KAKO SU SE NEKAD BIRALI MUŽ I ŽENA: Sklapanje brakova nekad i sad
Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke.
Nekada se smatralo da je momak stasao za ženidbu kada mu se nagarave usnice, ili zapravo kada mu porastu prvi brčići, a devojka je stasala za udaju kada joj porastu grudi. Zatim se čekalo da muškarac odsluži vojsku, a devojka napuni 16 godina i već su roditelji mogli da prave prve planove oko venčanja.
Ponekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.
Ako u kući ima više sinova ili kćeri, dobro se pazilo da se prvo najstariji sin oženi i najstarija kćer uda. Međutim, nisu se svi uvek toga pridržavali.
Događalo se ranije da kad prosci dođu da prose najstariju sestru iz neke kuće, isprose mlađu, jer se ona mladoženji više dopala.
Svadba dece se smatrala najsrećnijim danom u životu roditelja, pa su zato oni nastojali da što bolje udaju i ožene svoju decu. Zato su pre prosidbe išli da se dobro raspitaju o kući iz koje im dolazi zet ili snaja. Takođe se smatralo za veliki greh kuditi devojku stasalu za udaju ili momka za ženidbu.
Momci su često težili da se ožene devojkom iz drugog mesta, da bi im žena bila izvan uticaja majke. Devojke su sa druge strane, ipak više volele da se udaju u svom mestu da bi bile blizu majke i da bi ona mogla da im se nađe radi saveta i pomoći.
Svadba danas
Kada momak i devojka stasaju za brak, na raznim seoskim i crkvenim saborima tokom leta, prisluškujući želje svoga srca, ali i savete roditelja i prijatelja, biraju sebi partiju za brak.
Ono što se preko leta na saborima pripremi, to se s jeseni i sprovede u delo.
Za razliku od današnjih modernih brakova, koji se brzo skalpaju, a još brže i rasturaju, i o čemu se roditelji obaveštavaju tek kada sve bude završeno, nekada su roditelji tražili svojoj deci priliku za udaju, odnosno ženidbu.
U tim vremenima deca su se retko kada išta pitala u vezi sa tim, a nije bilo malo slučajeva da su se budući muž i žena upoznali tek na sam dan venčanja.
Izgleda da se danas iz jedne krajnosti potpuno otišlo u drugu.
OTMICA DEVOJAKA: Kako su i zašto mladići nekad otimali devojke
Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota.
Otmica devojke u našim krajevima nije bila retka. To se najčešće događalo u slučajevima kada roditelji devojke nisu odobravali brak sa nekim mladićem, pa je ona u dogovoru sa momkom bežala od kuće.
Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.
Događalo se čak da su neki roditelji i sami organizovali prividno otimanje devojke, da bi se tako izbegli troškovi veridbe.
Kad neka devojka neće da se uda za nekog momka, koji bi hteo baš tom devojkom da se oženi, dolazi do otmice. Momak prikupi nekoliko poverljivih drugova, pa na zgodnom mestu sačeka devojku i silom je odvede svojoj kući. Posle otmice otac momka dolazi devojčinoj kući i trži mir. Ako devojka ne pristane da se uda za momka koji ju je oteo, njen otac je putem zakona može vratiti kući.
Događalo se i da mladić koji je oteo devojku, da bi dobio saglasnost od njenog oca, mora da plati izvesnu sumu novca kao naknadu za gubitak radne snage iz devojčine kuće.
Otmica mlade
Inače, otmica za devojku, pa i za samo selo iz koje je devojka je bila velika sramota. Često se događalo da se celo selo digne na noge čak i u pola noći da brani devojku iz svog sela, ukoliko se dogodi da momci iz nekog susednog sela pokušaju da otmu devojku.
Vuk Karadžić je zapisao: “U otmicu se ide oružjem kako god u vojsku. Namame devojku kod stoke, ili kad pođe na vodu, te je odvedu.”
Prota Mateja Nenadović je 1804. godine sastavio zakon u kome je jedan od prvih članova bilo zabranjeno otimanje devojke.
U kasnijem Karađorđevom zakonu je stajalo ovako: “Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, devojka da se pusti i za koga ona hoće neka se uda, kumu da se udari 50 štapova, starom svatu i deveru 50, a ostalim svatovima po 30 štapova.”
Danas otmice devojaka gotovo i da nema, ali stari običaj otkupljivanja mlade u mnogim krajevima se zadržao.
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Po starom srpskom običaju, jesen je vreme svadbi. Većina parova u Srbiji upravo ovih dana pred matičarom i crkvenim oltarom izgovara svoje „da“. Sve više njih vraća se tradiciji i žele da im ovaj veliki dan protekne što je svečanije moguće.
Foto: Igor Markov /www.markovigor.com/
Odakle potiču svadbeni običaji i šta se očekuje od mlade i mladoženje na venčanju jedna je od najvećih briga budućih supružnika. Ali ne samo njih, već i rodbine koja dobija određene zadatke u skladu sa običajima.
Šta kažu stari svadbeni običaji?
Mlada bi trebala na dan venčanja da pogleda mladoženju kroz verenički prsten, a to će joj doneti njegovu večnu ljubav. Stari uglavnom preporučuju ovaj običaj mladencima, jer će tako nov bračni par imati dug i srećan život.
Na dan svadbe, mladoženja odlazi po mladu, gde se ona “otkupljuje” novcem i dukatima. Nekada su te svote novca bile basnoslovne, ali je knez Aleksandar Karađorđević 1846. izdao naredbu koja je glasila: “Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.” Time je ovaj običaj ukinut, a danas su od ovog običaja ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.
Još jedan zanimljiv običaj vezan je za jabuku koja se postavi na vrh drveta ispred mladine kuće, pa dok se ona ne obori, mladoženja ne može da uđe u mladinu kuću. Nakon toga, svatovi se okite ruzmarinom i svi zajedno idu na venčanje u opštinu i crkvu.
Naziv “venčanje” potiče od običaja da se mladencima stavljaju venci na glavu tokom ove ceremonije. Venac na glavi simbolizuje čedan život mladenaca do venčanja i blagoslov crkve za mladence. Potom se budućim supružnicima vezuju ruke belom maramicom, što je simbol njihove sloge, povezanosti, vernosti i ljubavi.
Reči koje se izgovore tokom venčanja prepune su simbolike, kao npr: blagoslovi Bože brak ovaj, podaj im život miran, dugovečnost, međusobnu ljubav, decu dobru, složnost duše i tela, udostaj ih da vide decu dece svoje, sačuvaj beskprekornom postelju njihovu, daj im nebesku rosu odozgo i izobilje zemaljsko, ispuni domove njihove pšenicom, vinom i uljem, i svakim dobrom da bi davali i onima koji nemaju.
Posle ceremonije venčanja mlada baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Na vratima crkve, kumovi bacaju novac po svatovima, a to je simbol blagostanja koje čeka mladence u zajedničkom životu. Nakon toga, počinje veselje koje zna da potraje i po nekoliko dana.
No, običaji vezani za svadbu se ne završavaju ovim slavljem. Rodbina i prijatelji takođe imaju svoje uloge u ovom činu. Jedan od običaja je da tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina, pa kad mladoženja popije vino može da uzme dukat. Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para.
I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.
Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.
Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.
Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.
Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.
Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.
Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.
Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.
Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.
Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.
Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.
To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.
To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.
Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.
Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.
Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.
Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.
Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.
A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.
U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).
Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.
Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.
One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.
Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici
• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.
• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.
• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca.
Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.
Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.
• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.
• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.
• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.
• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.
• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica.
• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.
• I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti.
Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.
Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.
• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.
• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.
• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.
• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.
• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.
• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.
U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.
Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.
Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.
Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.
Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!
Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.
Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece.
Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”
Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža.
Hrišćanski brakovi
U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.
Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.
Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve.
Razvod danas
Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.
Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.
Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).
Svadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).
Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).
Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara. Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.
Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.
Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .
Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.
U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ .
Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.
Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata. Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.
Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju. Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.
Veselje se nastavlja do zore.
Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.
Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.
Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.
U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.
Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.
Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.
Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.
Upoznavanje i proševina
Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.
Ako devojka prihvati dar, znači da želida pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.
Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.
To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.
Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju. Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.
„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.
Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.
Dan svadbe
Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini sa druge strane ne daju devojku.
Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.
Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.
Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.
Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dokse još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.
Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .
Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.
Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.
Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.
Sprema i miraz
Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.
Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.
Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.
Podela dužnosti
Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.
Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.
Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.
Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova isvadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.
Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.
U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.
U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.
Ceremonija venčanja
Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana.
Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.
Na mladoženjinom pragu
Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.
Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim jesimbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.
Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:
Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…
Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!
Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.
Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.
Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro. Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.
Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.
U periodu između 10. i 26. juna, samo nekoliko dana, i samo na nekoliko sati Tisa „procveta“.
Cvetanje Tise Foto: flyflytravel.com
Turistička organizacija i opština Kanjiža pripremaju se za međunarodnu eko-turističku manifestaciju koja promoviše jedinstveni prirodni fenomen “Cvetanje reke Tise”.
Na šetališnoj stazi „Tiski cvet“, na 150-om kilometru obale reke Tise, na izlazu iz Kanjiže prema Horgošu (blizu šljunkare), negde pred smiraj dana, iz dubine reke Tise započinje neobičan svadbeni ples.
Insekt „Tiski cvet” ili Palngenia longicauda, u svom ritualu ljubavne igre se roji, razvije, posle nekoliko minuta poleti iznad vode da bi kratkotrajnim letenjem, posle parenja, još do zalaska sunca, završio svoj život.
Ovaj jedinstveni događaj koji se, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potisju, odvija još samo u Velikoj žutoj reci u Kini, prati na hiljade turista iz Srbije i Evrope sa čamaca ili sa kopna.
Po rečima menadžmenta Turističke organizacije Kanjiža, “Svi koji žele da prisustvuju ovom jedinstvernom fenomenu, mogu da odsednu u nekom od hotela ili u brojnim kategorisanim objektima vrhunskog privatnog smeštaja, posebno spremljenih za ovaj događaj.“
UDAJ SE ZA MENE, naslov je originalne izložbe venčanih haljina, koja je otvorena sinoć,18. maja, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije, povodom manifestacije Noć muzeja 2013.
Bora*S
VENČANE HALJINE U BORU OD POČETKA DO 70-ih godina XX veka
Odevanje stanovništva u Boru i seoskim sredinama okoline Bora od početka i tokom XX veka prolazilo je kroz niz transformacija.
Faktori koji su najznačajnije uticali na ove promene su:
početak rada Francuskog društva borskog rudnika;
2. suštinske promene političkih i kulturno-istorijskih činilaca posle Drugog svetskog rata.
Transformacije načina odevanja odrazile su se i na segmente obredne prakse, kome pripada i čin venčanja. Prvim Ustavom koji je donela nova vlast 1946. godine, instititucije braka i porodice prešle su u nadležnost države.Iste godine donet je i osnovni zakon o državnim matićnim knjigama, po kojima se priznaje brak koji je sklopljen pred državnim organima i zaveden u državne matične knjige.
Do 1946.godine legalna forma sklapanja braka bio je crkveni brak. Crkveni propisi nalagali su da se obred venćanja obavlja u tačno utvrđene dane, sibotom ili nedeljom tokom prepodneva, posle liturgije.Po pravoslavnom učenju brak prevashodno ima duhovni značaj i predstavlja svetu tajnu ljubavi i zajednice u vremenu i večnosti.
Opanak, ženski Metovnica, početak 20.veka Bela svinjska koža, roze-beli-tirkizni kožni kaišići. Dužina 26 cm, širina 8 cm, visina 2 cm. Inv. br. E/1037 Svadbena obuća nošena do Prvog svetskog rata nošena u okolini Bora.
Cipele, venčane Krivelj, 1933. Koža, antilop crne boje. Dužina 27 cm,visina štikle 5,5 cm. Nošene na venčanju u Krivelju 1933. g. Privatno vlasništvo.
U periodu do prvog svetskog rata neveste su na venčanjima nosile narodnu nošnju koja je bila posebno pripremana za taj dan.U seoskim sredinama nastanjenim vlaškim stanovništvom to je podrazumevalo: veženu košulju, jelek,zimi-šubu(ajnu) ili zubun, a leti nove pregače.
Na nogama su obuvale nove opanke, dok je kod imućnijeg sloja svekar kupovao cipele od crne kože koje su kopčane tankim kaišićem. Nevesta je nosila upletenu kosu spuštenu niz leđa, a preko tako oćešljane kose kupovni beli veo i mali venčić.
Srpkinje su takođe na venčanju nosile svečanu devojačku nošnju (košulju,pregaču i zubun), a na glavi „prevez“-svilenu maramu koja je spreda padala preko lica, a pozadi do polovine leđa.Na vrhu glave je venčić od prirodnog cveća, a kosa je upletena i spuštena niz leđa. Posle Prvog svetskog rata u Boru i okolini venčana haljina bele boje, veo i bele ili crne cipele predstavljaju jedinstveni obrazac odevanja neveste u svadbenoj ceremoniji.
Autor izložbe,teksta i kataloga :Suzana Mijić
Haljina, venčana Bor, 1979. Žoržet bele boje. Dužina 136 cm, obim struka 68 cm, dužina rukava 36 cm, širina ramena 34 cm, donji obim 330 cm. Inv.br. E/1836 Nošena u Boru na venčanju Dobrice Đorđević, radnice Muzeja rudarstva i metalurgije i Dušana Božića zaposlenog u borskoj štampariji.
Haljina, venčana Slatina,1973. Saten, aplikacije od satena. Dužina 140 cm, širina ramena 38 cm, dužina rukava 57 cm, donji obim 168 cm. Nošena u Slatini 1973.godine na venčanju Branislave i Dragija Dimitrijevića(Krčobe). Privatno vlasništvo.
Haljina, venčana Šarbanovac, 1952. Veštačka svila, heklana čipka. Dužina 134 cm, širina ramena 33 cm,obim struka 86 cm, dužina rukava 53 cm, donji obim 434 cm. Inv.br. E/1835 Predmet je otkupljen od Divne Petrović, haljinu je nosila njena majka na venčanju u Šarbanovcu 1952.godine
Peškir, deverski Beograd, 1942. Saten. Dužina 214 cm,širina 35 cm. Inv. br. E/1838 Pripadao mladencima iz bogate trgovačke porodice Grujić iz Krivelja, venčanih 1942.godine u Beogradu gde su peškiri i kupljeni.
Haljina, venčana Krivelj, 1967. Pamučna čipka bele boje. Dužina 151 cm, obim struka 74 sc, dužina rukava 55 cm, širina ramena 33 cm i donji obim 268 cm. Inv. br E/ 1837 Nošena u Krivelju 1967.godine na venčanju Mirjane Rajić,domaćice i Vidoja Nestorovića, zaposlenog u borskom rudniku.
Haljina, venčana Zaječar, 1957. Viskoza, bele boje štampani floralni ornamenti plave i zelene boje. Dužina 105 cm,obim struka 64 cm, širina ramena 46 cm, donji obim 514 cm. Inv. br. E/1833 Nošena u Zaječaru 1957.godine na venčanju Zorke Igrutinović, arheologa i Ljubiše Stanojevića, doktora pedijatra.
Haljina, venčana Slatina, 1965.. Mašinska čipka,til. Dužina 54 cm, širina ramena 33 cm,dužina rukava 36 cm, obim struka 70 cm, donji obim 286 cm. Nošena na venčanju u Slatini 1965.godine. Privatno vlasništvo.
Ponekad se događalo da mladi stupe ie ranije u brak, da se ne bi ispustila neka dobra prilika, dobar momak ili devojka ili dobra i bogata domaćinska kuća. Zbog potrebe za novom radnom snagom, golobrade mladiće su nekada ženili za starije i već zrele devojke.
Nekoliko dana posle takvog bega, mladićev otac ili neki drugi član porodice odlazi u kuću te devojke i od njenih roditelja traži mir i saglasnost. U većini slučajeva roditelji pristaju na saglasnost i tada se ugovara venčanje i svadba.
TAMOiOVDE 