OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

POETIKA I PULSIRANJE ŽIVOTA NA SLIKAMA  SAVE STOJKOVA

 Sava Stojkov je rođen 29. marta 1925. godine u Somboru i jedan je od najpoznatijih slikara srpske naivne umetnosti sa tendencijama fotorealizma.

1802

Foto:pressonline.rs

   Rođen je 1925. godine u Somboru. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada i bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

   Živi i stvara u Somboru.

409px-S.Stojkov

foto:sr.wikipedia.org

Monument ravnice Save Stojkova

Sava Sojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. Pored pejzaža Sava Stojkov je i izvanredan portretist. On slika likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavlja u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Galerija Save Stojkova u Preparandiji

Na 85. rođendan, 29. marta 2010, Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u prizemlju zdanja Preparandije u Somboru. Na površini od 250 m2 nalazi se 71 ulje na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda rada poznatog slikara (autor postavke je likovni kritičar Sava Stepanov iz Novog Sada).

U prvoj sali izložena su ulja na staklu (pejzaži i portreti), dela nastala između 1977. i 1992. godine. U drugoj, „ovalnoj“ sali, nalaze se slike (ulja na platnu) ravničara pri paorskim poslovima, u trećoj su izloženi portreti autentičnih Vojvođana (ulja na platnu i ulja na staklu), u četvrtoj su panonski pejzaži (ulja na platnu), a u petoj sali nalaze se salašarski i seoski motivi (ulja na platnu i lesponitu).

U hodniku, u prizemlju, nalaze se poznati radovi Save Stojkova nastali u periodu 1975—1977, a u hodniku na spratu nalaze se njegovi najstariji radovi (špahla na lesonitu) iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka. Na spratu su smešteni i radovi temperom i tušem, pasteli, akvareli, crteži i grafike iz svih perioda umetničkog rada Save Stojkova. U „ovalnoj“ sali, na spratu zdanja Preparandije, nalazi se i atelje poznatog slikara u kome on svakodnevno boravi i radi.                                                                                                      Izvor:sr.wikipedia.org

***

O SLIKARSTVU SAVE  STOJKOVA

 06Dragoslav Đorđević

Ono što bih trenutno istakao kao najvažnije, a što najbolje ilustruje upravo ova izložba, to je da si konačno našao sebe. Tražio si se dosta dugo, ne zato što nisi sposoban, već stoga što si sumnjao u svoje sposobnosti. Kada su te 1973. godine, sticajem okolnosti i silom prilika, promovisali za “naivca”, samo zahvaljujući tome što si samouk, ti si to jedva dočekao… Bio si zanatski dorastao hlebinskom šablonu. Samo što je šablon šablon, a umetnost je umetnost. Ti si to i sam nagonski osećao. Nisi bio svoj. Smetala ti je rutina, stereotipija kompozicionih rešenja, zloupotreba iscrpenog tematskog repertoara. Budući pošten, priznao si sebi da si u zabludi… I potražio si izlaz tamo gde je on i postojao, u sebi i u prirodi. Vratio si se starom učitelju kao zabludeo sin, a on ti je, za uzvrat, povratio pokolebano samopouzdanje.

Kao i Konjović, dodirnuo si rodnu zemlju, svoju, somborsku, zagrlio si ljubavlju i pogledom svoje somborske meštane, starce, Cigane, zabrađene žene, salašare, penzionere, prosjake, znane i neznane probisvete i namernike, ponižene i povređene i ponovo si stekao veru u sopstvene snage. Ojačao si i razvio se. Tačno si znao šta hoćeš i gde ćeš naći to što tražiš. A sve ti je tu bilo, pred očima, na dohvat ruku, blizu uznemirenog srca. Sa tvojim preporodom preobrazile su se i tvoje slike, tvoje slikarstvo je stiglo zavidnu zrelost, dobilo u kvalitativnoj težini i formalnoj dorađenosti, postalo punoletno, a samim tim i ozbiljno.

Danas si slikar koga se Sombor neće postideti, kao što se ni ti nikad nisi stideo da priznaš da si dete somborske periferije. Put koji te čeka put je stalnog prevazilaženja sebe, put daljeg napretka i usavršavanja, put bez osvrtanja unatrag. Kada budeš zadovoljan sobom, prestaćeš da budeš slikar. A to se, koliko te poznajem, nikad neće dogoditi.

12Kosta Dimitrijević

U svom naivnom realizmu Sava Stojkov i ne želi više nego da saopšti istinu o svom prepoznatljivom svetu Bačke zemlje čobanske, zemlje zdravlja (Isidora Sekulić). A tokom svog likovnog formiranja, u nekoliko faza, počev od realizma sve do naivnog izraza sa izrazitim poetskim akcentom prirode, Sava Stojkov nije odstupao od osnovne koncepcije: verno preneti pulsiranje života bačkog sela i njegovih stanovnika sa psihološki jasno ocrtanim karakterima. U stvari, posmatrajući na okupu Savine zavičajne kompozicije, vraćamo se ranoj našoj lektiri, proznim zapisima Jaše Ignjatovića i Veljka Petrovića, njegovih čuvenih zemljaka, danas klasika jugoslovenske literature.

Vojislav V. Đurić

Ostvarivši, negde oko 1977. godine, posle mnogih godina traženja, sliku tipološki nalik na staru nizozemsku, Stojkov nije postao kopista niti epigon. Probravši za domen rada pejzaž, portret i mrtvu prirodu, zapostavio je žanr, grupni portret ili kompoziciju, u nizozemskom slikarstvu omiljene radove, uvek s literarnom potkom, s anegdotom, burleskom ili istorijskim događajem, izdvojio je za sebe ono što je bilo poetičnije, ugodnije, zgodnije i spokojnije.

Izbegavao je da prikazuje sukobe, nevreme, žalost, jake emocije. Već i samim izborom tema i rodova svojih slika, omeđenošću senzibiliteta bez krajnjih raspoloženja i pomnim islikavanjem svake pojedinosti, odredio je granice svog slikarskog prostiranja i time zauzeo mesto u srpskom slikarstvu koje nije bilo zauzeto. Sava Stojkov nije slikar naivac; jedino je nesumnjivo da je samouk. Nije ni izvorni primitivac; on samo sanjari o prirodi i čezne za njom iz svog Sombora. Ali on voli onu negdašnju, pripoveda o njenoj lepoti kao da još nije narušena, a to čini jezikom koji ima stila i starodrevan zvuk.

 Olga Mikić

Na ovim slikama, koje prosto zrače vedrinom, iluzija irealno dubokih prostora postignuta je perspektivnim rasporedom slikarskih planova i fino graduiranim nijansama prozračne atmosfere. Ravnica ovde kao da živi isključivo svojim životom, dok slikar samo sudeluje u svim njenim menama. Posmatrač intenzivno oseti da je to dobar, duševan čovek koji saoseća sa zemljom, vodom, drvećem, životinjama, jednom reči sa kompletnim tlom i atmosferom. Ličnost umetnika se gotovo uvek poistovećuje sa njegovim delom. Takav je slučaj sa Savom Stojkovim.

17Bela Duranci

Sava Stojkov je uspeo da naslika slikarski svet, svoj kosmos, bajkovit kosmos neke poetične. Vojvodine kakvu je on vidi, sa krošnjama, sa kućama i sa tim dijalogom neba i zemlje. Kao takav, on se nalazi na likovnoj sceni na našim prostorima i sigurno je jedan od istaknutih slikara zavičajne ukorenjenosti i svakako autentičan umetnik. Nisam rekao ni jednom reči naivan umetnik. Naiva je bila jedno razdoblje njegovog slikarstva, a to što se vama čini naiva, to je u stvari ushićenje davanja lepih prizora. U stvari, što je i tradicija ovih ljudi, ovde i u tradiciji slikarstva na ovim prostorima, znači, Sava Stojkov – slikar, autentičan kreativac.

Draško Ređep

Sava Stojkov nas osvešćuje i pomalo mi je neprekidno nalik na Crnjanskog: sve je to islikano, usput i oslikano, umesto naših predaka, koji, nažalost, nisu umeli da nas prepoznaju i slikaju kao Sava. Toliko je čemera u našim brazdama, i toliko smrti na našim grobištima da bi se, zacelo, mogao čitav jedan dug triptih izgovoriti uoči svakog našeg buđenja. No, očevidno, o tome nije reč. Talisman vremena budućeg je upravo što je Sava Stojkov izneo iz riznice naše mirne, a u biti baš veoma nemirne ravnice. Stogovi sena, neki zajapureni, a u idućem času već nestali kućerci, starci koji, kanda, na ovim ravničarskim prostorima ne umiru nikako i nikad, zabrađene moje seljane koje sam, kao ono davno, u Bačkom Monoštoru, posmatrao kako u redu odlaze na groblje, – sve je to tek izazov za jednu posve drukčiju projekciju sveta. Naravno, nikako već nema Vojvodine stare, iz mojih knjiga i Savinih kompozicija. Utoliko je problem ozbiljniji, magija jedinstvenija, Kjerkegor mi zaviruje iz one svoje skromne i umske danske sobe.

Dejan Medaković

U srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško je naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov. I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Pred neprestanim čudima prirode, Stojkov kao neki drevan monaški ikonopisac smerno beleži viđeno, ali to čini i sa nekom posebnom uzdržljivosti, koja na ovim njegovim slikama dočarava i jednu naglašeno poetsku crtu, koja podseća na tiho muziciranje što dopire iz daljine. Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve podređeno čežnjivo postizanju jedne više harmonije.

25Đorđe Kadijević

Najčešći motiv pejzaža Save Stojkova je bačvanska seoska kuća sa okućnicom. Senovite krošnje visokog drveća, ugnuti kućni krovovi i utabana zemlja u šorovima i dvorištima svedoče o dužini trajanja života koji sporo i neprimetno struji u tim ravničarskim prostorima, pod ogromnim panonskim nebom. Retka pojava čoveka u tom ambijentu stvara utisak čudne pustošne i pomalo setne idile. To su predeli ispunjeni sutonskom svetlosti nekog do u beskraj produženog ljudskog dana, u kojoj otkrivamo čistu lepotu trajanja… U toj lepoti ima svojevrsne metafizike. Ima pritajene napetosti u toj tišini koja prožima živopisne prostore nevidljivog, više mogućeg, nego stvarnog života. U nebesima što lebde nad krovovima i krošnjama ima najviše svetlosti. Otud utisak da je, zapravo, svetlost glavno izražajno sredstvo Save Stojkova.

Sreto Bošnjak

Šta odlikuje današnju sliku Save Stojkova? Čedna jednostavnost, poetičnost i nostalgija, pikturalna zasićenost i neka nadstvarna svetlost, harmoničan kolorit i romantičarska atmosfera. Na ovoj slici nema drame egzistencijalne upitnosti, apstraktnih ideja i trendovskih ideala. Ona čuva osvojenu tišinu čovekovog unutrašnjeg sveta i nosi znak poistovećenja prirode sveta i prirode slikara. Stojkov je, za razliku od tipične pozicije naivca, dosegao svest o samom jeziku slike, o njegovoj primarnoj funkcionalnoj ulozi u uspostavljanju vizuelnog prizora kao i njegovoj simboličkoj dimenziji.

Zato su neki od njegovih predela postali nadstvarna projekcija sveta koji postoji iza granica empirijskog iskustva, dok neki od portreta nude sintetičku sliku čovekovog unutarnjeg apsoluta. Slika kazuje više no što pokazuje – ona je intencionalna i značenjski složenija od njene ikonografske strukture. Ona je, u suštini, sazdana od svetlosti i prostora, nostalgije i beskraja (nostalgije za beskrajem), zarobljenih ritmova i neočekivanih kontrasta. U osnovi kompozicije njegovih najboljih slika počiva neka geometrijska pravilnost, zakon reda, ritma i harmonije blizak apstraktnom mišljenju. Ali iza svega stoji nepogrešiva intuicija koja slici daje vizuelnu i emocionalnu celovitost.

 Slobodan Selenić

 Sava Stojkov, senovit, pitom kao i njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe. Sa zidova sobe, u kući Stojkova koja je građena za neka druga razdoblja mira, gledaju nas Savine slike – njegov pogled u kome se ogleda jedno vreme koga više nema. Nema u tom svetu žurbe. Nema zatamnjenih delova. Svet je vedar, bezazlen, čestit, zadovoljno nasmešen kao i slikar. Sava Stojkov, čovek koji, rekao bih, nema ni jedan neraščišćen račun za sobom i svetom. Sava ga razume ne postavljajući pitanja. Pitanja postavljaju oni koji ne znaju odgovore. Sava Stojkov, ličnost iz bajke, slika bajkoviti svet severne Bačke. Sava je čarobnjak iz Sombora, udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj.

01Nikola Kusovac

 Sava Stojkov je uspeo da svojoj dečački čednoj prirodi, kao sadržinu, odene odgovarajuće plastično ruho satkano od spontano iskrenog realizma naivnog gledanja na prirodu i život… Zato on uporno, nepokolebljivom doslednosti zrelog umetnika koji zna da je na pravom putu, bez žurbe i ne tražeći prečice, korača prema prostorima čije duhovne vrednosti uveliko otelotvoruje. Rezultati koje postiže na tom izazovnom putu, na kojem se prkosan duh žilavo opire slikarskoj materiji, takvog su kova, toliko cenjeni i već tako zdušno prihvaćeni da Savi Stojkovu jemče i vidno i trajno mesto u istoriji savremene srpske umetnosti.

Sava Stepanov

 Sava Stojkov na najbolji mogući način opravdava termin svestan naivac, koji je ustanovio Oto Bihalji Merin. Svojim slikarstvom prizora je uspeo da ostvari svojevrsnu umetničku dokumentaciju specifičnog vojvođanskog duha i mentaliteta, ali i metaforičke poruke sasvim univerzalnog dejstva. Njegova slika je slojevita u plastičkom smislu jer Stojkov slika načinom starih majstora, te je ta slojevitost evidentna i u značenjskom smislu. Celokupan dosadašnji opus Save Stojkova poseduje kompleksnost koja prevazilazi okvire naivnog slikarstva. Sadržinski sloj je posvećen temama njegovog životnog okružja. Sve svoje sadržinske namere ovaj umetnik obrazlaže prepoznatljivo, jasno i čitko. U formalnom smislu, on je veoma precizan: njegov poetski realizam zasnovan je na sigurnom crtežu, ali i na sposobnosti da sve pikturalne vrednosti svog kolorita funkcionalno usredsredi na stvaranje iluzionističke i vizuelne ubedljivosti. Zbog toga su njegove slike od onih koje rade same za sebe: umetnik ne zamara svoje posmatrače pitanjima, dilemama i problemima. Sava Stojkov jednostavno, naivno, prostodušno i očinski zdušno nastoji da svog posmatrača obdari lepotom, onom lepotom koja njegovo slikarstvo čini zasebnom pojavom u vojvođanskoj, srpskoj i jugoslovenskoj naivnoj umetnosti.                                                                                               Izvor:www.kucera.rs

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________