GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.

face-1013519_960_720Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.

Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.

Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.

Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.

Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.

Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.

Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.

Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.

Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.

Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.

Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.

Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.

Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.

Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.

Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.

Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.

Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.

Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).

Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.

Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.

Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.

Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.

S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.

Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (8)

Prethodni članak: PSIHOPATIJA

______________________________________________________________________________________

VEŽBANJE REŠAVANJA PROBLEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Emocionalna inteligencija podrazumeva zapravo i dva njena vrlo važna segmenta, a to su samokontrola i samomotivacija.

9197066614ec2395293be9191867051_orig

Foto:b92.net

  Dok razvijena svest o sebi predstavlja istančan sluh za sopstvena i osećanja drugih ljudi, samokontrola je sposobnost kontrole i upravljanja sopstvenim osećanjima, i to tako da od njih imamo više koristi nego štete, i to ne samo mi već i ljudi iz našeg neposrednog okruženja.

Uz pomoć samokontrole u stanju smo da u stresnim situacijama sačuvamo „hladnu glavu“, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno!

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom.

Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo, da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima.

 Druga strana medalje bila bi kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka. Da biste poradili na sopstvenoj samokontroli, vodite računa o sledećem: Kontrolišite ono što govorite sebi, u mislima. Budite svesni svojih misli u svakom trenutku.

Preuzmite odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije u životu. Kada osećate da ste uračunljivi i da imate punu kontrolu nad različitim situacijama u kojima se možete naći, vrlo brzo ćete početi da osećate sopstvenu moć. Razmislite o vašim sopstvenim „emocionalnim okidačima“, predvidite svoje reakcije u različitim situacijama ispunjenim emotivnim nabojem i pripremite se da svesno upravljate sopstvenom reakcijom na njih. Razmislite o najtipičnijim situacijama koje vas iritiraju i potrudite se da nadvladate ovakve nepoželjne situacije vežbajući „rešavanje problema“.

Naime, kada se suočavate sa situacijom koja izaziva nepoželjnu emocionalnu reakciju, smanjite vašu ljutnju i bes tako što ćete se fokusirati na ponašanje, a ne na osobu čije vas je ponašanje „izbacilo iz takta“. To preoblikujte tako da ponašanje bude problem na čije rešavanje ćete se fokusirati, a ne na raspravu sa osobom čije vas je ponašanje izrevoltiralo.

Koristite humor! Potrudite se da sagledate nastalu problem situaciju na jedan sasvim novi način, potražite ono komično u svemu, u svakom slučaju doprinećete spuštanju tenzije. Naravno, vodite računa o tome da taj humor bude adekvatan i prilagođen da kod sagovornika ne biste izazvali kontra efekat! Duboko udahnite nekoliko puta jer to smanjuje napetost u mozgu i daje vam dodatnih par trenutaka da razmislite pre nego što odreagujete. Distancirajte se iz te situacije i idite dalje, preusmerite svoju energiju na neku drugu aktivnost. Tako ćete povećati koncentraciju i ponovo reorganizovati svoje misli i osećanja.

Samomotivacija je usmeravanje snage naših emocija ka nekom cilju.

To je istovremeno i zamišljanje kako ostvarujemo taj cilj i preduzimanje svih potrebnih koraka da bismo i došli do njega. Nekoliko saveta za podizanje samomotivacije – pre svega, budite svesni načina na koji sebi objašnjavate sopstvene propuštene prilike u životu i pri tom ostanite realni.

Shvatite da možete kontrolisati i birati šta ćete da mislite i osećate. Povećajte vašu upornost tako što ćete uvek biti svesni svog cilja u životu. Da biste dobili dodatnu energiju, povežite vaše ciljeve sa vašim vrlinama. Uvek imajte cilj i budite uporni tako da biste mogli da uživate u zadovoljstvu ostvarenja zacrtanog cilja. Konstantno učite! Znanje će izgraditi vašu snagu, a vi ćete biti vredniji i svestraniji. 

Izvor:kodren.com


EMOCIONALNA INTELIGENCIJA PRUŽA MIR

Pojam emocionalna inteligencija, koja se sve češće pominje, uglavnom se definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, da ih razlikujemo, kao i da te informacije koristimo pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti.

15912093484f85815c471d1201731989_v4 big

UnspokenRomance / Flickr.com

 Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju na poslu i u privatnom životu.


Stručnjaci ukazuju da emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije (saosećanja).

Hauard Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije i da je emocionalna inteligencija jedna od njih, dok je pojam emocionalne inteligencije obradio Danijel Goulman u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija“.

Profesor Predrag Nikić, povodom edukacije za zdravstvene radnike pod nazivom „Emocionalna inteligencija u medicinskoj praksi“, kaže da su zaposleni izgubili oslonac i sigurnost koje su im do skoro nudila preduzeća, mnoge neuspešne transformacije društvene u privatnu svojinu samo su pojačavali emocionalnu zebnju i osećaj nesigurnosti, a tržišna orijentacija zahteva stalnu budnost i borbu za klijente.

Komentarišući da li emocionalna inteligencija može pomoći u prevazilaženju tog problema, Nikić je kazao da potrošačka filozofija nameće nove želje i potrebe.

„Zaboravlja se na funkciju, svrhu i smisao. Nije nam dovoljan jedan mobilni telefon, razlog za kupovinu novog modela je ‘lepši’ izgled“, kaže Nikić i dodaje da ćemo, ako se nesvesno prepustimo konzumentskoj filozofiji, doživeti efekat „šargarepe na dugom štapu“.

Prema Nikićevim rečima, ispunjenje želja ne donosi emocionalno zadovoljenje, jer uvek ima još novih, a emocionalna inteligencija može ponuditi odgovore koji nam mogu pomoći u razumevanju nas samih ali i života oko nas.

Nikić objašnjava da emocionalna inteligencija označava sposobnost osvešćenja, razumevanja, prihvatanja svojih i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima.

On ukazuje da je veoma važno postati svestan svih dimenzija svog emocionalnog života, jer su sve životne relacije, pa i poslovne, prožete emocijama. Emocionalni odnosi se ostvaruju u porodici, u partnerstvu, u prijateljstvu, u rođačkim odnosima i na poslu.

„Pred medicinske radnike se postavlja ozbiljan zahtev, jer oni treba da budu most između zahteva korisnika i ostalih zaposlenih u medicinskim ustanovama“, ističe Nikić.

On kaže da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poznaju potencijale zaposlenih ali i njihove zahteve, potrebe i htenja i da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poštuju, podržavaju i podstiču svoje zaposlene, jer znaju da je bes izraz nemoći rukovodioca.

Nikić podvlači da emocionalna inteligencija pomaže svim akterima u zdravstvenim organizacijama, a rukovodiocima omogućava efekat „rezonance“ ili „emocionalne indukcije“.

„Zaposleni u zdravstvu emocionalnu inteligenciju vide kao svojevrsnu sposobnost za sticanje emocionalne sigurnosti i stabilnosti, ona im pruža mogućnost da ublaže strepnje koje dolaze iz turbulentnog okruženja kao i da radnu sredinu prepoznaju kao prostor za iskazivanje svojih sposobnosti ali i potreba“, kaže Nikić.

Prema njegovim rečima, na seminarima koje Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije sprovodi, uči se da ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijante emocije.

„Medicinski radnici uče da prepoznaju svoja osećanja, da ih razumeju, da prepoznaju matricu raspoloženja, odnosno uče da emocije prepoznaju kao odgovor na neki impuls iz okruženja“, kaže Nikić. On dodaje da medicinski radnici koji umeju da propoznaju i iskažu iskrenu zainteresovanost za pacijenta, učiće korisnike obliku poželjnog ponašanja pa vrlo brzo može uslediti identičan odgovor – da i oni nauče da iskazuju emocije.

On smatra da je emocionalna inteligencija svojevrsna unutrašnja nega i da ne treba zaboraviti da je spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti.

U skladu s tim, kaže Nikić, osim što emocionalna inteligencija pomaže medicinskim radnicima u podizanju stepena motivacije, ona daje mogućnost svakom pojedincu da nauči da voli, da poštuje, da se raduje i divi.

On poručuje da ne treba zaboraviti da osmeh i prihvatanje ponekada leče više od lekova i da pacijenti od doktora očekuju recept za izlečenje ali i razumevanje za različite potrebe i htenja.

„Ne možemo očekivati od zdravstenih radnika da će u većoj meri brinuti o našem zdravlju od nas. Stoga osim što svakoj osobi valja preporučiti kratak program fizičkih vežbi, valja preporučiti i emocionalnu negu u porodici i partnerstvu“, zaključio je Nikić.     

Izvor:b92.net/

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S