TRI NAJSTARIJA KNJIŽEVNA DELA…

Kao i u slučaju mnogih drugih pronalazaka, oblast drevne Mesopotamije kolevka je i najstarijih književnih dela. Koja od ovih ostvarenja, pisanih na glinenim pločama predstavljaju preteče svetske književnosti?

Foto: Profimedia

Sumerska civilizacija razvila je prvi poznati sistem pisanja 3,400 godina pre nove ere. Na klinastom pismu pisani su iz početka prevashodno administrativni i trgovački dokumenti da bi u trećem milenijumu pre Hrista postepeno nastajali i prvi eseji, himne, poezija i mitovi.

Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka

Dva najstarija poznata literarna spisa bili su, kako piše History, Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka. Oba dela u pisanoj formi datiraju negde od 2,500. godine pre nove ere. Prvi od ova dva teksta predstavlja odu hramu Keš i božanstvima koja u njemu obitavaju.

Drugi tekst pak pripada tzv. mudračkoj literaturi i pisan je u formi razboritih saveta koje sumerski kralj Šurupak daje svom sinu Ziusudri. Jedna od Šurupakovih poslovica upozorava dečaka da ne donosi odluke i ne sudi kada pije pivo. Drugi savet kaže da srce koje voli zadržava porodicu, a ono koje mrzi uništava porodicu.

Ep o Gilgamešu

Ipak, među pionirskim delima sumerske i svetske književnosti, posebno mesto zauzima Ep o Gilgamešu, prvo fikciono pisano ostvarenje. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu pre nove ere. Njegova radnja fokusira se mitskog kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

Sam spev je najverovatnije nastao sabiranjem različitih sumerskih priča i predanja,a njegovo prepisivanje i dopunjavanje nastavljeno je i kasnije da bi konačnu i nadaleko poznatu verziju dobio tek u 12. veku pre Hrista, u Vavilonu. Priča o sudbini najstarijeg epa ovde se ne završava. Pisani spev nestaje nakon 600. godine pre Hrista da bi bio pronađen tek u 19. veku naše ere od strane arheologa koji su vršili iskopavanja u blizini iračkog grada Mosula.

Upravo nakon ovog epohalnog otkrića, naučnici su proglasili ovaj 4,000 godina star tekst za utemeljivačko delo svetske književnosti.

Izvor:nationalgeographic.rs/3. 05. 2016.

Saznajte i: Pronađen jedan od izgubljenih delova „Epa o Gilgamešu“

_________________________________________________________________________________

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

DEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

Dobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

SUPER! JEBOTE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Prilikom posete kod KakoJecaKaže,  čitanje teksta Tamo koji prenosim Ovde, izmamilo mi je, pored ostalog i naslovni uzvik.  Bora*S

__________________________________________________________________________________________

O SKRAĆIVANJU JEZIKA – Matija Bećković

Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči. On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!) Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano.

Ovo je vek brzine, koji je štošta skratio i sažeo. Kako sam razumeo, i sama atomska bomba je rezultat ogromnih sažimanja. Hrana je odavno koncentrisana, a da i ne nabrajam – šta se sve obrelo u pilulama? Napredak nauke stvoriće pilule u kojima će se naći najrazličitija znanja i osećanja – biće dovoljno popiti pilulu pa postići ono za šta su ranije bile potrebne decenije.

Naravno, jezik ne može biti izolovan od sveta i veka. Nije normalno da se sve skraćuje a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (“jebote” i ” super”) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova. Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom a mora da se izražava kraće i brže. Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima. Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo. Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa “jebote” i “super”. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Tako bi obrnutim putem, ponovo nestalo ono što kao zakopano blago čami mrtvo u magacinima i policama biblioteka. Ali, čemu taj obrnuti proces? Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa “super” ili “jebote”. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene. Dovoljno je reći “u-je” ili “suu” pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Kako su osramoćeni i uhvaćeni na delu toliki praznoslovi, skribomani, i gnjavatori. Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu. Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?! Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji!

Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno “jebote” ili “super”. Da ne govorimo koliko je njihovom pojavom ušteđeno. Toliki govori, predavanja, dokazivanja, postali su deplasirani. Sa ove dve reči više smo postigli i rekli za kratko vreme nego sa svim rečima otkad smo progovorili do danas. Njihovu veličinu nemoguće je izraziti nekim drugim rečima nego opet njima: “super” i “jebote”.

Ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa “super” i “jebote” garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo “super” ili “jebote”. Ne kaže naš narod slučajno da ćete biti pametniji ako ćutite. To je rezultat vremena u kojima se s mnogo reči tako malo reklo. “Jebote” i “super” su neka vrsta začina “C”. Pokušajte da ih udenete u sve što govorite, i tako ćete videti da se slažete sa mnom, iako vam se to sada čini preterano. S njima je svaka stvar ukusnija, a bez njih bljutavija!

Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića DEVOJKA NA STUDENCU.

Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.

Kad sam sinoć ovde bila

Jebote!

I vodice zaitila,

Super!

Dođe momče crna oka,

Jebote!

Na konjiću laka skoka,

Super!

Pozdravi me, zborit ode:

Jebote!

„Daj mi sele malo vode!”

Super jebote!

Moj predlog će, vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže “super” i “jebote”! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa “super” i “jebote”. To će biti, jebote, super!

(tekst je preuzet iz časopisa za satiru “Etna”)

Izvor:kakojecakaze.wordpress.com/

FRAJLA MILEVI, KOJU JE NAPUSTIO UDVARAČ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ljubavna pisma u delima Jakova Ignjatovića

U mnogim romanima srpskog književnika realističkog pravca Jakova Ignjatovića (1822—1889) ima umetnutih pisama, uglavnom ljubavnih (lipsbrif) koje razmenjuju ljubavnici ili udvarači. Ima ih u Milanu Narandžiću, Starim i novim majstorima a ponajviše u romanu Trpen-spasen (1874—75), koja je gotovo doslovno preneo u šaljivu igru Adam i berberin—prvi ljudi (1879, 1881).

Ova pisma, kako Dragiša Živković naglašava u svom istraživanju, nisu samo pokazatelj manira srpskog građanstva, čiji život opisuje Jakov Ignjatović, već su i izraz književnih konvencija koje je Ignjatović preuzimao a što omogućava da se rasvetle njegovi književni uzori i tipologija njegovih romana…

Novak Radonić (1826—1890), Portret Jakova Ignjatovića.

  U romanu Trpen-spasen ljubavna pisma piše uglavnom Đoka Glađenović, berberin u oficini majstora Makse Svilokosića, svojim mnogobrojnim ljubavima, Saliki Selinger, Milevi Svilokosić, Tekli Špiceder a inkorporirano je u tekstu romana i nekoliko njihovih odgovora Đoki. Prvo od ovih pisama upućeno je ćerki majstora Makse Svilokosića, frajla-Milevi koju je napustio udvarač laćman Predić:

 Draga gospođice! — Prvi put kad sam Vas video, zavoleo sam Vas, i moje je srce za Vas kucalo. Ja Vas jako volim, draga gospođice, ja znam da Vi vojnike rado imate, ali laćman je otišao, on se više neće vratiti. Otac zna da Vas ja volim, ja sam subjekt, kad Vas uzmem živećemo kao ptica kanarinka. Recite jedanput — da, i sve je gotovo, ja Vas ljubim i jesam sa Vama u svetom duhu. Ljubim ruke. Đoka Glađenović, subjekt u prvoj oficini kod gospodara Svilokosića. Zbogom.

 Ovo, kao i druga sličan pisma u romanu pisana su u skladu sa određenim konvencijama i stereotipima. Poreklo tih konvencija mže se tražiti još u doba rokokoa i baroka, iz ondašnjih Briefsteler-a i Komplimentierbücher-a (zbirki fraza i komplimenata) a koji opet potiču još iz srednjeg veka.

  Prvobitno sastavljane na latinskom jeziku ove zbirke su od 14. veka postali sastavni deo pisanog obraćanja i na narodnim jezicima. Od 18. veka ovi obrasci su široko rasprostranjeni i među građanstvom. Od kraja 17. veka u stil ovih pisama prodire i uticaj pijetizma koji odlikuju religiozne težnje i ljubavna čežnja.

 I Ignjatovićev junak Glađenović u više navrata u pismima koristi religijsku frazeologiju prilikom iskazivanja svojih ljubavnih osećanja (on blagosilja na kraju pisama sa Amin, voli u Svetome Duhu po 1000 puta i slično). U Briefsteller-ima su romantične duše pronalazile obrasce za pisanje pisama dok je Komplimentierbuch davao šira uputstva za galantno držanje u društvu.

Ti priručnici nisu ukazivali samo na različite komplimenet već su davali uputstva i za galantnu konverzaciju u udvaranju. Deo lektire građanskih porodica ovi priručnici su lagano postajali počev od objavljivanja knjige Kristijana Vajsa (Christian Weise), profesora retorike i polititike u Vajsenfelsu, Politischer Redner 1677. godine. U pitanju je bio do detalja razrađen sistem uljudnog ophođenja i konverzacije.

Među piscima ovakvih priručnika najpopularniji su bili: August Boze (1661—1742), poznat i kao Talander, i Kristijan Hunold (1681—1721) koga su zvali i Menantes. Talander, koji je bio i blizak prijatelj Emanuela Kanta, napisao je veliki broj dvorsko-istorijskih romana baroknog tipa i ljubavno-galantnih pripovesti kao i trotomni Briefsteller koji je objavljen u Lajpcigu između 1690. i 1694. godine. Menantes je bio prevodilac dvorsko-istorijskih i ljubavnih romana i pripovedaka sa francuskog (Fenelonov Telemah, 1707, 1715), italijanskog i latinskog jezika, pesnik galantnih stihova i autor Briefstellera čitanog i u 18. veku.

Ova literatura bila je rasprostranjena i među srpskim čitaocima i odatle su i mnogo pozniji srpski pisci crpili inspiraciju za svoja dela. Prema Dragiši Živkoviću, korišćenje ovakvih dela kao književnih uzora kod Jakova Ignjatovića značajno je i zbog toga što povezuje njegovo stvaralaštvo sa starijim epohama evropskog romanesknog stvaralašta. Iako Ignjatovićev junak Glađenović ponekad zaboravi na jedno od osnovnih pravila Knigeovog bontona, da treba sačuvati dostojanstvo i posle raskida ljubavne veze (pa tako Saliki Selinger poručuje: vi ste samo sobarica, a ja hoću da postanem doktor. Ostavite me na miru, ima dosta jurata i soldata, meni više niste potrebni, po meni, možete i mesara uzeti… ) i u romanu Trpen-spasen, i u Milanu Narandžiću i Večitom mladoženji, prusutno je bezbroj termina iz priručnika galantnog ponašanja (štucer, kavaljer, gavaliri, šmajhleri, saloni, abentojeri, eroberunzi, galantom, dendi, džentlmeni, moderni Fraunenlob-i).

Tipičan primer korišćenja ovih književnih uzora je jedan razgovor koji vode Milan i tri frajle, junaci romana Milan Narandžić. Taj razgovor u potpunosti je izveden prema uputima iz priručnika Kristijana Vajsea objavljenog 1766. godine u kome je izvršena podela komplimenta na tri dela: propositio ili izlaganje, gde se govori o raspoloženju govornika koji upućuje kompliment, zatim insinuatio ili laskanje u kome preporučuje svoju ličnost i svoja osećanja drugoj osobi kako bi postigao njenu naklonost da bi na kraju usledio votum ili želja za dobrobit i sreću osobe kojoj je komliment upućen.

Ovi književni uticaji ukazuju da je Ignjatovićevo romaneskno stvaralaštvo oslonjeno, između ostalog, i na evropski roman baroknog i rokoko perioda, odnosno na književnost 17. i ranog 18. veka. Pored brojnih drugih uticaja koje su istraživači isticali (pikarski, avanturistički, putni, obrazovni, sentimentalni i realistički roman 19. veka iako je ovo poslednja teza Miloša Savkovića umnogome napuštena) periodizacijsko-stilsku jednačinu romana Jakova Ignjatovića, kako je označava Dragiša Živković, treba dopuniti i starijim tipom evropskog romana, koji prema mišljenju istog autora u formiranju Ignjatovićevog romanesknog opusa ima daleko veću ulogu od one koja mu je pridavana.

Literatura

Dragiša Živković, Ljubavna prepiska u romanu Trpen-spasen Jakova Ignjatovića u knjizi Tokovi srpske književnosti: od klasicizma i bidermajera do ekspresionizma, Novi Sad 1991, str. 302—310.

istorijskabiblioteka.com