MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

tamoiovde-logo

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

NA KUTKU BELOG OBLAKA…

tamoiovde-logo

– SPAVA NEJASNA TUGA

_____________________________________________________________________________________

MILENA PAVLOVIĆ-BARILI

Milena Pavlović-Barili bila je po mnogo čemu jedinstvena ličnost. Srpkinja po majci a po ocu italijanske krvi, svojim životom i radom obeležila je jednu epohu

Thumb_milena0ooMilena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.

Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Žene u srpskom slikarstvu piše da je Danica Pavlović „u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje“, ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja“.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

…Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: ‘Sine, je l’ si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla.’ Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: ‘Iz ove se kože nema kud’, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.”

Umetnost bez zadrške

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične kompozicije imale su u sebi romantičarsko značenje, velovi, odnosno draperije, simbolično označavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog.

Slikajući lampe i sveće unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i štitile identitet lika, leptiri pričali o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi i isečene ruke ili noge govorili o željama i čežnjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadžbine.

Dve domovine

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela između svoje dve domovine – Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

Beg u Ameriku

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

…Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Reklama za Vog

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri.

Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Tihi odlazak

Milena Pavlović-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku.

Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Požarevac da joj ćerka „počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje“.

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.
Autor: Zorica Markovic
Izvor: stil-magazin

_______________________________________________________________________________________

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autortret_sa_belom_tokom_1929_(odeljak_Srski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa belom tokom ulje na platnu, 1929.

Na kutku belog oblaka
— spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.
Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola —
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.
Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat…
I sada —
kome da pišem?…
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim
Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.
Hodim pepelom
spaljenog Meseca.
Trag stopa nosi
plavi zvuk
pogleda
devojke s lampom,
kojoj
veran osta.

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
ter reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

Od dolaska mnogih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svog spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo —
jer reči nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne teret
koji smo smatrali svojim. / Tragovi ka sopstvenosti


* * *

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.


* * *

Za prvi sat dana:
beli vrhovi planina.
Za drugi sat dana:
duge reke pene.
Za treći sat dana:
marševi usamljenih.
Za četvrti sat dana:
rupe blistavih zmija.
Za peti sat dana:
daleki stišani glasovi.
Za šesti sat dana:
šest železnih zvona,
Za sedmi sat dana:
dva samotna karanfila.
Za osmi sat dana:
hiljadu zatvorenih kočija.
Za deveti sat dana:
prepolovljeni ponor.
Za deseti sat dana:
krila crnih ptica
krila crnih ptica
krila crnih ptica.


* * *

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen na oblik tvoje glave,
tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.
II

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: „Slika“ („Image“) i „Sablast“ („Phantom“). Spomenka Jelić

 

Milena_Pavlovic_Barilli_-_Autoportet_sa_stitom_i_orlom_1940_(odeljak_Srpski_pesnici)

Milena Pavlović Barilli Autortret sa štitom i orlom ulje na platnu, 1940.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

Njujork, marta 1940.


SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenje čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.
U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

Izvor:riznicasrpska

________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

Preporuka: POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG