GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

tamoiovde-logo

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

norway_reindeer-1920x1080Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

PEĆINA SVETLEĆIH CRVA…

tamoiovde-logo

KAO POD ZVEZDAMA: MAGIČNA PEĆINA UKRAŠENA SVETLEĆIM CRVIMA!

Daleko, na severnom ostrvu Novog Zelanda, krije se pravo čudo prirode koje je danas jedno od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje bogate zelenim površinama.

pecinaGlowworm cave ili Pećina svetlećih crva dom je hiljadama svetlećih larvi Arachnocampa luminosa koje žive samo na ovom ostrvu.

One predu duge trake koje provode bioluminiscentnu svetlost, obasjavajući pećinsku reku neobičnom zelenkasto-plavom svetlošću.

Zahvaljujući izuzetnoj vlažnosti i toploti u pećini je odsutna promaja, što omogućava ovim insektima da nesmetano pletu ove duge i lepljive trake koje služe kao mamac raznim insektima.

glowworm-cavePećina svetlećih crva pripada pećinskom sistemu Vaitomo, što na maorskom jeziku znači voda koja prolazi kroz rupu.

Ovaj prelepi pećinski sistem, koji je star više od dva miliona godina, prvi put su istražili lokalni poglavica Tane Tinarou i engleski istraživač Fred Mace davne 1887. godine.

Dve godine kasnije, poglavica je pećinu otvorio za turiste, a danas i njegovi potomci rade na njenom održavanju u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

Razgledanje pećine se većim delom obavlja u čamcu, što svakako upotpunjuje doživljaj i čini ovaj obilazak nezaboravnim.
Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

PRIRODA NA POTEZU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako se neke vrste prilagođavaju klimatskim promenama?

Životinje mogu da budu neverovatno prilagođavajuće, ali mogu li se prilagoditi dovoljno brzo?

images-2013-12-600450_klpromene_905488102Kako se Zemlja zagreva, životinje i biljke nisu obavezno bespomoćne. One mogu da se premeste u hladnije klime; mogu da ostanu i prilagode se pojedinačno toplijoj klimi, a mogu se čak prilagoditi celom vrstom, putem evolucije.
Veliko pitanje je, da li će biti sposobne da učine bilo šta od navedenog dovoljno brzo? Većina naučnika smatra da se klimatske promene dešavaju prebrzo za previše vrsta, da bi se prilagodile.
Međutim proteklih nedelja, generalno stanje očaja obasjano je zracima nade: Stigli su izveštaji o neočekivanoj adaptivnoj sposobnosti ugroženih leptira u Kaliforniji i korala u Tihom okeanu.
Dva izolovana izveštaja, naravno, ne ruše ideju o globalnoj ugroženosti.

Ipak, one naglašavaju koliko malo još uvek znamo o sposobnosti prirode da se izbori sa klimatskim promenama.
“Većina modela koje ekolozi predstavljaju pretpostavljaju da nema prilagođavanja, što je suludo.”, kaže Ari Hofman, genetičar sa Univerziteta u Melburnu i dodaje: “Organizmi nisu statični.”

Priroda na potezu
Da se vrste u pokretu očigledno je ne samo naučnicima, već i baštovanima i ljubiteljima prirode. Leptiri žive u višim predelima planina; drveće se pomera severno u Severnoj Americi i Evropi. U Severnoj Karolini, stanovnici i dalje uzbuđeno sreću oklopnike (armadilje), koji su “napali” državu sa juga.
Pregled podataka o stotinama vrsta koje se kreću iz 2011. otkrio je srednji pomak ka većim visinama od 11 metara po deceniji i srednji prelazak na više geografske širine od oko 17 kilometara po deceniji.
Tu je i jasan trend zagrevanja vezan za vreme prirodnih događaja. Jedno istraživanje ukazuje da se proleće pomerilo za 1,7 dana ranije 2007. u odnosu na 1954. godinu. Insekti se javljaju ranije, ptice se gnezde ranije, biljke cvetaju i listaju ranije. Najnovija studija takvih događaja pokazuje da su klimatske promene razvukle sezonu cvetanja divljeg cveća na 35 dana.
Izveštaj sa konferencije o leptirima u Engleskoj prošlog meseca je bio nešto drugačiji. Odnosio se na ugroženu vrstu Euphydryas editha quino, poznatu po ugroženosti od strane klimatskih promena. Mnogi stručnjaci su verovali da je vrsta osuđena na propast ukoliko ne prikupe leptire i presele ih na sever; pošto je njihov put ka višem terenu izgledao blokiran od strane grada Los Anđelesa.
Međutim, Kamila Parmezan sa Instituta za pomorstvo Univerziteta Plimut, koja je proučavala ovu vrstu godinama, izvestila je da se ona nekim čudom preselila na veće nadmorske visine. Osim toga, vrsta je nekako otkrila kako da polaže jaja u novu biljku domaćina.
“Svaki biolog leptira koji je znao nešto o vrsti quino sredinom ’90-ih, uključujući i mene, je mislio da će do sada izumreti.”, rekla je Parmezanova.

Otpornost u koralima
Još jedna pozitivna priča neočekivane otpornosti pojavila se 24. aprila. Dok su istraživao vode budućeg Nacionalnog parka Američke Samoe nedaleko od ostrva Ofu, istraživač Piter Kreg primetio je izolovane grupe korala koje su bile značajno toplije od ostalih. Visoke temperature vode mogu da izazovu “bledilo” korala. One izbacuju fotosintetizujuće alge koje žive u njima, čime gube i boju i način prikupljanja energije. Ipak, ovi korali nisu izgledali da pate od toplote.
Pomorski ekolog Stiven Palumbi sa Stanford univerziteta u Kaliforniji testirao je toplotnu toleranciju Acropora hyacinthus korala iz neuobičajeno tople grupe. Ubacio ih je u posudu, a potom povećao temperaturu unutra na 34 stepena Celzijusa, za tri sata. Samo 20 odsto pojedinačnih korala je izbacilo svoje alge, dok je 55 odsto korala iz slične, ali inače mnogo hladnije grupe izbacilo svoje alge tokom testa.
Naredni tekst je otkrio još više. Palumbi je uzeo korale iz hladne grupe i stavio ih u toplu. Godinu dana kasnije, izmerio je njihovu toplotnu toleranciju i našao je da je u velikoj meri poboljšana. Test toplotnog stresa uzrokovao je da samo 32,5 odsto transplantovanih korala izbaci svoje alge, umesto 55 odsto.
Palumbijev eksperiment je pomogao u saznanju dva mehanizma pomoću kojih se organizmi prilagođavaju. Pojedinačno presađeni korali su bili u stanju da se adaptiraju toplijoj vodi, bez promena u svojim genima. Biolozi to nazivaju fenotipskom plastičnošću.
Međutim, presađeni korali i dalje nisu bili dobri u izdržljivosti kao korali koji su bili domaći u toplijoj grupi; 32,5 odsto njih je izbledelo tokom stres testa, u poređenju sa samo 20 odsto domaćih. Ova razlika može reflektovati operaciju sledećeg mehanizma adaptacije: genetičku evoluciju. Nakon mnogih generacija, prirodna selekcija je možda promenila gene u koralima u toploj grupi, omogućavajući najtolerantnijima da prežive i imaju najviše potomaka.

Neke će umreti
Naučnici koji se bave ovom temom jasno naglašavaju da evolucija i pojedinačna plastičnost neće spasiti sve vrste. Klimatske promene se dešavaju prebrzo da bi neke vrste preživele.
Predviđanje koje će vrste preživeti same po sebi, može pomoći naučnicima da se fokusiraju na vrste koje mogu imati koristi od ljudske pomoći. Ključni cilj takve intervencije bi bilo vraćanje genetske raznovrsnosti u maloj, izolovanoj populaicji tako da evolucija ima na čemu da radi. “Tamo gde imamo fragmentiran pejzaž, treba da ga ponovo povežemo i vratimo mu tok.”, kaže Hofman i dodaje: “Mi obnavljamo proces, a taj proces je veoma snažan.”
Izvor:.nationalgeographic.rs/reportaze/

EKSTREMI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Gde kiše nije pala 14 godina, a gde pada grad od kilogram

Svetska meteorološka organizacija napravila je listu ekstremnih vremenskih prilika. Na njoj se nalaze najniža i najviša zabeleža temperatura, mesto gde je palo najviše kiše, kao i mesto gde je zabeležen najstrašniji grad.

 Najniža temperatura

Najveći minus zabeležen je u Vostoku, na Antarktiku, gde je izmereno čak minus 89,2 stepena Celzijusa 21. jula 1983. godine

 Najviša temperatura 

359427_jaja-reuters-2_ff

U Dolini smrti možete peći jaje na kamenu (Rojters)

„Dolina smrti“ u Kaliforniji je ušla u istoriju kada je u leto 1913. godine izmereno neverovatnih 56,7 stepeni Celzijusa.

________________________________________________________________________________________

Najviše padavina u minutu

U američkoj državi Merilend, u mestu Junionvil, zabeležen je rekord 4. jula 1956, kada je u minutu napadalo 31,2 milimetra kiše.

 Najviše padavina za 24 sata

388614_b6659009_ffU toku jednog dana, najviše kiše je palo dok je prolazio ciklon Denis, u Fok-Fokum ostrvu u Indijskom okeanu. Čak 1,825 metra je palo u toku 24 sata, od 7. do 8. januara 1966. godine.

_________________________________________________________________________________________

 Najjači grad

344774_dscf4257_ffNajjači grad ikada je padao u Gopalgandžu, u Bangladešu, 14. aprila 1986. godine, kada su poginule 92 osobe.

Prijavljeni su komadi leda teški kilogram.

_________________________________________________________________________________________

Najduži sušni period

399075_deathvalley19820816desertincomingnearshoshones_ffNajduži period bez padavina je izmeren u Čileu, u mestu Arika, gde nije pao ni kap kiše 14 godina, od oktobra 1903. do januara 1918. godine.

__________________________________________________________________________________________________________________

  Najviši hladni gejzir

405181_20130119reutersjim-urquhartyellowstone-national-parkdi004495985_ffU Andernahtu, u Nemačkoj, zabeležen je 16. septembra 2002. mlaz vode visok 61,5 metara koji je izbacio gejzir.

_________________________________________________________________________________________

Najhladniji put 

Ruski Kolima autoput je najhladniji put na svetu, gde temperature nekada padaju i na minus 67,7 stepeni. Da stvar bude strašnija, jedan deo ovog puta se zove „Put kostiju“ u znak sećanja na zatvorenike koji su umrli gradeći ga.

_________________________________________________________________________________________

Najveća ledena pustinja

410155_antarktik-foto-ap-1_ffNajveća ledena pustinja koja se ne nalazi u polarnom regionu je na teritoriji Kanade. Nalazi se u Kluan nacionalnom parku i prostire na području od 21.980 kvadratnih kilometara.

_________________________________________________________________________________________

Naseljeno mesto sa najnižom temperaturom  

214478_kopaonik4-beta_ffSibirsko mesto Ojmjakon je najhladnije mesto gde ljudi žive, van Antarktika. U njemu temperature padaju do minus 68 stepeni Celzijusa.

_________________________________________________________________________________________

J.Ć. | Foto: AFP | blic.rs

RGOTSKO JEZERO JE NAJTOPLIJE I NAJČISTIJE U EVROPI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Godine 1978. rudari našeg najvećeg rudnika kvarcnog peska „Srbokvarc“ iz Rgotine morali su, pred kuljanjem vode, da napuste stari površinski kop dubok oko 70 metara i, nedaleko, preko puta, otvore novo rudno ležište.

 

Voda je stalno nadolazila  i za nekoliko dana napunila je grotlo kopa koje se kasnije širilo i raslo. Danas je to čisto kao suza jezerce površine oko tri hektara, ali s mogućnošću da se proširi jer izvorska voda iz kvarcnog peska stalno nadolazi.

Na jednom krajoliku voda odlazi u razgranate potoke, ali je izvor u dnu kopa toliko jak da jezero i u jeku najvećih suša izdržava i čuva neophodni nivo.

Jezero je poribljeno, nekada su održavana jugoslovenska i međunarodna ribolovačka takmičenja.

Okolina je pošumljavana, ali, sem jedne, veće plaže, ništa posebno nije učinjeno da se približi mnogobrojnim kupačima, jer leti se dnevno okupi i do 2.000 ljudi. Prema zvaničnim istraživanjima, sem jednog jezerca u Nemačkoj, voda iz ove prirodne akmulacije njačsitija je u Evropi. I najoptimalnije topla, između 25 i 27 stepeni.

Hoće li se neko u Srbiji i svetu setiti da opelmeni ovaj krajolik i stvori još jedan raj na zemlji u industrijski već nagriženoj lepoti ( nemilosrdna ekspolatacija kvarca) velikog, nekada bogatog srpskog sela Rgotina na razmeđi Bora i Zaječara?

Autor: B. F.  Foto: D. Popaz

____________________________________________________________________________________________