ČUVAJTE (SE) SEBE…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 8. avgusta,  pre 82 godine, umro je Arčibald Rajs.

Kao svoje posmrtno zaveštanje ostavio je srpskom rodu rukopis-

ČUJTE SRBI

„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, ipak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora.

To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.“

Beograd, 1. juna 1928.

R.A.Rajs

Rođen je 8. jula 1875. godine u južnonemačkoj pokrajini Baden. Publicista, profesor Univerziteta u Lozani, poznati kriminolog. 

Na poziv srpske Vlade, 1914. došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata. Bio je član delegacije srpske  vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd novembra 1918. godine. Za svoje angažovanje dobio je medalju za hrabrost, ali je Rajs uvek isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za sve što je učinio u tim teškim danima. Dobronamerni apel “Čujte Srbi“, je neka vrsta napisanog političkog testamenta, o dešavanjima u Srbiji u periodu od 1918. do 1928. godine.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu.

Sahranjen je na topčiderskom groblju, dok mu srce, po njegovoj želji,  počiva na Kajmakčalanu…

Šta je sa ostavljenim zaveštanjem prijatelja činio i čini rod srpski od onda, do naših dana, gleda li u ovo i neka druga ogledala i ako gleda,vidi li šta?

Prosudite sami.

Autor: Bora Stanković

_______________________________________________________________________

Advertisements

UPOZORENJE SVIMA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Uzmite, recimo, njorku;

Izumrla je jer je zaboravila da leti pa je mogla

Samo da hoda i tako nije izbegla sudbinu gorku.

Ili uzmite na primer čoveka, čiji se sličan

kraj može očekivati s pravom,

Jer je zaboravio da hoda i naučio da leti pre

Nego što je mućnuo glavom.

O.Neš

PUTOVOĐ U ŽIVOTU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

„Od sveg blaga u životu najštedljivije nam se dodeljuje ono što je najdragocenije. A to je zdravlje o kojem se najmanje staramo. Mi nemilice rasipamo svoju snagu, zloupotrebljavamo svoj želudac i grešno nebrižljivi, preko mere trošimo svoju energiju. Koliko vrede zdrava i jaka pluća, srce koje kuca pravilno i bistar um! Pred našim očima stoji samo jedan cilj: bogatstvo.

Sve naše moći, sva naša dela, sve naše nade udružuju se i rasturaju- zlata radi. Mi, uvek, bez odmora, žurimo kakvoj čarobnoj Aljasci, koja našoj lakomosti obećava primamljiv metal. Nas nosi vetar bezumlja, mi kričemo i slamamo slabe; jedne potiskujemo, drugi nas potiskuju; rastrzani i premoreni, borimo se s preponama, padamo bez daha,ali ne popuštamo, ostavljamo komade mesa na oštrici kamenoga tla, i dok ustajemo da nastavimo svoj pakleni put, svoj huk i svoje borbe, poglede svoje upravljamo put blistave obmane i ruke pružamo put grada radosti.

Oh, kako je je mala nagrada tolike borbe! Koliko malo njih dospevaju do željene  mete.

Nešto od nasleđa, nešto od neveštine u vaspitanju, tek mi na žalost, u svakoj prilici pokazujemo sklonost da cenimo po izgledu, po spoljnim znacima. Mi smo idolopoklonici prividnosti. Čak i obožavamo mrtve stvari: kamen,tkanine…

U kakvu seosku krčmu ne ulazimo kao što bismo ušli u salon kakve svetske žene, ili u radnu sobu kakvog čuvenog lečnika, kad domaćin nije tu. Zastirači, biljurne stvari, salonska umetnička dela, nameštaj u lečnikovoj radnoj sobi, izazivaju kod nas, raznoliko i protiv volje, izvesan utisak, koji se ogleda u našem držanju. Po zastiraču  koračamo oprezno, odmerenim koracima, dok u krčmi hoćemo da nam odjekuje pod petama i ne marimo što najgrublje guramo skromne slamne stolice.

Naučite da se oslobodite tako smešne potčiljenosti, koja ostaje još jedino pored odsutnosti zdravog razmišljanja. Ne dajte da vas opsene biser kurtuzankin, sjaj među stvarima na domu kakvog čoveka, kome je to jedino, ni automobila kakvog pustolova.

Rasporedite ljude na njihova mesta, zasebno od stvari koje takođe imaju svoje mesto.“

Silven Rudez

MENE POPODNE PEGLAJU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________
Ovo je pesma jedne košulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu štipaljku, i glasi:
Držis me na ovoj ljuljašci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujući tebi moći ću malo da se našalim sa stokom i živinom u ovom dvorištu.
Nadimaću se. Raskopčaću svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne biću zastava koja rukavima šamara vetar i miriše na sapunicu i nebo.
Drži me čvrsto, ali nemoj da mi zavidiš.

Mene popodne peglaju.

M.Antić

MOJE VREME U MAGLAMA VLASINSKOG JEZERA…

tamoiovde-logo

Do Vlasinskog jezera možete stići preko Surdulice (moja varijanta), Vlasotinca i Crne Trave (najbrža varijanta) i skretanjem kod Predejana preko Čemernika (avanturistička- džip varijanta).

Prijatno sam iznenađen Surdulicom. Krasno mesto u pitomoj kotlini na jugu Srbije. Hrana u hotelu izvrsna a osoblje južnjački srdačno. Put ka Vlasinskom jezeru- za naše prilike jako dobar.

Izmaglica iz kotline,  na putu ka jezeru, postepeno se  „zgušnjavala“. Pramenovi magle su  predele činili još fascinantnijim a po dolasku na samo jezero, bila je to već- teška magla.

Kod mesta Vlasina Okruglica-raskrsnica. Glavni put vodi za Bosilegrad. Uz dosta napora i malo sreće, skretanjem levo, ipak nalazim hotel. Lepo zdanje na par stotina metara od obale. Topla i prisna atmosfera. Prijatno veče.

Nadam se -jutro će promeniti sve. Ali nije. Nije oteralo maglu- sada je samo  proređena, srebrnasta i „paperjasta“.

Vlasinsko jezero. U prostranoj kotlini, podno planinskih vrhova  Čemernika (1638 m), Gramade (1719 m) i Vardenika (1876 m) na nadmorskoj visini od 1.213 metara, u prostoru negdašnjeg Vlasinskog blata(tresave), izgradnjom brane (1946. do 1949.godine) nastalo je najveće veštačko jezero u Srbiji.

Pri normalnom vodostaju zahvata   površinu od oko 16 kvadratnih kilometara. Jezero svojom vodom prvog kvaliteta  napajaju Vlasina, Strvna, Čemernica, Jerma,Vrla, Ljubotenska, Lisinska i Božička reka. Dubina jezera dostiže preko 35 metara.

Uz priobalni pejzažni  kolorit i sivo-plave do tamno plave boje vode jezera, kompozicija slike predela je jedinstvena.

Ono što posebno pozicionira Vlasinsko Jezero i čini ga jedinstvenim su tresetna plutajuća ostrva(galije). Ovaj jedinstven prirodni fenomen,  postao je zaštitni znak jezera. Naime, prilikom podizanja nivoa vode, ova ostrva, koja su od tresta, odignuta sa dna, plutaju po površini vode jezera i zavisno od intenziteta i pravca vazdušnjih strujanja „plivaju“ do obala.Uzduž i popreko.

Vlasinsko jezero ne predstavlja samo prirodnu i turističku atrakciju.

To je i veoma značajan hidroenegetski potencijal Srbije. Hidroenergetski sistem „Vlasina“ koji počinje da se gradi 1946. godine, podizanjem brane (dužine 24o i visine 34,5 metara) ne samo da je ukrotio vodenu masu, nego je istu pretvorio u značajan resurs za dobijanje  električne energije.

Raspoređene stepenasto sa padom koji iznosi oko 885 metara, nanizane su 4 hidroelektrane : „Vrla I, II, III i IV“.

Sa turističkog, rekreativnog i odmorišnog aspekta ova destinacija zaslužuje izuzetnu pažnju.

Leti, zimi, u proleće ili jesen boravak, odmor, rekreacija ili neka druga aktivnost, sigurno će pogodovati vašem organizmu. Garantujem. Makar i magla bila. Inače u ovim predelima leta su kratka, suva i sveža a zime hladne i snežne.

Smejtajni kapaciteti su dovoljni i kvalitetni.

U zavisnosti od godišnjeg doba, vremenskih prilika i u čijem ste društvu, ovde možete, šeteti, voziti biciklo, fotografisati, plivati, jedriličariti, voziti se čamcem, pecati, sankati se, skijati, sedeti pored kamina uz čašu vina, ljuljuškati se u „mehur sobi“, izjavljivati, iskazivati, pisati – bilo šta…

Vlasinsko jezero. Makar i magla bila- da.

Tekst & foto: Bora Stanković

__________________________________________________________

PROSUTE PERLE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NEŠTO POPUT POSIPANJA ČAROBNIM PRAHOM

IMA LI ANA RAZLOGA, da tako lepo spava…

tamoiovde-logo

KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Nastavite sa čitanjem

DOK VEROVALI JOŠ SMO…

Bora*S____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

BALADA O PROLAZNOSTI

Kad lutali smo svijetom
k’o raspršeno sjeme
govorili smo sebi
to je za neko vrijeme

I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo „Kopno“
a gledali smo vodu

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći
govorili smo za se
da ljubav tek će doći

Kad radjala se sreća
i čekala je slava
pomišljali smo opet
to nije ona prava

Kad prijatelja nema
a dani idu sporo
govorili smo za se
da vraćaju se skoro

Gdje najviše smo dali
dobijali smo manje
al’ mislili smo to je
tek privremeno stanje

Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli
tek počeli smo nešto
a dugo već smo bili

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode

U započetoj priči
u ljubavi bez traga
jer svakoj smo se kući
približili do praga

Dok vjerovali još smo
da samo put se mijenja
mi rekli smo si „Zbogom“
govoreć’ „Dovidjenja“

A. Dedić

KUD SE MIGOLJIŠ POBEGULJO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

TIMOČKI BLUZ

Džigericu će mi bre izedeš

i samo će mi omališ

a neće se najedeš

el treba da se potrsimo ko gluvi džukci

il će se potikamo u ovaj vilajet

ko da nas ni ne beše

kamo ti more ruka što se onomad

s moju splela

kud se migoljiš pobeguljo

ko kopriva da te oprljila

el sad treba da se zametemo

ko mačići podavljeni u džak

dođi alo primači se

inače će se posmrzavamo

ko neurovena cvekla

će si povenemo po ovi budžaci

ko zapišan džbun

kroz  odžak će nam se navrze

i čuma i drakulj

neće se opovrnemo nikad

ne zanosi se more ko muda u kosidbu

koj smo pa mi vrljavi

na ovu promajnu pojatu

će zakovrnemo začas

ko i svako neiživljeno živinče

a ondak

toj mu je što mu je

Jelena Radovanović

MOJE VREME SA BELEŽNICOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Mama, na ovom svetu više nema nevinih,

Trideset srebrnjaka za jednog je skupo mama,

Mama pored ovoliko duša već prodanih,

prodaće i tvoje čedo usput, o mama, mama!

Iz drame Bog& batina blues autora Saše Stojanović

Narodna biblioteka Bor, 5. januara 2011.godine, potrudila se da nam oplemeni dane praznične, pravim kulturnim događajem-promocijom 22.broja BELEŽNICE, časopisa za bibliotekarstvo, književnost i kulturu. Ovaj  časopis, jedini ovakve vrste u gradu, ne samo da uporno istrajava, nego je zahvaljujući glavnom i odgovornom uredniku, redakciji, mnogobrojnim autorima i saradnicima iz godine u godinu kvalitetniji, a evo, ove godine i u novom i prikladnijem formatu.

BELEŽNICU su prisutnima i javnosti predstavili: Vesna Tešović, direktor borske biblioteke, Ana Janković, glavni i odgovorni urednik, Branislav Dimitrijević i Violeta Stojmenović, članovi redakcije i ujedno autori nekih od priloga.

Uz sve pohvale i puno uvažavanje napred pomenutih i svih onih koji su dali sve od sebe da nova BELEŽNICA ugleda svetlost dana,  ono što je meni obeležilo ovo lepo i prijatno veče je pojava i stihovi gošće večeri, Jelene Radovanović.


Jelena, vrsna poetesa mlađe generacije, rođena je i stasavala u Boru, a onda “nošena aritmijom svakodnevnog života netragom je odjezdila daleko odavde“. Danas živi i stvara u Nemačkoj. Za svoje stvaralaštvo dobila je već značajne nagrade, poput Brankove nagrade za prvu knjigu pesama ili prve nagrade na Disovom konkursu. Objavila je do sada tri knjige poezije: „Povremeni prekidi sa zujanjem“, „Sitne iznutrice“ i „Džibra“.

Ono što nikako ne mogu da prećutim je konstatacija i pitanje mnogobrojnim  COOLturoljupcima ? Zašto smo novu BELEŽNICU, koja je prerasla lokalne okvire, dočekali u tako malom broju? Zašto vas sinoć nije bilo na podijumu da plešete sa kulturom?

Tekst / foto: Bora Stanković