LEPOTA NAKITA SRPSKIH NEVESTI…

Deo tradicije kroz vekove

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.

U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.

Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.

Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Izvor: srbijuvolimo.rs

---

NIŠTA NIJE BEZ OTROVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PET VELIČANSTVENIH

U Srbiji raste blizu 4.000 različitih biljnih vrsta i vrlo je teško, u stvari nemoguće reći koje su od njih lekovite, a koje nisu, ili koje su više ili manje otrovne, više ili manje bezbedne.

U 16. veku čuveni švajcarski lekar Paracelzus dao je možda najbolju definiciju leka, ali i otrova, rekavši da su sve stvari otrovne i da ništa nije bez otrova. Samo je doza ono što čini da nešto nije otrov.
Ovako razgovor za „Bilje i zdravlje“ počinje farmaceut Slavoljub Tasić, rukovodilac Kontrole kvaliteta Instituta za lekovito bilje „Josif Pančić“ u Beogradu. Naučnici i travari često nekim biljkama daju prednost u odnosu na druge, više ih proučavaju i primenjuju, pa je teško izdvojiti najlekovitije.

Pozivajući se na reči osnivača Instituta prof. Jovana Tucakova da se „u terenskom radu, u kontaktu sa prirodom kriju dragocena saznanja i iskustva“, Tasić je odabrao nekoliko biljaka, koje su prihvaćene i u nauci i u narodnoj medicini.

Uva (Arctostaphylos uva ursi)

Priča o uvi počinje pre skoro 2.000 godina, kada čuveni rimski lekar ovu biljku uvodi u terapiju. U Srba je poznata i kao medveđe grožđe, medvetka ili planika. Raste u severnoj i srednjoj Evropi, na nadmorskim visinama iznad 1.800 metara, a vrlo često obrasta same vrhove planina, gradeći guste i prostrane „tepihe“. U terapeutske svrhe upotrebljava se list, sakupljen preko leta, osušen u hladu, očišćen od grančica i drugih nečistoća. List uve je poznati uroantiseptik i koristi se kod cistitisa, uretritisa, pijelitisa. Drugim rečima, čaj pripremljen od listova medvetke je nezaobilazan u terapiji infekcije mokraćnih kanala. Preporučuje se uglavnom u kombinaciji sa drugim drogama, koje deluju sinergistički, upotpunjavajući i pojačavajući ukupni efekat.

SAVET PLUS: Primena čaja od „čiste“ medvetke ne preporučuje se na duži vremenski period, ali se mogu piti čajne mešavina sa uvom zbog sprečavanja pojave recidiva. Za delovanje planike neophodna je alkalna reakcija urina, pa se pacijentu savetuje odgovarajuća dijeta i pola kašičice sode bikarbone uz čaj.

Hajdučka trava (Achilleamillefolium)

Malo je biljaka koje se mogu pohvaliti slavnijim imenom od hajdučke trave. Jer, hajdučica je dobila ime po grčkom junaku Ahilu, Hironovom učeniku. Prema legendi, Ahil je svoje vojnike predvodio u svim borbama, a ranjenike lečio. Kažu da mu je omiljena trava za vidanje rana bila upravo hajdučica.
Nekada se tokom čitavog leta sakupljala, pa nijedna kuća nije bila bez ove lekovite biljke. Koristila se za kađenje, a melem od sprašene bokvice i hajdučke trave imala je svaka domaćica, pa kada bi neko kretao na duži put, poneo Bi malo ovog melema. Prilikom povrede, prah bi se posuo po rani.
Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu. Sadrži flavonoide, etarsko ulje, alkaloid ahilein, poliacetilene, triterpene, sterole… Deluje protivupalno, poboljšava varenje, dobbra je protiv nadutosti i gasova u stomaku, pospešuje izlučivanje žuči, ublažava grčeve. Pomaže kod otežanog varenja, proliva, dizenterije, bolova i grčeva u stomaku, za apetit. U narodnoj medicini koristi se spolja u kupkama kao antiseptik. Zbog snažnog protivupalnog delovalja omiljeni narodni melem za ublažavanje posledica prekomernog sunčanja je ulje od hajdučice. Drevne tradicionalne medicine uče da hajdučka trava oštri opažanje, povećava budnost, izdržljivost.

Bokvica muška i ženska (Plantago lanceolata i Plantago major)

Svako će vam reći da je na ranu ili posekotinu najbolje priviti list bokvice, da deluje protiv upale kože i sluzokože, da pomaže iskašljavanje, a koristi se od pamtiveka. Kažu da je Aleksandar Makedonski glavobolju lečio bokvicom, a grčki lekar Dioskorid zapisao je da ova biljka smiruje, hladi, zaceljuje i omekšava. Indijci su zapazili da mungos nakon borbe sa kobrom koristi bokvicu da neutrališe otrov, dok su je Arapi koristili protiv dezinterije i za lečenje kožnih bolesti. U anglosaksonskoj medicini smatraju je jednom od devet svetih biljaka, koja ulazi u sastav melema za lečenje devet poznatih otrova.
Lekoviti deo je list, koji sadrži iridoidne glikozide, sluzi, tanine, amino kiseline, fenolne kiseline, flavonoide. Deluje stežući i antibakterijski, interno se koristi protiv upale organa za disanje i upale sluzokože usta i grla, a oblozi od sveže isceđenog soka bokvice efikasno ublažavaju sve vrste upalnih reakcija na koži ili sluzokoži. Pospešuje mokrenje i zaustavlja krvarenje, a u narodnoj medicini upotrebljava se protiv hemoroida koji krvare, krvi u mokraći, hroničnog bronhitisa, čira u želucu, gastritisa, bolova u želucu.

U monografiji o bokvici, čuveni srpski farmakognosta, akademik Jovan Tucakov zapisao je recept za pastile od bokvice: po 5 grama soka od bokvice, mlevenog rizoma perunike, tragakante i ekstrakta slatkog korena se pomeša, doda se 50 grama vode i postepeno, uz mešanje crni šećer, dok se ne napravi gusta masa nalik testu. Od mase praviti pastile veličine manjih bombona. Odličan su lek za organe za varenje(čir i gastritis) i za lečenje disajnih organa (bronhitis).

Kantarion (Hypericum perforatum)

Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, lepih zlatno-žutih cvetova, i spada u jednu od najviše proučavanih biljnih vrsta. Sadrži antrahinonske i floroglucinske derivate, biflavonoide, ksantone, etarsko ulje, tanine, amino kiseline. Deluje antidepresivno, a preparati od njega spadaju u grupu najcenjenijih biljnih lekova. Mnogobrojna klinička ispitivanja utvrdila su da farmakološka aktivnost nimalo ne zaostaje za klasičnim tricikličnim antidepresivima.
Deluje protiv čitra(antiulkusno), antimikrobno, protiv ulapa(antiinflamatorno), a najnovija istraživanja ukazuju da je delotvoran u tretiranju viralnih i retroviralnih infekcija.
U narodnoj medicini čuveno je kantarionovo ulje: sveži cvetovi potapaju se u maslinovo ulje, ostave da stoje na suncu do dva meseca, potom se crvena tečnost odlije i koristi za opekotine i rane.

SAVET PLUS: Kantarion je fototoksičan, pa se ne sme koristiti čaj ni preparati kantariona ukoliko izlazite na sunce.

Neven (Calendula officinalis)

Foto:panoramio.com

Kad su u 4.v.p.n.e. Grci osvojili Egipat, usvojili su tradicionalnu medicinu, a jedna od biljaka koja ih je posebno opčinila bio je neven. Od tada do danas neven je najzastupljenija biljka u lečenju bolesti kože, sistema za varenje, raznih upala i infekcija. U farmaciji se koristi cvet koji sadrži do četiri odsto hemolitički aktivnih bisdezmolidnih saponozida, flavonoide, triterpenske alkohole, poliacetilene, polisaharide, etarsko ulje. Dobar je protiv upala i krvarenja, protiv grčeva glatke muskulature, kao antiseptik i imunostimulans, pri zaceljivanju rana. Koristi se u terapiji čira na želucu, amenoreje, dismenoreje, hemoroida, proširenih vena, analnih ekcema, upalnih procesa na koži, a ekstrakt nevena pokazuje citostatičku i antitumorsku aktivnost. Ulje se sprema od svežih cvetova, regeneriše i neguje kožu.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs

---