Zadovoljni roditelji kažu da mališani utonu u san već na polovini druge strane „Zeca koji želi da zaspi”
Knjiga švedskog psihologa prevedena je na sedam jezika (Foto amazon.com)
Nema pisca koji bi se pohvalio činjenicom da od njegovih redaka čitalac slatko utone u san, ali Šveđanin Karl Johan Forsen Erlin imao je baš taj cilj kada je pisao novi naslov.
„Zec koji želi da zaspi” namenjen je deci i zahvaljujući preporukama zadovoljnih roditelja trenutno se bolje prodaje na „Amazonovoj” knjižari od nove knjige čuvene američke spisateljice Harper Li.
Ujedno je i prvi samizdat koji se ikada našao na vrhu top-liste najveće onlajn knjižare na svetu.
Forsen Erlin, psiholog i lingvista, koristi tehnike pozitivnog podsticaja da pomogne deci da se opuste, usredsrede i na kraju utonu u carstvo slatkih snova, objavio je londonski „Telegraf”.
Roditeljima se savetuje da dok čitaju često zevaju, naglašavaju određene reči i govore sporim, smirenim glasom kada čitaju reči ispisane kosim slovima. Iako u izdanju na 26 stranica ima slika, savet je da deca više slušaju a manje gledaju.
Autor kaže da je knjiga „ekvivalent ljuškanja deteta u naručju”, a stotine komentara zadovoljnih roditelja svedoče da je napravio revoluciju u načinu uspavljivanja.
„Pisao sam ranije naslove o upravljanju i ličnom razvoju koristeći slične tehnike, a na ideju za dečju knjigu došao sam dok sam vozio majku na dugom putovanju a ona zaspala”, objasnio je švedski psiholog.
Ideju je odmah zapisao, ali su prošle još tri godine dok se nije razvila prava priča u kojoj su sve korišćene tehnike našle pravo mesto.
Deca se sreću s likovima kao što su Ujka Zevko i Sova Teškokapka. Priča im pomaže da se usredsrede i postanu deo priče tako da utonu u san zajedno sa zekom.
„Nemam reči, zaista. Uspavljivanje se svelo sa dva-tri sata na 12 minuta. Stigli smo do polovine druge strane”, napisao je jedan od zadovoljnih roditelja.
Knjiga, koja još nije objavljena u Srbiji, prevedena je na sedam jezika, a autor sada planira drugi naslov, koji bi deci pomogao u odvikavanju od pelena.
Predstavljamo vam pet gradova u kojima se najviše brine o životnoj sredini.
Rejkjavik, Island
U Rejkjaviku živi samo 115.000 ljudi, međutim uticaj ovog grada na svet je impresivan. Island planira da potpuno ukine zavisnost od fosilnih goriva do 2050. godine i da postane ekonomija koja se zasniva na vodoniku.
U ovom trenutku, Rejkjavik dobija energiju za grejanje, toplu vodu i električnu energiju u potpunosti od hidroelektrana i geotermalne energije. Oba ova resursa su obnovljiva i ne ispuštaju gasove sa efektom staklene bašte. Njihov javni saobraćaj takođe koristi autobuse na vodonik i tako konkuriše da postane najčistiji grad u Evropi.
Portland, SAD
Iako nekoliko američkih gradova konkuriše da uđe na ovu listu, Portland je bio prvi koji se fokusirao na alternativne vrste saobraćaja sa tramvajima i ogromnom mrežom biciklističkih staza da bi građane odvratio od vožnje automobilom. Takođe je prvi grad u Americi koji je započeo program smanjenja izduvnih gasova i inicijativu da se objekti grade od održivih materijala.
Kuritiba, Brazil
Ovaj brazilski grad se fokusira na održivosti korišćenjem zelenih metoda. Ima 28 parkova i njihova površina, zajedno sa nerazvijenom površinom, je 20 miliona kvadratnih metara.
Jedan od parkova leži na mestu gde je nekada bila favela (nelegalno naselje). Ljudi su iseljeni na mesto posebno izgrađeno za siromašne, a od tog prostora napravljen je park u kome se danas nalaze staze za džoging, mesta za piknik i gde ovce pasu travu umesto kosilica. Umesto da grade nove transportne sisteme, gradski planeri su odlučili da iskoriste na što bolji način postojeću mrežu puteva i izgrade visoko funkcionalan autobuski saobraćaj. To se pokazalo toliko uspešnim da su mnogi svetski gradovi usvojili Kuritibin model.
Malme, Švedska
Malme je veliki grad koji je fokusiran na zelene površine. To je jedan od najvećih gradova u Švedskoj i poznat je po svojim parkovima, ali i po održivom urbanom razvoju. Čelnici grada menjaju naselja u susedstvu u ekološki prihvatljiva.
Pošto je recesija skoro zbrisala industrijsku bazu Malmea osamdesetih godina prošlog veka, grad je imao šansu da krene iz početka. Zapadna luka funkcioniše uz pomoć obnovljive energije, uključujući energiju vetra i sunca, dok se organski otpad pretvara u biogas.
U Augustenborgu, predgrađu Malmea, krovne bašte izoluju kuće, a sistem zajedničkog korišćenja automobila koje pokreće biogas ili etanol i putevi koji su prilagođeni pešacima i biciklistima smanjuju korišćenje automobila.
Vankuver, Kanada
Vankuver ljudi pamte po tome što je pokušao da napravi Zimske olimpijske igre održivim, ali svakodnevno razmišljanje čelnika i stanovnika ovog kanadskog grada je ono zbog čega se on nalazi na ovoj listi. Devedest odsto Vankuvera je snabdeveno električnom energijom iz hidroelektrana.
Vetar, sunce, talasi i plima pomažu da grad ostane zelen. Plus, imaju velike planove za budućnost. Zelene zgrade, zelena ekonomija, zeleni transport, čist vazduh i voda su samo neki od ciljeva koje su građani Vankuvera sebi postavili za 2020. godinu. Izvor:ekokuce.com
Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.
Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.
„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“
Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.
Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.
„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“
Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali
Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.
To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?
Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.
– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.
Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.
Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.
Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.
Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.
Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.
Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.
Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanačkikiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
Dostupnost
Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.
Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.
Prodaja
Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.
Milioni
Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.
Beograd
Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.
Javno dobro
Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.
Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.
Međunarodni “Moto skup Borsko jezero 2013”, ove godine je održan od 12. do 14. jula
Organizator šestog skupa bajkera, borski Moto klub “East bikers”, uspešno je pripremio i realizovao ovu atraktivnu manifestaciju.
Tokom tri dana u moto kampu na obali Borskog jezera, boravilo je više od 1000 motociklista iz Srbije, susednih zemalja, kao i Nemačke, Švedske, Italije, Češke, Rusije…
Moto skup je otvoren u petak, 12. jula, dočekom i smeštajem gostiju, a potom je usledilo trodnevno druženje u moto-kampu, obilasci borskih turističkih lokaliteta, poput Lazareve pećine, bajkerske sportske igre…
Večernji sati, pored ostalog, začinjeni su i prepoznatljivim muzički koncertima. Šta bi drugo nego hard rok.
Svirali su “Predigra” (logično), “Sveti Gral”, „Rock Bulevar„, „Kross Road“ i „Bend X„.
Boranka Kristina Videnov, student na Muzičkoj akademiji u Salzburgu, kao gost iznenađenja, priredila je pravo muzičko osveženje, izvodeći na violi dela klasične muzike.
TAMOiOVDE 