SLOBODA JE ŽENA, UZMI JE…

Mary Jane: GUSTAV KLIMT – SLOBODA JE ŽENA

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontraverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti.

Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga.

Njegovo prisustvo samo naglašava već prenaglašenu senzualnost i lepotu žene.

Klimt je slikao naga ženska tela, a osnovni princip njegovog slikarskog kista je sloboda.

Ovom tematikom Klimt inicira oslobođenje od krutih i suvih realističnih portretisanja ženskog lica i tela, uštogljenih odevnih formi i konzervativizma bečke aristokratije.

Sloboda je po shvatanju Klimta osnovni princip prirode. Stablo kao simbol života, voda kao nužnost, vatra kao potreba, žena kao zlato i mera vrednosti.

Kao tipični predstavnik simbolizma u slikarstvu, Klimt upravo slobodu poistovećuje sa ženom. On naglašava njen eros i postavlja je u centar univerzuma. Žena je nužnost, izvor života, majka, ljubavnica, sudija.

Sa rođenjem žene, rađa se proleće, ona se budi, kao što se budi i priroda. Upravo iz tog razloga se na njegovim slikama neretko prikazuje zelenilo, hiljade cvetnih motiva i ornamenata, sa pokrivačima u obliku livade koji skrivaju njeno telo i koji simbolički prikazuju zemlju iz koje se rađaju biljke.

Klimt pokušava da osnovne zakone prirode prenese na svoje slike. On nam govori o ženi koja je bila rob društva u vremenu u kom je živeo. On slika skrivenu potrebu te žene da se oslobodi, da „procveta“ i da shvati da je njena sloboda njeno najveće bogatstvo. Ona se rađa sa rađanjem svoje seksualnosti. Žena je Eva, život, ali i patnja i smrt.

On kroz niz simbolističkih motiva zapravo stvara realnu sliku žene koju ona ima o sebi kada je sama, van društvenog kriticizma i nametnutih normi ponašanja koje znače zatvorenost i neslobodu. Klimt zapravo kritikuje to društvo i okruženje, smatrajući da žena u njemu „gladuje“ i da je treba „hraniti“ njenom lepotom, a ne oduzimati je. U tom smislu, Klimt ženu „oslobađa“ poistovećujući je sa umetnošću koja je u tom vremenu takođe bila sputana.

Najpoznatija Klimtova slika, na kojoj je pored žene prikazan i muškarac, je slika „Poljubac“ (1908). Ova slika je nastala u njegovoj „zlatnoj fazi“. Klimt je ovu sliku naslovio kao „Ljubavnici“ i prvi put je izložena pod tim nazivom, da bi isti kasnije bio promenjen. Smatra se da je na ovoj slici prikazan sam Klimt i jedna od njegovih velikih ljubavi, modna kreatorka Emili Flege, s obzirom da na poleđini ove slike postoji zapis „Emili“.

Na slici možemo videti dvoje ljudi u ljubavnom zanosu. Mističnost ove slike se konstantno pokušava odgonetnuti kroz definisanje prirode ovog ljubavnog odnosa. Da li žena odbacuje muškarca koji je grli, tako što ga gura od sebe ili mu svojim položajem glave i ruku govori da joj je potreban i da ga želi?

Ako posmatramo sliku, možemo videti da muškarac i žena čine jedno telo, jer ne postoje jasne linije koje ih razdvajaju, dakle oni čine jedinstvo prirode. Svojim telima, u zagrljaju, oni se nalaze na ivici livade. Sama činjenica da stoje na ivici, govori o nekoj vrsti zabranjenosti njihovog odnosa. Muškarac svojim rukama čvrsto drži žensku glavu i ljubi je u obraz, dok se ona upija u njegovo lice.

Muški princip, odnosno snaga muškarca je na ovoj slici definisana kroz niz i sklop crnih i belih pravougaonika pokrivaju njegovo telo. Oni mogu simbolizovati mušku logiku, matematički um i fizičku snagu, dok je žena prekrivena cvetnim motivima u obliku krugova, koji opet simbolizuju žensku emociju, plodnost i njenu sanjalačku prirodu. Pravougaonik može da simbolizuje i potrebu za zajedništvom-domom, dok krug može predstavljati životni ciklus, vreme, kretanje i rađanje.

Klimt je slikao mnoge poznate dame svog vremena. On je njihovu ličnost i stil života naglašavao motivima raskoša. Voleo je da prikazuje žene kao fatalne, pune samopouzdanja, svesne svoje zavodljivosti i lepote.

Gustav Klimt potiče iz siromašne graverske porodice. Svoju profesionalnu karijeru je započeo u Beču kada je dobio zadatak da naslika tavanicu jedne od sala Univerziteta u Beču. Kada je završio slike za tavanicu, naručioci dela su bili zaprepašćeni motivima koje je izabrao.

Klimt je „Medicinu“, „Filozofiju“ i „Pravo“ predstavio kao nage žene. Zbog toga, ovi njegovi radovi nikada nisu prihvaćeni niti izloženi u javnosti, jer su bili previše moderni i liberalni za tadašnje univerzitetske konzervativne umove. Ove slike su uništene tokom Drugog svetskog rata.

Za Klimta se govorilo da je bio veliki zavodnik i da je imao brojne paralelne ljubavne veze. Takođe se nije saznalo ni koliko je potomaka zapravo imao. Nikada se nije ženio. Umro je 1918. godine u 55 godini života od posledica moždanog udara.

U 2012. godini je u Austriji obeleženo 150 godina od rođenja ovog velikog slikara. Slika „Poljubac“ se i danas može videti u muzeju Belvedere u Beču.

Klimt nam je ostavio u nasleđe shvatanje o univerzalnoj i neprolaznoj lepoti žene. Međutim, žene nisu lepe samo na njegovim slikama. Dovoljno je prošetati ulicom i pogledati njegovim očima. „Sloboda je žena, uzmi je.“

Izvor:kljucnekosti

_____________________________________________________________________________________

PRIRODA JE U NAMA KOLIKO SMO MI U NJOJ…

Čovek je priroda. Ova činjenica je jasna čak i pre nego što se o njoj počne razmišljati. Naša tela su priroda, sve oko nas je priroda, sve je univerzum. Sve je živo i sve je nastalo od iste materije. Ljudi su, dakle, ne samo tvorevina prirode, već njen sastavni deo. Priroda je u nama isto toliko koliko smo i mi u njoj.

Iako je naslov ovog članka „čovek i priroda“, ispravno bi bilo reći „čovek-priroda“ ili samo „priroda“. Mi nismo nešto što je različito, mi nismo iz neke strane dimenzije, stranci na nekakvom tuđinskom brodu. Mi se, nažalost, osećamo tako jer smo dozvolili da ego načini tu veštačku podelu i da nas otuđi od naše prave suštine.

Čini se da se ovo zaboravlja na svakom koraku, pogotovo u moderna vremena gde većina čovečanstva živi u gradovima, što dovodi do problema koje smo opisivali u prethodnim tekstovima. Počela se praviti veštačka podela između nečeg izvan i nečeg unutra, gde se to „unutra“ okarakterisalo kao nešto što je drugačije od onog izvan, bolje, više i savršenije. Ljudi koriste termine kao što su „duh“, „duša“ „um“, „mentalna energija“, itd. kojima bi uhvatili i opisali tu „stranu“ unutrašnjost.

Kaže se da je „duh“ nešto što je više, što je blistavije, svetlije i veće od prirode. Ljudi čak idu toliko daleko da pominju kako taj neki „duh“ treba da vlada prirodom, kako je um jači od materije, psihičko vlada nad fizičkim, itd. Um i telo postaju odvojeni fenomeni. Ipak, ne treba puno razmišljanja kako bi se uvidela izvesna besmislenost i nepotrebnost ovakvog načina razmišljanja.

Ne negiramo činjenicu da postoji nešto kao što je psihički fenomen, misao, mentalni akt. Ne negiramo činjenicu da postoje iskustva koja su izvan svakodnevnog načina funkcionisanja, ono što nazivamo „spiritualnim“. Međutim, ovo nije nešto što funkcioniše u vakuumu i izvan prirode – svaka misao i mentalni akt je deo jedne veće slike, a um i telo su jedno te isto, kao što su takođe u jedinstvu sa celim univerzumom. Stoga termini „Duh“ i „um“ definisani na prethodni način, kao nešto izvan što utiče sa neke instance na spoljašnjost, u ovom slučaju predstavljaju samo još jedan žbun gde se krije ego.

Poznati filozof Alan Vots kaže „Većina nas ima osećaj da je ‘Ja’ odvojen centar osećanja i akcije, koje živi unutra i ograničeno je fizičkim telom; centar koji se ‘suprotstavlja’ nekom ‘spoljašnjem’ svetu ljudi i stvari, ostvarujući kontakt kroz čula sa univerzumom koji je i čudan i stran. Svakodnevne fraze i izrazi reflektuju ovu iluziju. ‘Ja sam došao na ovaj svet.’ ‘Moraš se suočiti sa realnošću.’ ‘Osvajanje prirode.’… Svaka individua je izraz celokupnog sveta prirode, jedinstvena akcija totalnog univerzuma… (ljudi) opažaju sebe kao izolovane ličnosti u kožnim vrećama.“

Ako smo mi proizvod prirode, onda je sve što smo mi, celo naše biće sačinjeno od prirode. Ono je univerzum. Čak bi bilo bolje i ispravnije reći da svi mi jesmo univerzum, a ne da smo samo nastali od njega. Nastajanje od „nečega“ može da implicira da je to „nešto“ drugačije od toga što je stvorilo. Čovek je univerzum, isto koliko je drvo, isto koliko i reka, oblak, životinja, kamen. Iako smo na početku rekli da je čovek tvorevina prirode i često se kaže da je nastao u univerzumu, najispravnije bi bilo reći da je čovek nastao iz univerzuma, da je njegov nastavak, njegova ekstenzija.

Ne može čovek biti nešto izvan ostatka prirode, nešto bolje od nje i nešto veće. Čovek možda jeste najkompleksnije biće na planeti (mada je i to diskutabilno), ali mu to ne daje za pravo da sebe karakteriše kao nešto što je izvan i iznad. Čovek se ponaša kao da je on sam zaslužan za to što je stvoren, kao da je on stvorio i sebe, a i univerzum – a ne obrnuto.

Ono što se dešava u moderno vreme je da su ljudi zaboravili šta je njihova suština, tj. da su oni priroda, da su ceo univerzum. Ego, koji je nastao iz potrebe smanjivanja egzistencijalne anksioznosti i straha od smrti, odvaja sebe od suštine i narcistički glorifikuje svoje postojanje kao nešto grandiozno. Tako možemo reći da svaka osoba ima bazičnu iluziju grandioznosti, samim tim što ima ličnost i što je udaljena od svoje suštine. Međutim, poznato je da narcisoidnost i grandioznost dolaze kao posledica bazičnog osećaja inferiornosti, tj. slabosti. Ego negde u dubini zna da je u stvari jedna slaba struktura, da je uglavnom krhka i iluzorna tvorevina. Da ego stvarno misli da je nešto posebno, veće i jače, onda straha od prirode ne bi bilo.

Ego se potajno divi jačini i snazi prirode i upravo zato je i mrzi. Uvek postoji taj ambivalentan, dvosmislen odnos, to strahopoštovanje i osećaj inferiornosti. Ona je jača od njega, ona može da ga uništi kad god poželi i on je toga konstantno svestan, zato se i plaši. Zato dolazi do natkompenzacije, gde ego ubeđuje sebe da je on taj koji je moćan, koji je u kontroli, on je taj koji će da utiče na prirodu, a ne ona na njega. „Osvojićemo prirodu, pobedićemo smrt“ – to je moto koji ego drži na zidu u svojoj kancelariji.

Ljudi se okupljaju u civilizaciju, grade gradove, skrovišta, kuće, zgrade, anksiozno se okružuju zidovima i objektima i u isto vreme uništavaju svet oko sebe. Možemo reći da se cela moderna civilizacija vrti oko otuđivanja čoveka od prirode, pokušaja kontrolisanja prirode, kompenzacije inferiornosti, što u većini slučajeva uključuje uništavanje prirode.

Danas sve više osećamo posledice uništavanja planete i života oko sebe. Postoji podatak da svake sekunde nekoliko vrsta organizama na planeti izumre. Da li je to ispravan način života? Možemo, bez ikakve dileme, reći da je civilizacija velikim delom postala jedna agresivna, narcisoidna i autistična tvorevina, nastala iz kompleksa inferiornosti, koji je nastao iz straha od prirode, a čiji je cilj totalna kontrola i dominacija nad prirodom.

Otuđenje od prirode je danas glavni zadatak ega. Gradovi su jedna vrsta veštačkih tvorevina, gde se čovek otuđuje od ostatka univerzuma. U takvom kontekstu, kontakt sa prirodom je potpuno minimiziran. Prvo, ljudi svoje vreme provode uglavnom u tzv. „stanovima“, tj. kućama i zgradama, koje su u suštini kocke od betona, stakla i čelika. Ako ga ne provode u stanu provode u kancelariji, školi, fakultetu. Dakle, veoma malo vremena, skoro minimalno, ljudi provode napolju. Analizirajmo ukratko ovakvo stanje stvari i ovakav život. Sa jedne strane, svetlost je uglavnom veštačka i ljudi su minimalno izloženi suncu. Ambijent je veštački, nema biljaka koje proizvode kiseonik, nema regulacije vlage, temperatura je izmenjena, a vazduh je uglavnom ustajao i nije svež.

Ljudi su u svojoj dalekoj prošlosti živeli na otvorenim prostorima, dok danas žive u skučenim „kutijama“ od par kvadratnih metara. Iako ljudi grade kuće već duže vreme u svojoj istoriji, one su im služile uglavnom za spavanje, obedovanje i zaklanjanje od nepogoda. Danas većinu vremena provode u tim klaustrofobičnim, skučenim kutijama, sa ograničenom mogućnošću kretanja, pa i vizuelnog „prostora“. Čovek u kući konstantno gleda u zid, gde god da se okrene. Ovo ima efekat na njegovo funkcionisanje i osećaj sebe kao slobodnog bića. Rapidan skok depresije i sličnih stanja kao jedan od uzroka ima i povećano provođenje vremena u zatvorenim prostorijama, sa lošim kvalitetom vazduha i slabim osvetljenjem.

Kao što znamo, jedan od glavnih pokretača organizma je kiseonik. Adekvatan rad mozga je pod direktnim uticajem optimalne količine kiseonika i prokrvljenosti. Ako ceo dan provodimo u zagušljivoj prostoriji sa malo kiseonika, pa još sedimo (gde se smanjuje prokrvljenost) sigurno je da će to uticati na rad slabiji rad mozga i na loše raspoloženje. S druge strane, sama arhitektura i struktura gradova je takva da, na prostoru koji grad zauzima, prirode skoro da nema.

Vizuelni pejzaž gradova je uglavnom siv, hladan i tuđinski. Zelena boja prirode se može videti tek tu i tamo. Što se vazduha tiče, usled zagađenja nema pravog svežeg vazduha čak i kada se izađe napolje. Postoje ograničene „rute“ gde se može ići. Beton i asfalt su svuda, tako da i ovde postoji odvajanje od prirode, jer ljudi ne gaze po zemlji već po asfaltu. Dakle, ne gazimo po planeti, nego po tankom veštačkom sloju na njoj. Nedavno su čak vršena i istraživanja koja su pokazala da gaženje po zemlji (po mogućstvu bosim nogama) ima velike pozitivne efekte na čitavo blagostanje čoveka.

Stres je jedan od izraza koji se najčešće upotrebljava u poslednje vreme kada se opisuje život savremenog čovek,a a i mi smo ga pominjali u jednom od ranijih tekstova. Kaže se da je stres „bolest 20. i 21. veka“. Posledice stresa i njegov uticaj na ogroman broj zdravstvenih problema su dobro poznate čak i laicima. Većina tzv. psihosomatskih bolesti, od kojih pati veliki broj ljudi, posledica je stresa.

Ono što je zanimljivo je da, iako se ovaj fenomen i sve njegove destruktivne posledice na ljudsko biće konstantno eksplicitno vezuju za određene aspekte „modernog“ načina života (gde su novac i status najvažniji) i ljudi su toga svesni, nekako se sve to uzima zdravo za gotovo. Kao da je opet neka negacija i bežanje na delu – iako je svestan pogubnosti svog ponašanja po prirodu ljudskog bića, rigidni ego uporno potiskuje strah i nastavlja da se ponaša onako kako se ponašao. Kada govorimo o uzrocima stresa, jasno nam je da je sam način života današnjeg čoveka glavni faktor koji doprinosi javljanju stresa i narušavanju blagostanja čoveka. Brzina i rigidnost savremenog života su dostigle ekstremne vrednosti.

Nećemo ponavljati ono što smo govorili o samoj strukturi života, o toj fiksiranoj shemi, o ciljevima koji se „trebaju“ i „moraju“ ispuniti, konstantna jurnjava za materijalnom sigurnošću, za simbolima ekstremnog komfora. Rad, tj. sedenje u mračnoj prostoriji više od par sati dnevno, pritisci za plaćanjem računa, za kupovinom ovoga ili onoga, konstantni strahovi, nesigurnost posla, laži, manipulacije i odbrane, socijalni pritisci da se bude ovakav ili onakav, pritisak da se prilagodi i ostvari neko očekivanje od strane sredina – ovo je ukratko opis života u današnje vreme.

Čitaocu bi do sada trebalo biti jasno da ovakav način života, pored toga što je besmislen i što se vrti u krug oko anksioznog izbegavanja pravog života, dovodi do krajnje ubitačnih posledica po celo biće.

Dakle, kontakta sa biljkama i životinjama skoro da uopšte nema, posebno sa biljkama. Modernim ljudima možemo s pravom postaviti pitanje: koliko puta direktno dodirnete planetu u toku dana? Verujemo da bi većina odgovora koje bismo dobili bila „skoro nijednom“. Upravo to je ono što trebamo pod hitno izmeniti kako bismo uopšte mogli krenuti na put pravog razvoja kao ljudskih bića.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

---

U SAMOĆI SMO LJUDI…

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

http://www.facebook.com/missionwolfcolorado

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

---

---

 

KAO DA ME JE NEKO ISKLJUČIO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Misteriozna bolest spavanja muči ljude
U današnje histerično doba se mnogima čini da bi najradije „pali u krevet i danima samo spavali“. Ali u selu Kalači u Kazahstanu se to ljudima zaista događa – i to iz „čista mira“.

Ilustracija

Odjednom padnu u dubok san, a neki stanovnici sela su spavali i po šest dana, bez prestanka. Nakon toga se bude i više se ničega ne sećaju.

Među pogođenima ima osoba svih uzrasta, a nakon što su o tome javljali lokalni mediji i strani novinari proverili koliko ima istine u tim tvrdnjama.

Zaista, u međuvremenu se javilo više od četrdeset slučajeva osoba koje su odjednom zaspale, ponekad radeći nešto sasvim drugo.

Tako je jedna seljanka zaspala dok je muzla krave.

„Kao i svaki dan, ujutro sam muzla krave i odjednom sam zaspala. Više ničega ne mogu da se setim. Kad sam se ponovo probudila, bila sam u bolnici i oko mene su bile medicinske sestre. Druge žene u bolnici su me nazvale ‘Trnoružica’. Spavala sam dva dana i dve noći, a posle su mi rekli da sam i u snu htela da muzem krave.“

“Kao da me je neko isključio”
Izgleda da misteriozna bolest ne pogađa samo stanovnike, nego i došljake. Jedan tridesetogodišnjak je došao da poseti svoju majku i kad je uveče sedeo za računarom, učinilo mu se kao da mu je neko “isključio prekidač”. I on je završio u bolnici gde je spavao više od trideset sati.

I tamošnji lekari ne znaju, šta se to događa sa ljudima koji spavaju „kao zaklani“. Sve vrednosti krvi su u granicama normale, a nema nikakvih drugih simptoma. Tvrde da su pokušavali da pronađu slične slučajeve i na internetu, ali takav „sindrom Trnoružice“ je nepoznat medicini. Čini im se da se tako nešto po prvi put pojavilo baš kod njih, u Kazahstanu.

Lokalni lekari više nisu sami. U Kalači je stigla i jedanaestočlana ekipa s mobilnom laboratorijom. Jedino što su do sad mogli da utvrde je da ovde nije reč o nekakvoj zaraznoj bolesti, niti o bakterijskoj infekciji. Jedino što su do sad uspeli da smisle kao preporuku tamošnjem stanovništvu je da uzimaju hranu sa više vitamina – i da izbegavaju alkohol.

Tamošnje stanovništvo je uvereno da tu nije reč o kojoj čašici viška. Jedna od teorija je da sa čudnom bolešću neke veze ima napušteni rudnik urana, koji je aktivno radio u vrmee Sovjetskog Saveza.

Možda je radioaktivni uran zagadio podzemne vode i sad ljudi obolevaju od tajanstvenog napada spavanja?

Kakva je to radijacija?
O radijaciji se mnogo toga zna, ali ni najveći stručnjaci još nisu čuli za neko zračenje koje bi kod nekoliko desetina ljudi odjednom izazvalo duboki san – i ništa drugo. S druge strane, i neki stanovnici tog mesta u Kazahstanu nam objašnjavaju da je to glupost.

Naime, rudnik je zatvoren već godinama, a pre su mnogi radili u rudniku i u svakom slučaju su pred njihovim kućama prolazili vojni kamioni s misterioznim teretom. Ali tada nije bilo takvih slučajeva zagonetnih „uspavanih lepotica“, nego tek sad, decenijama kasnije. Inače, primećeno je da se simptomi javljaju tek sa toplijim danima.

Zato se među narodom čuju i druga objašnjenja. Tako jedna vračara tvrdi da je nekakvo „zračenje iz svemira“ genetski promenilo travu i sad se ta trava ne može razlikovati od drugih. A kad krave pojedu tu travu, preko njihovog mleka to dolazi u telo čoveka koji zbog toga može pasti u san koji traje i po šest dana.

S druge strane, podjednako banalno zvuči i objašnjenje jednog stručnjaka za spavanje iz Kazahstana koji tvrdi da je lokalno stanovništvo – “jednostavno poludelo i pati od halucinacija”.
Izvor:b92.net/zdravlje/ dw.de, Bernd Großheim, WDR Moskva / A. Šubić

LANAC LJUBAVI…

„Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.„

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

---

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima? 

Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

---

---

Priredio:Bora*S

MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Naučnici napravili „gluvu sobu“ u kojoj čovek poludi posle 45 minuta

Povremeno svima prija potpuna tišina.

Međutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije

Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.

Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.

– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.

 On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.

– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.

On lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.

 Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.

Svemir je poput džinovske gluve sobe

 Orfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.

Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.

– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.

Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”

 Izvor: Blic

MUZIČKO-LIRSKI DODATAK

DUŠA POSTOJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

Otkriće veka: DUŠA POSTOJI!

 Naučnici dokazali- Stjuart Hamerof i ser Rodžer Penrouz došli do zaključka da se duša nalazi u mozgu, koji napušta nakon smrti čoveka i ostaje da živi u univerzumu

FINIKS – Veliki korak za nauku.

Priznati naučnici kvantne fizike uspeli su da daju odgovor na pitanje koje je mučilo sve religije i brojne filozofe: da li postoji ljudska duša? Američki doktor Stjuart Hamerof i britanski psihijatar ser Rodžer Penrouz naučno su dokazali da ona zaista postoji.

Mozak kao računar
Dva stručnjaka su autori nove kvantne teorije svesti, prema kojoj se naše duše nalaze u specifičnim strukturama nazvanim mikrotubule ili mikrocevčice, smeštene u ćelijama mozga, a odatle nakon smrti mogu da izađu i nastave da postoje u univerzumu.

Doktor Hamerof sa univerziteta u Arizoni i Penrouz radili su na toj teoriji od 1996, kad su krenuli od ideje da je mozak biološki kompjuter, sastavljen od gotovo 100 milijardi neurona, odnosno nervnih ćelija, i specijalnih, takozvanih aksonalnih varnica i sinaptičkih veza, koje se ponašaju kao informacione računarske mreže. Oni su želeli da dokažu da je naše svesno iskustvo rezultat procesa koji se odvija u mikrocevčicama, što su nazvali orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR).

Klinička smrt je ključ
Stručnjaci su izučavali slučajeve ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Njihove mikrocevčice iz ćelija mozga gubile su kvantne podatke, ali informacije u njima nisu bile uništene. Time su Hamerof i Penrouz potvrdili da duša ne umire, već odlazi negde u univerzum.

– Ukoliko nakon kliničke smrti lekari uspeju da ožive pacijenta, sve kvantne informacije vraćaju se u mikrocevčice, a osoba koja je bila na samoj ivici života tvrdi da ima osećaj kao da je zamalo umrla. Tako je moguće da, kada osoba zaista umre, njegove kvantne informacije potpuno napuštaju telo u vidu duše i nastavljaju da postoje u vantelesnom obliku negde u univerzumu – objasnio je doktor Hamerof.

 Duša u oku
Mnogi naučnici godinama su pokušavali da dođu do teorije kojom bi se moglo objasniti postojanje ljudske duše i otkriti gde se ona zaista nalazi.

Tako su psiholozi sa Univerziteta Jejl tvrdili da je ona smeštena u ljudskom oku ili oko očiju. Oni su sproveli istraživanje u kojem su velikom broju volontera prikazivali fotografije likova iz crtanih filmova, a na svakoj slici nalazio se mali objekat na različitim pozicijama na telu (blizu glave, torza ili nogu), ali uvek na istoj razdaljini.

Hipoteza naučnika bila je da će ljudi doživeti objekte bližim ako se nalaze kod duše. Većina je izdvojila fotografije na kojima je objekat bio kod očiju, pa su istraživači zaključili da se kod čula vida, a ne u mozgu, nalazi duša.

kurir-info.rs

---

 NAĐENO NAUČNO OBJAŠNJENJE PSTOJANJA DUŠE

Američki anesteziolog, doktor Stjuart Hamerof iz Arizonskog univerziteta predočio je naučnu teoriju koja potvrđuje postojanje života posle smrti i besmrtnosti duše. Prema njegovim rečima, kada ljudsko srce prestaje da kuca, informacija koja se čuva u velikom mozgu ne nestaje, već nastavlja da se širi u kosmosu. Kada lekari vraćaju čoveka u život, ta kvantna informacija koja lebdi u kosmosu se vraća u telo, i zato je čovek svestan neobičnog iskustva. Prema mišljenju naučnika, ova terija objašnjava činjenicu da ljudi koji su preživeli kliničku smrt spominju „belo svetlo“ ili „tunel“ kojim su prolazili.

serbian.ruvr.ru

---

Ovo su saznanja i tvrdnje naučnika.

Nenaučno, od vajkada, često pominjana, opevana,  nevina, prodana, sitna, velika, prosta, plemenita, zalutala, izgubljena, prokleta, pokvarena, obojena, pojedena, poklanjana…

No, može li ona, duša, biti – odaslana?

  Bora*S

---