KLINA
Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori
Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin
Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor
Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
Vasko Popa
Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi?
Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.
Obimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“, zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.
Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.
Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.
I zubi i instinkti: mali predator
Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.
Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.
Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.
Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.
Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.
U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.
Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.
Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.
Enzim više: biljojed
Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.
Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.
Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.
U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.
Međutim, ima i suprotnih argumenata.
Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.
„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.
Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.
Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.
I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.
Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.
U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…
Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.
Tekst: Marija Vidić
Izvor: elementarium
_________________________________________________________________________________
Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.
Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.
„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.
Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.
Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.
Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.
Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.
Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.
„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“
Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.
„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“
Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?
„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“
Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.
Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija
_________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!
Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.
Dokaz da je voda čista
Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.
Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.
Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.
Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.
– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.
Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.
– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.
Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.
Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.
Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.
Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.
(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs
_________________________________________________________________________________
DABAR
Castor
Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor
Opšti opis
Dabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.
Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.
Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.
Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.
Razmnožavanje
Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.
O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.
Ishrana
Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.
Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.
Čula
Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.
Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.
Stanište
Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.
On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.
Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.
Rasprostranjenost
Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.
Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.
U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.
Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!
Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca
Linkovi
• Wikipedia
• Gornje podunavlje
• BiH-lov
Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4
Izvor:gimnazijaso.edu.rs
__________________________________________________________________________________
Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!
Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.
Predstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!
Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.
Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.
Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.
Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.
Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.
Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.
Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!
Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!
Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.
Spoznati istinu je prvi korak ka promenama.
Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.
Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.
Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…
Stisnite zube i odgledajte ovaj film!
______________________________________________________________________________________________
______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 