DONJE RUBLJE I OKO NJEGA…

tamoiovde-logo

Donje rublje i oko njega (još jedna kratka istorija)

Istorija donjeg rublja seže daleko u prošlost. Pouzdano se zna da su ga koristili još u antičkom Egiptu.

Pretpostavlja se da su prvo rublje činili nabedrenici (eng. loincloth). To bi, u osnovi, bio dugi komad platna koji se omotavao na različite načine oko bedara sa ciljem pokrivanja (i zaštite) genitalija. Najčešće se javlja u formi kecelje, pelena i suknjice. U početku je ova odeća bila i jedina odeća, a u nekim krajevima sveta to je i danas.

Nije poznato da li se u antičkoj Grčkoj nosilo donje rublje i većina spekuliše da grčki građani nisu nosili ništa ispod hitona, a nabedrenike su nosili samo robovi. Mozaici iz antičkog Rima, pak, pokazuju da su Rimljanke nosile grudnjake (strophium) i neku vrstu šortsa ili nabedrenika (subligaculum). Subligaculum nose i muškarci.

U srednjem veku se napušta nošenje nabedrenika, a u modu ulaze široke nogavice, nazvane bre (franc. braies) koje se se vezivale u struku. Bogatiji muškarci su preko njih mogli da nose druge, uske, nogavice, ali one su pokrivale samo noge, a ne i međunožje. Tokom renesansnog perioda nogavice postaju sve uže i spojene su sa stopalima, nalik na dugačke čarape. Ipak, ni bre ni nogavice nisu donje rublje u pravom smislu reči, jer se nose bez druge odeće preko.

Ulogu šlica je imao poklopac od tkanine koji se sa svake strane vezivao tračicama. Tokom XVI veka ovaj poklopac prerasta u pravi modni detalj – bragetu (franc. bragette, ital. braghetta, eng. codpiece). Reč brageta (vrećica, kesica) donekle opisuje njen izgled. Mnogi njen specifičan izgled pripisuju engleskom kralju Henriju VIII.

On je bolovao od sifilisa i pretpostavlja se da je pokušavao sa ublaži simptme oblogama kojima je punio bragetu. Ovako vatirana brageta se ukrašavala vezom, ukrasnim trakama, dragim kamenjem pa čak i mašnama. Brageta je često služila i kao džep sa nošenje sitnica. Uz oklope je, naravno, išla metalna brageta.

Gornji deo tela je od srednjeg veka pa na dalje, i kod žena i kod muškaraca, pokrivala košulja (franc. chemise). Žene su je nosile ispod tunika i haljina kao jedino donje rublje, a muškarci su je uvlačili u bre i nogavice, noseći preko njih drugu odeću.

U XVI veku se pojavljuju prvi korseti, čija primarna uloga tada nije bila da naglase struk, već pre da pritisnu grudi kako bi telo dobilo, tada poželjan, bačvasti oblik. Oblačili su se preko košulje, a mogili su biti od drveta, metala ili krutog platna ojačanog prućem.

Tokom kraćeg perioda u upotrebi su bile i nogavice nalik na muške, široke i prikupljene ispod kolena, preteče današnjih gaća. Tokom ovog perioda nose se i podsuknje sa obručima od pruća (nalik kriolinama), koje su suknjama davale željeni oblik.

Donji veš se neće bitno menjati ni tokom narednih vekova: muškarci će nositi neku vrstu dugih gaća (ne obavezno) i košulje upasane u čakšire ili pantalone (šlic se ustaljuje u formi poklopca koji se kopča sa svake strane), a žene košulje i korsete, povremeno sa nekom formom krinoline.

Povratak dugih gaća (pantalone ili pantolete) u žensku modu se pripisuje Napoleonovj prvoj ženi, Žozefini. One se sastoje od dve, u početku odvojene, a kasnije samo delimično spojene nogavice koje se vezuju u struku. Šivene su od finog platna i ukrašavane čipkom po rubu, a dopirale su do iznad gležnjeva ili do ispodkolena.

Krajem XIX veka pojavljuje se kombinezon od žerseja („unionsuit“) namenjen i ženama i muškarcima i deci. Imao je duge rukave i nogavice, kopčao se nared celom dužinom, a na stražnjici je imao „zgodan“ poklopac koji se, takođe kopčaona gornjoj strani. Ovaj odevni predmet će kasnije biti podeljen na dva dela i u tom obliku ostaće u uptrebi i tokom XX veka (još uvek čujem svoju babu kako tera dedu da obuče „šlofjanku i unterciger“ ).

Prvi brushalter se pripisuje Meri Felps Džejkob, koja ga je napravila 1913. spojivši trakom dve maramice. Ovaj deo rublja će postati veoma važan tokom i posle I svetskog rata, kada korset izađe iz mode.

Tokom 1920-ih, sa skraćivanjem suknje, u modu ulaze i halteri za čarape čineći veš još erotičnijim. Košulje nestaju iz upotrebe kao donji veš, a umesto njih se nose kombinezoni.

Tokom XX veka muški veš čine potkošulje (dugih ili kratkih rukava ili bez rukava) i gaće dužih ili kraćih nogavica, od platna ili trikotaže.

Ženski veš se sastoji od bruhaltera, čiji se oblik menja u zavisnosti od modnog trenda, i gaća, koje takođe trpe promene u skladu sa trendovima. Sredinom veka su bili popularni i mideri koji su korigovali formu stomaka i bokova, ali se oni u drugoj polovini veka gotovo gube iz upotrebe.

Kraj XX i početak XXI veka donosi i poigravanje delovima donjeg rublja koje se sada nosi preko odeće (korseti) ili namerno izviruje ispod gornje odeće.

Ako vas zanima kako se menjao oblik korseta i brushaltera možete pogledati video „Underwear: from corsets to bullet bras and back“ ovde.

Slike preuzete sa Google images.

Izvor: modanekadisad

____________________________________________________________________________________________

GENERACIJE PERFEKCIONISTA…

tamoiovde-logo

Tržišno društvo i konstantno ocenjivanje koje ono donosi ostavlja duboke posledice na mlade širom sveta

”Kao akademski profesori gotovo svakodnevno se susrećemo sa studentima koji kucaju na naša vrata. Oni su najvešće ambiciozni, bistri i vredni. Imaju široku mrežu prijatelja i mnogima od njih porodice pružaju veliku podršku.

Ipak, bez obzira na to koliko deluje da su oni dobro prilagođeni, uočavamo da studenti sve više traže našu podršku zbog problema sa mentalnim zdravljem, kao i zbog problema povezanih sa studiranjem.”

Ovim rečima počinju svoj tekst na sajtu The Conversation socijalni psiholozi Tomas Karan sa Univerziteta u Batu i Endrju Hil sa Jork Sent Džon univerziteta (oba u Velikoj Britaniji).

Svoje mišljenje Karan i Batu potkrepljuju i konkretnim podacima. Istraživanje Not By Degrees: Improving Student Mental Health in the UK’s Universities, objavljeno u septembru 2017. godine, pokazalo je da se studenti suočavaju sa mentalnim oboljenjima na rekordnom nivou i to sa tendencijom daljeg rasta.

To nije slučaj samo sa britanskim studentima. Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije, takođe objavljeno 2017. godine, pokazuje da se mladi ljudi širom sveta javljaju lekarima žaleći se na depresiju, anksioznost i suicidalne misli.

Zašto se ovo dešava? Kada je reč o Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, Karan i Hil odgovor nalaze u činjenici da današnja omladina pripada prvoj generaciji koja potpuno odrasta na principima neoliberalizma kome su temelje udarili Brajan Malroni, Ronald Regan i Margaret Tačer.

U poslednjih 50 godina fokus je sa građanske odgovornosti i zajedničkog cilja prešao na lični interes i takmičenje koje se odigrava na navodno slobodnom i otvorenom tržištu.

Upravo u takvom društvu, kako autori objašnjavaju, mladi ljudi i njihovo ponašanje i dela se konstantno ocenjuju i to na mnogo novih načina. Društvene mreže, testiranja u školama i na univerzitetima, kao i u poslovnim okruženjima, pokazuju da mlade ljude mogu da proveravaju, sortiraju i rangiraju njihovi vršnjaci, profesori i poslodavci.

Ukoliko su mladi ljudi nisko rangirani, logika tržišnog društva diktira da oni zaslužuju manje od drugih, kao i da njihova inferiornost održava neku ličnu slabost ili manu. ”Zbog toga postoji ogroman pritisak na omladinu da pokažu koliko vrede i nadmaše svoje vršnjake. Postoje dokazi da se oni u tome muče. O negativnim efektima ovog tržišnog društva i kulture koja fundamentalno menja način na koji mladi ljudi misle o sebi i drugima, najbolje govore stalno nastajuće epidemije ozbiljnih mentalnih bolesti”, tvrde Karan i Hil.

USPON PERFEKCIONIZMA

Kada, kako i zbog čega se javlja perfekcionizam kod mladih? Karan i Hil su 2016. objavili studiju koja pokazuje da je stepen perfekcionizma među omladinom ozbiljno porastao od 1989. godine. Autori smatraju da je jedan od razloga za to činjenica da mladi danas žele da se osećaju sigurno, da se povežu sa drugima i da budu puni samopouzdanja u tržišnim neoliberalnim društvima.

Najšire govoreći, perfekcionizam je iracionalna želja za besprekornošću i bezgrešnošću koju prati ozbiljna i stroga samokritičnost. Perfekcionistima je potrebno da im drugi govore da su najbolji. Ukoliko se ova potreba ne zadovolji, dolazi do velikih psiholoških previranja i unutrašnjih borbi jer perfekcionisti izjednačavaju greške i neuspehe sa svojim ličnim slabostima i nedostacima.

Ovome umnogome doprinosi svet koji valorizuje fizički izgled i veliča savršenstvo, i u kome upravo ovakvi faktori definišu vrednost i korisnost osobe. ”Ovo je kultura koja traga za nesigrunostima i pojačava nesavršenost”, kažu autori.

Posledica toga je da mladi konstantno razmišljaju o tome kako treba da se ponašaju, kako da izgledaju ili šta treba da imaju. Još veća posledica su depresija, anoreksija i suicidalne ideje koje su mnoga istraživanja povezala sa perfekcionizmom. Stoga Karen i Hil pozivaju škole, univerzitete, političare i državne službenike da preduzmu određene korake kako bi osigurali dobrobit mladih ljudi.

Tekst: Ivana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________________

MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

TAKO SE TO RADI…

tamoiovde-logo

 U Belgiji radnici dobijaju dodatak na platu ako na posao dolaze biciklom!

Nešto više od 400.000 Belgijanaca primilo je ‘biciklističku naknadu’ zato što na posao odlaze biciklom, a ukupno je isplaćeno oko 93 miliona eura.

587126eefcd5a89bf6c49c6872a907db_xl

Foto: Pixabay

Radi se o novčanim podsticajima koje im isplaćuju firme u kojima rade, a one onda taj trošak odbijaju od poreza. Po istom principu, građani od poreza mogu da odbiju svaku kupovinu ili servis vezan uz održavanje bicikla.

 Prošle je godine ovu ‘povlasticu’ iskoristilo oko 406.000 Belgijanaca što je državu koštalo oko 93 miliona eura. Pre pet godina broj korisnika je bio za 30% niži, sveukupno oko 314.000 zaposlenih, piše Brussels Times.

Finansijska potpora nije jedina stvar koja Beligijance tera da se biciklom voze na posao. Država ima veliki problem s saobraćajnim špicevima pa je i Udruženje biciklista pokrenulo razne akcije kojima bi podstakli ljude da okreću pedale.

Osim što se sve više ljudi vozi na posao biciklom, primetan je i trend rasta pređene kilometraže. Pre pet godina godišnje bi jedna osoba u proseku prošla 944 kilometra, što je prošle godine naraslo na 1.045 km.

‘Biciklističke naknade’ mogu biti i prilično visoke. Na primer, ako zaposleni živi 15 km daleko od firme, radi 210 dana u godini i prima maksimalnu naknadu od 0,22 eura po kilometru, primiće godišnju kompenzaciju od 1.386 eura.

Izvor: kutaknet.com

________________________________________________________________________________

POREMEĆAJI LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.

face-66317_960_720Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.

Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.

Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.

Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.

To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.

Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.

Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.

To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se  situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.

Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.

Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.

Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.

Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.

Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.

Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.

Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.

Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.

Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.

Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj). Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.

Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (6)

Prethodni članak: OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ

___________________________________________________________________________________________

KAKO ONI MENI, TAKO JA NJIMA…

tamoiovde-logo

 Evo kako se u životu sve vrati istom merom 

 Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram.

narod-dnevne

Foto: Thefirstworldwar.net

Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.

Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje.

Seljak odgovori: „Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.”

Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:

Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.

Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina.

Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

Izvor: dnevne.rs

___________________________________________________________________________________