DŽEJMS BOND JE BIO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ko je bio srpski Džejms Bond po kome je nastao tajni agent 007 – Dušan Popov „Tricikl“

 DUŠAN POPOV „TRICIKL“ (19121981) Srpski Džejms Bond

„My name is Popov, Dushan Popov”

Džejms Bond, tajni agent 007, spada među nekoliko najpopularnijih likova svetske kinematografije i popularne književnosti. Njegov tvorac je pisac Jan Fleming, bivši obaveštajac, kome je za ovaj lik, prema nekim podacima, poslužilo 14 različitih ličnosti iz stvarnog života obaveštajaca koje je Fleming i lično poznavao. Za ličnost jednog od njih mnogi tvrde da je imala presudan značaj u Flemingovom formiranju Bondovog lika.

 Reč je o srbinu Dušanu Popovu, trostrukom špijunu za vreme II svetskog rata.

.Dečak iz Titela

Dušan-Popov-Tricikl-dvostruki-tajni-agent-i-šijun-inspiracija-srpski-Džems-Bond-007Dušan Duško Popov se rodio 10. jula 1912. godine u Titelu, tada na teritoriji Austrougarske, u porodici bogatog trgovca Milorada i njegove supruge Zore. Imao je dva brata, starijeg Ivana i mlađeg Vladimira.

Posle I svetskog rata, porodica se preselila u Beograd. Milorad Popov je u Beogradu posedovao dve kuće. Jedna od njih je uništena u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941., a druga, sazidana 1933. godine, koju su im komunisti oduzeli posle rata, i dan danas postoji i nalazi se između Francuske i Dositejeve ulice. Tridesetih godina prošlog veka deo porodice se naselio u Dubrovniku, u kome je i Dušan od tada provodio dosta vremena.

Otac Milorad ulagao je dosta novca u obrazovanje svojih sinova. Stariji, Ivan diplomirao je medicinu u Bolonji, dok je Dušan upisao studije prava u Frajburgu u Nemačkoj.

U toku studija u Frajburgu Popov je upoznao kolegu Johana Jebzena. Jebzen je poticao iz bogate brodovlasničke porodice, ali je rano ostao bez roditelja. Skroman i povučen, Johan se zato brzo sprijateljio i vezao za harizmatičnog Dušana Popova. Dušan i Johan su imali veliki broj zajedničkih interesovanja: skupa kola, brzu vožnju, lepe žene i noćne provode. Plejbojski način života obojici je za vreme studija često donosio nevolje. Međutim, nevolje im je donosio zajednički politički stav: često su u javnosti otvoreno kritikovali novi nacistički režim u Nemačkoj i branili demokratske principe.

Dušan i Johan često su izazivali naciste odlazeći u kafanu koju je držao jedan jevrejin, a koju su njihove kolege bojkotovale. Gestapo je 1936. godine uhapsio Dušana Popova pod optužbom da je komunista. Neki izvori tvrde da je Dušan prethodno više puta bio ptivoćen od strane Gestapoa zbog svojih političkih stavova. Prema nekim izvorima Popov je uhapšen posle diplomiranja, dok se sa prijateljima spremao da ode u Pariz da tamo proslavi diplomu. Drugi pak tvrde da se to dogodilo na samom kraju studija, te da je Dušan školovanje kasnije dovršio na ovdašnjem Pravnom fakultetu.

Posle hapšenja, Johan Jebzen je pomogao Dušanu tako što je telefonirao njegovom ocu u Beograd i obavestio ga o svemu. Milorad je kontaktirao tadašnjeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, a Stojadinović je preko svojih veza u Nemačkoj i samog rajhsmaršala Hermana Geringa izdejstvovao Dušanovo puštanje iz zatvora.

Prema nekim izvorima Dušan je dan kasnije samovoljno napustio Nemačku i vratio se u Beograd, dok je prema drugim bio proteran iz III rajha. Iz zahvalnosti što ga je spasao smrti u koncentracionom logoru, Popov je Jebzenu čvrsto obećao da će mu pomoći kada god mu to u životu bude zatrebalo.

.U raljama tajnih službi

Posle diplomiranja Popov je radio kao advokat u Beogradu, a 1940. godine je otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. Zastupao je strane brodske kompanije i imao mnogobrojne poznanike i prijatlje iz sveta biznisa i politike. Među popovljevim prijateljima nalazio se npr. i princ Džordž, vojvoda od Kenta, najmlađi sin tadašnjeg britanskog kralja Džordža VI.

Nije sasvim jasno da li je nemačka obaveštajna služba Abver samoinicijativno kontaktirala Popova 1940. godine, ili je to bila ideja njegovog prijatelja Johana Jebzena. U čuvenoj kafani „Srpska kruna“ (hotel „Srpska kruna“, u čijoj zgradi se danas nalazi Biblioteka grada Beograda, dok je prema nekim izvorima to bilo u hotelu „Rojal“, koji se i danas nalazi u ulici Kralja Petra) Jebzen se poverio Popovu da je počeo da radi za Abver, ne bi li izbegao vojnu službu u ratu koji je bio na pomolu. S obzirom na negdašnje Dušanovo obećanje dato Jebzenu, on ga je molio da mu pomogne u tom poslu, a Popov je, ne želeći da prekrši datu reč, pristao.

Nemci su, nema sumnje, i pored nekadašnjeg sukoba sa Popovim želeli da iskoriste njegove brojne kontakte u Jugoslaviji i svetu, ali i da iskoriste njegove intelektualne sposobnosti. Želeli su da od njega načine superšpijuna najvišeg ranga. Prvi zadatak koji su mu postavili bio je sastavljanje spiska uglednih francuskih građana koji bi, po Popovljevom mišljenju, po nemačkom osvajanju Francuske bili spremni na saradnju sa nacističkim okupatorom.
Ipak, Dušan Popov nije mogao da pređe preko svog animoziteta prema nacistima. poverio se svome bratu Dr Ivanu Popovu, koji je u to vreme već radio za britansku obaveštajnu službu, i izrazio je želju da stupi u kontakt sa britancima.Ivan ga je uputio u britansku ambasadu u Beogradu gde je Dušan izložio svoj slučaj. Britanci su ga tada prihvatili kao dvostrukog agenta. Njegovo šifrovano ime u Abveru bilo je „Ivan“, dok su mu britanci nadenuli ime „Tricikl“.

Neuhvatljivi Tricikl

Abver je 1940. godine poslao Popova u London, da tamo organizuje nemačku obaveštajnu mrežu (tajna operacija „Mida“). Uz pomoć MI5 (britanske bezbednosne i kontraobaveštajne službe, Security Service, Bezbednosna služba, poznatija kao MI5, Military Intelligence Section 5) Popov je širom Ujedinjenog Kraljevstva organizovao fiktivnu mrežu Abvera zapravo mrežu sastavljenu od agenata MI5, uz koje je nemcima dostavljao kontrolisane i izabrane podatke, one kojima je potvrđivao svoju lojalnost Abveru, a kojima nije mogao da nanese štetu britanskoj bezbednosti. Informacije prosleđivane nemcima bile su, po rečima samog Popova, „suptilna smesa istina, poluistina i laži onih istina koje nemaju težinu i potpunih laži, samo ako ih neprijatelj ne može proveriti“. Nemci su bili prezadovoljni Popovljevim radom. Za te usluge su ga bogato nagrađivali i smatrali ga svojim „najboljim čovekom u Britaniji“. Interesantno je da je Popov odbio bilo kakvu materijalnu nadoknadu od britanaca. Smatrao je da ga nemci sasvim dovoljno plaćaju neznajući da im radi o glavi, a smatrajući i da pravednoj strani u ratu ne može da naplaćuje svoje usluge. Ipak, zabeleženo je da je Popov, zahvaljujući svom plejbojskom načinu života, u toku rata nekoliko puta bio u finansijskoj krizi, ali se ni tada nije obraćao britancima za pomoć.

Popov je postao član novoformirane Sekcije XX, koju je vodio oksfordski profesor istorije Džon Sesil Masterman (nije zgoreg spomenuti da je i Masterman studirao u Frajburgu, dve decenije pre Popova). Zadatak Sekcije XX bio je da rukovodi i koordiniše rad dvostrukih špijuna na teritoriji Britanije i da obmanama i odabranim obaveštajnim informacijama „iscrpljuje naciste“. Pored rada u MI5, Popov je radio i za britansku obaveštajnu službu MI6 (Tajna obaveštajna služba, engl. Secret Intelligence Service SIS, poznatija kao MI6,engl. Military Intelligence Section 6, Vojni obaveštajni odeljak 6), na čijem čelu se tada nalazio legendarni general ser Stjuart Grejem Menzis. Popova su nadređeni smatrali za idealnu ličnost za špijuna. Smatrali su ga za šarmatnog i harizmatičnog, čoveka izuzetno visokih intelektualnih sposobnosti, ali i čovekom kod koga, u odlučujućim trenucima preovlađuju spasonosni instinkti. Prema mišljenju nadrećenih, Popov je umeo da bude svirep čovek, ali njegova svirepost je bila instinktivna, životinjska, svirepost borbe za opstanak, a ne ona bolesna, bezrazložna, svirepost iz žeđi za krvlju. Kada je jednom prilikom otkrio da ga u korist Abvera špijunira lični (porodični) vozač, odmah je naredio svojim ljudima da ga likvidiraju, nije to mogao sam da obavi, mada je i pre i posle toga ubijao ljude.

Kada je posle 6. aprila 1941. Kraljevina Jugoslavija ušla u rat, Popov se ponudio izbegličkoj vladi u Londonu i počeo da dobrovoljno i besplatno radi i za Jugoslaviju kao obaveštajac pod šifrovanim imenom „Duško“. Time je postao, kao retko ko u istoriji, trostruki špijun.

Nikada do kraja nije sasvim razjašnjeno pitanje Popovljevog šifrovanog imena „Tricikl“. Na početku rada za britance njegovo šifrovano ime bilo je „Skot“ („Scott“), ali je ubrzo promenjeno u „Tricikl“. Prema nekim autorima to je od ranije bio Duškov nadimak, nastao zbog navodne sklonosti da upražnjava vođenje ljubavi uvek sa dve dame istovremeno. Popov jeste bio poznat kao plejboj, tako da ovaj njegov ménage à trois nadimak može biti istinit. Sa druge strane, posle II svetskog rata , Popov je bio veran suprug, mada se dva puta ženio, i nisu bile poznate njegove „vanbračne aktivnosti“. Moguće je da se u braku odrekao prethodnih sklonosti iz mladosti i vremena kada je bio špijun, a moguće je da je čitava priča o „triciklu u postelji“ bila samo fama ljudi sklonih senzacionalizmu.

Druga verzija o Dušanovom šifrovanom imenu vezuje se za činjenicu da su u njegovoj grupi u okviru Sekcije XX MI5 bila još dva agenta, pod šiframa „Želatin“ (Fredl Gertner, alias Gerda Saliven) i „Balon“ (Diki Metkalf), i da su funkcionisali kao špijunska trojka, kao tricikl koji je predvodio Popov.
Nemci su 1941. godine Popova premestili u Portugaliju. Odatle je rukovodio navodnom obaveštajnom mrežom Abvera i nastavio da obavlja zadatke za MI5 i MI6, a povremeno i za jugoslovensku kraljevsku vladu. U Portugaliji se Popov upoznao sa Janom Flemingom, kasnijim tvorcem Džemsa Bonda. Fleming je bio zadužen za praćenje rada Popova i njegovog „Tricikla“, u toku sopstvene operacije vezane za Španiju koja se zvala „Zlatno oko“ (Operation Golden Eye 1941/42). Upravo tu se Fleming upoznao sa Popovljevim osobinama koje su ga 10 godina kasnije inspirisale da stvori Tajnog agenta 007.

Fleming je u kockarnici Palasio u Lisabonu imao prilike da prisustvuje legendarnoj sceni u kojoj je Dušan za kockarskim stolom rizikovao 50.000 (prema nekim izvorima 38.000 ili 40.000) tadašnjih američkih dolara, polovinu sume koju su mu nemci dali za narednu tajnu operaciju. Protivnik, razmetljivi litvanac, se naravno povukao, a blef je Dušanu doneo pobedu. slična scena se našla kasnije u prvom romanu o Džemsu Bondu „Kazino Rojal”, 1953. godine.
Popov je iz Portugalije često putovao u Englesku, Francusku i Italiju. Preko svojih kontakata u Petenovoj vladi, koji su bili povezani sa japanskim vojnim krugovima, došaom je do informacija vezanih za mesto i datum napada Japana na SAD. Prema nekim drugim izvorima te informacije je Dušku dostavio Johan Jebzen lično.

Novac koji je Dušan onako hladnokrvno rizikovao u kazinu u Lisabonu bio je namenjen za njegovu novu misiju. Abver ga je poslao u SAD sa zadatkom da tamo organizuje nemačku špijunsku mrežu i nabavi podatke o američkim vojnim kapacitetima, između ostalog i onima na Havajskim ostrvima.

.Masakr u Bisernoj luci

Ubrzo po dolasku u SAD Popov se obratio FBIju. predstavio se i dostavio im na mikrofilmu sve podatke vezane za budući napad japanaca na američku luku Perl Harbur (Bisernu luku) na Havajima 7. decembra 1941. godine. Agenti FBI, koji je tada bio zadužen za nacionalnu bezbednost (obaveštajna agencija OSS, Kancelarija za strateške usluge, formirana je tek 1942., a prerasla je u CIA 1947.) preneli su sve informacije šefu FBI Džonu Edgaru Huveru. Huver međutim ni malo nije poverovao tim informacijama i nije ništa učinio po tom pitanju. On nije bio impresioniran Popovim kao obaveštajcem. Imao je izvestan animozitet prema njegovom bonvivanskom načinu života koji se nastavio i u Americi. Luksuzni apartmani, zabave sa puno šampanjca, kavijara i holivudskih lepotica, najmoderniji automobili, život „kao da sutra ne postoji”. Prema nekim tvrdnjama Huver je, kao homoseksualac i transvestit, gajio prezir prema Popovu kao velikom ljuavniku i zavodniku. Deo Huverovog nepoverenja u Popovljeve informacije poticao je svakako i iz njegove prepotentnosti i preterane samouverenosti, po čemu je bio poznat svih 48 godina, koliko se nalazio na čelu FBI (19241972). Onog jutra, kada su 7. decembra 1941. godine japanske bombe počele da padaju na Perl Harbur, bilo je jasno da je Popov bio u pravu. Da ga je Huver poslušao spasao bi 2.500 amerikanaca smrti i 1.500 ranjavanja, koliko ih je tog dana nastradalo u napadu.

Ne samo da FBI nije poverovao Popovu. Priča se da je Huver, zgrožen Popovljevim načinom života, nekoliko puta naređivao da ga privode. Posle napada na Perl, Popov je napustio SAD i vratio se u Evropu, razočaran u postupke američkih vlasti. Postoje naznake o tome da su amerikanci dugo vremena skrivali sve podatke vezane za Popova i napad na Perl Harbur, a da su 1974. godine na sve moguće načine pokušavali da spreče objavljivanje Dušanove autobigrafije, kako se nebi saznalo za američku odgovornost vezanu za ovaj slučaj.

U toku rata Popov je pokušavao da i Jebzena privoli da radi kao dvostruki agent za Intelidžens servis. Najverovatnije je da je u tome i uspeo, ali nije baš najjasnije od kada je Jebzen svesno radio za engleze, odnosno do kada nije bio svestan da Dušan podatke dobijene od njega prosleđuje britancima. Prema nekim izvorima Dušan ga je izvrbovao da radi za MI5 1943. godine. Pod zvaničnom optužbom za proneveru novca, a verovatno zato što su ga otkrili, Jebzena Gestapo hapsi već 1944. godine.

Rasplet

U isto vreme Gestapo je uhapsio i Dušanovog starijeg brata Ivana. Mlađi brat Vladimir, koji je kao i njih dvojica u međuvremenu počeop da radi za Intelidžens servis, takođe je bio u opasnosti. Popov je na sve načine pokušavao da spase i Johana i Ivana. I samog Popova je nova uprava Abvera stavljala na probu. Ispitivan je čak i pod injekcijama sodijumtiopentala (sodijumpentotala „Seruma istine”), ali je Dušan uspeo da prođe test i ostane neotkriven. U jednom momentu kažu da je čak zapretio nemcima ako obojicu ne puste da će im otkazati saradnju i prebeći englezima, ali Gestapo nije popuštao. Na sreću, Ivan je uspeo da pobegne iz zatvora i dokopa se Britanije, ali su nacisti likvidirali Johana Jebzena.

Posle II svetskog rata Dušan Popov je uspeo da pronađe ubicu svog prijatelja. O tome kako ga je pretukao, ali kako nije mogao da ga ubije, pisao je i u svojim memoarima: „Vulkan mi je pokuljao iz utrobe. Kao da sam povraćao sve ono što sam poslednjih pet godina morao da gutam i doživim, sve spletke i političke manipulacije. povratio sam sve svoje grehe, sramote i bol. Osetio sam se praznim i slobodnim.“ Ovo je jedan od dokaza da Popov nije bio svirepi ubica kao neki drugi špijuni. Ubijao je onda kada je to bilo neophodno, onda kada se borio za slobodu sveta. Ubistvo iz osvete, u vreme mira, nije mogao da počini.

U toku II svetskog rata, zahvaljujući Dušanu Popovu Triciklu razotkriveno je, uhvaćeno ili likvidirano nekoliko stotina nacističkih špijuna. U vreme savezničke invazije na Normandiju, u junu 1944. obaveštajna delatnost Popova je, prema podacima MI6, zaustavila između 7 i 15 nemačkih divizija (150.000300.000 vojnika). Poznati engleski pisac, i sam obaveštajac MI6, Grejem Grin rekao je za Popova: „Duško je bio najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom II svetskog rata“.

Za svoje zasluge Popov je dobio Britansko državljanstvo i Orden Britanske imperije. Pričalo se i o tome da mu se sprema plemićka titula, ali na kraju od toga nije bilo ništa.

Špijun u penziji

Šon-Koneri-glumac-kao-Džems-Bond-tajni-agent-007-Sean-Connery-James-Bond-MI-5Posle II svetskog rata Dušan više nije bio aktivan u Intelidžens servisu. Ipak, povremeno su ga zvali u MI5 i MI6 radi konsultacija. Kupio je kuću na jugu Francuske, u Opiju, nedaleko od Kana, u kraju koji ga je podsećao na Dubrovnik, i tu živeo sa porodicom. Povremeno je živeo i na Bahamima, gde je njegov brat Ivan otvorio privatnu kliniku. Mlađi brat Vladimir kupio je kuću u blizini Nice, gde i danas živi.

Dušan se dva puta ženio. Prvi put sa francuskinjom Žaklinom, sa kojom ima sina Dina (Dejana). Din danas živi u Aleksandriji u Egiptu i veoma je uspešan slikar. Popov je vodio porodičan život, ali je njegova kuća na Azurnoj obali uvek bila mesto dobrih zabava i provoda. Dok je bio u braku upoznao je 30 godina mlađu šveđanku Džil Jensen. Džil se na prvi pogled zaljubila u Popova i dan kasnije raskinula dugogodišnju veridbu. Dušan se 1961. razveo od Žakline, a već naredne godine se oženio Džil. Sa njom ima tri sina Marka (*1963), Borisa (*1967) i Omara (*1969). Njih trojica od 1999. godine upravljaju međunarodnom trgovačkom kompanijom Polaris Capital Fund Ltd, sa sedištem na Bahamima. Boris Popov je pre izvesnog vremena imao priliku da poseti Beograd.

Dušan je u nekoliko navrata dolazio sa porodicom u Dubrovnik, gde je živeo njegov otac i deo porodice. Nema podatakao tome da li je posle II svetskog rata dolazio i u Beograd. Njegovom bratu Ivanu, kao ličnom lekaru Kralja Petra II Karađorđevića i čoveku bliskom Kraljevskom Domu, posle rata je bio zabranjen ulazak u Titovu Jugoslaviju.

Dušan Popov je u vreme mira nastavio da se bavi advokatskim poslom i da zastupa velike međunarodne korporacije.Posle II svetskog rata živeo je neko vreme u kelnu i radio na poslovima vezanim za obnovu tadašnje Zapadne Nemačke. On je 18. aprila 1951. godine učestvovao u organizovnju potpisivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (Pariski ugovor), između Belgije, Francuske, Zapadne Nemačke Italije, Luksemburga i Holandije, koja je 1957. prerasla u Evropsku ekonomsku zajednicu, a 1993. godine u Evropsku uniju. Tako je jedan Srbin ugradio svoj rad u stvaranje ujedinjene Evrope još pre 60 godina. A možda je rad Dušana Popova za vreme II svetskog rata, i više od toga doprineo stvaranju slobodne

Duže od jedne decenije braka sa Džil Jensen, ona nije znala za Dušanovu prošlost i čime se on sve bavio za vreme rata. O Popovljevom obaveštajnom radu ponovo se pisalo tek u vreme velikih uspeha Flemingovog Džejms Bonda početkom pedesetih. „Taj šarmantni i očaravajući mladi jugoslovenski plejboj, koji je poslužio kao uzor Janu Flemingu da stvori lik Džejmsa Bonda, bio je neverovatno uspešan“, pisala je tadašnja štampa. Međutim, nešto više o Popovljevoj prošlosti, njegova porodica je saznala tek po objavljivanju njegovih memoara „Špijun i kontrašpijun“ 1974, i posle nekoliko njegovih zapaženih pojava na francuskoj televiziji. Njegovi prijatelji tvrdili su da je „ponižavajuće reći da je Popov Džejms Bond, jer je Duško bio divan čovek, duhovit, i svi su ga voleli i poštovali“. Sam Popov, da odgledao je, kažu, nekoliko Bond filmova, ali ih je smatrao „zabavnim i nerealnim“.

„Sve je preterao“, govorio je o Flemingu Duško Popov, „ali je zaista slično opisao moje ponašanje“. Govorio je još i „da je on pio upola alkohola kao Džejms Bond, i vodio upola uzbudljiv život kao on, da bi ga Abver veoma brzo otkrio i likvidirao“. Smatrao je da „obaveštajac poput filmskog 007 ne bi preživeo ni 48 sati u stvarnom životu“.

Zahvaljujući svojim poslovnim uspesima Dušan je i posle rata mogao da nastavi da vodi život na visokoj nozi. U braku se odrekao drugih žena, ali su automobili ostali njegova strast. U svojoj kući u Opiju imao je dvadesetak automobila sa posebnom garažom za svakog od njih. Nažalost, i cigarete su ostale Dušanova strast čitavog života. Pušio je veliku količinu onih sa ukusom mentola. Od posledica pušenja oslabilo mu je srce i preminuo je u svojoj šezdesetdevetoj godini, 10. avgusta 1981. godine u Opiju, gde je i sahranjen.

Njegova supruga Džil danas živi pretežno na Bahamima, tik uz kuću čiji je vlasnik Šon Koneri. Prvi komšija, legendarni tumač Džejmsa Bonda joj je neizmerno zahvalan: da nije bilo njenog supruga Duška, možda ne bi bilo ni Bonda, a da nije bilo Bonda, pitanje je kako bi izgledala Konerijeva karijera. Interesantno je da je još jedan filmski Džejms Bond, Pirs Brosnan, na neki način povezan sa porodicom Popov. Neke od epizoda TV serije Remington Stil (19821987), sa početka svoje karijere, Brosnan je snimao u kući Popova u Opiju.
. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

Nikola Giljen i Jelena Mandić/bastabalkana.com

___________________________________________________________________________________________

 

 

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S