ČUVARI KULTURNE BAŠTINE…

tamoiovde-logo

Narodni muzej u Leskovcu proglašen najboljim u Srbiji

Velika izložba pod nazivom „Čuvari kulturne baštine“, upriličena povodom 70 godina postojanja Narodnog muzeja u Leskovcu, te otvaranje „Dečjeg muzejona“, postavke pod motom „Srbi i Francuzi – braća po oružju“ kojom je Srbija u Parizu obeležila vek od završetka Velikog rata, te prilagođavanje dela stalne postavke slepim i slabovidim osobama su samo neki od razloga zbog kojih je pomenutoj ustanovi kulture u gradu na Veternici pripala nagrada „Mihailo Valtrović“.

Foto: muzejleskovac.rs

Proglašavajući Leskovčane za najbolje u prošloj godini, Muzejsko društvo Srbije je odalo priznanje „rezultatima koji po stručnom i naučnom značaju predstavljaju istaknuti doprinos razvoju kulture“.

Leskovački Narodni muzej je, tako, ponovio uspeh od pre četiri godine, kada se dičio delom nove stalne postavke nazvane „Vremeplov leskovačkog kraja„, te se velikom izložbom na temu „Jug Srbije u Velikom ratu“ predstavio i beogradskoj publici. Lane su, takođe, u prestonicu „doneli“ i priču o ratnom putu legendarne Moravske divizije.

– Ovogodišnja nagrada ima još veći značaj jer je u konkurenciji bio i Narodni muzej u Beogradu, a mi smo se plasirali ispred te nacionalne institucije – kaže direktor leskovačke ustanove za ponos Mira Ninošević. – Dragoceno nam je i to što smo izgradili kolektivni duh koji je neophodan da bi se realizovali ovako veliki projekti. Pritom, ne zapostavljamo ni rad u okviru druge faze obnove stalne postavke.

U gradu na Veternici se ponose i timom arheologa koji čine Smilja Jović, Vladimir Stojanović, Julijana Pešić i Vladimir Stevanović – autori izložbe pod nazivom „Tajne arheoloških depoa“.

 Inače, leskovačkoj ustanovi je pre nekoliko godina priznanje odao i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu, proglasivši istoričare Miru Ninošević i Veroljuba Trajković za kustose godine, visoko ceneći dostignuća njihove postavke nazvane „Zlatno doba Leskovca“.

Izvor: turistickisvet.com/ Novosti

____________________________________________________________________________________________

ČARI INTIME…

tamoiovde-logo

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…

Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

__________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

TamoiOvde-pavichMilorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________________

HAZARSKI REČNIK Milorad Pavić 

08bb42203297a97b7b6a2c1eff6a3eaaHazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

Nastavite sa čitanjem

ISPITIVANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

-Uvek sam volela jastuke.

Posebno mi se dopadalo kako o tom dekorativnom predmetu razmišlja Endi Vorhol, čuven po atraktivnim srebrnim jastucima koje je pravio u svom ateljeu „Fektori“. (Nataša Krstić,  Politika Magazin)

P0rtret-i-jastuci-002P0rtret-i-jastuci-022Prosto mame. Izazivaju.

Da se na njih sedi, naslanja, izležava, isprepliću san i java, uživa i blaženo spava.

Da se među  njima mašta, emocija rađa, sa njima se „gađa“, zašto ne i…

Ma, može se svašta.

Raznih boja, oblika i veličina.

Uredno složeni ili nestašno razbacani na krevetu, fotelji, stolici, podu.

Udobni i lepi.

Jastuci.

U stanu Nataše Krstić, akademske slikarke i teoretičara umetnosti i medija, postoji jedna takva gomila.

P0rtret-i-jastuci-005P0rtret-i-jastuci-038Meka i velika kao oblak.

Ciklus slika na temu „Status i emotivni život žene u savremenom društvu“ podstakao je Natašu da počne da ih dizajnira.

Natašini jastuci nastali su iz tih slika.zapravo, svaka slika dobila je svoj pandan u jastuku.

U junu 2012., u galeriji „Evrocentar“ u Beogradu, autorka priredila izložbu pod nazivom „Ispitivanje vremena“, na kojoj su se ta njena dela likovne i primenjene umetnosti našla jedna pored drugih.

Bora*S

NATAŠA KRSTIĆ – BIOGRAFIJA

P0rtret-i-jastuci-015 1990 – Kolektivna izložba u Galeriji Biblioteke grada Beograda

1992 – Samostalna izložba slika,crteža i projekata u galeriji kluba Omen u Beogradu

1994 – Učešće na Sajmu mode – kolekcija marama
– Kolektivna izložba “Akcesorijum” – Mala galerija Singidunum

1995 – Kolektivna izložba izabranih crteža studenata FLU u Bgd u galeriji Doma omladine, Bgd.
– Učešće na revijama na Sajmu mode, dizajn nakita
– Učešće na diplomskoj reviji studenata FLU dizajn kapa i nakita – Muzej 25.Maj

1995 – Samostalna izložba slika – Narodno pozorište

1996 – Grupna izložba “Akcesorijum” – Mala gal. Singidunum

1998 – Samostalna izložba slika i crteža u Kulturnom centru Beograda

1999 – Kolektivna revija Bgd. sajam

P0rtret-i-jastuci-0412000 – Fashion week – C 2 – u SKC
– Majska izložba – Muzej 25. maj

2001 – Majska izložba – Muzej 25. Maj

2001 – Oktobarski salon

2002 – Majska izložba Muzej revolucije
– izradila 120 crteža u boji za hotel Zemcužina u Sociju

2003 – Fashion Week – samostalna revija
– revije u Miločeru i na Svetom Stefanu

2004 – školske 03 – 04 asistirala je na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora
Koste Bunuševca na predmetu crtanje i slikanje na odseku za kostim.
Trenutno na II godini doktorskih studija na Univerzitetu umetnosti u Bgd.

P0rtret-i-jastuci-0122007 – samostalna izlozžba u Galeriji 73, Beograd

2011 – Majska izložba u Muzeju primenjene umetnosti

Nagrade :

1994 – Srebrna košuta za trikotažu na sajmu mode u Beogradu

2003 – godišnja nagrada Ulupudsa

2007.- godišnja nagrada Ulupudsa

izvor: natasakrstic.in.rs

______________________________________________________________________________________________