ČULA SE OTVARAJU U TIŠINI…

tamoiovde-logo

TIŠINA

Vođa: Ko je to?

Kapetan: Njeno ime je Tišina.

Vođa: Beskorisno! Izbacite je napolje!

Na krst sa Tišinom!

— Tomas Merton, Čudnovata ostrva, 1957.[1]

Tišina je nekada, u manjoj ili većoj meri, bila sredstvo izolacije. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, dobro je znao šta znači njen gubitak.

Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njenom podrškom.

Naravno, ima raznih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Tiho proleće (Silent Spring, 1962).[2] Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger.[3] Zato tišini treba dopustiti da progovori upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“[4]

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“[5]

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“.[6] Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine stoji želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“.[7] Ali, možda ćemo to bolje videti ako se okrenemo od univerzalne neukorenjenosti poznog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“,[8] tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom, što znači da je povezana sa sferom postanka.

U industrijski utemeljenoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine.[9] Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti.[10] Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi.[11] Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od informatičke ovisnosti, koja hara ovim društvom.[12] Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejzažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti.[13] Ipak, Raul Mortli je u klasičnoj Grčkoj primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“.[14]

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“,[15] dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije (Dijalektika prosvetiteljstva, „Odisej ili mit i prosvetiteljstvo“, 1947). Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.[16]

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg.[17] Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.[18]

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za formiranje značenja i sticanje moći. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli.[19] Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“[20]

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo je ponekad nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rotko (Mark Rothko) i ta rečenica me je proganjala godinama.[21] Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo, i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Berd (Richard Byrd) je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“[22] Koliko se dubine i tajni žive prirode otkriva u tišini? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“[23]

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“[24] U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“[25] U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje.[26] Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“,[27] koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni.[28] Ta neutoljiva žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Samjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je svaki jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“[29] Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“[30]

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori na kraju tonu u tišinu.“[31] Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što i steže obruč oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“[32]

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju ovaj masovni svet nosi sa sobom – to je taj Beli šum, o kojem piše DeLilo.[33]

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili.[34] U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.[35]

Najjače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas čini „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer.[36] Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najjače uporište.

Džon Zerzan, decembar 2007.


John Zerzan, „Silence“, Green Anarchy br. 25, proleće-leto 2008 (2007). Preuzeto iz zbirke Džon Zerzan, Sumrak mašina, Službeni Glasnik, Beograd 2009 (Twilight of the Machines; Feral House, San Francisco 2008).  Napomena iz 2016: tekst je u međuvremenu objavljen u zbirci John Zerzan, Future Primitive Revisited, Feral House, 2012, str. 178–185.

http://theanarchistlibrary.org/library/john-zerzan-silence

Preveo: Aleksa Golijanin, 2007.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[1] Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.

[2] Rachel Carson, Silent Spring, Boston: Houghton Mifflin, 1962. Smatra se da je ta knjiga dala najveći podsticaj širenju ekološke svesti i nastanku ekološkog pokreta. – Prim. prev.

[3] Martin Heidegger, What is a Thing? (Chicago, Henry Regnery Company, 1967), str. 288.

[4] Navedeno u Pierre Hadot, The Veil of Isis, translated by Michael Chan (Cambridge, MA: Bellknap Press, 2000), str. 212–213.

[5] Max Picard, The World of Silence (Chicago: Henry Regnery Company, 1952), str. 139.

[6] Bernard P. Dauenhauer, Silence: The Phenomenon and Its Ontological Significance (Bloomington: Indiana University Press, 1980), str. vii.

[7] Chang Chung-Yuan, Original Teachings of Ch’an Buddhism (New York: Vintage, 1971), str. 12.

[8] Picard, op. cit., str. 22.

[9] Ibid., str. 221.

[10] Henry David Thoreau, „A Week on the Concord and Merrimack Rivers“, The Works of Thoreau, edited by Henry Seidel Canby (Boston: Houghton Mifflin, 1946), str. 241.

[11] Jean-Luc Nancy, Listening, translated by Charlotte Mandell (New York: Fordham University Press, 2007), str. 26.

[12] Na taj izraz sam prvi put naišao u romanu Ted Mooney, Easy Travel to Other Planets (New York: Farrar Straus & Giroux, 1981).

[13] Aristotel, Works of Aristotle, translated by S. Forster, Vol. VII, Problemata (Oxford: Clarendon Press, 1927), str. 896, redovi 20–26.

[14] Raoul Mortley, From Word to Silence I (Bonn: Hanstein, 1986), str. 110.

[15] Blaise Pascal, Pensées, edited by Phillipe Seller (Paris: Bordas, 1991), str. 256.

[16] Franz Kafka, Parables, „The Silence of the Sirens“ (Das Schweigen der Sirenen; Ćutanje sirena), navedeno u George Steiner,Language and Silence (New York: Atheneum, 1967), esej Silence and the Poet (1966), str. 54. „… ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti, da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.“ (Prev. Banimir Živojinović)

[17] Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement, Vol. Two (The Hague: Martinus Nijhoff, 1969), str. 693.

[18] Martin Heidegger, „Letter on Humanism“, Basic Writings (San Francisco: Harper San Francisco, 1992), str. 258.

[19] Jacques Derrida, Writing and Difference, translated by Alan Bass (Chicago: University of Chicago Press, 1978), str. 130.

[20] Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus (London: Routledge, 1974), str. 89.

[21] Navedeno u James E. B. Breslin, Rothko: A Biography (Chicago: University of Chicago Press, 1993), str. 387.

[22] Navedeno u Hannah Merker, Listening (New York: Harper Collins, 1994), str. 127.

[23] Annie Dillard, Teaching a Stone to Talk (New York: Harper Perennial, 1982), str. 89–90.

[24] E. M. Cioran, Tears and Saints, translated by Ilinca Zarifopol-Johnson (Chicago: University of Chicago Press, 1995), str. 53.

[25] David Michael Levin, The Body’s Recollection of Being (Boston: Routledge, 1985), str. 60–61.

[26] Norman Hallendy, Inuksuit: Silent Messengers of the Arctic (Toronto: Douglas & McIntyre, 2000), str. 84–85.

[27] Emmanuel Levinas, Proper Names, translated by Michael B. Smith (Stanford CA: Stanford University Press, 1996), str. 4.

[28] Emery Edward George, Hölderlin’s „Ars Poetica“: A Part-Rigorous Analysis of Information Structure in the Late Hymns (The Hague: Mouton, 1973), str. 308, 363, 367.

[29] Samuel Beckett, „German letter“,  9. VII 1937, iz C. J. Ackerley and S. E. Gontorski, The Grove Companion to Samuel Beckett(New York: Grove Press, 2004), str. 221.

[30] Northrup Frye, „The Nightmare Life in Death“, J. D. O’Hara, editor, Twentieth Century Interpretations of Malloy, Malone Dies, and The Unnamable (Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1970), str. 34.

[31] Thoreau, op. cit., str. 241.

[32] Pico Ayer, The Global Soul (New York: Knopf, 2000), str. 271.

[33] Don DeLillo, White Noise, Viking Press, New York, 1985.

[34] Mark M. Smith, Listening to Nineteenth-Century America (Chapel Hill: The University of North Carolina Press), str. 68.

[35] Alex Wayman, „Two traditions of India: truth and silence“, Philosophy East and West 24 (October 1974), str. 389–403.

[36] Max Horkheimer, Dawn and Decline: Notes 1926-1931 and 1950-1969 (New York: Seabury Press, 1978), str. 140.

Izvor: arkadijski


 

KORISTITE MOĆNO ORUŽJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ĆUTITE

Vreme je danas najskuplje. Svi ga koriste maksimalno, trude se da što više urade u jedinici vremena i što više kažu.

cutanje-moc-glavnaTako su, recimo, ćutanje i tišina između dvoje ljudi postali neprijatna i neobična pojava. Ali, korist od ćutanja je velika i čak se kao tehnika koristi u terapeutske svrhe.

Na primer, imate na poslu lidersku poziciju. Bićete iznenađeni koliko će vam u svakom smislu koristiti strategija ćutanja i to u sledećim situacijama:

kada želite da saznate više o članovima svog tima.

Ćutanje je provereno najbolja tehnika da naučite što više o ljudima sa kojima radite. Neverbalnim signalima i izrazima ćete dati do znanja da vam je stalo šta pričaju, ali ćete ćutati. Tako će sa vama podeliti više informacija o sebi nego kada biste postavljali potpitanja ili prekidali komentarima. Probajte. Iznenadićete se.

kada je vaš sagovornik, kolega uznemiren ili u nevolji.

Možete se kladiti na to da kada je neko u nevolji, on samo treba dobrog slušaoca. Lideri često prave grešku time što svaki čas upadaju u reč sa namerom da ponude rešenje i pomoć. Kako možete pomoći? Ćutanjem. Nećete davati nikakve savete niti izgovarati mudrosti, već ćete dozvoliti da vaš kolega sam dođe do zaključaka što i jeste jedino delotvorno. Možete vi njemu do sutra praviti skice problem-rešenje, ali ako on sam svojom glavom ne otkrije odgovore, neće mu biti bolje i neće se izvući iz krize.

nakon što izgovorite nešto ‘moćno’.

Ćutanje nakon pametnih reči otvara mogućnost slušaocima da razmisle o tome što ste rekli i da bolje upamte.

kada pregovori ne idu nikuda.

Nije bitno šta je tema pregovora već trenutak kada ste sigurni da se izneli sve argumente, sva rešenja i ništa od toga nije donelo dogovor. Tada, iskusno i mudro, zaćutite. Može ovakav ‘vakum’ biti po malo neprijatan, ali će doneti dobro. Ćutanjem otvarate prostor da druga strana donese novu ideju iz koje će možda (a to se često dešava) proisteći dogovor koji svi željno iščekuju.

kada ste ljuti.

Reći bilo šta kada ste ljuti garancija je da ćete izgovoriti reči zbog kojih vam ne gine kajanje. Da li vam tako nešto treba na poslu i u životu? Ako ste ljuti, ćutite. Ćutite koliko treba sve dok ne primetite da stvari posmatrate iz drugačijeg ugla. Vreme ume da zaleči, pa će i vašu ljutnju i neće dozvoliti da uradite ili kažete bilo šta neprimereno zbog čega ćete kasnije imati problema.

kada drugi viče na vas.

Možda mislite “ovo se ne dešava”, ali dešava se. Možda nećete imati prilike da se na poslu susretnete sa nekim agresivcem jakog grla, ali van posla je sasvim moguće. Vaše najjače oružje je samo ćutanje. Pokazaćete da ste sabrani, pribrani, mudri, pravi lider. I hiljadu reči da kažete, u takvim situacijama tišina sa vaše strane donosi najveću korist.

(Izvor: psychologytoday.com)

___________________________________________________________________________________________

PRIČAO BIH TI O SEBI

Pričao bih ti o sebi

kad su hladne noći duge.

Toliko je tog u meni

slušao sam vječno druge.

Pričao bih ti o sebi

vinom te i bolom trujem,

a ti se ko u snu smiješiš;

što od tebe očekujem

kad si i ti kao i sve druge

slučajno pored mene.

 Ne vjeruju ništa tvoje oči zaljubljene

kad si i ti samo noćni putnik,

što daleko svjetlo prati.

Svatko priča svoju priču

tko će koga saslušati.

 Pričao bih ti o sebi

što se ne zna, što se ne smije.

Ti si bila prevarena,

Lagale su moje pjesme.

Pričao bih ti o sebi,ali noć se bliži kraju.

Opet će nas naći jutro u šutnji i zagrljaju.

                                                   Arsen Dedić

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KORACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

50.

TamoiOvde-imagescbpxz  U dvorani misli,

   plešemo.

Volimo se u krug.

   U međuvremenu,

dozvoljavamo sebi pogrešne korake.

   Trudimo se,

da ništa ne naučimo.

Vremenom,

 zaneseni u mislima plesom ,

stižemo do kraja zajedničkog kruga.

   Pre nego se rastanemo,

   ne mudrujmo.

   Otidimo,

manje ponosni i prkosni.

Neka zavesa padne u tišini.

 

Neka nam rastanak,

    nasmejan bude.

B.S.(Sunce u džepu-sveska 1)

***

Povodom Plesa…

Možda još jedna ljubavna.Ili refleksna.Pleše se u njoj u paru ili u parovima-u svakom slučaju u mislima, ali u “Dvorani misli”.

A ona kraja nema jer je kružna, a korak ljudski pravolinijski i teturav.

Kako bi Rilke rekao- “Na kom smo instrumentu i ko nas satka i koji ovo svirač drži nas…”.

Ovde pesnik, međutim blagom ironijom nudi izlaz, odškrinuvši vrata dvorane, mada svestan promaje, kojoj se valja izložiti.

Pesma- dobitnik treće nagrade na konkursu.

Svetislav Stevanović, prof.

MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Naučnici napravili „gluvu sobu“ u kojoj čovek poludi posle 45 minuta

Povremeno svima prija potpuna tišina.

231863_soba01-ap_ffMeđutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije

Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.

Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.

c38bd7c2563c151fa2845c49120a8b53– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.

 On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.

– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.

231866_anechoic-chamber-02_fOn lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.

 Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.

Svemir je poput džinovske gluve sobe

 229726_hale-bopp-kometa-ap_fOrfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.

Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.

– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.

Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”

 Izvor: Blic

MUZIČKO-LIRSKI DODATAK

MOĆ MIŠLJENJA I MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Manfred Maks Nif – Razvoj po meri čoveka

Odlomak iz  Human Scale Developement, Manfreda Maks Nifa, čuvenog čileanskog ekonomiste i tvorca ekonomije bosih nogu

max-neefOvaj svet je umoran od velikih rešenja. Umoran je od ljudi koji tačno znaju šta je potrebno učiniti. Sit je ljudi koji šetaju s tašnama punim gotovih  rešenja  u potrazi za odgovarajućim problemima.    Snažno verujem da je potrebno da  pokažemo veći respekt za  moć mišljenja i moć tišine.

Ovaj svet ne zahteva ništa posebno da bi se u njemu bilo  i uživalo u veličanstvenoj raznolikosti .  Ali kada kažem biti, mislim postojati , a ne biti ovo ili ono.  To je po meni, najveći lični izazov sa kojim je suočen svako od nas; imati dovoljno hrabrosti i postojati.

S obzirom da smo skupa zabrinuti za ljudsko blagostanje   i zdravlje planete, dozvolite mi da vas podsetim na nekoliko činjenica.

Prvo, živimo na planeti na kojoj su društva sve više povezana ali i međuzavisna u svemu što je dobro i svemu što je loše.  Zapravo, tako je sa svim živim sistemima.  Ipak, zbog   gluposti  kao tipično  ljudske osobine,  mi ne uspevamo da iskoristimo okolnost  povezanosti i međuzavisnosti  da pružimo šansu  solidarnosti da pokaže svoje sinergetske moći u prevazilaženju smrtnih neprilika.  Mi još uvek  favorizujemo ekonomsku efikasnost i pohlepu i  dinamiku političke paranoje.  Ovo održava globalni sistem u kom siromaštvo nastavlja da raste širom sveta a ogroman deo naučnog i tehnološkog  prodora je direktno ili indirektno usmeren ka uništenju  čitave ljudske vrste.

Drugo, više nema smisla govoriti o razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, ukoliko ne dodamo još jednu kategoriju; zemlje u podrazvoju ili zemlje u procesu nerazvoja.  Ovo bi bila kategorija za većinu trenutno bogatih zemalja, u kojima se kvalitet života pogoršava alarmirajućom brzinom.  Uzmimo  jedan skorašnji ekstreman primer. Nedavna studija iz oktobra 1989. Godine Majami Heralda pokazuje da  u SAD jedno od petoro dece živi ispod granice siromaštva.  Projekcija upozorava na mogućnost da će taj odnos do 2010. godine porasti na jedan od tri.  A sve to u zemlji u kojoj živi 6% svetske populacije i na koju otpada gotovo 55% ukupne svetske potrošnje energije.

Treće,  tragična okolnost zbog  koje čovečanstvo treba da se stidi i da oseća bol je što smo uspeli da stvorimo svet  u kom većinu siromašnih čine deca i još gore, u kome je većina dece siromašno.  Jedna stvar je izvesna: Ne možemo nastaviti da se pretvaramo da možemo da rešimo neodrživo siromaštvo  primenjujući neodrživ razvoj.

Paradoks je, kako mi se čini, u tome da mi znamo mnogo, verovatno sve što je potrebno da znamo, ali razumemo jako malo.

Dozvolite mi da obrazložim ovaj stav.

Mi smo skloni da poverujemo da jednom kada  smo nešto opisali i zatim objasnili da smo to i razumeli. Ovo je pogrešna pretpostavka jer opisati i objasniti ne znači i razumeti.  Dozvolite mi da vas podsetim  prethodnog primera nikada nećete razumeti ljubav, ukoliko se niste zaljubili.  Ovo važi za svaki živi sistem.  Ne možete pokušavati da razumete nešto čega niste deo.  Stoga, kako možemo razumeti društvo, svet, planetu, biosferu izdvajajući sebe iz njih?

Koliko nas zapravo razume probleme koje mi pokušavamo da rešimo?  Rešavanje problema pripada carstvu znanja i zahteva postupno razmišljanje. U carstvu razumevanja problema postavka i rešenje problema nemaju smisla jer se moramo suočiti sa svim promenama koje  nastaju u nama i oko nas.

 Scenarija  budućnosti

I kakva nam je budućnost?  U ovoj materiji želeo bih da sa vama podelim uvide  mog dragog prijatelja, uvaženog argentinskog ekologa dr Žilberta Galopina, koji je predočio tri moguća scenarija.

Prvi scenario je mogućnost totalnog  ili delimičnog nestanka  ljudske vrste. Najočigledniji način za ovo je nuklearni holokaust koji je, kao što znamo, zasnovan na principu uzajamno garantovanog uništenja  (MAD). Ali pored nuklearnog holokausta postoje i drugi procesi koji mogu da dovedu do ovakvog ishoda;  uništavanje životne sredine,  seča šuma, uništenje genetskog diverziteta, zagađenje mora, jezera i reka, kisele kiše, efekat staklene bašte, uništenje ozonskog omotača i tako dalje.

Drugi scenario je varvarizacija sveta,  novi vidovi  pretvaranja ljudskog roda u varvare.  Karakteristika će biti pojava oaza  enormnog bogastva, odvojenih  utvrđenjima i barikadama od nepreglednih teritorija siromaštva i  patnje.  Interesantno je zapaziti da se ovaj scenario sve češće pojavljuje u delima naučne fantastike tokom poslednje dekade. Vladala bi atmosfera Pobesnelog Maksa  koju su australijanci sjajno prikazali  u filmovima.  Brojni simptomi se već prepoznaju u stavu i ponašanju i stvaranju izolovanih područja za veoma bogate koji ne žele da  čuju, vide ili imaju bilo kakav kontakt sa siromaštvom.  Deo ovog scenarija će biti povratak represivnih režima koji će u saradnji sa bogatim oazama ispostavljati nove namete siromašnima.

Treći scenario je mogućnost velike tranzicije – prelazak sa dominantnog racija slepe ekonomske konkurencije i pohlepe ka raciju zasnovanom na principima deljenja i solidarnosti.  Možemo to  nazvati prelaskom sa uzaajmno garantovanog uništenja na uzajamno garantovanu solidarnost.  Možemo li mi to?  Imamo li sredstva, volju, talenat za izgradnju  uzajamno garantovane solidarnosti?  Možemo li prevazići glupost koja takvu mogućnost drži van domašaja?  Verujem da možemo  i da imamo kapacitet za to.  Ali za sve to nema baš previše vremena.

Mi želimo da promenimo svet, ali smo suočeni sa velikim paradoksom.  U ovom životnom dobu,  došao sam do zaključka da nemam moć da promenim svet ili bilo koji njegov deo.  Imam samo moć da promenim sebe, a fascinantna stvar u vezi sa tim je da ako odlučim da promenim sebe, nikakve policijske snage me ne mogu sprečiti. To je samo moja odluka i ako to hoću, to i mogu.  Poenta je u tome da ako se ja promenim,  može se posledično i u svetu nešto promeniti.  Ali mi se bojimo da promenimo sebe. Uvek je lakše pokušati menjati druge.  Sokratova izreka kaže spoznaj sebe!-  on je znao da ljudi strahuju od spoznavanja sebe. Znamo puno o svojim susedima, a malo o sebi.  Ako jednostavno uspemo da promenimo sebe, nešto fascinantno može da se odigra u svetu.

Nadam se da dolazi dan u kom će svako od nas biti dovoljno hrabar da potpuno iskreno kaže:  Ja jesam, i zato što jesam,  postao sam deo…  Čini mi se da je to dobar pravac kog se valja držati   ukoliko želimo da glupost prestane da nam bude vodilja.

/Manfred Max Neef, Human Scale Development (1991) /

izvor: promenaideja.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

MOJE VREME U CARSTVU TAME LAZAREVE PEĆINE……

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Od stotinu izuzetno vrednih speleoloških objekata na ovom području, u speleološkom, hidrološkom i arheološkom pogledu, najznačajniji su: Lazareva pećina, pećina Vernjikica, Mandina, Vodena, Hajdučica i jama Stojkova ledenica.

Dodamo li sistem Lazarevog kanjona i Dubašničku krašku površ, sa mnogobrojnim vrtačama, ponorima, kamenim mostovima, nepreglednim pašnjacima, šumama i lovištima, imamo Ovde prirodni i turistički potencijal neprocenjive vrednosti.

Lazareva pećina je jedinstven prirodni fenomen, zaštićena kao prirodna i arheološka vrednost, sada već davne 1949. godine. Spada u grupu izvorskih speleoloških objekata. Sadšnji ulaz u pećinu je 7 metara iznad jakog kraškog vrela, koje se nalazi u koritu Lazareve reke, a zapravo je tok koji izlazi iz pećine, nekada kroz sadašnji ulaz.

Pećina se formirala u krečnjačkom humu „Pripor“, čija visina iznad samog ulaza iznosi 55 metara i koji sam po sebi predstavlja svojevrsnu atrakciju. Unutrašnjost pećine  čine dva nivoa kanala: stariji, fosilni, suv i mlađi, rečno aktivan.

TAMOiOVDE-Lazareva pećinaUkupna dužina ispitanih kanala iznosi preko 8 kilometara. Za turističko razgledanje uređeno je oko 1.000 metara. Karakteristične i prostrane dvorane sa bogatim pećinskim nakitom impresivnih dimenzija,  pozicioniraju ovu pećinu u sam vrh na balkanskom prostoru. 

Lazareva pećina nije samo po ovim karakteristikama u samom vrhu speleoloških objekata. Ona je i jedno od najznačajnijih arheoločkih nalazišta u Srbiji. Potvrda za izrečeno su rezultati detaljnih arheoloških istraživanja izvršenih u periodu od 1963. do 1968. godine.

TAMOiOVDE-Lazareva pećina.jpg 1Istraživanja su otkrila tri kulturna horizonta. Najstariji pripada bakarnom dobu (pre 5.000 godina), kada se u pećini nalazio svojevrstan metalurški centar. Drugi horizont je iz bronzanog doba, a treći datira iz IV i V veka pre nove ere.

Mnogobrojni pronađeni predmeti iz pomenutih perioda čuvaju se u Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru. No to je već tema koja zaslužuje mnogo više prostora i zasigurno će  uskoro Ovde biti prezentovana.

Ispred ulaza u pećunu je prostrani plato, koji je na neki način polazna tačka za najmanje tri atraktivna pravca. Jedan vodi u grotlo Lazarevog kanjona, drugi uređenom stazom put pećine Vernjikice i fantastičnog vidikovcu na obodu kanjona, a  treći preko atraktivnog visećeg mosta vodi  na drugu obalu jezerceta i motela na samoj obali, koji iz potpuno neobjašnjivih i nerazumnih  razloga nije u funciji već nekoliko godina. 

Ali o tome ću posebno, prvom prilikom. 

Autor: Bora Stanković 

____________________________________________________________________________________________

KUDA ĆEMO TI I JA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

NOKTURNO BEZ ČAPLJI

Kuda će otići

kada nastupi tišina

i jato se smiri

u tmini samotnog sna.

Kuda će otići

drhtave

ponovo okupljene i same

tako identične.

Kuda će otići

a kuda ćemo ti i ja.

Marilyn Bobes