UPOTREBNA UMETNOST…

tamoiovde-logo

Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?

Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.

Umetnost Vilijama Morisa

Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.

A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.

Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.

„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.

Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.

Vilijam Moris

Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.

Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.

Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.

Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.

AUTOR: ANA PAVLOVIĆ
IZVOR: RTS

_____________________________________________________________

 

 

ČOVEK KOJI JE POMERIO PLANINU…

tamoiovde-logo

Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.

Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.

images-2015-10-covek_koji_je_pomerio_planinu_aps_740501253Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.

Falguni je na putu ka bolnici umrla.

Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.

Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.

Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.

Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.

files.php

Foto: YouTube/Printscreen

„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“

Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.

Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.

Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.

Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.


Izvor:nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

PUT KA SAMOM SEBI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze.

Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.

Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.

Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

„Demijan“ – Herman Hesse