UBISTVO KOJE JE UŠLO U ANTOLOGIJU POEZIJE
Sve sam gled’o u tami za sobom
Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike
Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti „Žmurkove kafane” i „Zlatne slavine”, obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.
— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?
Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:
„Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim.”
Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi…
Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: „Zvoni…”, „Iz jedne šetnje” i „Noćna svirka”.
SUMNJE
Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.
Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.
Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.
Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.
MUZIKANT
Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je „bagatelisala šešir koji sam joj kupio”. Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.
Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.
Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće…
REVOLVER
Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:
„U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta… Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver…”
Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi „Iz jedne šetnje”. U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.
Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.
PRESUDA
U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi „Zvoni…”.
Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za „delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja”, zato „što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu…”
U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, „utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio”. Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.
Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je „isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život…” U svojim iskazima svedoci su rekli „da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala”. Njen stanodavac ispričao je „da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet…”
Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo „da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala…” te „da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze…” Ne čudi stoga što je sud zaključio da je „optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno…”
Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora „koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu…” Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda…
NOV ŽIVOT
Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.
Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.
Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih „deklamacija”. Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.
Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.
Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada „Vojislav J. Ilić Mlađi”, prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.
***
Ilići pesnici
Počesto se u nas verovalo da su Vojislav J. Ilić i Vojislav J. Ilić Mlađi u srodstvu. Ništa od toga. Jednostavno, imajući isto ime i prezime, čak i srednje slovo, junak ove naše priče je, da bi se razlikovao od svog slavnog prethodnika koji je živeo od 1860. do 1894, sebi dodao pridevak — Mlađi. Zanimljivo je da su obe porodice živele u komšiluku, na beogradskoj Paliluli.
Stihovi na Zejtinliku
Stihove uklesane na istočnoj kapiji ratničkog groblja na Zejtinliku kod Soluna neobavešteni su često pripisivali Vojislavu J. Iliću, bez onog pridevka Mlađi, ispuštajući iz vida da je prethodnik umro dvadeset godina pre početka Prvog svetskog rata.
Stihovi su, dakle, Vojislava J. Ilića Mlađeg i to odabrani nakon državnog (strogo anonimnog) konkursa, a po odluci žirija u kome su bili Bogdan Popović, Aleksandar Belić i Stanoje Stanojević…
Zvoni…
Žureći stazom iz kobnoga sela
Kroz žitna polja, kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta…
… Sumnje i molbe, gnev, nemirnu radost,
Sve sam gled’o u tami za sobom,
I jednu bujnu, verolomnu mladost,
Početu pesmom, završenu grobom…
Gde su sad dani i časovi mili,
Kad bi u šetnji, u šumicu zašli,
I jedno drugo, tobož, izgubili,
Pa bi se opet uz klicanje našli?
… I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!
Kud ga to misli daleko odnose?
„Šta slušaš, brate?” upitah, pun strave,
A on mi reče „Zvoni… sad je nose…”…
Pa, napred!… Vozar ludo uzmahuje
I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute… Ah, da l’ se to čuje
Kako odnekud zvoni… zvoni… zvoni?
Piše: Petar Milatović
Izvor:nacionalnarevija
_________________________________________________________________________________________
NOĆNA SVIRKA
Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S „Gospodinove“ tanke violine.
A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.
„Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?
„Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!
„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm’a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.
„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!
„Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
. . . . . . . . . . . . .
Zar da zaboravi na onog čoveka
. . . . . . . . . . . . .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj „Violini“.
I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.
I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…
IZ JEDNE ŠETNJE
Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne, hladne, memljive pećine.
„Hajd’mo“ — ja rekoh — „Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!“
„Ne“, — reče ona — „strašim se tog vrela!
K’o grobni zadah da iz njega piri!
No hajd’mo gore, gde je svetlost sunca,
Gde lete orli, vetar, i leptiri!“
„Al’, draga“, — rekoh — „put je tamo strmen…
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?“
„Ah, ludo moja!“ — začuh prekor nežni —
„Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!“
I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku — k’o laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj prosut preko lepog čela.
Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit, i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne k’o pena.
Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu… i dalje ni kroka.
Vetar se titr’o haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom k’o svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.
„Dosta! Ne treba!“ — ja rekoh; a srce
Tad mi je bilo, da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv’o,
U tome času večernje tišine;
A Timok jec’o, teško zaogrnut
Mrakom, k’o adskom zlokobnom haljinom…
„Nad čim uzdišeš?“ — upita me ona.
— „Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!“
_________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 