TAJNA KOSE…

Dosije Duga kosa – čuvana tajna
Otkrivena dugo čuvana tajna američke vojske

Tajna nepobedivosti i moći, mitskog Samsona, bila je u njegovoj dugačkoj kosi. U njoj je bila njegova snaga. Mnogi antički narodi verovali su u moć kose, tako je i sa američkim Indijancima. Nedavno je žena nekadašnjeg vojnog psihijatra, obelodanila strogo čuvanu tajnu američke vojske, a tiče se upravo indijanske kose…

Još u vreme kolonijalnih ratove, američka vojska je regrutovala mlade i spretne Indijance, da im budu „tragači” zbog svojih „natprirodnih” sklonosti.

U vreme građanskog rata, Indijanci su se, takođe, ravnopravno borili na obe strane. Pokazali su se kao izuzetni ratnici, koji se oslanjaju na svoju intuiciju, šesto čulo i urođene instikte, nepoznate belom čoveku.

Kada bi kretali u bitke, Indijanci bi ispleli kosu u pletenice i na njih pokačili sokolova pera, kako ih neprijatelj, navodno, ne bi sustigao i trgao ih za kosu. Pobeđenim neprijateljima, Indijanci bi „skinuli skalpove”. Verovalo se da je kosa izvor snage i moći i da u njoj obitava Sveti duh, ili Manitu. Odsečena kosa bila je znak da je neprijatelj ostao bez snage i zaštitnika. Skalp je predstavljao pobedu kako nad telom tako i nad duhom neprijatelja.

U američkoj vojsci, indijanski regruti su dugo vremena bili dugokosi. Na početku Vijetnamskog rata, američka vojska je želela da uniformiše vojnike, te ih je sve jednako šišala. Međutim, samo ošišanim Indijancima je ubrzo dozvoljeno da opet puštaju kosu. Dugo vremena nikom nije bilo jasno, zbog čega su Indijanci pošteđeni šišanja? Razlog je ujedno bio i vojna tajna!

Supruga vojnog psihijatra, otkrila je medijima dugo čuvanu tajnu.

Devedesetogodišnja starica obelodanila je vrlo poverljive informacije o radu njenog pokojnog muža na tajnom medicinsko-vojnom projektu. Šokirana informacijama koje je pronašla među muževljevim beleškama, odlučila je da ovu tajnu ispriča celom svetu. Starica se seća da je njen suprug jednom doneo kući sa posla, nekakve fascikle sa oznakom „poverljivo” i vladinim pečatima. Ona se seća da je tog dana i sam njen muž bio iznenađen sadržajem tih dokumenata. Od tog događaja, on i njegovi vojni saradnici, prestali su da šišaju svoje brade i kose.

Šta je zapravo pisalo u tim dokumentima?

Američka vojska je pre početka Vijetnamskog rata, tražila mlade, zdrave i spretne Indijance koji bi se sa lakoćom kretali po nepoznatim neprijateljskim terenima. Oni su regrutovani kao „eksperti za traganje i preživljavanje”.
Posle redovnog vojničkog šišanja, indijanskim vojnicima dogodilo se nešto neobično. Ni jedan od regruta nije mogao da prođe testove, te su se teške obuke, koje su kao dugokosi sa lakoćom savladavali, pokazale kao nekorisne.

Zbog čega su indijanski regruti postali beskorisni vojnici?
Kada su ih pitali šta je razlog njihovom neuspehu, svi su odgovorili da su izgubili moć, koja im je bila u kosi. Ni jedan nije umeo da se poveže sa svojim duhovnim bićem i da intuitivno reaguje.
Tada je regrutovana nova grupa indijanskih mladića. Njima je dozvoljeno da zadrže dugačku kosu. Rezultati su bili zapanjujući. Svi dugokosi vojnici su se pokazali izuzetno spremnim za zvanje eksperata u vojsci.

Da bi se potvrdio ovaj eksperiment, vojska je opet ponovila testove. Jednu grupu indijanskih vojnika je ošišala, a drugu ne. Rezultat je uvek bio isti! Greške nije bilo. Potvrđeno je! Snaga vojske je, zapravo, u kosi!

U ovim istraživačkim spisima stajalo je: „Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih antena, koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.” Smatra se da pored kose i, brada i brkovi, pružaju iste informacije o svom okruženju i emituju energiju iz mozga.

Šišanje kose, smatra se svojevrsnim stresom na naš organizam i na samu psihu. Po ovom istraživanju, svaki put kada se ošišamo mi smo u disbalansu sa svojim duhovnim bićem. Tada nam se bude mnoge frustracije i skloniji smo konfliktima.

Sada se otvaraju neka nova pitanja, na primer, da li su dlakaviji ljudi produhovljeniji za razliku od onih „ćosavih”? Jesu li samo Indijanci u „dosluhu” sa svojim duhom kose? Da li su intuicija i „šesto čulo” svojstveni samo dlakavim bićima, kao što su mačke i psi? I mnoga druga pitanja na koje je, možda, danas, nemoguće odgovoriti.

Za svaki slučaj mislite o vašoj kosi, negujete je, jer kako kažu Navaho Indijanci, misli potiču iz glave baš kao i kosa, izbijaju zajedno sa dlakom, te su sveže i mlade misli uvek pri koži glave, a stare i mudre na krajevima. Što je duža kosa i mislilac je veći!

Pripremila Janja Rešćanski

Foto: Elwood W. McKay III @ FreeDigitalPhotos.net
Izvor:lookerweekly.com/31.10.2012. /

---

 

POTRAGA ZA ISTINOM…

_______________________________________________________________________________

Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.

U moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine.

On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.

U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio).

On veruje da svako poseduje „prirodno svetlo razuma“, odnosno „urođene ideje“ pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.

U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.

Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam ( lat. Cogito ergo sum ).

Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:

1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.

Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.

Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju.
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.

Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.

Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.
Izvor: znanje.org

________________________________________________________________________________________

Razum

„Raspravu o metodi“ Dekart počinje ovim rečima: „Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju.
U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete.
Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.“ Nešto dalje kaže: „U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.“

O strastima duše
U svom poslednjem delu „O strastima duše“ Dekart pokuljava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku.
Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duža na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam.

Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi.
Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti.

U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se moće postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima.

Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome „da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji“, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto.

Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani „životni duhovi“ (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja.

Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziololjku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

Pravila
Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude.

Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. „Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.“

Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu „Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine“.

Tako u prvom pravilu piše: „Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…“.

Ta „Pravila“, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Izvor:alas.matf.bg.ac.rs

___________________________________________________________________________

OSVAJA NA PRVI GUTLJAJ, BERMET KARLOVAČKI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

BERMET VINO POMIRENJA Pitanje ”čiji ćete bermet” pravi je pakao za ljubitelje ovog slatkog vina. Kako izabrati između Dulke, Živanovića, Benišeka ili Merca? Legenda kaže da su bogovi izmislili pivo da im narod ne bi popio vino. Na samo desetak kilometara od Novog Sada, na obroncima Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, nalazi se živopisno malo mesto čija istorijska uloga uveliko prevazilazi njegovu današnju ve ličinu. Pogađate, u pitanju su Sremski Karlovci. Ipak, jedan od rimskih imperatora s kraja trećeg veka nove ere – Marko Aurelije Prob, na ove prostore je, iz južne Italije, doneo prvu sadnicu vinove loze. Upravo ovaj događaj odredio je današnje Sremske Karlovce, kao srpsku prestonicu vina, posebno tokom XVII, XVIII i XIX veka. Dolaskom Turaka, vinogradarstvo u Sremu biva skoro potpuno uništeno. Ipak, postepeno se obnavlja i pun procvat doživljava u vreme Austro-Ugarske vladavine. Iz tih vremena datiraju zapisi po kojima je vladika srpski bio rado viđen gost na bečkom dvoru, upravo zato jer je uvek donosio čuveni karlovački Bermet. Književnik i član Bečke akademije nauka, Zaharije Orfelin je dobar deo života proveo upravo u Karlovcima. Negde 1783. godine u Beču, objavio je „Iskusni podrumar“, najznačajnije i do danas neprevaziđeno delo o vinima, tehnologiji proizvodnje, receptima i dr.  Pišući o receptima za proizvodnju vina, naveo je činjenicu da se receptura za izradu bermeta, razlikovala od kuće do kuće. Odnosno, da je svaka porodica imala neku svoju „malu tajnu“ po čemu se njihov Bermet razlikovao od drugih. Ipak, poznato je da se Bermet spravlja od preko dvadeset vrsta lekovitih trava. Najčešće se pominju 27 vrsta biljaka, od kojih koren nekih od njih daje gorčinu, od drugih opet cvet daje miris, a od trećih plod osvežavajući i slatkast ukus. Autentični Bermet, trgovci su još pre 150 godina izvozili u SAD. Prema nekim podacima, Bermet se nalazio i na vinskoj karti Titanika, o čemu svedoče očuvane boce pronađene na njegovim olupinama prilikom istraživanja za potrebe snimanja istoimenog fi lma. Takođe, fruškogorska vina su još u XV veku izvožena u Češku i Poljsku. Srećom, i danas se pravi i naravno pije, odličan bermet. Ukusi su van svake rasprave, ali mnogi pre ostalih preferiraju Dulkin bermet. Oni koji misle drugačije tvrde da je za malo ispred ostalih bermet Marija Benišeka, čoveka koji je 90-ih obnovio proizvodnju ovog slatkog vina, a nisu retki ni oni koji tvrde da su za njih broj jedan bermeti Živanovića ili Merca. U svakom sljučaju ukoliko vam u gorko – kiseloj ili bar neodređenoj svakodnevici života zafali malo slasti, čaša Bermeta i dobro društvo sigurno će situaciju učiniti mnogo boljom.

Mirjana Maksimović  / vm.rs

____________________________________________________________________________________________

KAKO JE KARLOVAČKI BERMET OSVOJIO EVROPU I PREPLIVAO OKEAN 

Svetsku slavu vino iz Sremskih Karlovaca steklo je tokom 18. veka kada je postalo nezamenljivo na dvorskim trpezama – Porudžbine sa telefona broj 12 u Njujorku

Sremski Karlovci: grad čuven i po fruškogorskim vinima
Foto M. Mijušković

 Mirišljavo je, pitko i osvaja na prvi gutljaj. Srpske vladike otvarale su uz njegovu pomoć najudaljenija vrata evropskih dvorova, nalazilo se u vinskim kartama bečkih hotela u vreme Marije Terezije, a priča kaže da je služeno i na „Titaniku“.

 Reč je o bermetu, najčuvenijem vinu iz Sremskih Karlovaca, čija se tajna spravljanja prenosi s kolena na koleno.

 Prvu sadnicu vinove loze na pitome padine Fruške gore doneo je krajem trećeg veka nove ere iz južne Italije rimski imperator Marko Aurelije Prob, opredelivši tako Sremske Karlovce kao buduću srpsku prestonicu vina. Na plodnim poljima, dodatno okupanim suncem iz velikog vodenog ogledala Dunava, loza je vrlo dobro uspevala, pa se glas o kvalitetnom piću brzo proširio. Slavu je stekao tokom 18. veka, kada je postao nezamenljiv na otmenim trpezama.

 – U arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima nalazi se preko 30 dokumenata o proizvodnji bermeta u 18. veku. U godišnjim izveštajima Pavla Nenadovića, karlovačkog mitropolita od 1749. do 1768. godine, sve je vrlo pedantno popisano. Sačuvano je i nekoliko vinskih karata bečkih hotela, a zabeležen je i pokušaj karlovačkih vinogradara, kao neke asocijacije o kojoj se i danas razmišlja, da tamo otvore restoran – kaže istoričar Žarko Dimić.

Istaknuti srpski pesnik, istoričar, prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika Zaharije (Stefanović) Orfelin dobar deo života proveo je u Sremskim Karlovcima, a objavio je 1783. godine u Beču knjigu „Iskusni podrumar“. Pišući o recepturi bermeta, kome specifičan miris i ukus daju lekovite trave, Orfelin je naveo da se najčešće upotrebljavalo 27 vrsta biljaka, ali i da je svaka porodica imala svoju „malu tajnu“.

Slavu fruškogorskih vina po evropskim prestonicama širili su i sami vinari iz Sremskih Karlovaca, „patentirajući“ svojevrstan marketing, otkriva nam dalje Dimić.

– Studentima sa naših prostora vinari bi platili da se lepo obuku i odu na ručak u najluksuznije bečke restorane. Tokom jela, oni bi zatražili vinsku kartu i pitali kelnere da li imaju karlovački bermet. Posle trećeg-četvrtog ručka i ponovljenih zahteva, gazda kafane bi zaključio da se radi o vrlo traženom vinu, koje obavezno mora da nabavi, i slao je porudžbinu u Sremske Karlovce – navodi Dimić. On ističe da se u bečkim kafanama sredinom 19. veka izuzetno kotirala i sremska ili karlovačka šljivovica.

Godine 1880. u sremskokarlovačkom ataru pod vinogradima su bila 2.983 jutra zemljišta, ali samo leto-dva kasnije zadesila ih je velika nesreća: filoksera je uništila sve zasade vinove loze. Zahvaljujući Marku Popoviću i nekolicini preduzimljivih građana, Karlovčani su zasadili nove vinograde na američkoj podlozi, i već početkom 20. veka karlovačko vino vratilo je stari sjaj.

U Sremskim Karlovcima svako će reći da se bermet nalazio u vinskoj ponudi tada najvećeg i najluksuznijeg broda na svetu „Titanika“, koji je potonuo 15. aprila 1912. godine. U olupini broda, otkrivenoj 1985. godine, navodno su pronađene i buteljke našeg desertnog pića.

Tokom tragične plovidbe, na „Titaniku“ je bilo i 19 osoba srpskog porekla, među njima, sa kartom treće klase, i Jovan Dimić iz Zrmanje, predak istoričara Žarka Dimića. U dokumentima kompanije „Vajt star lajn“ (vlasnik broda) ne pominje se bermet u meniju „Titanika“, ali ne treba isključiti mogućnost da se vino kao roba transportovalo brodom, ili da su buteljke nosili sami putnici.

– Poznati ovdašnji trgovac Petar Kostić izvozio je početkom dvadesetog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku, a pokušavao je da bermet plasira i na američko tržište. Kostić je bio dvorski liferant, a pored toga što je sam proizvodio vino u Sremskim Karlovcima, on ga je i otkupljivao od svojih sugrađana – objašnjava Dimić.

U Arhivu Vojvodine u Novom Sadu sačuvane su fakture Kostićevog podruma iz prve polovine dvadesetog veka na ime firme u Medison aveniji u Njujorku, čiji je broj telefona bio 12, kojoj je isporučivao bermet.

Ovo potvrđuje da je vešti trgovac ipak uspeo da „prepliva“ Atlantski okean.

Miroljub Mijušković politika.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

KAKO SAM USPEO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Očekivao sam ovu priču. 

 Zorana sam upoznao na Crnovrškom maratonu, septembra 2012.godine. Rekao mi je da ima zanimljivu priču , no zbog nedostatka vremena, ona je za mene ostala tajna. Ostalo je i obećanje Zoranovo, da će je sam ispisati i dostaviti mi.

Prošlo je nekoliko meseci od tog susreta i evo, pre nekoliko dana Zoran je  ispunio obećanje. Uz njegovu saglasnost, prenosim OVDE orginalan sadržaj (osim naslova i sitnijih tehničkih intervencija) iz mejla koji sam dobio.

Zahvaljujem Zoranu na ispunjenom obećanju i zanimljivoj priči, koja je lična, iskustvena, iskrena i poučna.

Njena objava, nema za cilj da reklamira ili preporučuje bilo koji proizvod, način ishrane, postupanja ili određenu životnu filozofiju.

Bora*S_____________________________________________________________________TAMOiOVDE

Boro,

upoznali smo se  na crnovrskom polumaratonu i obecao sam da cu vam poslati tekst o sebi. Kao sto vidite iz prilozenog od moje velike debljine, preobratio sam sebe u atleticara.

Voleo bih ukoliko zelite da publikujete moj clanak u vasem listu. Unapred hvala, drugarski pozdrav!

 Zoran Pantic iz Vitkovca (Minicevo)

 OD TELESNE TEŽINE OD 125 kg, DO ATLETIČARA

Zoran Pantić

   Pošto sam na svom primeru uspeo da napravim burne psiho-fizičke promene, samim tim sam skrenuo pažnju mnogim poznanicima. Često me pitaju, sa čudjenjem ,,kako je to moguće, kako sam uspeo da od ogromne gojaznosti pretvotim sebe, bukvalno u atletičara?’’

   Želim i osećam potrebu da se obratim javnosti i da ovim putem ohrabrim gojaznu populaciju i da poručim da je put do vitke linije i te kako moguć.

Samo treba iskreno hteti i biti istrajan u borbi protiv loših životnih navika.

Kako sam počeo

Ovakav sam bio…

Bio sam uživalac mnogih poroka koje nam na žalost nameće i servira tzv. savremeni život. Konzumirao sam 50 cigareta dnevno, često i više, uživao sam u raznim alkoholnim pićima često u obilnijim količinama, konzumirao sam svu hranu, naročito masnu, jaku, začinjenu…

Bio sam pravi gurman.

Sa 20 godina već  sam imao povišen krvni pritisak. Najpre sam na svu sreću uvideo loše posledice obilnog konzumiranja alkohola, pa sam u decembru ’94. totalno prestao da konzumiram sva alkoholna pića. Poroci u smuslu nezdrave hrane i cigareta ostaju i dalje u ogromnim količinama. Avgusta 2002. dostižem telesnu težinu od 125 kg, (što se može videti iz priložene fotografije). 

Jak apetit ka nezdravoj hrani, koji vodi u sunovrat.

 U jesen 2002. na sreću postajem samokritičan, razmisljajući o svom zdravlju i svojoj porodici. Čvrsto i na ličnu inicijativu rešavam da promenim svoje loše životne navike i iskreno poželim da smršam. Bez ikakvih preparata, bez bilo kakve hemije, bez ničijih saveta i ničije pomoći, totalno samoinicijativno, totalno zdravim, prirodnim putem. Pristupio sam  borbi protiv samog sebe i protiv viška kilograma. Kao i svaki početak i ovaj je bio ne baš lak.

Najpre sam smanjio hranu. Sve je išlo naporno, teško, bile su promene ali ne tako značajne sve dok nisam stvorio svoj prirodni čaj koji sam nazvao ,,Pantićev čaj’’.  Ovaj  čaj  mi je sigurno mnogo pomogao u istrajnoj borbi protiv viška kilograma. Kao da sam otkrio čarobnu formula u borbi protiv gojaznosti. Kilogrami su počeli da se tope i nestaju. To mi je dalo jos veći podstrek u daljoj borbi.

Ubrzo rešavam da ostavim cigarete. Pušenje sam ostavio odjednom, čvrstom, čeličnom odlukom. Pošto sam bio veliki nikotinski zavisnik (50-ak cigareta dnevno) totalno sam šokirao svoj organizam prestankom pušenja. Bila je to surova borba sa samim sobom . Imao sam ogromne krize ali moja volja za zdravijim životom bila je od svega jača. Dobro razumem pušače, poručujem im da čvrstom i istrajnom odlukom i uz pomoć mog čaja cigarete mogu ostati u zaborav. Tako sam te godine uspeo da ostavim cigarete i da smršam 40 kg za relativno kratko vreme.

Zoran Pantić na Podgorickom maratonu
sa atleticarima iz Kanade i sa Kube

Promene mog fizičkog izgleda postaju čudne svima pa i meni samom. Neki čak i prestaju da me prepoznaju na ulici. Osetio sam ogromno olakšanje na sopstvenim nogama, a moje opšte zdravstvene kontrole su savršene.  I dalje sam uzimao svu  hranu u umerenim količinama i redovno pijem svoj ,,Pantićev čaj”. Težinu od 85 kg odrzavam od 2010-te.

  U leto 2010-te rešim da se okrenem totalno zdravoj ishrani.  Načisto prestajem da jedem hleb, sve testenine, meso, jaja… Prestajem da uzimam proste sećere, završio sam sa kolačima, sokovima, i jos mnogo toga. Konzumiram totalno zdravu hranu: voće, povrće, žitarice, uljarice, koštunjavo voće, mlečne proizvode, maslinovo ulje, čaj… Težinu sam smanjio na željenih 75 kg, što znači da sam smršao 50 kg. I dalje su mi opšte zdravstvene kontrole savršene a nova vegetarijanska kuhinja mi izuzetno prija i osećam porast fizičke energije u svom telu.

Februara 2011-te godine osetio sam potrebu da ubacim pojačanu fizičku aktivnost u svom životu, jednostavno sam osetio da imam viška fizičke energije. Uprkos brojnim obavezama i poslu, počinjem rekreativno da se bavim sportom, trčanjem, popularnim džogiranjem i to redovno i vrlo disciplinovano. Već posle 8 meseci treninga uspevam da istrčim veće kilometraže.  Na nagovor mojih prijatelja i porodice odlazim na “Beogradski maraton” u aprilu 2012-te godine. Rekreativno i totalno amaterski istčcao sam polumaraton sa totalnom lakoćom i zadovoljstvom. Osećam da to mogu mnogo bolje i česće.

Zoran Pantić sa Niskog polumaratona

    Već maja iste godine istrčao sam “Niški polumaraton” za 1:35 h i tom prilikom zauzeo 6-to mesto u kategoriji kao totalni amater među profesionalnim trkačima. Zatim mi se dežavaju i  neke fizičke povrede u poslu, ali uprkos svemu tome i dalje nastavljam sa trčanjem. Septembra 2012-te  istrčavam “Crnovrski polumaraton” u Boru. Nailazi i sportska povreda tetive. Ni to me nije zaustavilo, istrčao sam polumaraton u Podgorici. Tako sam prošle godine istrčao 4 polumaratona.

I dalje, redovno treniram trčanje. Bez obzira što sam veteran moje ambicije su ultramaratoni.

 U zdravom telu, zdrav duh

Samim tim kada čovek sredi i dovede u neku  normalu svoje psiho-fizičko stanje i sam duh se sređuje, pa je valjda i otuda izreka “u zdravom telu zdrav duh”.

Živimo u vremenu savremenih komunikacija i modernog života, uz sve to nam se nameću bezbroj drugih životnih navika koje nas odvode daleko od osnovnih, prirodnih obrazaca življenja.

Ne smemo u tom moru obaveza ni slučajno zapostaviti sebe i svoje bližnje, kao ni svoju okolinu i prirodu. Uprkos brojnim obavezama, poslovima, uprkos burnom tempu koji prati savremeno žovečanstvo moramo što česće i redovnije najpre zarad samih sebe da treniramo toleranciju prema okruženju, samokritiku, da gajimo i negujemo ljubav prema bližnjima kao i prema čitavom čovečanstvu. Da poštujemo svoje nasleđe, religiju i identitet.

S obzirom da je čovek deo prirode samim tim njoj pripada, pa s toga, kada je god to moguće provedimo vreme družeći se sa prirodom, kao sa najboljim drugom. Budimo odgovorni i čuvajmo prirodu kao i čitavu planetu. Na taj način poštovaćemo čitavo čovečanstvo.

Sa Oliverom Jeftic
po zavrsetku Podgorickog maratona

 Naučimo da prepoznamo sreću, kako u velikim tako i u malim stvarima.

Isto kao i neophodnu hranu uvedimo i fizičku aktivnost u svojim životima. To su po meni neka načela osnove za razvijanje zdrave svesti i zdravog duha, a zdrava svest i zdrav duh su osnove za kvalitetniji i srećniji život.

Eto, to je jedna moja životna etapa i neko moje nesvakidašnje životno iskustvo. Od ogromne gojaznosti i mnogih poroka preobrazio sam sebe u atletičara i doveo sebe na atletsku stazu.

Izuzetno bi me usrećilo to, ako svojim primerom pokrenem ljude ka zdravijoj strani zivota!

Poručujem da ne postoje ciljevi koji nisu ostvarivi, samo treba ovladati pozitivnom energijom, čvrsto verovati u sebe i  biti istrajan. To je po meni pravi put do svakog cilja.

 Zoran Pantić

_______________________________________________________________________________________