DIVLJI KONJI – POSLEDNJI ČUVARI SUVE PLANINE…

Nestvarni prizori borbe pastuva i konja koji kasaju planinskim bespućem privlače sve više ljudi na planinu i upravo ta netaknuta priroda daje nadu da će sela u ovom kraju ponovo oživeti. Do pre tridesetak godina na obroncima Suve planine, planinskog venca na juogistoku Srbije, vrvelo je kao u košnici – na njenim obroncima seljaci su napasalli brojna stada ovaca i krda krava i konja, kosili pašnjake, vadili kamen za gradnju kuća, sekli ogrevno drvo.

U suvoplaninskim šumama postojale su brojne bačije u kojima su čitave porodice živele tokom leta. Muškarci su čuvali stoku, a žene proizvodile sir. Na vrhu Suve planine koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine,  radio je i mali pogon Niške mlekare u kome su se proizvodili sir i kajmak.

Suva planina. 18.9.2016. Krdo od vise desetina divljih konja pase na vrhu Suve planine (20 km od Nisa), koji nosi naziv „Tri lokve“, na 1.400 metara nadmorske visine. Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

U selima sa obe strane Suve planine sada žive uglavnom starci, a na  pašnjacima je tek po koje stado ovaca,  i tek po koje krdo krava i konja.

Tokom letnjih meseci na planini još i ima života, tu su planinari koji pohode njene vrhove, tu su i radnici „Srbijašuma“ koji  brinu o stoletnim bukovim šumama, ima lovaca, kao i ljubitelja prirode i avanturizma. Na jesen, kada krenu  kiše i snegovi, na Suvoj planini ostaju samo konji, njih stotinak.

Uz vest Bete. Foto Sasa Djordjevic

Planinari i avanturisti nazivaju ih divljim jer žive sami na planini tokom čitave godine, medjutim meštani ističu da konji imaju vlasnike i da se tačno zna koja životinja kome pripada.

 Zoran Jovanović iz sela Kosmovca kaže da je kobilu, pastuva i ždrebe pustio u „sampas“ na Suvu planinu pre desetak godina, a njegovo krdo sada ima desetak grla.

„Obilazim ih preko leta češće, a zimi retko. Nosim im so, a za pašu se snalaze sami. Sami se znalaze i za skloništa od kiše i snega, i kobile se ždrebe same“, istakao je Jovanović.

Prema njegovim rečima na Suvoj planini ima trave u izobilju, čak i preko zime.

„Konji nisu nikada gladni. Preko zime ima pašnjaka koji nisu pod snegom jer vetar stalno duva i odnosi ga na drugu stranu“, objasnio je Jovanović. Prema njegovim rečima ljudi koji čuvaju konje u „sampasu“ na Suvoj planini čine poslednjih godina to pre svega zbog ljubavi prema ovim životinjama, a manje zbog koristi.

„Ranije su ljudi tražili da kupe konje kako bi im vukli teret, sada toga više nema. Ipak ne želim da ih napustim. Volim da odlazim na planinu i da gledam kako kasaju i kako se pastuvi bore za prevlast u krdu“, kazao je Jovanović.

Konji sa Suve planine, dodao je Jovanović, ne beže od ljudi, ali i ne dozvoljavaju da im pridju bliže.

„Takvog konja nije lako uhvatiti, naročito ne one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji, vole slobodu i da se sami snalaze u prirodi“, naglasio je Jovanović.

Nestvarni prizori konja koji se iznenada pojavljuju iz stoletnih bukovih šuma na Suvoj planini i isto tako nestaju u njima, bude interesovanje sve većeg ljubitelja prirode. Uz malo sreće konje mogu videti na visovima koje meštani nazivaju „Tri lokve“ i „Ždrebište“, a najčešće na vrhu „Rakoš“, pored jedinog izvora vode na suvoplaninskom vencu.

Wild horses coming to graze on Suva mountain, some 50km. east of Nis in Serbia on 16. September 2016. For centuries ago, in villages on this Suva mountain, there were extremely many tamed horses and the whole area was famous for a great number of these horses. Later, people started moving to other places, so they let the horses into the wilderness. Spending much time there, the horses became wild and that is how you can see a herd of wild horses on Suva mountain which is almost uninhabited nowadays. Horses have been reproduced for years in the wilderness so this herd now consists of a few dozens of horses. Nobody takes care of them and it is very difficult to reach this herd, very rare in Serbia.

Do pre tri godine do „Rakoša“ moglo se stići jedino pešačkim stazama i zemljanim putem koji od Bele Palanke vodi preko sela Bežita do Rakoša, a onda je probijen  i zemljani put iz sela Mali Krčimir koji pripada opštini Gadžin Han.

Direktor Turističke organizacije Gadžin  Han Zoran Dimitrijević rekao je da je je ovaj put vratio je nadu stanovnicima čitave opštine da bi Suva planina ponovo mogla da oživi.

„Sada putem uz planinu mogu samo terenska vozila, ali ukoliko uspemo da obezbedimo sredstva da ga naspemo tucanikom, netaknuta priroda na Suvoj planini biće dostupna svim ljudima“, kazao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima želja lokalnog rukovodstva je da prizemnu zgradu na visu „Tri lokve“ u kojoj se nekada proizvodio sir dobije na korišćenje od „Srbijašuma“, kako bi od nje postao planinarski dom. Sa mestom gde bi ljudi mogli da prenoće, podvukao je Dimitrijević, Suva planina ne bi opustela sa prvim snegovima već bi  imala bi posetioce tokom čitave godine.

Izvor

Izvor: Živeti sa prirodom / 7 meseci pre

_______________________________________________________________

MERAK NEMA CENU…

Fijakerom iz Bele Palanke do Niša

Fijaker koji je prekjuče viđen u Voždovoj ulici u Nišu, a onda se na trenutak zaustavio kod centralnog gradskog trga, da bi nastavio da kruži gradskim saobrćajnicama nema koga nije oduševio.

Prolaznici su zastajali da uživaju u prizoru koji se retko sreće u gradu, taksisti su pozdravljali vlasnika fijakera, a deca su imala priliku da vide kako se to nekada putovalo.

Naravno nisu svi mogli na taj način da se provozaju gradom ni kada nije bilo automobila jer je fijaker oduvek bio privilegija bogatijih građana.

Iznenađenje za Nišlije priredio je Miloš Mitrović iz Bele Palanke koji je odlučio da iz svog rodnog grada u Niš dođe baš fijakerom.

„Iz Bele Palanke za Niš sam krenuo oko ponoći, a u Nišu sam bio oko sedam sati. Putovao sam šest do sedam sati, ali nije bilo naporno. U zoru, kada je počelo da sviće, mogao sam da uživam u truckanju fijakera i lepoti prirode pored puta kojim smo išli“, priča Miloš. „Putovao sam starim putem preko Ploča koji je malo duži od novog, ali nismo mogli putem kojim idu automobili zbog saobraćaja, a ovako je bilo i sigurnije i lepše“.

Tako je Miloš sa svojim „vozačem“ fijakerom prevalio nekih 38 kilometara za šest i po sati, a moglo je da bude i brže da je putovao autom. Ali kako i sam kaže, merak nema cenu.

„Bilo je pomalo i teško jer je uspon na Pločama veliki, ali je teže bilo spustiti se niz nizbrdicu jer fijaker, a ni konj, nemaju kočnice. Tu dolazi do izražaja spretnost onog ko upravlja fijakerom, ali je najvažnije da smo uspeli“, priča Miloš i dodaje:

„Želeli smo na ovaj način da napravimo malu atrakciju za Nišlije. Da pokažemo da još ima vlasnika fijakera koji su u voznom stanju i da ga ponudimo, ako žele, i Turističkoj organizaciji Niša, pa kada turisti stignu da se i oni malo provozaju na ovaj neobičan način“.

Fijaker ima i svoje ime. Zove se Viktorija. Star je, dodaje njegov vlasnik Miloš, preko jednog veka, odnosno 135 godina. Raritet u svakom smislu te reči.

„Nasledio sam ga od svog oca koji ga je kupio 1979. godine, pre 36 godina. Stajao je tako u nekom zapećku i propadao, a onda sam ja prošle godine odlučio da ga restauriram. Nije bilo lako jer sam želeo da sve bude baš onako kako je izgledalo kada je i napravljen, a bilo je to 1880. godine u Poljskoj. Na osovinama fijakare i sada mogu da se vide originalni žigovi. Puno je delova moralo da se nabavi, a gume sam naručio u „Tigru“ prošle godine i još čekam na njih pošto takav model ne može da se kupi“.

Fijaker je u Belu Palanku stigao iz Požarevca što je bilo i očekivano jer se radi o gradu u čijoj se okolini decenijama neguje ljubav prema konjima pa i fijakerima.

„Mislim da bi ovakav način prevoza bio interesantan turistima. Ovo je kraj, mislim i na Belu Palanku i na Niš koji bi morao više pažnje da posveti turizmu jer su nam tu i Sićevačka klisura, i Suva i Stara planina, a svuda može da se vidi mnogo toga. Morali bi smo to da iskoristimo, a kada turisti već dođu zašto im ne bi smo ponudili da sve to razgledaju na pomalo neobičan način, vozeći se fijakerom“, dodaje Miloš i kreće dalje na put.

U Belu Palanku su se posle šetnje gradom vratili novim autoputem. Da malo skrate putovanje i odmore belog lipicanera.
V. Petrović

Izvor: belami.rs

___________________________________________________________________________________________

DIVLJI KONJI SA SUVE PLANINE…

Divlji konji sa Suve planine odlaze u legendu?

Krda divljih konja koja krstare nepreglednim prostranstvima Suve planine mogla bi ubrzo da odu u legendu jer je od nekadašnjih nekoliko desetina divljih konja, sada ostalo možda svega nekoliko, a najveći broj grla divljih konja je ubijen od strane lovokradica.

foto: flickr.com/brian395

Licencirani planinarski vodič iz pirotskog Planinarskog kluba „Vidlič“ Robert Ilić kazao je Tanjugu da je deo Suve planine na kome pretežno borave i divlji konji zbog nepristupačnosti i surovog terena retko posećen.

„Obišli smo mesto zvano Divna gorica, na nekoliko sati penjanja od najbližeg sela i asfaltnog puta, nedaleko od koga smo pre par godina videli krdo divljih konja koje je tada imalo 12 grla. Sada, nažalost, nismo uspeli da ih vidimo“, kazao je Ilić Tanjugu.

Kako je Tanjugu izjavio predsednik Lovačkog društva „Jastreb“ iz Bele Palanke Dušan Jovanović, divljih konja ostalo je veoma malo.

„Nemamo tačnih podataka o tome koliko ih je ostalo ali je to sigurno veoma mali broj u odnosu na nekoliko desetina, koliko ih je nekada bilo. Vekovima unazad, u belopalanačkom kraju bilo je izuzetno mnogo pitomih konja i ceo kraj bio je poznat upravo po velikom broju ovih životinja.

Vremenom, ljudi su konje pustali u divljinu jer su im sve manje bili potrebni. Konji su godinama boraveći u prirodi podivljali i odatle i krdo divljih konja na Suvoj planini.

Oni su se u divljini razmnožavali i bilo je pravo zadovoljstvo da vidite veliko krdo divljih konja u galopu. Nažalost, zbog ljudske gluposti sada je ta brojka svedena na možda svega nekoliko primeraka“, kaže Jovanović za Tanjug.

Belopalanački lovci iz „Jastreba“, kako bi pomogli divljim konjima da prežive, tokom jakih zima i mrazova, ostavljaju hranu i so po bespućima Suve planine gde pretpostavljaju da bi konji mogli da budu.

Suva planina prostire se od Niške Banje, preko Gadžinog Hana, Bele Palanke do Babušnice.

Najviši vrh ove planine je Trem koji se nalazi na 1.810 metara nadmorske visine.

Udaljena je pedesetak kilometara od Stare planine, koja je i mnogo poznatija u javnosti.

Izvor: b92.net/Tanjug

_______________________________________________________________________________

MOJE VREME NA KAPIJAMA VRATNE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Zaći u kanjon Vratne i prepešačiti ga, avantura je.

Uroniti u grotlo kanjona i senke drveća koje odaje utisak prašume, razgledati i fotografisati reku, njene slapove i virove, visoke strme litice, a tek monumentalne i veličanstvene Kapije vratnjaske- vrhunski je i jedinstven doživljaj.

 Septembarsko nedeljno jutro i sadržina pozivnog pisma Planinarskog društva “Deli Jovan” iz Negotina, obećavaju lep i buđenja ranog, vredan dan.

Moja grupa u Vratnu dolazi iz pravca Zaječara, preko Štubika i Jabukovca, no moguće bolja varijanta je iz pravca Negotina, magistralnim putem ka Kladovu. Nakon 10 km  skretanje levo ka selu Dupljanu, a zatim ka Jabukovcu. Iz Jabukovca preko Urovice, posle  3. km skretanje levo ka selu i manastiru Vratna.

Dužina puta od Negotina je oko 33 km.

Nakon pristizanja svih prijavljenih za ovu akciju, srdačnih susreta sa prijateljima, dobrodošlice i obaveznog upoznavanja učesnika od strane organizatora sa planom kretanja i pravilima ponašanja- krećemo putem  prekrasnih predela.

 Stazom dužine 9 km, krenulo je 227 učesnika, iz 14 planinarskih društava i učenika osnovnih škola opštine Negotin.

Već početna deonica obećava napor. I znoj.

Doobra uzbrdica.

 Nakon pola sata sleduje nam ostajanje bez daha: delom zbog početnog napora, no glavni krivac za to stanje je nestvaran prizor koji se otvorio ispred i  naprečac okupirao čula: Kamene kapije ili “prerasti” u vidu krečnjačkih lukova, usekla je rečica Vratna, protičući vekovima kroz ove krečnjačke predele.

Najpre, “MALA PRERAST”( otvor visine  34m, širine 33m i dužine 15m.) koja je najbliža manastiru Vratna.
A onda, na stotinak metara uzvodno od Male kamene kapije, Ona, veličanstvena, “VELIKA PRERAST”!

Dimenzije druge vratnjanske kapije su znatne. Visina otvora je 26 m, širine od 23 m do 33 m i dužine 45 m. Debljina krečnjačke mase u središnjem delu luka dostiže 30 m, sam luk je visine od preko 60 m.

Na zidovima i tavanici velike prerasti, nalazi se veći broj otvora i pećinskih kanala. Najduži pećinski sistem nalazi se u desnom zidu prerasti. To je pravi prirodni lavirint, dužine 240 m i visinske denivelacije od 60 m.

SUVA PRERAST (ili prva vratnjanska kapija) se nalazi 3,5 km uzvodno od manastirskih prerasti, visine je 20 m, širine 15 m i dužine 34 m. Sama kapija se nalazi na 50 m od rečice,zbog pojave ponora,  u kome se tokom leta gubi čitav rečni tok Vratne. Zbog tog fenomena i dobija naziv Suva Prerast.

Lovište Vratna se nalazi na jugo-istočnom ogranku planine Miroč, zapadno od naselja Vratna, na oko 38 km od  Negotina. Lovište obuhvata prirodno dobro i prirodnu retkost Kanjon reke Vratne.

 Okolna brda i vegetacija kriju nemerljivu prirodnu lepotu, kuriozitetne krečnjačke tvorevine (tzv. Vratnjanske Kapije i kanjon reke Vratne, koja kao geomorfološki spomenik prirode zajedno sa lovištem spada u treću zaštitnu zonu nacionalnog parka “Đerdap”), čine ovaj prostor magično privlačnim i nekako tajanstvenim.

Lovište pripada brdskom tipu lovišta (najviša tačka je na visini od 360 m nadmorske visine na tzv. ,,Kornjetu”, a najniža na izlasku istoimene rečice iz lovišta).

Osnovano je 1965. godine zarad uzgoja muflonske divljači i jelena lopatara. Samo lovište je većinskim delom otvorenog tipa i prostire se na površini od 1.350 ha. Na tom prostoru postoji ograđeni deo lovišta na površini od 360 ha.

Manastir Vratna–  podignut je krajem 13. veka na samom izlazu iz kanjona reke Vratne.

 Manastir je sagradio sv. Nikodim Tismanski u vreme vladavine kralja Milutina.

Tokom svoje istorije nekoliko puta je paljen i rušen.

Pri povratku, nakon skoro sedmočasovnog  pešačenja, penjanja, uspona i nizbrdica, prelazaka preko litica, same reke ili prirodnih, od stabala mostova, skoro iscrpljenih fizičkih resursa, spuštamo se u široku, livadama prekrivenu kotlinu podno manastira.

A tu pored reke, koja ovde ima miran tok, čekali su nas kazani sa vojničkim pasuljem, kupus-salata i “na drva ispečen hleb”.

 Život, jednostavan u dosluhu sa prirodom.

Autor: Bora*S

* Miši Mijuciću, planinarskom vodiču iz PD „Deli Jovan“, zahvaljujem za pružene informacije i saradnju na terenu.