NOVI SPOMENICI PRIRODE U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Ledenica na Tupižnici – spomenik prirode

Krajem decembra prošle godine Vlada Srbije donela je dve Uredbe o proglašenju dva nova spomenika prirode u jugoistočnoj Srbiji.

(Foto: ilustracija (Foto: shutterstock.com/677183011)

Reč je o Pećinskom sistemu Samar koji je severoistočni deo planine Kalafat u opštini Svrljig i kraškoj jami Tupižnička ledenica kod Knjaževca, saopšteno je na sajtu eKapija.

Ovi spomenici prirode svrstani su u prvu kategoriju zaštićenog područja od nacionalnog, odnosno izuzeznog značaja, radi očuvanja geoloških, geomorfoloških, hidrografskih, hidrogeografskih i bioloških vrednosti tunelskog pećinskog sistema i kraške jame.

Uredbama, koje su stupile na snagu početkom januara, na oba lokaliteta je ustanovljen režim zaštite drugog stepena, što znači da je zabranjen ulazak u pećinu i ledenicu radi naučnih istraživanja bez pismene saglasnosti i pratnje upravljača, lomljenje i uništavanje pećinske i jamske morfologije, izvođenje radova u pećini i jami radi uređenja, kao i bacanje smeća, sakupljanje biljaka i hvatanje, uznemiravanje i ubijanje pećinske entomofaune.

Vlada je ova dva spomenika prirode poverila na upravljanje Javnom preduzeću Srbijašume, a sredstva će biti obezbeđena iz republičkog budžeta, od naknade za korišćenje zaštićenog područja i prihoda Srbijašuma.

„Tupižnička ledenica“ čija je ukupna površina 1 ha 23a 89 m², nalazi se u državnoj svojini, dok veći deo pećinskog sistema Samar prirpada državi (34,76 ha), a ostatak (21,74 ha) je u privatnom vlasništvu, objavljeno je na sajtu eKapija.

Autor Ljiljana Pavlović

Izvor: knjazevacinfo.rs

_________________________________________________________________________________________

 

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Sekirom na spomenik 3TAMOiOVDEOni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

Sekirom na spomenik 2TAMOiOVDEU Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike. A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Sekirom na spomenik 1TAMOiOVDENa kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…   

NAĐE SE PONEKO STABLO 


IMG_0254Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče.

IMG_1733malaI na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša.Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.

 Zarad budućih generacija! Zarad Srbije! 

  Pripremio: B. Filipović

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

REVIZIJA STRATEGIJE TURIZMA SRBIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

Turizam  je identifikovan kao potencijalni pokretač ekonomskog rasta, kako je navedeno u Strategiji turizma Republike Srbije iz 2006. godine.

Zbog boljeg uvida u stanje turizma pojedinih turističkih destinacija, u Knjaževcu je 7. aprila organizovan  radni sastanak grupe stranih i domaćih eksperata sa turističkim poslenicima opština Knjaževac, Zaječar, Sokobanja, Bor i Boljevac.

Uprkos jedinstvenim prirodnim, arheološkim i kulturnim dobrima, sa osam UNESCO lokaliteta, centralnim položajem u jugoistočnoj Evropi i potencijalima da osvoji mnogo veći udeo na tržištu među domaćim i stranim turistima, međunarodno tržište još ne vidi Srbiju kao jednu od značajnih turističkih destinacija.

Srbija ostvaruje ispodprosečne rezultate u sektoru turizma. Zato  je neophodno da što pre uskladi svoju ponudu sa očekivanjima tržišta. U tom kontekstu formulisan je dvogodišnji projekat  “Podrška sprovođenju Nacionalne strategije razvoja turizma”, koji finansira Evropska unija, a koji je započeo 23. maja 2010. godine.

Glavni cilj projekta je povećanje doprinosa turizma nacionalnoj ekonomiji Srbije, a jedan od najznačajnijih zadataka Projekta je pregled i revizija Strategije turizma Republike Srbije uz brojne druge aktivnosti kao što su: pregled mehanizama sprovođenja Strategije turizma, razvoj kapaciteta Nacionalne turističke razvojne korporacije da u potpunosti podrži sprovođenje postojeće strategije,identifikuje, unapredi i razvije akcione planove koji će omogućiti investicije javno – privatnog partnersta, promoviše i podiže kvalitet standarda nekretnina ovog sektora, ljudskih resursa i turističke infrastrukture.

Potom, da podrži druge državne institucije nadležne za sprovođenje Strategije, daje predloge za ažuriranje propisa u skladu sa najboljom praksom EU, podrži tržišno pozicioniranje i brendiranje na međunarodnoj turističkoj mapi.

Cilj radnog sastanka bio je kratko predstavljanje projekta uz diskusiju i razmenu mišljenja i uočenih problema. Kroz diskusiju su članovi ekspertstkog tima od strane lokaknih turističkih poslenika upoznati sa stavovima i predlozima mogućih razvojnih pravaca i optimalnih rešenja. Obuhvaćeno je između ostalog i sledeće :
– dosadašnji razvoj turizma i njegovi rezultati u lokalnim sredinama,
– razvoj turističkih proizvoda i usluga i neiskorišćenih potencijala za razvoj konkurentske turističke ponude,
– turistička potražnja i karakteristike sadašnjih i potencijalnih turističkih posetioca,
– investicione ideje i planovi, kao i problemi u njihovoj realizaciji,
– pravna i druga normativna pitanja razvoja turizma,
– organizacija i saradnja sa turističkim i drugim organizacijama u turističkoj destinaciji.

Ovaj radni skup predstavlja početak zajedničke saradnje i partnerstva u kreiranju buduće strategije razvoja turizma Srbije i predloga rešenja za realizaciju budućeg razvoja turizma u Srbiji.

Turistički potencijali, resursi i proizvodi borske opštine su skoro beznačajno tretirani kao i u postojećoj Strategiji razvoja turizma. Ovoga puta imamo priliku da u nastavku konstruktivne saradnje sa realizatorima ovog Projekta, toliko već hvaljene i neiskorišćene borske turističke resurse,  adekvatno pozicioniramo. Hoćemo li?

Tekst i foto: Bora Stanković