R. M. RILKE, Postoji preda mnom taj jedini zadatak: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…
Rim [13. novembar 1903]
Draga Lu, neobično me dira činjenica da sad oko tebe postoji zavičaj, kuća ispunjena tvojim prisustvom, vrt koji živi od tebe, prostor koji ti pripada. Da, razumem da je sve to sporo nastajalo i moglo samo sporo da nastane, jer tvoj svet iziskuje realnost i ima snage da iziskuje. Prvo je, i u daljini,Lufrid[1] bio maltene kao san, veoma krhak i pun predviđenih stvari.
No, on se držao za tebe, i kad si došla, kuća je bila velika i vrt beskrajan. To sam osetio tada, i danas znam da je ta upravo beskrajna realnost, koja te je okruživala, sazdala za mene najdublji događaj iz onog neizrecivo dobrog, ogromnog i toplog doba.
Proces preobražaja koji me je tada zahvatio sa hiljadu strana istovremeno je poticao iz tvoje neizrecivo realne egzistencije. Nikad, u svojim plašljivim pipanjima, nisam toliko osećao biće, toliko verovao u sadašnjost i toliko prihvatao budućnost.
Ti si bila antiteza svim sumnjama i, za mene, dokaz da sve što dodirneš i pogledaš postoji. Sve je za mene izgubilo svoj magloviti karakter, taj lebdeći način u oblikovanju i raspadanju, kakav je bio stil i siromaštvo mojih prvih stihova. Stvari počeše da nastaju, životinje da se izdvajaju, cvetovi da postoje. Naučio sam se jednostavnosti; naučio sam sporo i tegobno da je sve jednostavno i stekao zrelost da bih govorio o jednostavnim stvarima.
A sve se to odigralo zato što mi je bilo dato da te sretnem u trenutku kad sam prvi put bio suočen sa opasnošću da se prepustim bezobličnom. I ako ta opasnost ne prestaje da se vraća, na ovaj ili onaj način i u sve zrelijoj formi, sećanje na tebe, svest o tebi, raste ipak u meni do ogromnih razmera.
U Parizu, tokom onih izuzetno teških dana, kad su se sve stvari povlačile iz mene kao iz čoveka koji slepi, kad sam drhtao od straha da neću biti u stanju da prepoznam lice svog bližnjeg, uhvatio sam se za činjenicu da ti postojiš, prepoznavao sam te još u svom unutrašnjem ognjištu, da mi tvoja slika nije postala tuđa, da se nije udaljila od mene kao sve ostalo, nego se održava sama u tuđoj praznini u kojoj sam bio prinuđen da živim.
A i ovde, usred raspinjanja s kojim sam se ponovo orodio, bila si sigurno mesto na kojem mi je pogled ostajao ukotvljen.
Dobro razumem da ti stvari dolaze kao što se ptice vraćaju u daleko gnezdo kad počne da se smrkava. Hiljadu zakona, velikih i malih, ostvarili su se s kućom koja je sazdana oko tebe. Srećan sam što ona postoji, i imam utisak da njena blagotvorna dejstva dopiru do mene dovde.
Moja borba, Lu, i opasnost koja se nadvija nada mnom sastoje se u tome da ne mogu da postanem realan, da uvek postoje stvari koje me nište, događaji koji me gaze, realniji od mene, kao da ne postojim. Nekada sam verovao da bi mi bolji svanuo dan kad bih imao kuću, ženu i dete, sve stvari realne i nepobitne.
Verovao sam da bi me to učinilo vidljivijim, opipljivijim, konkretnijim. Vidiš, postojao je Vestervede, bio je realan, jer ja sam sazidao sam kuću i sredio je unutra. Ali, to je bila realnost izvan mene, nisam bio integrisan u nju, niti stopljen s njom. A sad ta kućica, sa svojim lepim tihim sobama, ne postoji više.[2]
Činjenica da znam da postoji još jedno biće vezano za mene i negde malo dete koje nema nikog bližeg od tog bića i mene – to mi, nesumnjivo, pruža izvesnu sigurnost i daruje iskustvo mnogih jednostavnih i dubokih stvari – ali to mi ne pomaže da dospem do osećanja realnosti, do te jednakosti u životnom stanju kojoj toliko stremim: biti neko realan usred realnog.
Jedino tokom dana kad radim (veoma retkih) postajem realan, postojim, zauzimam prostor poput neke stvari, imam težinu, padam, a zatim se neka ruka ispruža i podiže me. Ugrađen u zdanje velike realnosti, imam tada osećaj da sam noseći element, postavljen na duboke temelje, uokviren sa desne i leve strane drugim nosećim elementima. Ali, svaki put, posle tih trenutaka ugrađivanja, ponovo bivam kamen daleko odbačen, inertan poput travke. A činjenica da se ti trenuci odbacivanja nikako ne proređuju, već bivaju, naprotiv, sve stalniji, zar ne bi trebalo da me plaši?
Počivam li tako, potpuno onemoćao, ko će me naći ispod svega toga što me pokriva? I nije li moguće da sam ja već odavno pretvoren u prah, gotovo nalik zemlji, gotovo izravnan s tlom, i to tako dobro da već preko mene prelazi neki sumorni drum?
Postoji, dakle, neprestano preda mnom taj jedini zadatak na koji do sad nisam prilegao, iako bi to trebalo da učinim: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…
Pišem ovo, draga Lu, kao u nekom intimnom dnevniku, sve to zato što ne mogu sada da pišem pismo, ali to ne znači da nisam manje željan da ti govorim. Bezmalo sam izgubio običaj pisanja, i oprosti mi što je ovaj način pisanja pisma tako nesređen i grozan. Možda u tome nećeš čak ni videti koliko je u njemu radosti na pomisao o tvojoj kući, pa ti ga dopunjujem s hiljadu najboljih želja. Hiljadu. Svega.
Rajner
R. M. Rilke, Čisto protivrečje: pisma Lu Andreas-Salome, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 50–54.
[1] Loufried. To je naziv koji je bračni par Andreas – Salome dao svojoj kući, kontrahujući imena Lu i Fridrih. Par se smestio blizu Getingena. Rilke nije viđao Lu još od februara 1901. godine, kad je ona stanovala u Berlinu, u četvrti Šmargendorf. Ponovo će je videti tek 1905.
[2] Klara i Ruta stanuju kod Klarinih roditelja, u Obernojlandu.
Objavio Marija Jeftimijević Mihajlović u decembar 24, 2018
TAMOiOVDE 