MEHANIZMI ODBRANE…

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Ne samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt.

Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (5)

---

 

LJUBAV I DISCIPLINA…

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

MRAČNA STRANA UMA…

 Govorili smo već da teorija psihoanalize govori o ljudskom umu kao o tvorevini koja se  sastoji iz mnoštva delova. Takođe smo pomenuli da je Frojd bio jedan od prvih koji je “otkrio” to da um poseduje više strana, mnoge kojih mi generalno nismo ni svesni da postoje. Stoga, posebno je interesantno to što se, prema ovoj priči, um može skoro jasno (istina, ne baš previše jasno) podeliti na dva dela – svesni um i nesvesni. Mi ćemo sada pokušati približiti čitaocima ovu misteriju koja se naziva nesvesni um.

Istini za volju, nesvesno je jedna skoro sama po sebi paradoksalna tema za diskusiju. Kako govoriti o nečemu čega niste svesni? Veoma je teško govoriti o nečemu za šta ne znate da postoji, niti kako izgleda, niti šta je to zapravo o čemu vam taj neko traži da mu govorite.

To je isto kao da neko traži od vas da mu opišete “plavokvarcnog megaslona”. Naravno, ta stvar ne postoji, a iako negde tamo u nekoj zabiti univerzuma možda možete i naleteti na ovakvo bizarno stvorenje, opet ga sada ne možete opisati jer nemate blage veze šta je. Mogu ja da dođem i kažem vam “ja sam video plavokvarcnog megaslona i on postoji” i zahtevam da se vi pozabavite tim problemom. Možete pokušati, ali ćete na kraju shvatiti da je taj zadatak jednostavno nešto nemoguće.

Slična stvar je i sa nečim za šta znate da postoji ali ga ne možete  direktno osetiti, ni videti, ni čuti. Na primer, da li mi možete reći kako vi pokrećete svoju pinealnu žlezdu da radi i da li osećate šta ona trenutno radi u vašem organizmu? Ona postoji i zapravo obavlja mnoge od važnih uloga u vašem organizmu, ali nje ni njenog rada niste svesni, niti ga možete meriti, opaziti i osetiti.

Međutim, iako ne možete osetiti sve to direktno, možete na neki način videti posledice njenog rada, te tako znate i da je imate (verujte mi, da nemate ovaj mali organičić ne biste sada bili tu gde jeste i bili u mogućnosti da čitate ovaj tekst). Ista stvar je i sa nesvesnim delom vašeg uma – vi  znate da ga imate (ili vam bar govore da ga imate), ali ne možete u njega direktno zaviriti. Ono što možete, to je da se uverite u njegov rad preko nekih posledica i manifestacija u vašem umu ili ponašanju.

To može biti preko snova ili nekih osećanja za koja vam nije jasno odakle su, ali i kada napravite neki lapsus pa nekom kažete da je glup umesto da je gluv, a kasnije se ispostavi da tu osobu nešto i ne gotivite. Sve ovo je rečeno da bi vam bilo malo jasnije o kakvom ogromnom problemu se ovde radi. Zaista, kada ovako gledamo, pravo je čudo da je neko uopšte i uspeo “provaliti” da nesvesno postoji, pa još i da ga raščivija, analizira, opiše i shvati kako ono funkcioniše. Međutim, to su uradili Frojd i njegovi sledbenici.

Ono što je konkretno Frojd postavio u ranim fazama svoje teorije, to je da postoje tri dela uma – svesno, predsvesno i nesvesno (ili podsvesno). Dakle, nije dva (sa početka) nego tri, što komplikuje stvari, ali smo mi tako napisali radi lakše komunikacije (a i da ne prepadamo čitaoce odmah na početku. Sada već možemo).

U predsvesnom se nalaze sadržaji kojih čovek nije direktno svestan, ali ih može osvestiti ukoliko poželi. To su one stvari koje nam nisu trenutno bitne, pa ih mozak skloni malo u stranu kako nam ne bi zagušivale um i kako bi se mogli koncentrisati na nešto bitnije. Na primer, dobar deo sećanja se nalazi u predsvesnom delu (iako je određen deo u podsvesnom), te ih možemo prizvati u um kada god poželimo. Tako, ako nas neko pita šta smo jeli jutros mi ćemo potražiti malo po umu i prizvati sliku, miris i ukus jaja na oko, ili šta smo već jeli. Ta slika nam nije stalno u glavi ali je uvek “tu negde” ako nam zatreba. S druge strane, nesvesno, tj. naša podsvest, je ono što je ovde mnogo interesantnije. Ovde su stvari mnogo drugačije – apsolutno ništa što je u nesvesnom delu uma nam nije dostupno “kada nam se ćefne”.

Ponovićemo još jednom, tamo se ništa ne vidi. Zato smo i nazvali ovaj članak “mračna strana uma”, upravo kako bi dali slikovit opis ovog domena (nismo stavili “mračan” da bismo nagovestili nešto što je loše, strašno, itd.). To je prostorija u kojem nema svetla i gde su vrata zatvorena za sva naša direktna pitanja. O svesnom delu nećemo sada govoriti.

U nesvesnom, kako govore psihoanalitičari, nalazi se svašta. Tu su naša najranija sećanja kada smo bili bebe i pili majčino mleko direktno iz dojke. Neki tvrde i da su tu sećanja čak i iz perioda kada smo bili u utrobi, pa i prilikom našeg rađanja, ali to je u najmanju ruku diskutabilno (ne kažemo da mislimo da sigurno nije tako). Tu su naše najdublje emocije, koje smo potisnuli jer su neprihvatljive i za nas i za druge. Tu su naše želje koje su, opet, potisnute jer su neprihvatljive za nas.

Na primer, dete može u nekom trenutku da oseća ogroman bes prema roditeljima, ali pošto je to neprihvatljivo za njega, ono ga potiskuje. Nije ništa čudno i ako se zajedno sa tim javi želja da se roditelj ubije, da ne postoji, da ode ili umre, međutim, ovo je tek potpuno neprihvatljivo za dečji ego i njegovo normalno funkcionisanje. Stoga, njegov um potpuno potiskuje i emociju i želju – ali to ne odlazi nikud, već ostaje u nesvesnom.

Naravno, očigledno je da je potiskivanje u nesvesno važan i nužan mehanizam kako bi čovek normalno funkcionisao i čak možemo reći da je jedan od najvažnijih, ukoliko funkcioniše kako treba. Kada je funkcija ega poremećena (u narodu, kada čovek “nije baš normalan”), onda potiskivanje “ne radi” dobro, pa se ovakve emocije ispoljavaju, te za takvu osobu na primer kažemo da je impulsivna ili slično. Ukoliko je i funkcija super-ega poremećena, tj. osoba nema adekvatno izgrađene moral i savest – onda, u sklopu sa ovim prethodnim, imamo recept za psihopatiju.

U nesvesnom su takođe i koreni naših nagona, instinkti života i smrti o kojima smo govorili u prethodnom tekstu (deo nesvesnog u kojem se nalaze nagoni naziva se “id”). Jedna napomena, o id-u egu i super-egu ćemo detaljnije razglabati u nekom od narednih tekstova, pa nećemo ovde ulaziti u dalju raspru.

Traume i strahovi su takođe čest sadržaj na koji možemo naleteti u mračnoj sobi naše podsvesti. Ovi događaji, tj. emocije su takođe nepoželjne, ali ne u smislu kao ove prethodne već zato jer su suviše jake i bolne da bi se čovek njima svesno bavio. Prejaka trauma iz detinjstva, koja je toliko stresna da bi mogla ozbiljno narušiti čovekovo mentalno zdravlje se potiskuje i zaboravlja. Čovek se više ne seća tog događaja, a njegov ego ne mora da se nosi sa nemilim prizorima, od kojih, kada bi se njima svakodnevno bavio, može “da se poludi” (narodski rečeno). Međutim, takve stvari, kao što ćemo kasnije videti, ipak u nekoj formi isplivaju na površinu i to u različitim oblicima, najčešće uzimajući neki oblik neuroze.

Karl Jung, veliki čovek i psihoanalitičar, koji je dosta toga doprineo psihoanalizi, dodao je i neke nove poglede na nesvesno. Naime, on je tvrdio da se nesvesno sastoji ne samo od potisnutih sadržaja koje je sama osoba potisnula, već i od sadržaja koje su potisnuli naši preci (zapravo, ne samo od potisnutih, već i od mnoštva svesnih iskustava naših predaka). Dakle, po njemu, naše nesvesno se deli na dva dela, individualno i kolektivno. Interesantno je da se kolektivni deo nesvesnog sastoji od prastarih slika, vizija i univerzalnih simbola koje osoba deli sa čitavom ljudskom vrstom – izgleda da su duboko u našem umu i umovi naših dalekih predaka!

Iz svega navedenog, možemo prvo, primetiti da je nesvesno neka vrsta “kontejnera” za sve sadržaje koji nisu poželjni ili suviše teški da bi se njima svesno bavili. Rekli smo i da se ove stvari ne mogu direktno videti, ali to ne znači da nisu tu. Štaviše, nesvesno ima ogroman upliv u naše svesno funkcionisanje i mi stalno ispoljavamo sadržaje iz tog domena.

Njegov sadržaj je vidljiv u snovima (za koje Frojd kaže da su glavno sredstvo ispoljavanja nesvesnog), ali i u omaškama, šalama (gde se, na primer, potisnuti seksualni impulsi ispoljavaju kroz seksualno nabijene pošalice i provokacije), iznenadnim reagovanjem na nešto što nema veze sa stvarnom situacijom (recimo, veliki bes zbog neke sitnice), na kraju i sa skoro svim našim psihičkim stanjima, bilo da su pozitivna ili negativna. Frojd je išao dotle da je nesvesno “optuživao” za bukvalno sve naše svesne misli, emocije i radnje – nema nijednog dela nas koji nije pod uticajem naše podsvesti.

Najvažnije, psihijatri i psiholozi su primetili da sve neuroze nastaju iz okeana nesvesnog, a simptomi psihičke disfunkcije su način da nesvesno komunicira sa spoljnim svetom. Potisnuta osećanja se moraju negde i nekad ispoljiti i uvek su tu negde pri površini. Uz prisustvo pravog “okidača” kao što su stres, neka ponovna trauma, izmena konteksta i načina života, negativni događaji, fizičke bolesti – mračni sadržaji isplivavaju na površinu.

Ako je sadržaj potisnutog veliki, ako je suviše duboko gurnut i ako nema gde da se adekvatno ispolji (na primer, “konvertovanjem” potisnute energije u sport, umetnost, posao, itd.), onda se energija akumulira u neurotični simptom i tako “oslobađa”.

Upravo na tom mestu i dobrom interpretacijom simptoma, tj. “dekodiranjem” nesvesnog kod osobe, stručan psihijatar ili psiholog će naći materijal za rad i tako pomoći osobi da prevaziđe psihičke teškoće.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (3)

Prethodni članak: POKRETAČI ČOVEKA

---

---