stvari, zaborave kako da se igraju.
Previše stumulisana deca očekuju konstantnu zabavu i zabavljače toliko da se čovek mora zapitati “Šta se desilo sa njihovom maštom?”.
Šta preduzeti?
Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.
Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.
Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.
Šta je to neaktivno roditeljstvo?
Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.
Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.
Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.
Šta to znači u praksi?
Nemojte misliti da je lako biti neaktivan roditelj jer je upravo suprotno. Lako je uključiti televizor i pustiti decu da igraju igre na kompjuteru. Ne dozvoliti im da uključe ove aparate je ono što izaziva svađu. Teško je isterati decu u dvorište da se igraju dok vam kukaju za igricama. Ali, samo nekoliko minuta posle te krize videćete decu koja se lepo i srećno igraju napolju.
Nema mesta za mučenike u roditeljstvu. Zamislite da se vi žrtvujete iz dana u dan da biste na kraju imali nervoznu, nezadovoljnu i ljutu decu. Mislite na sebe, kaže Hodžkins. Sreća roditelja je na prvom mestu, jer “kad su roditelji srećni i deca su srećna”. Evo i konkretnih načina da to postignete.
Ograničite aktivnosti vašeg deteta na jedan ili dva dana nedeljno – ili na broj koji daje pravu ravnotežu vašoj porodici.
Sami razmislite o tome kako svakodnevna rutina i obaveze utiču na vas. Organizujte dane tako da vaše dete ima uvek dovoljno vremena za slobodnu igru.
Ne plašite se da kažete detetu da ne može da se bavi nekom aktivnošću ili da mu objasnite da je potreban kompromis.
Jedite zajedno kao porodica u večernjim satima jer se na taj način lako podstiče razgovor o proteklom danu.
Isključite televizor ili računar i pošaljite decu napolje.
Zapamtite da ne važe ista pravila za svu decu – deca su često veoma različita međusobno.
Budite kreativni. Pripremite kutiju slučajno izabranih bezbednih predmeta (loptu, šerpicu, nalepnice) i stavite mu u sobu da se sa njima igra.
Neka vam spavanje bude prioritet (naročito kod manje dece). Sve porodice su srećnije ako su roditelji odmorni.
Probajte kampovanje. Na kampovanju ima dovoljno vremena, prostora i inspiracije za dobru igru.
Izvor: zelenaucionica.com (najboljamamanasvetu.com)
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________
MEĐUNARODNA BICIKLISTIČKA TRKA „KROZ SRBIJU“ – 2013.
53. Međunarodna biciklistička trka „Kroz Srbiju“ održava se od 11. do 16. juna.
Posvećena je jubileju 17 vekova od potpisivanja Milanskog Edikta i tim povodom, trasa Trke će ići poznatom kulturno-istorijskom i turističkom maršutom „Putevima Rimskih imperatora“. Trka je jedna od retkih sportskih manifestacija, koja će na ovaj način uveličati ovako bitan događaj za Srbiju.
Ovogodišnja Trka pod visokim je pokroviteljstvom Predsednika Republike, g. Tomislava Nikolića. Značajnu podršku Trka ima od Ministarstva omladine i sporta i Ministarstva finansija i privrede, Sektor za Turizam.
Trka će, 11.06. startovati u Nišu, ispred Medijane, odakle će dalje krenuti put severo-istoka ka Boru. Na putu do Bora biciklisti će proći pored Feliks Romulijane u blizini Zaječara. Potom će se uputiti ka Kladovu, gde će ih put dovesti do Trajavnove table. Odatle, Trka ide uz Đerdapsku klisuru ka Požarevcu, u čijoj blizini se nalazi Viminacijum. Dalje iz Požarevca Trka će krenuti put jednog od najvećih antičkih gradova na ovim prostorima, Sirmijuma kod Sremske Mitrovice.
Posle 6 uzbudljivih dana, 16.06., trka stiže iz Sremske Mitrovice u Beograd.
U Beogradu se organizuje velika ceremonija zatvaranja i proglašenja pobednika.
Svake godine na Trci bude više od 360 učesnika karavana, što sportista i njihovih pomoćnika, sportskih delegata, volontera i prijatelja Trke. Ove godine na Trci će učestvovati 25 sportskih ekipa iz Evrope i sveta, što je rekordan broj ekipa do sad.
Pored sportskih aspekata, učesnici i posetioci se na jednistven način upoznaju sa našom zemljom i njenim prirodnim, kulturno-istorijskim i turističkim aspektima.
Biciklisti često kažu „Putevi su naša borilišta“, čime opisuju prirodu ovog sporta. Beskonačni putevi, priroda i svež vazduh, samo su jedan od blagodeti biciklizma. Ako se sve to ukombinuje sa jednom sportskom manifestacijom, poput Trke Kroz Srbiju, dobija se fantastična prilika za sve, i mlade i stare, da se provedu i razonode, upoznaju sa novim i neistraženim delovima Srbije, kao i da nauče nešto više o biciklizmu kao sportu.
Ako vas interesuje da saznate nešto više o ovogodišnjoj Trci Kroz Srbiju, posetite sajt: www.tds.co.rs ili Facebook: www.facebook.com/tourdeserbie
Izvor:.srbijazamlade.rs
_______________________________________________________________________________________________________________________________
TRASA I ETAPE TRKE „KROZ SRBIJU“ 2013.
1. etapa: 11. jun: kružna ulicama Niša (98,7 km).
2. etapa: 12. jun: Niš – Knjaževac – Zaječar – Gamzigrad – Bor (137).
3. etapa: 13. jun: Bor – Majdanpek – Negotin – Brza Palanka – Kladovo (150 km).
4. etapa: 14. jun: Kladovo – Tekija – Donji Milanovac – Lepenski vir – Golubac – Veliko Gradište – Požarevac (186,2 km).
5. etapa: 15. jun: Požarevac – Mala Krsna – Smederevo – Grocka – Resnik – Ostružnica – Umka – Obrenovac – Debrc – Sremska Mitrovica (200 km).
6. etapa:16. jun: Sremska Mitrovica – Veliki Radinci – Beočin – Sremski Karlovci – Inđija – Stara Pazova – Nova Pazova – Batajnica – Zemun – Beograd (127,5 km).
Prolazak 53. Međunarodne biciklističke trke kroz Bor predviđen je za 12. jun 2013. godine u vremenu od 13:3o-14:30 sati.
FOTO FINIŠ današnje, 2. etape u Boru________________________________
Pred ciljem
Foto:Bora*S
Kroz cilj
Foto:Bora*S
Na pobedničkom postolju
Foto:Bora*S
_______________________________________________________________________________________________________________________________
Vozeći prosečnom brzinom od 42 km na sat, deonicu od Niša do Bora, u dužini od 137 kilometara, najbrži biciklisti su prešli za 3 sata i 15 minuta,.
Kroz cilj u Boru, na završetku 2. etape 53. međunarodne biciklističke trke „Kroz Srbija“, prvi je prošao Argentinac Mauro Rikeci ( vozi za japanski klub „Nippo“) sa vremenom 3 h 15 ‘ 47 “, drugi je bio Sergej Nikolaev iz Rusije (vozač tima „Katusha“), dok se za treće mesto izborio Subotičanin Žolt Der ( biciklista mađarskog „Utensilnord“).
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________
NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA
Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre
U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.
Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima
Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu. Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.
U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?
Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.
– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.
Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.
Tarahumarosi jačaju stopala od malena
Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…
… Ili sasvim bosi
Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu.
Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.
Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.
Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti
Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?
Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.
– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.
Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.
Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.
VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!
izvor:www.blic.rs
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________
DŽEMS DIN
Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta
Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka.
Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.
Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen.
Otvaranja vrata slave
U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi…
Stvaranje ikone
U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea.
Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom.
Koketiranje sa opasnošću
Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.
„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din.
30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta.
Večna slava
„Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.
Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik.
Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.
Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.
Tekst: stil-magazin./Foto:google.rs
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________
Za „Tim Medi“ spreman je da učini sve-sa bolesnom ćerkom na rukama završio triatlon
Otac koji je sa svojom bolesnom ćerkom učestovao na triatlonu u Mičigenu prozvan je „ocem veka“.
Rik Van Bik (39) je svoju 13-godišnju ćerku koja boluje od celebralne paralize proveo kroz sve discipline i na rukama preneo do cilja sportskog takmičenja.
Njihova fotografija sa devojčicom u rukama ganula je mnoge.
Pošto devojčica nije mogla sama da učestvuje na sportskom događaju, otac ju je na rukama nosio, gurao u kolicima i vukao u kajaku tokom cele trke.
Tinejdžerka ne može da hoda, niti da govori.
Funkcioniše kao tromesečno dete, ali jedna od stvari u koje smo sigurni je da obožava da vreme provodi napolju, da bude u vodi, da oseća povetarac u svojoj kosi i na koži – ispričao je nakon trke 39-godišnji otac.
Ipak, ovo nije njihova prva trka. Do sada su učestovali na više od 70 događaja, uključujući polu-maratone, triatlone i druge trke, piše Daily Mail.
(trojka.rs/foto: Neil Blake, Midland Daily News)
TAMOiOVDE 