TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović
Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.
Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija
Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.
Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.
Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
„Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“
General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija
Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović
___________________________________________________________________________________________
Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.
Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije
Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.
Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“
Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.
Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.
____________________________________________________________________________________________
Odlikovanja
Domaća odlikovanja
Orden Karađorđeve Zvezde
• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde
Orden Jugoslovenske krune
Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska
____________________________________________________________________________________________
Rekli su o Petru Bojoviću
Portet Vojvode Petra Bojovića
„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)
„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)
„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)
„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)
____________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE 