GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logoDanilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Danilo Kis,knjizevnik.Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

PET NAJZELENIJIH GRADOVA NA SVETU…

tamoiovde-logo1Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.

Rejkjavik, Island

rejkjavik_islandU Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.

U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.

 Portland, SAD

portland_usa_03Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.

 Kuritiba, Brazil

kuritiba_brazil_02Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.

Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.

Malme, Švedska

malme_svedska_01Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.

Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.

U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.

 Vankuver, Kanada

vankuver_kanada_01Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.

Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu.
Izvor:ekokuce.com

___________________________________________________________________________

POGLEDAJ U NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

STIŽU ZVEZDE REPATICE

 Dugo očekivana kometa Panstars od nedelje će iz Srbije moći da se posmatra golim okom. U sumrak će se videti iznad horizonta. U novembru stiže najsjajnija kometa u ovom veku.

kometa-panstars-priblizava-se-evropskom-nebu-slika-222628

Putanja komete Panstars. Foto: http://www.sott.net

rep-zvezde-repaticeKADA u nedelju (10.marta) zađe sunce, nad horizontom će i iz naših krajeva golim okom biti vidljiva dugo očekivana kometa Panstars.

U prizoru repatice prečnika većeg od 300.000 kilometara, kojoj je trebalo nekoliko miliona godina da sa ivice Sunčevog sistema doplovi do nas, već od kraja februara uživaju stanovnici južne hemisfere. A to je tek uvod u pravu poslasticu koja nas očekuje krajem novembra. Tada ćemo moći da vidimo drugu ovogodišnju kometu koja će biti čak desetak puta svetlija od Meseca.

 Koliko je interesovanje izazvala „gošća“ koja dolazi iz Ortovog oblaka, ogromne kolonije ledenih tela sa spoljne granice solarnog sistema, dovoljno govori to što se u Nemačkoj nudi i specijalni let avionom za one koji žele da se što više približe Panstarsu.

 Ako se „Jat“ u međuvremenu ne doseti da organizuje turu, za ljubitelje astronomije iz Srbije najbolje je da pronađu udobno mesto van grada, sa kog će imati otvoren pogled na horizont i u nedelju uveče usmere pogled prema zapadu.

 – Kometa će iz ovih krajeva biti vidljiva golim okom od 10. marta i moći će da se prati do kraja meseca – objašnjava Igor Smolić, astronom iz Instituta za fiziku u Beogradu.

– Biće vidljiva veoma nisko na horizontu i, iako se može posmatrati golim okom, najbolje je da oni koji to žele pripreme dvoglede kako bi u potpunosti uživali u prizoru.

205368

Foto:www.vijesti.me

  U narodu poznate kao zvezde repatice, komete su među najprisutnijim nebeskim telima u mitologiji gotovo svih kultura. Zapravo, reč je o nebeskim telima koja se sastoje od prašine, kamena i velike količine smrznutih gasova i leda. Prepoznatljive su po repu koji je višestruko veći od samog jezgra i ponekad je duži od 100 miliona kilometara.

Panstars, ili „kometa C/2011 L4“, kako je njeno stručno ime, najbliže našem Suncu naći će se 10. marta u 5 sati ujutru, ali će i tada biti predaleko da bi na bilo koji način ugrozila Zemlju.

 Prolazak Panstarsa je ipak samo zagrevanje za dolazak „komete veka“ kako nazivaju repaticu koja će nas „posetiti“ krajem novembra. Ako Ison preživi prolazak pored Sunca zasjaće na nebu desetak puta jače od Meseca.

 Biće to najsjajnija kometa u poslednjih stotinu godina – kaže Smolić. – Prići će Suncu na svega dva miliona kilometara, što je u kosmičkim razmerama veoma malo. Najvidljivija će biti oko 29. novembra.
Izvor: V. Mijatović (Novosti, 06. mart 2013.)

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________

OGROMAN ASTEROID SE PRIBLIŽAVA ZEMLJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Toutatis će nam se ukazati preko teleskopa 12.12.2012.

 1178007.73Veliki asteroid “4179 Toutatis” približava se Zemlji i očekuje se da će 12. 12. 2012. godine proći tik pored naše planete.

Sa svojih 4,46 kilometara dužine i 2,4 kilometra širine on je jedan od najvećih asteroida koji nam se približio, mada je pojam blizine relativan, jer će nas Toutatis ipak zaobići na oko 6,9 miliona kilometara, što je oko 18 puta veća razdaljina od one koja deli Zemlju i Mesec.

1180007.74Za vreme svog prolaska asteroid će biti vidljiv običnim teleskopom.

On kraj Zemlje prolazi na svake četiri godine, a s obzirom na to da se njegova kretanja prilično temeljno prate, zaključeno je da neće predstavljati nikakvu opasnost za Zemlju još narednih šest vekova.

Asteroid je prvi put uočen još davnog 10. februara 1934, kao objekt 1934 CT. Naučnici ga željno iščekuju jer će preko načina njegove rotacije pokušati da otkriju njegov sastav i dobiti bolji uvid u početke Sunčevog sistema, prenosi National Geographic.         trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________

„TOUTATIS” NIJE OPASAN

– “Toutatis” bi izazvao razarajuće posledice, ukoliko bi udariao u našu planetu, a verovatno i istrebljenje ljudske civilizacije – smatraju naučnici sa Planetarnog instituta nauka. – Srećom, ne postoji verovatnoća za tako nešto.

Veruje se da je asteroid koji je pao na zemlju pre 65 miliona godina, posle čega su nestali dinosaurusi bio širok nešto više od 9,5 kilometara.