ČUVAJTE (SE) SEBE…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 8. avgusta,  pre 82 godine, umro je Arčibald Rajs.

Kao svoje posmrtno zaveštanje ostavio je srpskom rodu rukopis-

ČUJTE SRBI

„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, ipak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora.

To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.“

Beograd, 1. juna 1928.

R.A.Rajs

Rođen je 8. jula 1875. godine u južnonemačkoj pokrajini Baden. Publicista, profesor Univerziteta u Lozani, poznati kriminolog. 

Na poziv srpske Vlade, 1914. došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata. Bio je član delegacije srpske  vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd novembra 1918. godine. Za svoje angažovanje dobio je medalju za hrabrost, ali je Rajs uvek isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za sve što je učinio u tim teškim danima. Dobronamerni apel “Čujte Srbi“, je neka vrsta napisanog političkog testamenta, o dešavanjima u Srbiji u periodu od 1918. do 1928. godine.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu.

Sahranjen je na topčiderskom groblju, dok mu srce, po njegovoj želji,  počiva na Kajmakčalanu…

Šta je sa ostavljenim zaveštanjem prijatelja činio i čini rod srpski od onda, do naših dana, gleda li u ovo i neka druga ogledala i ako gleda,vidi li šta?

Prosudite sami.

Autor: Bora Stanković

_______________________________________________________________________

UPOZORENJE SVIMA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Uzmite, recimo, njorku;

Izumrla je jer je zaboravila da leti pa je mogla

Samo da hoda i tako nije izbegla sudbinu gorku.

Ili uzmite na primer čoveka, čiji se sličan

kraj može očekivati s pravom,

Jer je zaboravio da hoda i naučio da leti pre

Nego što je mućnuo glavom.

O.Neš

PUTOVOĐ U ŽIVOTU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

„Od sveg blaga u životu najštedljivije nam se dodeljuje ono što je najdragocenije. A to je zdravlje o kojem se najmanje staramo. Mi nemilice rasipamo svoju snagu, zloupotrebljavamo svoj želudac i grešno nebrižljivi, preko mere trošimo svoju energiju. Koliko vrede zdrava i jaka pluća, srce koje kuca pravilno i bistar um! Pred našim očima stoji samo jedan cilj: bogatstvo.

Sve naše moći, sva naša dela, sve naše nade udružuju se i rasturaju- zlata radi. Mi, uvek, bez odmora, žurimo kakvoj čarobnoj Aljasci, koja našoj lakomosti obećava primamljiv metal. Nas nosi vetar bezumlja, mi kričemo i slamamo slabe; jedne potiskujemo, drugi nas potiskuju; rastrzani i premoreni, borimo se s preponama, padamo bez daha,ali ne popuštamo, ostavljamo komade mesa na oštrici kamenoga tla, i dok ustajemo da nastavimo svoj pakleni put, svoj huk i svoje borbe, poglede svoje upravljamo put blistave obmane i ruke pružamo put grada radosti.

Oh, kako je je mala nagrada tolike borbe! Koliko malo njih dospevaju do željene  mete.

Nešto od nasleđa, nešto od neveštine u vaspitanju, tek mi na žalost, u svakoj prilici pokazujemo sklonost da cenimo po izgledu, po spoljnim znacima. Mi smo idolopoklonici prividnosti. Čak i obožavamo mrtve stvari: kamen,tkanine…

U kakvu seosku krčmu ne ulazimo kao što bismo ušli u salon kakve svetske žene, ili u radnu sobu kakvog čuvenog lečnika, kad domaćin nije tu. Zastirači, biljurne stvari, salonska umetnička dela, nameštaj u lečnikovoj radnoj sobi, izazivaju kod nas, raznoliko i protiv volje, izvesan utisak, koji se ogleda u našem držanju. Po zastiraču  koračamo oprezno, odmerenim koracima, dok u krčmi hoćemo da nam odjekuje pod petama i ne marimo što najgrublje guramo skromne slamne stolice.

Naučite da se oslobodite tako smešne potčiljenosti, koja ostaje još jedino pored odsutnosti zdravog razmišljanja. Ne dajte da vas opsene biser kurtuzankin, sjaj među stvarima na domu kakvog čoveka, kome je to jedino, ni automobila kakvog pustolova.

Rasporedite ljude na njihova mesta, zasebno od stvari koje takođe imaju svoje mesto.“

Silven Rudez